foto: ivan šepić

Intervju – Goran Marković, reditelj >

Šezdesetosmaši su krivi za sve

"Moj filmski stil je mešavina tragičnog i komičnog, humora i užasa. Valjda je to deo mene; biće da sam i sam takav... Uzgred, mislim da je smeh oblik jaukanja. Čovek se ne smeje nečemu što ga ne dotiče; i obratno: smešno mu je ono što ga boli, ma koliko, inače, bilo krvavo"

"Deo šezdesetosmaša je postao vlast: Bil Klinton, Joška Fišer... O našim šezdesetosmašima-kolaborantima, koji su se utopili upravo u ono protiv čega su se borili ‘68, da i ne govorim. A mi ostali? Naša jedina krivica je što smo – izgubili... Da, mi smo gubitnici"

"Nije važno samo kako snimati, nego i kako živeti. I to baš zbog buduće trgovine magličastom robom. Da bi naš svet mogao postati svet ljudi u bioskopskoj Sali, koji su se tu upili pošto su došli iz svojih neveselih domova, vozeći se punim tramvajima i plativši poslednjim parama kartu, on mora biti svet dostojan poštovanja, častan, istinit i hrabar, u svakom slučaju, bolji od svetova onih koji sede u zamračenoj Sali", kaže, u knjizi Češka škola ne postoji, reditelj Goran Marković. "Taj naš svet mora biti pravi, jer sve ono što ćemo raditi praveći filmove – biće laž. Režiji i svim ostalim radnjama oko filma cilj je, u stvari, da falsifikuje stvarnost. Samo smeštanje objektivnosti u filmski izraz i prećutkivanja ostataka slike pravi je korak ka izvrtanju činjenica, da ne govorimo o ostalim marifetlucima ("stilizaciji"). Šta nam ostaje kao zaloga da sve te ujdurme nisu puki trik da se izmame pare i prevari istina? I to ona duboka, lična. Poštenje prema samome sebi, pre svega. A to već izlazi iz domena estetike. Ili ne? Ko je ono rekao da između estetike i etike stoji znak jednakosti?"

Poslednji film Gorana Markovića Falsifikator govori o, po mišljenju reditelja, ključnoj godini socijalističke Jugoslavije – 1968. Zašto je šezdesetosma baš toliko važna? Gdje su danas bivši šezdesetosmaši i jesu li zaista, posle svega, upravo oni "krivi za sve"?

"Možda zaista ta 1968, objektivno posmatrano, i nije bila toliko važna. Međutim, u svetu umetnosti, objektivnost i ne igra neku značajniju ulogu. Hoću da kažem da je, u tom smislu, moja ocena manje činjenica, a više – lični utisak", objašnjava Goran Marković. "Dakle, zašto mislim da je ‘68. bila toliko važna? Zato što je tada počeo raspad Jugoslavije. Bomba u beogradskom bioskopu "20. oktobar" – kao prvi teroristički akt u SFRJ – glasno je odjeknula u našoj do tada uljuljkanoj i mirnoj zemlji; drugi važan događaj bile su studentske demonstracije koje su ozbiljno uzdrmale režim Josipa Broza Tita; gotovo da su ga skinule sa vlasti.

"VREME": Samo što je redosled događaja bio drugačiji: studentske demonstracije u junu 1968, a 13. jula iste godinebomba u bioskopu "20. oktobar". Za razliku od umjetnika, istoričarima je ta hronologija važna.

GORAN MARKOVIĆ: Važna je, svakako. Dobro ste poređali… Iako sam studirao u Pragu, u junu 1968. sam se zbog studentskih demonstracija vratio u Beograd. Sećam se da sam u Sali heroja na beogradskom Filološkom fakultetu video kako tada mladi studentski vođa, Ljubiša Ristić, drži roberspjerovski govor; imao sam utisak da je tog trenutka lako mogao da pokrene masu i povede je na Dedinje.

Akteri tog događajauključujući i Ljubišu Ristićatvrde da njihov cilj nije bio da ruše Tita; borili su se protiv "crvene buržoazije", zalagali se za povratak "izvorima revolucije"...

Ne govorim o programima i idejama; govorim o onome što sam video svojim očima.

nastavak

Šta ste vidjeli?

Video sam uzburkanu masu koja je bila revolucionarno i prevratnički raspoložena. Dve godine kasnije, na susednom Filozofskom fakultetu, video sam studente koji štrajkuju glađu; među njima je bio i Zoran Radmilović. Dakle, toga se sećam. Dok sam radio Falsifikatora, oslanjao sam se na svoja sećanja, na sopstveno viđenje događaja.

Pre nego što sam snimio Variola vera – film o epidemiji iskorenjene tropske bolesti koja se ovde pojavila 1972 – nekoliko godina sam uporno istraživao "slučaj". Valjda sam predosetio da nije reč o medicinskoj aferi, nego o bolesti jugoslovenskog društva čiji su temelji, tih godina, bili ozbiljno uzdrmani.

O tome, uostalom, govori vaš film.

Govori upravo o tome... Ključni događaji tog vremena – 1968, maspok u Hrvatskoj, pad liberala u Srbiji 1972 – oni su, kažem, ljuljali Jugoslaviju mnogo pre nego što se ona raspala. Osnovna zamisao filma Falsifikator bila je da pokažem kako smo se 1968. spremali za pad. Ako smo pali, bili smo padu skloni, rekao bi Branko Miljković. Ipak, žao mi je…

Ali, kako je nastao Falsifikator? Povodom dvadesetogodišnjice pada Berlinskog zida, od Geteovog instituta u Nemačkoj dobio sam da napišem bilo šta na temu pada; i, nisam imao dilemu: najveći pad u mom životu bio je pad Jugoslavije; Falsifikator je film o tome. Moj glavni junak ima iluziju o Jugoslaviji i Titu koja će se na kraju, kada on dospe u zatvor, raspršiti kao kula od karata. U tom zatvoru sa njim leži neka vrsta manekena budućih rušitelja Jugoslavije: Crnogorac, bivši informbiroovac, zatim jedan ustaša...

Jedan od dvojice braće Hrkač, bombaš iz bioskopa "20. oktobar".

Tako je. I njega sam smestio u istu ćeliju sa "falsifikatorom". Sa njima su i muslimanski fundamentalista, kao i Srbin, serijski ubica. Glavni junak ne pripada tom svetu; ubeđen je u ispravnost velikog vođe, u savršenstvo zemlje u kojoj živi.

