Slika Nemca u Luvru

Izložba „O Nemačkoj 1800-1939“ De l’Allemagne, 1800-1939. De Friedrich à Beckmann, na kojoj je u pariskom muzeju Luvr od 28. marta do 24 juna 2013. predstavljeno oko 200 ostvarenja najznačajnijih nemačkih slikara izazvala je reakcije koje odražavaju trenutno pogoršanje francusko-nemačkih političkih odnosa, ali i podsećaju na mnogo dužu istorijsku kontroverzu.

Izložba je inače deo obeležavanja 50-godišnjice Jelisejskog ugovora o prijateljstvu Francuske i Nemačke (entente cordiale), koji su 1963. godine potpisali Šarl de Gol i Konrad Adenauer.

Kako za sajt Dojče vele, piše Dževad Sabljaković u članku O Nemačkoj u Luvru, to je antologijski izbor ostvarenja eminentnih slikara epohe (1800-1939)– od Kaspara Davida Fridriha do Maksa Bekmana koji je trebalo da osvetli istorijski, društveni, tehnički i intelektualni milje u kojem su ta ostvarenja nastala.

Izložba počinje Tišbajnovim portretom Getea koji meditira u ambijentu antičkog pejzaža, što odražava nemački fokus na grčku i rimsku antiku u 19. veku, a kasnije i na gotsku fantastiku…

Počev od tog čuvenog portreta, 200 izloženih ostvarenja izražavaju, na likovnom planu, teme i ideje koje u intelektualnoj istoriji Evrope reprezentuju nemački duh od tada pa do 1939. godine.

U prvoj polovini tog perioda, multikonfesionalna, teritorijalno rascepkana Nemačka, nestabilnih granica, različitih i suprotstavljenih političkih i kulturnih težnji, traži duboko jedinstvo koje će povezati sve Nemce – od Bavarske do Baltika. Izložba pokazuje da su stvaraoci iz konglomerata različitih nemačkih kraljevstava učestvovali u kovanju tog jedinstva do samog proglašavanja Bizmarkovog carstva u Versaju 1871. godine.

Ako su romantični period prve polovine 19. veka obeležili svojim ostvarenjima Kaspar David Fridrih i Oto Runge, Bizmarkovo carstvo, proglašeno 1871. u Versaju, reprezentuje Arnold Beklin i slikari koji u vreme industrijske ekspanzije ne sanjaju pred pejzažom u izmaglici. Nemačko jedinstvo ostvareno je politikom, ratom i industrijom. Nemačko carstvo je već tada moderna i moćna država i zato sa slika nestaju mitološka bića, pastiri i idilični pejzaži, a pojavljuju se građani i radnici i realni, neidilični ambijenti…

Od romantike, nakon ujedinjenja, nije ostalo mnogo – naročito u delima Maksa Bekmana…

Možda je, piše Dževad Sabljaković, najimpresivniji završni deo izložbe u kojem su jedni do drugih postavljeni prikazi strahota rata Ota Diksa, tragično viđenje stradanja Kete Kolvic, ironične, jetke, satirične slike Georga Grosa i proročke slutnje Drugog svetskog rata Maksa Bekmana. Izložba se završava njegovom slikom „Pakao ptica“, koju je naslikao 1938. u izbeglištvu u Holandiji, nakon što su mu nacisti sva ostvarenja svrstali u „degenerisanu umetnost“. Na toj slici užasna ptica, koja asocira na orla – simbol Trećeg Rajha, masakrira telo čoveka, možda i samog slikara koji nemoćan leži. Kao univerzalna antiratna poruka, ta slika se poredi sa Pikasovom „Gernikom“.

Izložba u Luvru, podseća Sabljaković, svoj naslov duguje knjizi „O Nemačkoj“ francuske spisateljice Madame de Stael (Žermen de Stael), koju je napisala u vreme kad je Napoleon osvajao Nemačku. Više od dva veka kasnije to literarno-istorijsko ostvarenje, koje je Napoleon naredio da se uništi, doživelo je ovom izložbom svoju tihu rehabilitaciju.

Međutim, izložba je u Nemačkoj izazvala kontroverze. Nemački komentari izložbe su jednoglasno uvređeni i složno konstatuju da izložba sugeriše da je nemačka umetnost programirana za rat („Cajt“), da predstavlja Nemce kao narod epskih poeta i budalastih sanjalica („Velt“), a da kad Nemci, koji izgubljeno bauljaju po mračnim tevtonskim šumama konačno nađu izlaz, onda se on zove nacionalsocijalizam“ (Frankfurter algemajne cajtung – FAZ).

„Ko bi rekao: nemačko ratničko pleme ima kulturu!“ (Zidojče cajtung)

Zameraju što je Nemačka prikazana kao nacija koja polazi od mističnog šumskog pejzaža Kaspar-Davida Fridriha, a završava u nacizmu.

List Cajt (die Zeit) u članku Auf dem Sonderweg piše: «Nemačka umetnost je uvek programirana za nesreći ili za rat? Izložba u Luvru 1800 do 1939 sugriše to i to je kulturni i politički skandal.

Kulturna politika u vreme Evropske krize mora biti delikatna upozorava Cajt i podseća kako su bile oštre poljske reakcije na TV miniseriju ZDF pod naslovom Unsere Mütter, unsere Väter, Naše majke i očevi, o snovima, noćnim morama i krivici nemačkih vojunika u II svetskom ratu…

Prigovara se što je na izložbi zaobiđen arhitektonski pokret Bauhaus i ekspresionistički Plavi jahač. Jedna od zamerki se odnosi i na to što je na izložbi u posebnoj prostoriji predstavljen insert iz filma OLYMPIA (Olimpija) Leni Rifenštal, koja se poznavala s Hitlerom i obožavala Treći rajh.

List Velt (Die Welt» u članku

Für Franzosen Volk der Dichter und Dumpfbacken, piše: «Francusko-nemački odnosi nisu najbolji. Jedna izložba nemačkog slikarstva u Luvru otkriva da nas Francuzi doživljavaju kao divljake. Ali kako je to vice versa?»

List konstatuje da je onaj ko duže prati nenačko-francusku scenu može samo da kaže da sadašnja izložba nije mnogo drugačija od izložbe nemačkoj slikarstva 1984. u galeriji Peti Pale (Petit Palais) – ona razvija ideju o „večitoj Nemačkoj“, a francuska strana pokazuje da se ne menja esencijalno pet stotina godina…

Direktor Luvra izrazio je žaljenje zbog kontroverznog prijema izložbe u Nemačkoj i naglasio da je namera bila da se izložbom koja je priprana u partnerstvu s nemačkim institucijama, a koju je platio Luvr, francuskoj publici pokaže raznovrsnost i intenzitet nemačke kulture, a ne linearna veza između romantizma i nacizma. Nemački koorganizator izložbe se distancirao.