Savet za spas sela

DEMOGRAFSKA I SOCIJALNA ODRŽIVOST: Poljoprivreda je jedan od oslonaca ekonomije i na nacionalnom nivou – u stvaranju ukupnog bruto domaćeg proizvoda učestvuje sa 8,3 odsto, a zajedno sa industrijom hrane, pića i duvana, sa 12,8 odsto

U organizaciji Odbora za selo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti je 17. i 18. aprila 2013. godine održan interdisciplinarni naučni skup Perspektive razvoja sela u Srbiji na kojem su se, kroz naučne i stručne referate, iskristalisali sledeći zaključci koji se ovom prilikom upućuju nadležnim državnim organima i predočavaju široj društvenoj javnosti.

A. Opšti zaključci

1. Odumiranje nekoliko stotina sela i pražnjenje strateški važnih prostora države Srbije, kao i strukturna i tehnička nepodobnost za modernu i tržišno održivu poljoprivredu malog zemljišnog poseda, sa mnogo sitnih parcela nepravilnog geometrijskog oblika, predstavljaju krupan razvojni problem Srbije koji se ne može ni ublažiti, a pogotovo izlečiti, uobičajenim palijativnim merama nekonzistentne agrarne politike koja se svake godine menja.

2. U praktično rešavanje problema održivog razvoja sela i poljoprivrede u Srbiji nadležni državni organi bi trebali više nego do sada da uvažavaju predloge odgovarajućih naučnih institucija i u tu svrhu bi morali da izvrše njihovu reorganizaciju i modernizaciju, što podrazumeva njihovu finansijsku i kadrovsku konsolidaciju i tehničko opremanje. Za konceptualizovanje institucionalnih reformi i izradu srednjoročne i dugoročne strategije razvoja sela i poljoprivrede u Srbiji, Narodna skupština bi trebala da formira Nacionalni savet za selo i poljoprivredu, kao nadstranačko, nezavisno i kompetentno radno telo koje bi svoje stručno mišljenje o zakonskim predlozima koji se odnose na održivi razvoj sela i poljoprivrede, na postojeću strategiju i tekuće mere agrarne politike, blagovremeno predočavalo poslanicima i nadležnim vladinim ministarstvima.

3. Alternativna i dugoročno perspektivnija razvojna strategija našeg sela i poljoprivrede moguća je samo u sklopu temeljnih institucionalnih reformi u Srbiji, koje bi omogućile odgovarajuće reforme i u agraru.

To bi bila nova agrarna i socijalna reforma, različita od svih dosadašnjih po tome što bi bila mnogo više ekonomska i modernizacijska nego politička. Tako bi bio stvoren novi sistemski institucionalno-pravni okvir alternativne agrarne politike u Srbiji bez kojeg nije moguć moderan i kontinuirani agrarni i ruralni razvoj Srbije niti njena integracija u evropske institucije

4. Strukturno prilagođavanje naše poljoprivrede modernom održivom razvoju u prvom redu podrazumeva: a) tehničko uređenje obradivog zemljišta i dobrovoljno ukrupnjavanje poseda gde je to moguće (sa ili bez promene svojinskih odnosa, uz komasacije, arondacije, melioracije, kao i druge mere); b) uređenje vodotokova (radi sprečavanja poplava i izgradnje preko potrebnih sistema za navodnjavanje); v) horizontalno i vertikalno organizovanje poljoprivrednika (u zadruge, poslovna udruženja, akcionarska društva i druge vidove udruživanja).

5. Neophodna je snažnija materijalna podrška države zadružnom obliku organizovanja , jačanje tehničko-tehnološke i informatičke opremljenosti zadruga, a posebno finansijska podrška obezbeđenju kadrova za prevazilaženje teškoća u radu postojećih i osnivanje novih zadruga, prvenstveno sa visokostručnim i zadružno orijentisanim kadrovima.

6. Populaciona politika u seoskim sredinama morala bi da se temelji na odgovarajućoj ekonomskoj, agrarnoj, regionalno-razvojnoj i kulturnoj politici, bitno različitoj od dosadašnje koja je mlade ljude istiskivala iz sela i poljoprivrede. U tom pogledu je neophodno da se popravi izrazito nepovoljan položaj poljoprivrede u odnosu na industriju, da se pređe na decentralizovani model industrijalizacije i urbanizacije, da se mnogo više investira u saobraćajnu i komunalnu infrastrukturu seoskih područja, da se poboljša socijalno (zdravstveno, penziono, invalidsko) osiguranje, ali i moderno obrazovanje i kulturno prosvećivanje mladih poljoprivrednika.