I sami ste imali tu vrstu iluzije o Jugoslaviji?

Ne. U svom autobiografskom filmu Tito i ja, opisao sam iskustvo desetogodišnjeg dečaka koji je, zbog toga što je svojim roditeljima pisao kako mu se ojela zadnjica dok je marširao Titovim rodnim krajem, postao sumnjivi politički element. Inače, Tita sam prvi put video u Belom dvoru gde sam, na neki način, doživeo pad iluzija koje sam do tog trenutka o njemu imao.

Šta vam je srušilo iluzije?

Titova crvena kosa. Izgledao je kao lik iz crtanog filma. Nekako artificijelno, nestvarno. Iako, navodno, veliki ljubitelj dece, nije mi delovao kao čovek od krvi i mesa. A i farbao se... Još jedna okolnost je uticala na to da izgubim iluzije: kao najbolji od najboljih, pripadao sam selenitima, pionirskoj organizaciji čiji su članovi pripremani za sletanje na Mesec. U Pionirskom parku smo "trenirali" desetak dana: obukli su nas u padobranske kostime, spuštali pomoću neke sajle pokušavajući da dočaraju iskrcavanje na Mesec... Iako sam jedno vreme verovao da sam budući Nil Armstrong, ti su me treninzi dosta uzdrmali; izgleda da sam već tada bio spreman da razmotrim sopstvenu ljubav prema "velikom vođi".

Kao dječak od desetak godina zaista ste na tako nešto već bili spremni ili vam se ta priča učinila zgodnom, pa ste je kasnije nadogradili?

Verovatno je krenuo neki crv sumnje; kasnije je to nadograđeno... Ali, postojala je još jedna okolnost: u kući mojih roditelja – Radeta i Olivere Marković – okupljali su se umetnici koji su često znali da ogovaraju Titov režim, da prave viceve na njihov račun. Slušao sam ih i, iako dečak, od toga morao nešto i da čujem. Dvanaest godina kasnije, u avgustu 1968, kao student, video sam upad sovjetskih tenkova u Čehoslovačku. Iluzije da je u takvim sistemima moguće živeti u skladu sa pravdom i sopstvenim osećanjima, definitivno su se raspršile.

Ipak, mogli ste da vidite razliku između socijalizma Titove Jugoslavije i prosovjetskog totalitarnog boljševizma u Čehoslovačkoj?

Jesam, naravno. Za razliku od Čehoslovačke u kojoj je "socijalizam sa ljudskim likom" delovalo prilično mračno i stegnuto, u Jugoslaviji se relativno dobro živelo. Disalo se slobodnije, radilo, putovalo bez viza...

Desetak dana prije sovjetske intervencije, Tito je posjetio Prag, gdje ga je dočekalo blizu milion oduševljenih građana. Jeste li prisustvovali tom događaju?

Nisam. Bio sam na odmoru, u Budvi... Tito je u Prag došao kao neko ko je držao češku stranu, što je Čehoslovacima, prestrašenim od Leonida Brežnjeva i SSSR, mnogo značilo.

Igrom slučaja, moj otac je u to vreme u Bratislavi snimao neki američki film. Kasnije mi je pričao kako se jednoga jutra probudio, otvorio prozor svoje hotelske sobe i ostao zapanjen.

"Učinilo mi se", sećao se, "da je u mene bilo upereno pedeset tenkovskih cevi. Brzo sam navukao zavesu. Pomislio sam: kakav ružan san!"

Nedugo posle sovjetske intervencije, iz Čehoslovačke je prema Jugoslaviji krenula reka izbeglica. Moj otac je tih dana iz Bratislave u Beograd prevezao jedan broj umetnika. Granice su bile otvorene... U našoj kući su se tako našle i neke moje kolege iz Praga sa svojim porodicama.

A vi?

Čim sam čuo da su Rusi upali u Čehoslovačku, spakovao sam se i otišao u Prag.

I vaš prijatelj i kolega sa studija, reditelj Rajko Grlić, ispričao mi je kako je tog 21. avgusta 1968. sa Korčule odjurio u Prag. Zašto ste jurili?

Jurio sam najpre zbog toga što se tamo nalazio i moj otac; drugo, osećao sam da naprosto moram biti na mestu gde se događa drama.

Inače se trudite da se nađete na mjestima gdje se događa drama?

Uvek. Veoma sam radoznao i mislim da bi reditelji morali da vide što više stvari "uživo". Čak i one koje su teške, opasne i odvratne. Takav je naš posao. Ne možete da režirate ako niste videli sirov, ogoljeni život. Nekoliko puta sam, recimo, prisustvovao trenutku umiranja; gledao sam smrt... I to je važno. Ako lično ne vidite ono o čemu govorite, slika koju pravite ne može biti autentična. Zbog toga sam jurio da budem tamo gde se događa drama. A i zato što sam Prag i studentski dom u kome sam stanovao doživljavao kao svoj dom. Naprosto, hrlio sam kući. I bio šokiran onim što sam video. Tog trenutka sam doneo odluku da ću ubuduće svakim svojim delom pokušavati da opstruiram mračnu silu koja nas pritiska. Logično, u to vreme su Varšavski pakt i Sovjetski Savez bili mračna sila. Kada je pao Berlinski zid, pomislio sam da je ona nestala; uplašio sam se da više neću imati čime da se bavim, protiv čega da se borim. Međutim, užasnut, ubrzo sam utvrdio da je mračna sila samo promenila kostim, da se pretvorila...

U šta se pretvorila?

U nacionalizam. Stara Staljinova teza je da je boljševičku vlast, kada se uruši, najbolje zameniti nacionalističkom.

"Nacionalizam kao poslednji stadijum komunizma"?

Nažalost, to smo iskusili na sopstvenoj koži. Slobodan Milošević i njegova supruga su očito razmišljali kako da spasu svoj omiljeni sistem; tako su došli do nacionalizma.

I, šta ste o vidjeli kada ste stigli u Prag?

Očajanje! Sovjetska okupacija je bila isplanirana i izvedena savršeno. NKVD-ovci su na aerodrom Ruzinje ušli u pet ujutro; u pet i petnaest, počelo je sletanje sovjetskih aviona; u zoru, na svim trgovima svih gradova stajali su tenkovi. Tenkovske posade su bile uglavnom azijatske i siguran sam da ti mladići nisu imali pojma gde se nalaze i zašto su tu gde su. Stajali su na Vaclavskim namestima, dok su se Česi bunili, protestovali... Sećam se, u jednom momentu, besni građani su zapalili rezervoar sovjetskog tenka, nakon čega je vojnik slistio fasadu praškog Narodnog muzeja. Time je prisutnima pokazao šta bi se moglo dogoditi nastave li da ga ometaju. Česi su pametan narod, znate... Tokom nemačke okupacije, u Pragu nije pala ni jedna cigla. Ali su zato, posle odlaska nacista, Česi u nasleđe dobili Barandovo, filmski grad koji su im Nemci izgradili; od Rusa su, tokom sovjetske okupacije, dobili metro. Dakle, za razliku od našeg sumanutog mentaliteta u kome je najvažnije izgubiti glavu, Česi to rade mudro. Kao narod, imali smo suviše događaja koji su nam zapečatili sudbinu. Uzmite samo Sarajevski atentat 1914. i 27. mart 1941!

Ta dva događaja su, po vašem mišljenju, negativna?!

Evo, reći ću vam: u Prvom svetskom ratu izginulo je trideset procenata muškog stanovništva Srbije; posle 27. marta 1941, Beograd je sravnjen sa zemljom. Bolje rat nego pakt! Zamislite kakva je to ideja!... Srbi su ponekad autodestruktivni i u teškim istorijskim momentima često biraju smrt. To jeste herojski, ali posledice trpe oni koji dolaze posle njih.

Česi imaju Jana Palaha

Da, imaju… Jan Palah se spalio u januaru 1969. Bio je to veliki šok. Moj kolega Pega Popović uspeo je da uđe u mrtvačnicu i snimi Palahovo izgorelo telo. Ta slika je obišla svet. Mislim da ju je na naslovnoj strani objavio i "Pari mač". Na Vaclaskim namestima se okupilo blizu pola miliona ljudi i sanduk sa Palahovim telom je putovao od ruke do ruke. Nalazio sam se u masi; na neki način sam i sam dodirnuo Jana Palaha.

Čehinje su, piše vaš profesor Milan Kundera, imale interesantan način na koji su protestovale protiv sovjetske okupacije: kratkim suknjama i dubokim dekolteima izazivale su neprijateljske vojnike. Jesu li?

Jesu, zaista. To je tako karakteristično za Čehe... Sećam se da je naša drugarica, danas poznata rediteljka Agnješka Holand, pobesnela videvši praške devojke koje su, u svojim izuzetno kratkim suknjama, defilovale pored sovjetskih vojnika.

Nešto slično se događalo i tokom demonstracija 1996/97: beogradske studentkinje su se dovijale kako da odobrovolje policajce koji su stajali u kordonima oko televizije, na Terazijama... O tome sam kasnije napravio dokumentarac.

Kako su praški studenti reagovali na sovjetsku okupaciju?

Zabarikadirali smo se po fakultetima i proglasili okupaciju. Sa nama su bili i naši profesori. Jedan sovjetski tenk je stao ispred zgrade, uperivši cev u vrata fakulteta; danima se nije pomerio s mesta. Ni mi se nismo pomerali, gledajući s vremena na vreme u cev koja je tako preteći stajala u vratima… Sećam se da sam kasnije, 1996, kad su beogradski studenti kretali da organizuju otpor protiv Miloševićeve krađe lokalnih izbora, svom studentu, Čedomiru Jovanoviću, rekao da bi bilo najbolje da se zabarikadiraju na fakultetu i da ne dozvole da tamo uđe bilo ko ko nije student ili profesor...

Inače, u vreme sovjetske okupacije, imao sam ideju da snimim film po jednoj od najvažnijih knjiga koje sam pročitao u životu – Kamijevoj Kugi. Pre Kamija, dugo sam bio oduševljen Francom Kafkom. Naš fakultet je bio smešten u nekadašnjoj praškoj gimnaziji...

Koju je učio i Franc Kafka?

Ne samo to. Kada smo došli na prvo predavanje, profesor nas je obavestio da sedimo u istoj učionici u kojoj je nekada sedeo Franc Kafka! U toj prostoriji je bila smeštena katedra za režiju. Bio sam impresioniran. Često sam lutao Pragom pokušavajući da, recimo, pronađem poštu u kojoj je Kafka radio; imao sam iluziju da mogu fizički da rekonstruišem njegov život... Kasnije sam se, kažem, naslonio na Kamija, posebno na Mit o Sizifu, na Kugu, na celu filozofiju apsurda. Verovatno i zbog apsurdne situacije u kojoj se tog momenta nalazilo društvo i svet u kome sam živeo.

Koliko dugo vam je predavao Milan Kundera?

Godinu dana. Predavao je literaturu XX veka. Kako bih mogao da pratim njegova predavanja, žurio sam da što pre naučim češki jezik. Pošto nisam imao nikakav rečnik, našao sam dva udžbenika sovjetske političke ekonomije: prvi na češkom, drugi na srpskohrvatskom. Upoređujući te dve knjige, za tri meseca sam naučio jezik.

Kundera nam je, sećam se, oba semestra govorio o Tomasu Manu i Ernestu Hemingveju. Jednom mu je neko od studenata zamerio što forsira "tog Nemca".

"Uostalom", rekao je moj kolega, "Nemci su završili kao fašisti."

"Valjda je samo tako velika nacija koja je svetu dala Getea, bila u stanju da padne tako nisko, u fašizam", odgovorio mu je Milan Kundera.

Koje godine ste upisali filmsku režiju?

1965, sa osamnaest godina… Snimajući film u Čehoslovačkoj, moj otac je zaradio neke silne krune i, ne znajući šta bi sa njima, predložio mi da odem u Prag i tamo upišem režiju. Iako su mnogi u to vreme Prag smatrali socijalističkom "vukojebinom", otac je znao da Česi imaju dobru filmsku školu… Režiju sam upisao iz čistog snobizma.

Kakoiz snobizma?!

Tako što o njoj nisam znao – ništa. Doduše, gledao sam nekoliko filmova Miloša Formana; pre svih, Crnog Petra. I to je bilo sve!