7. Održivi razvoj sela nužno je lokalni i moguć je samo ako se za njega steknu povoljni (neophodni i dovoljni) ne samo globalni, nego i lokalni preduslovi. Otuda je neophodno da se pokrenu zakonske inicijative za oživljavanje lokalne seoske samouprave i institucionalno proširenje nadležnosti seoskih mesnih zajednica kao proverenog oblika neposredne lokalne samouprave u srpskoj narodnoj tradiciji. U istom cilju, valjalo bi da se u brdsko-planinskim i pograničnim krajevima Srbije inicira formiranje malih seoskih opština i tako omogući njihova demografska i socijalna održivost.

8. Reforma osnovnog obrazovanja morala bi da obezbedi poseban i privilegovan status seoskih škola, te da u nastavnim programima svih osnovnih škola veći obim i značaj dobiju obrazovni sadržaji koji se odnose na selo kao zdravu životnu sredinu i na poljoprivredu kao perspektivno životno zanimanje.

9. Uz opšta pitanja prosvete i obrazovanja žitelja sela, danas je za razvoj presudno stručno obrazovanje poljoprivrednika. Tome cilju danas bi najpre trebalo da doprinese sistemska državna potpora agrarnim naučnim institucijama, kao i formiranje mreže savetodavnih centara za transfer praktičnih stručnih znanja o modernoj poljoprivredi u kojoj bi se zapošljavali agronomi raznih specijalnosti, agroekonomisti, veterinari i svi drugi agrarni stručnjaci.

10. U kulturnoj politici prema selu, pored navedenog, neophodno je takođe da se obezbedi sistemska i kontinuirana državna i lokalna opštinska podrška seoskim domovima kulture, kulturno-umetničkim društvima, sportskim klubovima i seoskim kulturnim manifestacijama.

B. Posebni zaključci

U referatima koji se odnose na posebne aspekte održivog razvoja poljoprivrede u Srbiji iskristalisali su se sledeći zaključci:

1. Proizvodno-ekološki uslovi, ali i određeni standardi i zakonski propisi nalažu iznalaženje novih rešenja u tehnologiji gajenja ratarskih useva. Takva rešenja podrazumevaju fleksibilniju agrotehniku koja predstavlja spoj konvencionalnih metoda sa modernim tehnologijama. Klimatske promene u poslednje dve dekade govore da smo mi u vrlo osetljivom području gde će ekstremnih manifestacija tipa suše ili prevlaženih godina biti sve više. Oplemenjivanje bilja u promenjenim klimatskim okolnostima mora dati odgovore preko stvaranja novih sorti i hibrida tolerantnijih na sušu, višak padavina, bolesti, štetočine, korove i slično, i uz adekvatnu agrotehniku i navodnjavanje moraju biti deo dugoročne strategije u susret brojnim promenama u ratarstvu koje će se brzo desiti.

2. Od nauke se očekuju dobra predviđanja tih promena i iznalaženje najboljih odgovora radi osiguranja dobre proizvodnje i održanja konkurentnosti sa istim proizvođačima u EU. Nauka preko usavršavanja brojnih agrotehničkih mera za različite tipove poljoprivrede mora napraviti dobru tehnologiju gajenja svih useva. Tehnologija gajenja useva mora biti usaglašena sa našim prirodnim okruženjem koje mora biti očuvano. Mnoštvo propisa u zaštiti životne sredine s jedne strane i osiguranje dobre proizvodnje na drugoj koja mora biti odgovarajućeg kvaliteta kao gotov proizvod ili sirovina za dalju preradu. Naučna i stručna znanja treba iskoristiti tako da povoljne mogućnosti povećamo, a nepovoljne svedemo na minimum. Rejonizacije se moramo pridržavati i na taj način osigurati gajenje useva u onim zonama gde im to najviše odgovara uz poštovanje preporuka stručnjaka šta je najbolje za taj rejon.

3. Nedostatak energije, odnosno nafte, zahtevaće rešenja u preorijentaciji na druge izvore. Proizvodnja biodizela i bioetanola vezana je za poljoprivredu gde su od velike važnosti dva useva kukuruz i uljana repica. Očekivanja u bliskoj budućnosti za većom proizvodnjom kukuruza kao energetskog useva za bioetanol u svetu dovešće do velikih promena u setvenoj strukturi, ali i u stočarstvu gde će se veoma osetiti njegov nedostatak.

4. Pored energije, značajno će biti čuvanje vodnih resursa s obzirom na veliku potrošnju u poljoprivredi. Poljoprivreda je najveći potrošač vode u najrazvijenijim zemljama. Kod nas je, za sada, obrnuto zato treba raditi na održavanju melioracionih sistema i njihovom proširenju. Sagraditi pumpne stanice, dovesti vodu i omogućiti veliku efikasnost sistema za navodnjavanje u njegovoj eksploataciji. Navodnjavati treba samo na zemljištima koja su pogodna za te namene da ne bi izazvali negativne efekte.

Prvenstveno to treba izvoditi na velikim parcelama sa odgovarajućom savremenom tehnikom koja zahteva dosta ulaganja i za one isplative useve poput semenskih.

5. Đubrenje je jedna vrlo značajna agrotehnička mera sa kojom osiguravamo veće prinose u ratarstvu. Brojne stvari u agrohemiji će biti podložne ispitivanju i nalaženju celishodnih rešenja sobzirom na moguće negativne uticaje u životnoj sredini. Treba raditi i na njihovim biološkim supstitucijama.

6. Genetski modifikovani organizmi će biti sve više biti zastupljeni posmatrano u svetskim okvirima u konvencionalnoj poljoprivredi jer će razvoj biotehničkih nauka, ali i nano tehnologija biti dominantan u XXI veku. Pored mnogih pozitivnih biće sve uočljivije, i to daleko brže, neke negativne strane ovakvog industrijskog gajenja useva. Evidentno je da će porast ljudske populacije imati velike potrebe za hranom koje će se, dobrim delom, zadovoljavati sa velikih površina pod genetski modifikovanim usevima. Teško je danas predvideti kako će se stvari sa GMO završiti kod nas. Takođe, postoje veliki pritisci ali i raspoloženje u široj javnosti da gajenje ovih useva ne treba dozvoliti kod nas. To bi stvorilo veliku zavisnost uz velike rizike da izgubimo sve ono što danas posedujemo kao naše seme i sadni materijal.

7. Veliki problemi se očekuju u smanjenju oraničnih površina po glavi stanovnika. Danas je ona na nivou oko 0,33 ha, a oko 2050. godine se očekuje njeno dvostruko smanjenje. U Srbiji je ovo veliki problem zato što se najplodnija zemljišta kao černozemi oduzimaju za različite autoputeve i druge saobraćajnice, kao građevinsko zemljište i za druge namene. To bi trebalo u perspektivi sprečiti, jer je vrlo teško obezbediti i osvojiti neke nove površine i jedini put će nam biti intenziviranje proizvodnje koje zahteva visoku cenu u svakom pogledu.

8. Navedeni problemi biće stalni razlog za popularizaciju svih ekoloških pravaca u poljoprivredi, odnosno njihovo divergiranje i širenje, ali ne treba isključiti ni povremeni povratak u izvesne klasične tehnologije kojima će se pribegavati s vremena na vreme sa ciljem dovoljnog obezbeđenja hrane.

9. Potencijali brdsko-planinskog regiona Srbije za organsku poljoprivrednu proizvodnju na osnovu analize stanja prirodnih resursa u Srbiji su na zadovoljavajućem nivou. To može doprineti ubrzanom širenju i popularizaciji organske proizvodnje na celoj teritoriji Republike Srbije, a naročito u brdsko-planinskom regionu, uz poštovanje zakona i podzakonskih akata, koji detaljno propisuju izbor parcele i uslove pod kojima se ova proizvodnja može odvijati. Za ovakav vid proizvodnje neophodne su subvencije sobzirom na prelazni period od dve do tri godine. Prelazak na organsku poljoprivredu zahteva puno znanja i rada na prenosu tih znanja i mnoštva informacija do samih proizvođača. Zato je neophodno podizati nivo svesti stanovništva koje bi te proizvode koristilo, ali i razviti stručne savetodavne službe, zadruge, asocijacije, i slično, koje bi mogle značajno pomoći praktičnim savetima i otkupom i plasmanom gotovih proizvoda.

10. Infrastrukturu koja je nedovoljno razvijena u selima sa mladim ljudima treba razvijati, kako bi seoska područja bila manje izolovana i što bi moglo mlade ljude zadržati u toj sredini i što bi im omogućilo uz neke ekonomske podsticaje brži ekonomski razvoj. U ruralnoj ekonomiji dominira poljoprivreda, ali postoje brojne mogućnosti razvoja od kraćih odmora na salašima Vojvodine do dužih boravaka u specijalizovanom seoskom turizmu sa etno tradicijom. Ovde postoje brojni modeli za takvo širenje sobzirom da mnogo stvari nije iskorišćeno, ali treba kao preduslov, obezbediti sigurno kontinuirano snabdevanje odgovarajućim količinama proizvoda i njihovim kvalitetom. Brojne manifestacije koje se održavaju u seoskim sredinama posvećene određenim turističkim prepoznatljivostima su dobra prilika za reklamu i plasman na čemu se može u lokalnim sredinama raditi celu godinu.