Na našem fakultetu – koji je, inače, bio besplatan – većina studenata su bili stranci. Iz Jugoslavije je stizalo mnogo ljudi… U Prag smo najpre došli Srđan Karanović i ja; kasnije su nam se pridružili Rajko Grlić, Lordan Zafranović, Goran Paskaljević, Živko Zalar iz Zagreba, Grzinčič... Doduše, budući da je praška filmska škola osnovana posle Drugog svetskog rata, prvi ju je upisao Aleksandar Petrović, koji je, posle Rezolucije Informbiroa 1948, ipak morao da se vrati u Beograd.

Oskar Danon mi je pričao o toj velikoj jugoslovenskoj zajednici koja je, prije Drugog svjetskog rata, postojala u Pragu.

Jeste, jeste... U Pragu ste čak imali i studentski dom kralja Aleksandra, podignut za naše, jugoslovenske studente. Mnogo njih je, uključujući Oskara Danona, studiralo muziku. Prag je tih godina bio pravi panslavistički centar u kome je iluzija o kulturnom ujedinjenju slovenskih naroda bila izuzetno jaka. Drugo, Prag je stari univerzitetski centar, sa kvalitetnim fakultetima. Jugoslovenima je, pored toga, i češki jezik bio veoma blizak. uostalom, rekao sam vam da sam ga naučio za svega tri meseca. Rajko Grlić danas odlično govori češki, Karanović takođe. Jedino ga Lordan Zafranović, koji je ostao da živi u Pragu, nikada nije naučio.

Kada ste stigli u Prag, kažete, niste znali ni riječ češkog. Kako ste onda položili prijemni ispit?

Uz pomoć prevodioca i Srđana Karanovića koga sam uzeo za snimatelja svog ispitnog filma; on mi ga je zapravo i napravio.

O čemu je govorio vaš film?

Ne bih tačno mogao da definišem. Valjda o nekoj vrsti otuđenja. Ta se tema tih godina dosta "nosila". U mom filmu, doduše, niste mogli biti načisto ko je i zbog čega otuđen. Kasnije sam se uozbiljio... Inače, u životu sam polagao nekoliko prijemnih ispita. Naročito onda kada sam se pitao da li sam odluku da studiram režiju doneo iz snobizma ili sam za to imao nekog dara. Ko će to da presudi? Poslednji put sam pre desetak godina bio upao u ozbiljnu krizu: verovao sam da je sve što sam uradio luk i voda i da bi bilo dobro da najzad krenem da se bavim nečim ozbiljnim.

Zašto ste upali u krizu?

Ako se čovek bavi ovom vrstom posla, to mu se, verujem, često događa. Samo su glupi ljudi uvek zadovoljni sobom; samo oni nemaju sumnje i krize; samo se oni ne preispituju. Ozbiljni i misleći ljudi obično sve dovode u pitanje.

Jeste li se preispitivali prije nego što ste upisali režiju? Pretpostavljam da ste bili svjesni da će vas, kao dijete poznatih umjetnika, uvijek sa njima upoređivati

Naravno. Ali, čovek uvek nađe visinu na koju će postaviti letvicu. Poznati roditelji su prepreka koju morate da preskočite. Ljudi naivno misle da je lakše. Nije... Čim sam položio prijemni ispit, moj otac je Srđana Karanovića i mene ostavio u Pragu.

"Je li to ono što si hteo?" – pitao me je. "E, sad zdravo!"

Okrenuo se i vratio u Beograd. Nas dvojica smo ostali sami u nepoznatom gradu; nismo znali jezik, a nismo imali baš ni nešto mnogo novca. Međutim, bila je to važna i dobra lekcija.

Jedno vreme sam stanovao u groznom, prljavom studentskom domu, hranio se u menzi birajući između ručka i večere jer za oboje nisam imao novca. Tu sam se očeličio i to što je moj otac teška srca uradio, jedna je od najvećih usluga koju mi je neko učinio u životu… U Pragu sam proveo pet godina i tamo se, pod drugim uticajima, formirao kao umetnik.

Pod čijim uticajima?

Pod uticajem srednjoevropske civilizacija koja je drugačija od ove iz koje sam došao. Pominjao sam Kafku... U Pragu imate preko stotinu pedeset katedrala iz kojih se, uprkos komunizmu, uvek mogla čuti divna muzika. Orgulje, čudesni koncerti... Od te kulture sam dosta toga usisao. Kada sam se vratio, imao sam drugačije poglede na umetnost, na život. Naprosto, bio sam drugačiji. Doduše, i u kući sam dobio dobru podlogu: već sam vam rekao da sam, još u detinjstvu, imao priliku da upoznam mnoge ljudi iz sveta pozorišta i filma. Aleksandar Popović je, recimo, svoj prvi komad, Ljubinko i Desanka, doneo mom ocu. Dugo je bio na Golom otoku i, sećam se, kada je 1964. pokucao na naša vrata, ličio mi je na one čupavce iz kutije. Ljubinko i Desanka je, inače, jedini komad koji je moj otac režirao.

foto: ivan šepić

Sjećate li se Čekajući Godoa u Beogradskom dramskom pozorištu? Doduše, sredinom pedesetih ste imali jedva desetak godina...

Sećam se, sećam... Pa, u tom pozorištu sam praktično rođen.

Posle zabrane predstave Čekajući Godoa, kod nas u stanu su počeli da se okupljaju nezadovoljni glumci: Ljuba Tadić, Bata Paskaljević, Mića Tomić... Dogovorili su se da u znak protesta napuste pozorište i postanu slobodni umetnici. Što je, za to vreme, bila gotovo revolucionarna ideja. Poštujući dogovor, moji roditelji su dali otkaz. Ali, nisu svi sledili njihov primer. Oni koji su u poslednjem trenutku odustali, kasnije nisu dobro prošli; taj kukavičluk ih je koštao. Razmišljajući o tome, kasnije sam shvatio da čovek, ako pristane na kompromis oko ključnih stvari, ulazi u rizik da sebi uništi život.

Sami niste pravili takve kompromise?

Trudio sam se. Doduše, veći deo života sam proveo sam. Nisam imao decu, pa sam mogao da kažem – dobro, neka mi urade šta hoće, ja ću po svom. Sada imam porodicu i na stvari gledam drugačije… Ljudi koji imaju decu prinuđeni su da prave mnogo više kompromisa, da sve učine kako bi ih zaštitili. Iako ne mislim da je to dobro za umetnost, mogu da razumem da je to dobro za život. A život je uvek ispred umetnosti.