B. Konkretni zaključci

U referatima koji se odnose na pojedine grane i aspekte poljoprivrede u Srbiji iskristalisali su se sledeći konkretni zaključci:

1. Povrtarstvo. Jedna je od najintenzivnijih grana biljne proizvodnje ima značajan uticaj na razvoj sela. Na površini od 5-6 hiljada hektara pod plastenicima proizvede se godišnje u proseku oko 840 hiljada tona ranog i srednje ranog povrća u vrednosti od oko 655 miliona evra. Proizvodnja je organizovana na njivi, u bašti i u zaštićenom prostoru.

Prosečna godišnja vrednost proizvodnje povrća, krompira, semena i sadnog materijala je na nivou od oko milijardu i 188 miliona evra. Godišnje na selu ostaje čist prihod na nivou od oko 330 miliona evra.

Na žalost, proizvodnja hrane, posebno proizvodnja povrća na otvorenom polju i u zaštićenom prostoru, kod nas je prepuštena nemilosrdnom tržištu. Direktna davanja, subvencije, su mnogo manje nego što je to slučaj u zemljama EU, pa i u regionu.

Proizvodnja povrća je ozbiljan i dugoročan porodični komercijalni posao. Intenzivna proizvodnja povrća angažuje (zapošljava) radnu snagu na selu ali i u gradu. U uslovima bez dodatnog navodnjavanja po jednom ha u proseku je potrebno 1,5-2 radnika po ha dnevno, a u intenzivnoj proizvodnji u uslovima navodnjavanja 3-4 radnika po ha dnevno. U zaštićenom prostoru, u zavisnosti od nivoa automatizacije i kompjuterizacije tehnološkog procesa proizvodnje, angažuje se od 4-10 radnika po ha (1. 000-2. 500 m2 po radniku) dnevno. Već pri ovom nivou proizvodnje neophodno je povećati izvoz jer se javljaju značajni tržni viškovi srednje kasnog i kasnog povrća. Naime, izvozi se povrće u vrednosti od svega 96,3 miliona dolara. U strukturi izvoza najveće je učešće konzervisanog i hladno (smrznuto) prerađenog povrća.

Nešto manje se izvozi sveže i dehidriranog (sušeno) povrće. Više od dva veka javlja se deficit ranog i srednje ranog povrća. Ovaj deficit je moguće prevazići povećanjem proizvodnje povrća u zaštićenom prostoru i podizanjem adekvatnog skladišnog prostora za kratkoročno i dugoročno čuvanje svežeg povrća. Na ovaj način bi se gubici sveli na razumnu meru, a vreme čuvanja produžilo do pristizanja ranog povrća iz zaštićenog prostora i ranog i srednje ranog povrća sa otvorenog polja naredne godine.

2. Voćarstvo. Predstavlja jednu od najrentabilnijih grana poljoprivrede. Kao deo intenzivne proizvodnje u poljoprivredi, voćarstvo se pokazalo dobrim modelom razvoja nerazvijenih područja Srbije i rešavanja socijalnih, ekonomskih i demografskih problema koji su sve izraženiji u selima. Proizvodnjom voća se ostvaruje 10-20 puta veća vrednost proizvodnje i zapošljava oko 20 puta više radne snage po hektaru nego pri gajenju pšenice.

Veliko je angažovanje radne snage u nizu pratećih delatnosti koje su vezane za voćarsku proizvodnju. Pored toga voćarstvo pokreće i druge grane privrede. Poslednjih godina podižu se intenzivni zasadi, sa novim savremenim sortimentom i visokim nivoom tehnologije proizvodnje. Kvalitetan sadni materijal se proizvodi i u domaćim rasadnicima, a sve je veći i broj savremenih hladnjača za čuvanje plodova kao i novih pogona za preradu.

U radu je analizirano stanje proizvodnje kontinentalnih vrsta voćaka i predlog tehnologija i mera koje mogu značajno unaprediti razvoj sela. U poslednjih nekoliko godina u voćarskoj proizvodnji Srbije dešavaju se velike promene. Uvode se nove sorte i klonovi starih sorti, tehnologija proizvodnje se menja ka intenzivnijim zasadima sa velikim brojem biljaka i visokim prinosima po jedinici površine. Koriste se slabo bujne podloge i visokokvalitetne sadnice, navodnjavanje i fertirigacija, a sve je više zasada pokrivenih protivgradnim mrežama.