Iako ste, kažete, rođeni i odrasli u pozorištu, njime ste počeli da se bavite kasno, tek u svojoj pedesetoj. Zašto?

Zato što u Miloševićevo vreme, osim Urnebesne tragedije, koju sam radio u Bugarskoj, nisam snimao filmove. Naprosto, sebi nisam mogao da dozvolim saradnju sa ondašnjom "TV Bastiljom". Umesto toga, napisao sam nekoliko pozorišnih komada, nekoliko knjiga, režirao u pozorištu... Na taj način sam nastavio da radim o glavi onoj mračnoj sili s početka priče.

Nakon studija u Pragu, vratili ste se u Beograd?

U Beograd sam se vratio 1969. Ali, pre završetka fakulteta, na Televiziji Beograd sam, u okviru serijala Neobavezno, počeo da radim prve dokumentarne emisije. Urednica Kulturne redakcije Televizije Beograd bila je Zora Korać... Filmovi koje smo pravili bili su prilično angažovani i za to vreme provokativni.

Pred vas, ko je pravio te filmove?

Srđan Karanović, Dejan Karaklajić, Jovan Aćin, Goran Paskaljević, Vladimir Momčilović... Uglavnom, reditelji moje generacije.

Koja se, na jugoslovenskoj kulturnoj sceni pojavila krajem šezdesetih, posle takozvanog crnog talasa u kulturi?

Progon autora "crnog talasa" – vraćamo se na istu godinu – počeo je odmah posle 1968. Moja generacija je došla nakon velikih imena kakva su bili Živojin Pavlović, Dušan Makavejev, Aleksandar Petrović, Želimir Žilnik i krenula da snima igrane filmove koji – za razliku od naših dokumentarnih – na prvi pogled nisu bili mnogo angažovani; umesto toga, imali su veliku gledanost i strategiju da se protiv mračne sile bore na naoko zabavan način. Što je poznati rediteljski trik. U Americi, na primer, imate mnogo subverzivnih reditelja koji, snimajući komercijalne filmove, u stvari rade o glavi zemlji u kojoj žive. Takav je, recimo, Gas van Sant. Ili Pol Verhoven.

Desetak godina kasnije, shvatajući o čemu je riječ, njemački "Zidojče cajtung" će, povodom vaše Nacionalne klase, objaviti tekst pod naslovom "Skepticizam u socijalizmu".

Tu sam se, priznajem, zaledio. U Jugoslaviji je, naime, krajem sedamdesetih vladala velika pomama za Nacionalnom klasom u kojoj niko nije video ništa loše; istovremeno, u opširnom tekstu koji pominjete, Nemci su analizirali tu sumnju u komunizam koja je, dakako, bila osnova mog filma. Bojao sam se da bi to ovde neko mogao da iskoristi. Međutim, prošlo je.

Ali, vratimo se za to vreme neobičnom i provokativnom serijalu Neobavezno: jednom sam, recimo, pročitavši tekst u novinama o mladiću iz Futoga koga su izbacili iz Saveza komunista samo zato što je imao bradu, otišao i o tome napravio dokumentarni film. Glavnog staljinistu, partijskog sekretara koji je mladića izbacio iz Saveza komunista, zatekli smo u poljskom klozetu, odakle smo ga izvukli i intervjuisali dok je navlačio gaće. Film je imao odlike onoga što će kasnije postati moj stil...

Kako biste ga definisali?

Kao mešavinu tragičnog i komičnog, humora i užasa. Valjda je to deo mene; biće da sam i sam takav... Uzgred, mislim da je smeh oblik jaukanja. Čovek se ne smeje nečemu što ga ne dotiče; i obratno: smešno mu je ono što ga boli, ma koliko, inače, bilo krvavo. Zar se tridesetih godina XX veka, gledajući "slepstik" komedije u kojima se debeli milioner oklizne i padne, Amerikanci zapravo nisu smejali svojoj nemaštini, očajanju u kome su živeli? Jesu. Jer, debeli milioner koji padne na zadnjicu je smešan. Ali zamislite nekog siromaška koji se oklizne i zaradi otvoreni prelom noge; to već nije smešno.

Čemu ste se vi smijali?

Svemu što me je bolelo. Na kraju, sa užasom sam utvrdio kako mi se uglavnom događa ono o čemu sam govorio u svojim filmovima. Nedavno sam, recimo, imao malu hiruršku intervenciju i to upravo u bolnici u kojoj sam 1982. snimio film Variola vera. Čim sam legao na operacioni sto, shvatio sam da zapravo ležim u sali u kojoj sam snimio scenu obdukcije sa Bogdanom Diklićem.

"Bože", rekao sam, "da li je moguće da sam sve ovo već snimio?!"

Inače, od Variole vere sam planirao da napravim komediju; ispao je horor. A to je dokaz da vaše delo ponekad ima svoju posebnu logiku. I sudbinu.

Vaš profesor literature je pisao kako su smijeh i humor najbolje oružje protiv represivnih režima.

I to podvodim pod korpus srednjoevropskog duha. Ne kažem da je to izum mog profesora Milana Kundere ili, uopšte, češki izum; ali, upravo su se Česi humorom branili od patnje koju im je nametao realni socijalizam. Dakle, na neki način sam preuzeo njihov "recept": smehom sam se borio protiv sistema koji me je kinjio.

Kao umjetnik ste se, kažete, formirali u Pragu, pod uticajem srednjoevropske kulture, književnosti, muzike... Šta je sa filmom? Od koga ste učili?

Uvek su mi se najviše sviđali autori koji su imali drugačiji pristup umetnosti od onoga koji sam sam imao. Tako sam se jedno vreme oduševljavao Žan-Pjerom Melvilom, francuskim rediteljem koji je u početku bio uzor novotalasovcima, a onda nastavio u sasvim drugom smeru: radio je krimiće; Samuraj je pravo remek-delo. Melvil je možda bio jedini evropejac koji je pravio američke filmove u kojima se govorilo francuskim jezikom. Tokom Drugog svetskog rata, pripadao je Pokretu otpora, bio heroj. Moj drugi uzor je glumac i reditelj Džon Kasavetis, autor najevropskijih filmova u Americi. Inače, oduvek mi je bio bliži evropski film. U jednoj fazi sam istraživao žanrove, ali nikada do kraja i nikada samo radi žanra. U žanrovskom i stilskom pogledu, mogu da kažem da nisam napravio sličan film; ako ste primetili, svi izgledaju kao da su ih radili različiti autori. Film sa kojim sam diplomirao...

Šta je bio vaš diplomski film?

Bez naziva, rađen po istoimenoj priči Borisa Piljnjaka. Uradio sam ga 1970, za Televiziju Beograd. Budući da niko od moje generacije nije imao novca da snimi igrani film, Zora Korać je rešila da nam pomogne.

"Svi filmovi će biti inspirisan nekim književnim delom", rekla je. "Scenarije će vam pisati naši mladi pisci."

Dopao mi je Danilo Kiš, u to vreme već afirmisan pisac. Nažalost, nije mnogo poznavao filmsku dramaturgiju, tako da je naša saradnja završila tragično.

Zašto?

Zato to je o Piljnjakovoj priči Kiš napisao veoma interesantan tekst – više esej – koji je, nažalost, za mene bio neupotrebljiv. Žureći da što pre završim, odlučio sam da ne prihvatim Kišov scenario i da sve uradim po svom. Na kraju, učinio sam diletantsku pogrešku: kao autore scenarija, potpisao sam Danila Kiša i sebe. Film je uskoro prikazan na beogradskom Festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma. Nakon projekcije, cela sala Doma sindikata – njih oko dve hiljade – stajala je i zviždala. Kao na fudbalskoj utakmici. Sutradan je održana konferencija za štampu na kojoj se pojavio Danilo Kiš; objasnio je da, iako potpisan, sa mojim filmom nema veze. Što je bila istina.

Jeste li se branili?

Nisam rekao ni reč! Slušao sam i očajavao, ubeđen da će to biti moj poslednji film, da sam završio karijeru... I Zora Korać je bila ljuta.

"Šta si to uradio, idiote?!", vikala je.

Godinu dana kasnije, vrativši se iz vojske, u dubrovačkoj Gradskoj kavani neleteo sam na Danila Kiša, Mirka Kovača i Filipa Davida.

"Hej, Gorane!", pozvao me je Kovač krenuvši ka meni. "Dođi, sedi sa nama."

"Ne pada mi na pamet!", odbio sam ga, još uvek uvređen i ljut na Kiša.

Kovač je ipak nekako uspeo da me nagovori. Seo sam, a onda je, potpuno neočekivano, Kiš ustao i izvinio mi se pred celom kafanom.

Šta je rekao?

"Izvini, učinio sam nešto što nije bilo u redu", rekao je.

Za mene je to bio veliki gest. Kasnije smo postali prijatelji... Danilo Kiš je bio ne samo veliki pisac, nego i divan čovek. Fantastično je pevao, bio veliki šarmer... Nažalost, jednom sam prema njemu postupio veoma nesmotreno. Nisam znao da ima rak i, negde pred kraj, upitao sam ga – kako to da nije napisao više. Iz perspektive Kišove bolesti, delovalo je kao da sam ga navodio da napravi neku vrstu sopstvenog bilansa; kao da sam se opraštao. Pogledao me je...

"Napisao bih...", rekao je. "Samo da nije te proklete odgovornosti."

Danilo Kiš je bio ta neverovatna mešavina Mađara, Jevrejina i Crnogorca; u sebi je sabrao najbolje od svih nacija.

Danilo Kiš je o sebi govorio kao o poslednjem jugoslovenskom piscu.

Jeste, i tu ga razumem... Zapravo, Kiš je bio Jugoslavija. Kada je umro...

Ta 1989. godina je bila... U avgustu je umrla Mira Trailović, u septembru Oskar Davičo, 15. oktobraDanilo Kiš. A to bi, vjerujem, bio ogroman gubitak i za mnogo veće kulture od jugoslovenske. Ili srpske, kako hoćete.

U pravu ste: Jugoslavija je nestajala.... Odlaskom svih onih ljudi koji su održavali njen duh – taj neponovljivi duh Jugoslavije – pred našim očima, ta je država polako počinjala da se topi.

Šta se kasnije dogodilo sa vašim filmom Bez naslova? Sa njim ste diplomirali?

Jesam. I to sa desetkom.... Ubrzo nakon fijaska koji sam doživeo u Domu sindikata, prijavio sam se u vojsku. Dobio sam Petrovac na Mlavi i, znate... Kada čovek jednom uđe u taj loš niz, nema kraja. U to vreme, krenula je afera sa filmom Plastični Isus, reditelja Lazara Stojanovića. Lazi je to namestio neki kapetan vojne službe bezbednosti iz Požarevca...

Vuk Obradović?

Tako je. Obradović je kasnije postao najmlađi Titov general, a mnogo kasnije i jedan od lidera DOS-a. Verovatno ubačen od strane UDB-e... E, taj kapetan Obradović je odmah krenuo da me propituje poznajem li Lazu Stojanovića.

"Kako ne?!", odgovorio sam, ubeđen da je to poznanstvo dobra preporuka. "Odlični smo prijatelji."

Ubrzo sam zaglavio gardu i mitraljez.

Lazar Stojanović kaže da su u tu jedinicu u Požarevac uglavnom slali "neposlušne" i "sumnjive elemente".

Tačno: bila je to neka vrsta kaznenog puka. Dupli kažnjenici – kakav sam bio – odlazili su na novu kaznu, u Petrovac na Mlavi... Znate, bio sam gradsko dete, živeo lagodno; odjednom, sa mitraljezom od trinaest kilograma okačenim o desno rame, morao sam da pešačim i po četrdeset kilometara dnevno. Bio sam očajan; jedini put u životu ozbiljno sam razmišljao o samoubistvu.

"Džepno izdanje!", šapnuo mi je, trgnuvši me iz sumornih misli, neki vojnik, Beograđanin...

Šta to znači?

Kao beg od stvarnosti, preporučio mi je knjige malog formata koje staju u džep od uniforme. Nabavio sam mnogo tih knjiga i čitao kada sam god bio u prilici. Čak i u vreme marša. I to me je zaista spasilo.

Nakon nekoliko meseci, vojni rok sam nastavio u mnogo boljem ambijentu: postavljen sam za asistenta režije u filmu Žike Mitrovića, Užička republika.