Zaživele su mnoge nove agro i pomotehničke mere i pristupilo se izgradnji savremenih hladnjača i prerađivačkih kapaciteta. Od neophodnih mera za dalje unapređenje voćarstva Srbije treba istaći i sledeće: donošenje strategije razvoja voćarstva; izrada voćarske rejonizacije; izrada registra voćarske proizvodnje; obrazovanje proizvođača i prenošenje znanja; uspostaviti institucionalnu mrežu ogleda introdukovanih sorti i podloga u vodećim regionima Srbije; neophodno je uvođenje, stalno unapređenje i ujednačavanje dobre proizvodne prakse, u pogledu tehnologije gajenja, prerade, pakovanja, transporta, zaštite životne sredine i zdravstvene bezbednosti voća i proizvoda od voća; organizovati

Izveštajno-prognoznu i savetodavnu službu; produženje sezone gajenja (uvođenje novih sorti pogodnih za duže čuvanje, osavremenjivanje pomotehničkih mera, gajenje u zatvorenom i polu zatvorenom prostoru); uvesti integralni i organski koncept u proizvodnju; uspostaviti proizvodnju sertifikovanog sadnog materijala; uvođenje mehanizacije u voćarsku proizvodnju; formirati i jačati udruženja proizvođača; povećati skladišne kapacitete i mogućnosti za distribuciju voća. -Jedan od vrlo značajnih problema ostaje nedostatak savremenih tehnologija i opreme za čuvanje plodova voća. (izgraditi savremene hladnjače, sa savremenim kalibratorima, pratećom mehanizacijom i opremom); izgradnja distributivnih centara; povećati preradne kapacitete i dobijanje proizvoda veće finalne obrade; povećati ulaganja u marketing; sistem tržišnih informacija ponude i tražnje; uvođenje podsticajnih i kreditnih mera države; oslobađanje i smanjenje carinskih stopa na uvoz opreme i mehanizacije; da se od izvoza i uvoza voća izdvaja 1 odsto za razvoj voćarske nauke i uvođenje novih tehnologija.

3. Vinogradarstvo i vinarstvo. Potrebno je što pre izraditi kvalitetnu strategiju razvoja vinogradarstva i vinarstva (sa definisanim aktivnostima, rokovima i merama podrške) i povećati podsticaje za podizanje novih vinograda i oživljavanja sela; ubrzati izradu vinogradarskog registra; završiti novu rejonizaciju;osavremeniti sortiment; pored stranih kvalitetnih vinskih sorti koje dominiraju u domaćem sortimentu a koje se gaje u većini vinogradarskih zemalja, veću pažnju i prioritet dati pre svega kvalitetnim autohtonim, starim odomaćenim i domaćim novostvorenim vinskim i stonim sortama koje daju pečat specifičnosti, ekskluzivnosti i posebnosti srpskom sortimentu. Omogućiti proizvodnju sertifikovanog sadnog materijala novih domaćih sorti tolerantnih na gljivične bolesti i mrazeve (petra, panonia, morava, petka, rubinka, bačka, lasta, karmen i dr) koje su namenjene organskoj proizvodnji grožđa i vina a za koje sada postoji veće interesovanje u inostranstvu nego u Srbiji.

Povećanje izvoza i kontrola uvoza grožđa i vina: Očekuje seda će se trend porasta izvoza nastaviti u narednom periodu imajući u vidu mogućnost bescarinskog izvoza vina na tržište Ruske Federacije i EU. Angažovati najbolje stručnjake u oblasti marketinga u cilju praćenja svetskih trendova i zahteva tržišta. I dalje treba podsicati povećaenje proizvodnje kvalitetnih vina, smanjenje nekonkurentih vina, naročito u manjim vinarijama kojih je i najviše u Srbiji. Poželjno je sprovesti što strožiju kontrolu količina i kvalitea uvezenog grožđa i vina jer često kvalitet takvih vina ne odgovara visokim cenama.

4. Stočarstvo. Ima veliki značaj u proizvodnji hrane i održivom razvoju sela. Učešće poljoprivrede Srbije u ukupnom društvenom proizvodu kreće se između 12 i 13 odsto, a stočarstvo u ukupnom agraru samo 30 odsto, dok je to u svetu između 60 i 70 odsto. Naša zemlja raspolaže sa izvanrednim prirodnim resursima za uspešno gajenje svih vrsta domaćih životinja, a posebno goveda i ovaca u centralnoj Srbiji.

Osnovna delatnost ovih domaćinstava bila je proizvodnja mleka i mesa koje se prerađivalo po tradicionalnim tehnologijama i dobijale su se specijalne vrste sireva (sjenički, homoljski, zlatarski, kraljevački itd. ) i prerađevine od mesa (zlatiborska pršuta i slanina, ovčija stelja itd. ). Pored toga, juneće i jagnjeće meso je izvoženo na poznata svetska tržišta u vrednosti preko 100 miliona dolara.

U to vreme migracije sa sela je bilo znatno manje, sela su imala svoje zadruge, domove kulture, škole, prodavnice, gradila se infrastruktura i sve ostalo što je potrebno za održivi razvoj sela i stanovnika koji žive na selu. U poslednjoj deceniji stočarstvo je smanjeno, jednom rečju je nestalo. Da bi se zadržalo stanovništvo na selu, neophodno je veće ulaganje u razvoj stočarstva, razvijati robno farmertsvo, oživeti zadrugarstvo, ulagati u infratsrukturu sela, osnivati mala preduzeća, preradne pogone za mleko i meso, a mlade farmere od strane države posebno stimulisati da ostanu na selu.

Poljoprivreda i selo, da bi se razvijali u održivom sistemu, neophodno je da se preko dugoročne strategije razvoja regulišu i odnosi i obaveze, da strategija uu potpunosti bude državna obaveza i odgovornost, da se stočarstvo shvati i prihvati kao okosnica privrednog razvoja zemlje, selo kao potrebu, istorijsku i razvojnu činjenicu, sa posebnim naglaskom da na selu živi blizu 50 odsto stanovnika države Srbije.

Društveni proizvod stočarstva u agraru je svega 30 odsto, te strategijom razvoja treba predvideti da stočarstvo stvara oko 60 odsto društvenog proizvoda agrara, a da društveni proizvod po jednom hektaru obradive površine iznosi preko 1000 evra, a ne samo kao sada 300 evra po hektaru. Takođe, strategijom treba jasno definisati makroreone na kojima će se gajiti određene vrste domaćih životinja, i na osnovu toga subvecionisati i pomagati farmere i domaćinstva.

Treba doneti Zakon o zemljištu, koji će određivati uslove korišćenja i raspolaganja zemljištem u funkciji proizvodnje hrane. Treba jasno da se precizira, kako i pod kojim uslovima će se koristiti državna zemlja, šta je sa prirodnim livadama i pašnjacima, iskorišćavanjem slobodnih šumskih površina za stočarstvo, itd.

5. Ekologija. Akumulirani ekološki problemi čine jedno od ključnih obeležja današnje civilizacije. Pored mnogih istraživanja i obimne ekološke literature, ostalo je dosta teškoća u razjašnjavanju ekoloških problema, posebno u selima. Naša poljoprivreda je izložena procesima mehanizacije i hemizacije, a to se direktno i najviše reperkutuje na selo, gde se nalazi poljoprivredna proizvodnja. Mehanizacija je manje štetna od hemizacije, ali nije bez negativnih efekata po životnu sredinu.

Prognoza pojave štetočina, prouzrokovača bolesti i korova predstavlja jedno od dela rešenja za ekološke probleme na selu i u poljoprivredi uopšte. Za proizvodnju zdravstveno bezbedne hrane, kod nas još uvek postoje relativno povoljni prirodni uslovi. Da bi se ti uslovi iskoristili, potrebna je potpuno nova agrarna strategija. Jedan od velikih ekoloških problema na selu predstavljaju divlje deponije, kao i nestručno uništavanje i spaljivanje pesticidne i druge ambalaže ili jednostavno bacanje ambalažnog otpada što dovodi do zagađenja zemljišta, površinskih i podzemnih voda i tako se ugrožava život ljudi na selu, a odatle preko poljoprivrednih proizvoda i u gradu. Treba raditi na uvođenju savetodavne poljoprivredne službe koja bi bila usmerena i na rešavanje ekoloških problema uz edukaciju o pravilnoj upotrebi pesticida i đubriva, kao i zbrinjavanju pesticidnog ambalažnog otpada, pre svega.