Žika je bio pravi beogradski mangup, reditelj sa najviše snimljenih filmova u Jugoslaviji. U vreme Užičke republike ušao je u sukob sa svojim producentima, tadašnjim reeksporterima kakvi su bili "Inex" ili "Jugoexport".

Kažu da su to bile UDB-ine firme?

Verovatno. Žika je nervirao direktore tih UDB-inih preduzeća zato što je snimanje Užičke republike, tog megalomanskog projekta, umesto planiranih tri, trajalo deset meseci. A to je, naravno, iziskivalo ogromne troškove. Shvativši da će ga ta investicija uništiti, "Inex" je odlučio da prekine snimanje. Ali ih je Žika, budući da se majstorski snalazio u političkim vodama, optužio da opstruiraju rad na filmu koji govori o herojskoj partizanskoj borbi. Tako je preživeo i nastavio rad... Kasnije sam shvatio da je, posle fakulteta, saradnja sa Žikom Mitrovićem za mene bila najbolja filmska škola koju sam dobio u životu.

Šta ste naučili?

Naučio sam kako se snimaju masovne scene, kako se rade eksplozije, padovi sa konja, specijalni efekti... U tom smislu, Žika Mitrović je bio odličan zanatlija. Kada je umirao, tražio je da me vidi. Ležao je u šok-sobi, polumrtav. Pokretao je usne, pokušavao nešto da mi kaže. Nisam uspeo da shvatim šta je hteo.

"Žika ti ostavlja svoju rediteljsku stolicu", rekla mi je njegova supruga.

To mi je veliko priznanje... U životu sam dobio mnogo nagrada, ali neke kao što su ta stolica ili orden Francuske Republike znače mi više od ostalih.

I, ako već govorimo o nagradama, sećam se da sam, kada sam počinjao, patio zbog toga što ih ne dobijam; kasnije, kada su krenule da stižu... U svojoj hotelskoj sobi sam, na primer, 1987. imao četiri Zlatne arene: dve moje, jednu Anice Dobre i...

Za Već viđeno?

Tako je. A, eto, negde u isto vreme kada je održan filmski festival u Puli, bio je organizovan turnir u tenisu na kome sam osvojio treće mesto; kao nagradu, dobio sam knjigu Istarska kuharica.

"Bože", pomislio sam, "kada bi ljudi znali da mi ova knjiga znači mnogo više od sve četiri Zlatne arene, pomislili bi da sam lud; u najmanju ruku, da sam blaziran..."

Jeste li?

Ne, ne, nisam... Ta Istarska kuharica mi je zaista bila draža. Zašto? Posle onog fijaska u Domu sindikata, shvatio sam koliko me je to što sam tada pregrmeo na neki način ojačalo. Neuspesi čeliče, uspesi korumpiraju, znate... Pored toga, uspesi su mi uvek delovali pomalo sumnjivo; ili sam barem nastojao da ih prikažem kao nešto nebitno, nešto što je... tako.

Kome ste to nastojali da prikažetesebi ili drugima?

I sebi i drugima. Uostalom, nagrade niko ne pamti; ostaju samo filmovi. Nacionalna klasa ili Majstori, majstori – iako stari preko trideset godina – filmovi su koji još uvek žive. A nagrade... To je obično gvožđe. Njima sam jednom napunio kontejner ispred svoje zgrade.

Zašto ste to učinili?

Bio sam u krizi, mislio da odustanem od ovoga što radim. A i više nisam imao slobodnog mesta u stanu.

Pomenuli ste Specijalno vaspitanje...

Specijalno vaspitanje je film snimljen na šesnaest milimetara, poluamaterski, sa veoma skromnim i ograničenim sredstvima. Pored debitanata kakvi su bili Branislav Lečić, Aleksandar Berček ili Slavko Štimac, u njemu su igrale veličine poput Bekima Fehmiua, Ljubiše Samardžića... Radili su besplatno, bez honorara.

Kako vam je uspjelo da ih ubijedite da rade bez honorara?

Svideo im se tekst... Bekim Fehmiu, koji je bio velika ne samo jugoslovenska nego i evropska zvezda, pristao je čim je pročitao scenario. Kada je došao na prvo snimanje, rekao sam mu da, nažalost, krećemo od poslednje scene.

"Kako to misliš – od poslednje?" – čudio se. "Pa, ne znam šta se dogodilo pre toga."

Objasnio sam mu da sam prostoriju u kojoj se, kao, nalazila mrtvačnica mogao da dobijem samo tog dana. Nije se bunio...

Inače, oko tog filma se dogodila zanimljiva stvar: na moju karijeru filmskog reditelja presudno je uticao jedan činovnik beogradske gradske uprave.

Kako je uticao?

Pošto je film trebalo da snimamo u popravnom domu "Vasa Stajić", prethodno smo za to morali da dobijemo dozvolu beogradskog Sekretarijata za omladinu. Ili nečeg sličnog... Sekretar je bio izvesni Rakočević, verovatno i on Crnogorac. Delovao mi je pomalo čudno: onako zalizan, u toj sivoj kancelariji...

"Ostavite mi scenario i, ako mi se svidi, daću vam dozvolu; ako ne, moraćete za snimanje da tražite neko drugo mesto", kazao je.

Sutradan mi je, čim sam ušao, rekao da je tekst pročitao, da mu se ne dopada i da mi ne da dozvolu.

A vi?

Stajao sam i gledao ga zbunjeno. Šta da radim?

"Interesuje li vas zašto mi se ne sviđa?", pitao je.

"Interesuje", rekao sam više iz učtivosti.

"Pa, evo", krenuo je, "u vašem scenariju nema osnovne stvari."

"Čega nema?", pitao sam zgranut.

"Nema osnovne drame!", ponovio je. "Vaspitači i ljudi koji rade po kazneno-popravnim domovima uglavnom nemaju mnogo uspeha; njihov posao je apsurdan. Zašto? Zato što je onoga trenutka kada se između društva i deteta od trinaest, četrnaest godina uspostavi odnos progonitelja i progonjenog priča završena: tom detetu nema spasa! Sve se već odigralo!"

Nisam mogao da verujem! To što je govorio mi je otvorilo oči; dobio sam vizuru koja je bila dragocena.

"Pored toga, vaši likovi su dosta proizvoljni, znate...", nastavio je. "Evo, do sutra mi napišite njihove detaljne biografije i donesite mi da pogledam."

Sjeli ste i napisali?