Takođe, potrebna je potpuno nova agrarna strategija, čija bi osnova bila preorijentacija na masovnu upotrebu organskih đubriva, bioloških sredstava za zaštitu bilja i strogo kontrolisano dopunsko korišćenje mineralnih (neorganskih) materija, sa što manjim štetnim dejstvima po ljudsko zdravlje. Na osnovu analiza tržišta, potrebno je napraviti predloge za jednu ili više lokacija za izgradnju fabrike za otpad ambalaže pesticidnih materija. Potrebno je razmotriti mogućnosti države da snosi troškove ili učestvuje u troškovima uništavanja ambalaže, kao što je slučaj sa zemljama iz našeg okruženja. Postoje mnogi predlozi o rešavanju problema ambalažnog otpada, kao što su: postojanje finansijske stimulacije od strane ministarstva za povraćaj svih vrsta ambalaža, gde bi na ambalaži postojao iznos kaucije, koji bi bio dovoljno stimulativan za povraćaj robe, kaznene mere na svim nivoima protoka ambalaže, kao i kontejneri za sakupljanje ambalaže, koji bi bili locirani kod poljoapoteka i koji bi se prenosili u regionalna skladišta, odakle bi se dalje ambalaža prevozila do pogona za uništenje.

6. Ekonomija i finansije. Ruralna područja zahvataju 85 odsto teritorije zemlje i 3. 904 naselja od ukupno 4. 715, u kojima, prema Popisu iz 2002. godine, živi 55 odsto stanovništva (bez podataka za Kosovo i Metohiju). Ruralna ekonomija u velikoj meri počiva na rezultatima primarnog sektora, a naročito poljoprivrede. Poljoprivreda je jedan od oslonaca ekonomije i na nacionalnom nivou – u stvaranju ukupnog bruto domaćeg proizvoda učestvuje sa 8,3 odsto, a zajedno sa industrijom hrane, pića i duvana, sa 12,8 odsto.

Poljoprivreda i prehrambena industrija formiraju 23,9 odsto izvoza i 7,7 odsto uvoza srpske privrede u 2012. godini, ostvarujući suficit u iznosu od 1. 246,6 miliona dolara.

U poljoprivredi je angažovano više od petine zaposlenih, koji čine 16,3 odsto ekonomski aktivne populacije u zemlji.

Regionalne razlike u nivou ekonomske razvijenosti su znatne – bruto domaći proizvod po stanovniku u urbanom, Beogradskom regionu, prema podacima za 2010. godinu, iznosio je 177,8 odsto nacionalnog proseka, u regionu Vojvodine 96,8 odsto, u regionu Šumadije i Zapadne Srbije 69,9 odsto , a u regionu Južne i Istočne Srbije samo 63,9 odsto.

Heterogeni teritorijalni kapital zahteva preciznu tipologizaciju ruralnih područja i kreiranje teritorijalno specifičnih integralnih razvojnih strategija i planova, koordiniranom aktivnošću prostorne, regionalne i ruralne politike, uz obezbeđenje stabilnog makroekonomskog okvira, u cilju ostvarivanja održivog i ravnomernog teritorijalnog razvoja Republike.

U Programu implementacije Prostornog plana RS 2010-2020 za period 2011-2015 među strateškim prioritetima odabranim za realizaciju u ovom periodu nalaze se studija o zonama i područjima realno moguće demografske revitalizacije u sklopu održivog regionalnog razvoja, ali bez definisanog budžeta, i strategija oživljavanja ugašenih sela, bez definisane nadležnosti, vremenskog perioda i budžeta, te je neophodno i ovom prilikom ukazati na važnost njihove realizacije.

Polazeći od prirodnih, ekonomskih, ekoloških i socijalnih karakteristika prostora, ruralna područja Srbije mogu se podeliti u tri, relativno homogene prostorne celine, sa većim brojem zajedničkih razvojnih prioriteta, koji svoje mesto moraju naći u regionalno i lokalno specifičnim, integralnim razvojnim strategijama: integrisana ruralna područja koja zahvataju region Vojvodine i severni deo Mačvanske oblasti; središnja ruralna područja – sa razvijenom poljoprivredom u okruženju urbanih centara – obuhvataju Šumadiju, Pomoravlje, Kolubaru i delove Zlatiborske oblasti, Mačve i Stiga; periferna ruralna područja – sa nerazvijenom poljoprivrednom strukturom i ekonomijom baziranom na prirodnim resursima i turizmu – obuhvataju heterogena ruralna područja severozapadne, jugozapadne, južne i istočne Srbije.

Nezavisno od razvojnih karakteristika ruralnog regiona, uspeh u revitalizaciji i ekonomskom razvoju sela i poljoprivrede u ovom periodu zakasnele tranzicije presudno zavisi od stabilnosti i rasta nacionalne ekonomije, izgradnje krupnih infrastrukturnih objekata, strukturnih reformi u zemljišnoj politici, izgradnje i jačanja institucija u poljoprivrednom sektoru, izgradnje administrativnih kapaciteta na svim nivoima, harmonizacije domaćeg zakonodavstva i prakse sa odgovarajućom u EU i privlačenja evropskih fondova.

Neophodno je formirati budžet za razvoj sela na lokalnom nivou i ekspertske timove za snimanje prirodnih i ljudskih resursa, tzv. mapiranje, na nivou lokalnih samouprava. Depopulaciju seoskih naselja treba prevazići povećanim opštim ulaganjima u seoska područja. Potrebno je pokrenuti inicijativu za formiranje razvojne agrarne banke dijaspore u kojoj bi naša dijaspora imala ključnu ulogu, nadzor i kontrolu, vodila poslovnu politiku i vršila izbor projekata za finansiranje, zajedno sa predstavnicima lokalne samouprave.

Neophodan je razvoj klastera i udruživanje subjekata po fazama proizvodnje, odnosno jačanje horizontalne i vertikalne koordinacije. Podsticati lično preduzetništvo i lokalne inicijative u seoskim na- seljima i u opštinama.

7. Zadrugarstvo. Zadruge su tradicionalno najznačajniji oblik udruživanja i poslovnog organizovanja poljoprivrednika i žitelja sela u cilju njihove ekonomske, socijalne, kulturne i ekološke održivosti u razvoju poljoprivrede i sela u Srbiji. U merama agrarne politike zemljoradničke zadruge nisu u potrebnoj meri uvažavane kao značajan oblik privrednog organizovanja koji može da doprinese bržem razvoju poljoprivrede i sela u našoj zemlji. Neophodno je stalno razvijati svest o potrebi samoorganizovanja zemljoradnika na međunarodnim zadružnim vrednostima i principima ne samo u poljoprivredi, već i u preradi poljoprivrednih proizvoda i razvoju neagrarnih delatnosti „oko poljoprivrede“ (domaća radinost, seoski turizam, . . . ) u seoskim područjima.

Stanje u kojem se nalazi srpsko selo i poljoprivreda, a posebno zemljoradničko zadrugarstvo, zahtevaju hitne reformske procese i veću podršku države zadrugarima, zadrugama i zadružnim savezima. Neophodna je snažnija materijalna podrška države zadružnom obliku organizovanja, jačanje tehničko-tehnološke i informatičke opremljenosti zadruga, a posebno finansijska podrška obezbeđenju kadrova za prevazilaženje teškoća u radu postojećih i osnivanje novih zadruga, prvenstveno sa visokostručnim i zadružno orijentisanim kadrovima.

Uspešne zadruge, u saradnji sa zadružnim savezima, treba da nastoje da pomognu manje i slabije zadruge na poslovnom području u njihovom okruženju, a zadružni savezi da formiraju stručne timove za pomoć u oživljavanju zadruga sa teškoćama u poslovanju i za saradnju sa stečajnim upravnicima za zadruge u stečajnim postupcima. Pored udruživanja u zadruge, neophodno je i udruživanje zadruga u zadružne saveze i formiranje reprezentativnih i zadrugama poslovno orijentisanih zadružnih saveza – od okružnih do pokrajinskog i republičkog zadružnog saveza, kao i da se objedini delovanje sektorski i teritorijalno organizovanih zadružnih saveza u nacionalno jedinstveni zadružni sistem u cilju uspešnijeg zajedničkog nastupa prema državnim organima i u Evropskom i Međunarodnom zadružnom savezu.

Zadruge i zadružni savezi u Srbiji treba u većoj meri nego što to čine sada da koriste iskustva iz zadružnih sistema drugih evropskih zemalja i da se u većoj meri uključuju u međunarodnu zadružnu poslovnu saradnju. I pored nepovoljnog zadružnog okruženja, neizgrađenog privrednog ambijenta, neodgovarajućeg odnosa države prema selu, poljoprivredi i posebno zadrugarstvu – primeri dobre zadružne prakse ukazuju da ljudski faktor ima ključnu ulogu u razvoju zadrugarstva. Za uspešniji razvoj zadrugarstva potrebna je usklađena aktivnost na svim nivoima nadležnih institucija, od lokalnih zajednica do Republike Srbije.

Hitno donošenje novog Zakona o zadrugama i drugih podzakonskih akata su uslov za udruživanje u sve vrste zadruga, posebno poljoprivredne i prerađivačke, štedno-kreditne, potrošačke, zanatsko-uslužne i druge.

Izvor: Odbor za selo Srpske akademije nauka i umetnosti: Zaključci sa naučnog skupa SANU Perspektive razvoja sela u Srbiji