Naravno. Pisao sam celu noć: gde je koji lik rođen, ko su mu roditelji, ko mu je prva ljubav, šta je sve zgrešio... Sutradan sam mu doneo tekst. Bio je zadovoljan, dao mi dozvolu. Kasnije, dok sam radio film, te biografije su mi bile veoma korisne: likove sam poznavao, glumcima bio u stanju da dam neke instrukcije... Hoću da kažem da je, posle mog oca koji je Srđana Karanovića i mene ostavio u Pragu onog dana kada smo upisali režiju, to možda bila najveća usluga koju mi je neko učinio u životu. Rakočevića sam video još samo jednom, na premijeri Specijalnog vaspitanja.

Je li mu se dopao film?

Bio je fasciniran njegovim uspehom, verovatno ne shvatajući sopstveni udeo u tome. Naročito u kreiranju likova.

Jesu li kritičari u pravu kada tvrde da u vašim filmovima nema pozitivnih likova?

Verovatno jesu. Možda je tako zato što sam skeptik: ne verujem u pobedu pozitivnih stvari. Kao što ne verujem da ću ikada pobediti onu mračnu silu. Doduše, i sama borba je nešto... A kada govorim o likovima, nije da su svi uvek negativni; ima ih i drugačijih. Evo, u Falsifikatoru ćete naći lik prevaranta i kriminalca koji je na svoj način pozitivan.

Inače, vidjela sam da je i ekipa Falsifikatorakao, uostalom, i ekipe svih vaših filmovasastavljena od ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Ne odustajete?

A zašto bih?! Naprosto, nemoguće je napraviti dobru i kvalitetnu ekipu koja bi bila "etnički čista". Nije reč o jugonostalgiji. Doduše, ne krijem je. Uostalom, rekao sam vam: raspad Jugoslavije je bila najveća senzacija u mom životu. U toj zemlji sam rođen, u njoj sam odrastao... Sećam se, negde 1993, u vreme ratova i sankcija, iz Monpeljea mi je stigao poziv da budem član žirija tamošnjeg filmskog festivala. Putovalo se teško – kombijem do Budimpešte, pa dalje avionom... Stigavši u Monpelje, čuo sam da su se ispred hotela u kome sam odseo okupili ljudi iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine kako bi demonstrirali protiv mene.

Protiv vas?!

Da. Hrvati i Bošnjaci su demonstrirali protiv Srbina; to su doživeli na taj način. Osećao sam se bedno; skoro da sam se spakovao i otišao. Iznerviran i povređen, u jednom momentu sam ipak izašao da sa njima porazgovaram. Bile su to neke izbeglice ili rođaci onih u čijim se zemljama vodio rat. Bilo mi nas je žao. Svih zajedno!

Šta su vam rekli?

Više se i ne sećam. Na kraju smo, naravno, završili u kafani; uz piće i bratimljenje... U međuvremenu, u hotel je stigao predsednik žirija Filmskog festivala u Monpeljeu, gospodin Pitije, i preneo mi poruku ostalih članova: zbog neprijatnosti koju sam doživeo, predložili su da stanem na čelo žirija koga su činila dvojica Francuza, Španac, Turčin i ja. Taj gest, taj civilizacijski uzlet – toliko različit od onoga što smo u tom trenutku predstavljali svi mi okupljeni ispred tog hotela u Monpeljeu – značio mi je mnogo. Prihvatio sam poziv shvatajući da neke civilizacijske vrednosti ne mogu narušiti ni naši ratovi, nasilje, agresija, nacionalizam... Inače, verujte, čim je sve krajem osamdesetih krenulo... Sećam se da sam u septembru 1987. gledao prenos Osme sednice CK SKS; kada se završila, pozvao sam Rajka Grlića u Zagreb.

"Pojavio se čovek koji će nas sve satrti!", rekao sam mu.

Kako ste znali?

U Zvezdara teatru sam 1986. režirao Pazarni dan Ace Popovića; na jednu od proba ušla je tadašnja predsednica Univerzitetskog komiteta Beograda, Mirjana Marković; komad joj se nije svideo – u njemu je videla aluzije na Josipa Broza. Tih godina su se, inače, Mirjana Marković i njen muž, preko odbrane lika i dela druga Tita, politički uspinjali. Komad je uskoro zabranjen, a sekretar partije Zvezdare umro od infarkta... Zapamtio sam ta dva imena i, kada sam na Osmoj sednici video taj ledeni stil uništavanja protivnika, znao sam da će biti gusto. Odjednom, svet je počeo da se menja. Kao i ljudi. Zbog tih sam "promena" prekinuo mnoga prijateljstva.

Ali ne i ona sa rediteljima Praške škole za koju, inače, tvrdite da ne postoji?

Srećom, niko od nas nije upao u nacionalističku klopku. Imali smo zajedničku prošlost koja nije bila samo jugoslovenska. Ali, nije to bio ni samo Prag; bila je to – ‘68! Imali smo iskustvo revolucionarne 1968. i sveta koji je možda mogao biti mnogo bolji. Održala nas je i mislim da nas još uvek drži ta utopija.

Utopija 1968?

Naravno. Čak i ako je ona u međuvremenu nestala, svi je i dalje doživljavamo kao neko zajedničko, dragoceno vlasništvo. Bez obzira na to što su praški đaci, šezdesetosmaši, danas rasuti po svetu, i dalje se držimo. Jednom sam, recimo, bio u Valensiji: direktor tamošnjeg filmskog festivala je praški đak; u Tirani sam naleteo na kolegu Albanca koji je takođe govorio češki, sa kojim sam se družio; Miloš Forman je svojevremeno Rajka Grlića i mene pozvao da budemo viziting profesori na Kolumbiji, u Njujorku... Ostao je, dakle, krug koji je održavao uspomenu na 1968. Svi smo odatle potekli.

Evo, Srđa Popović je nedavno podsjetio da je i gotovo cijela srpska opozicija izašla iz68. Pa, jeste li onda zaista vi šezdesetosmaši krivi za sve?

Eh!... Deo šezdesetosmaša je postao vlast: Bil Klinton, Joška Fišer... O našim šezdesetosmašima-kolaborantima koji su se utopili upravo u ono protiv čega su se borili ‘68, da i ne govorim. A mi ostali? Naša jedina krivica je što smo – izgubili... Da, mi smo gubitnici!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

foto: a. anđić
  • foto: a. anđić

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net