<< VESTI | | 27.04.2013 21:34


 

Kosovo u Skupštini: Izveštaj usvojen, kriza se nastavlja

Ubedljivom većinom Narodna skupština "usvojila Vladin izveštaj o pregovorima sa Prištinom", za 173 poslanika, protiv 24. Najavljem miting za 10 maj i skupljanje potpisa za raspisivanje referenduma na osnovu narodne inicijative. DOKUMENT: Pored argumenata za (premijer Dačić) i argumenata protiv (Slobodan Samadžić, DSS) na ovoj stranici (dole) sadžaj skupštinske rasprave možete čitati OVDE,

Druga posebna sednica Narodne skupštine u 2013.godini, 26.april 2013.godine

Skupština Srbije usvojila je u petak, 26. april 2013. "Izveštaj Vlade o toku pregovaračkom procesu Beograda i Prištine" čiji je rezultat povlačenje institucija Republike Srbije sa severa Kosova.

Za Izveštaj je glasalo 173 poslanika, protiv bilo 24, jedan poslanik je bio uzdržan, dok 5 poslanika nije glasalo. Poslaničke grupe SNS, LDP, DS, SPS, URS, JS, NS, SPO-DHSS, LSV, SVM, ZZS, SDPS glasale su za Izveštaj.

Poslanička grupa DSS, jedan poslanik NOPO-a i Goran Bogdanović iz DS-a jedini su glasali protiv predaje Kosova.

Pre plenarne skupštinske sednice Odbor Skupštine Srbije za Kosovo i Metohiju usvojio je izveštaj Vlade uz žučnu rasprava članova Odbora. Na sednici je vođena žučna rasprava poslanika Demokratske stranke Srbije i Srpske napredne stranke.

Tokom poduže razmene međusobnih optužbi između dve stranke, DSS je govorila o predaji Kosova, dok je SNS odgovorila da ta stranka spasava ono što su rezultati i vladavine Vojislava Koštunice.

Poslanik DSS Marko Jakšić je rekao da ta stranka nije na izborima podržala naprednjake, odnosno njenog predsedničkog kandidata, da bi "prodali Kosovo" i gurali Srbe u "Tačijevu Žutu kuću", dok je Sanda Rašković Ivić rekla da joj ovaj sporazum liči na Erdutski sporazum u Hrvatskoj. Ona je pozvala poslanike da glasaju po svojoj savesti, umesto u skladu sa stranačkom disciplinom i da ne legalizuju jedno nenormalno stanje. Šef poslaničke grupe SNS Veroljub Arsić je, reagujući, rekao da je za vreme vlasti Vojislava Koštunice Kosovo proglasilo nezavisnost, dok se Crna Gora odvojila. Srbija briselskim sporazumom nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije i mada u SNS niko zbog njega nije radostan i zadovoljan, u ovom trenutku se nije moglo više postići, poručio je Arsić.

DSS smatra da je briselski sporazum akt izdaje nacionalnih interesa, izjavio je šef poslaničke grupe te stranke Slobodan Samardžić i istakao da se o njemu mora izjasniti narod na referendumu. On je za 10. maja ove godine u Beogradu najavio miting na beogradskom Trgu Republike, posle kojeg će početi skupljanje potpisa za raspisivanje referenduma da osnovu narodne inicijative.

Po Samardžićevim rečima, ako dođe do situacije da su organi vlasti, pa i ovi reprezentativni organi, kao što je Skupština, u velikoj većini za ovaj sporazum, a protiv interesa Srba, onda se spor premešta na drugu adresu, a to je spor između naroda i vlasti, između naroda i njegovih reprezentativnih organa. Znamo, kaže Samardžić, da za većinu stranaka koje danas sačinjavaju vladajuću koaliciju nisu glasali ljudi koji bi to učinili da su znali da će se ovo uraditi. Zbog toga je ovaj referendum važan. On jeste korekcija onih prethodnih izbora, kada je o Kosovu reč, i korekcija njihovih rezultata.

Premijer Ivica Dačić je rekao da je briselski sporazum prilika da Srbija proba na drugačiji način da brani svoje nacionalne i državne interese, a ne da slavi poraze.

Izlaganje Dačića pratilo je negovodanje i dobacivanje poslanika DSS-a kojima je premijer poručio da je u vreme njihove vladavine Kosovo proglasilo nezavisnost i da sada treba da poštjuju mišljenje većine i da rade u interesu Srbije. "Ovo je pitanje biti ili ne biti, ali ne samo za sever Kosova, već za čitavu Srbiju, biramo da li ćemo Srbiju sutra imati u narodnim kuhinjama i ugušenu u suzama, ili jaku i prosperitetnu", istakao je Dačić. Osim predstavnika opozicije, govor premijera ometali su i pojedini članovi Srpske napredne stranke. Predsednik parlamenta Nebojša Stefanović izrekao je opomenu Miodragu Nikoliću iz Srpske napredne stranke zato što je dobacivao premijeru. Tokom Dačićevog izlaganja skupštinsku salu napustili su naprednjaci Nikolić i Marjan Rističević.


 

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: "Vi ste kao pregovarači bili ili lakoverni ili ste se ponašali po već utvrđenom scenariju... Vas ne doživljavam kao lakoverne ljude..."

SLOBODAN SAMARDŽIĆ:

"Znate da je DSS bila protiv Platforme. Govorili smo u to vreme da smo protiv platforme zato što ona zagovara jednu veliku autonomiju Srba na nezavisnom Kosovu. Platforma je, da skratim, zagovarala nekakvu regionalnu organizaciju Srba sa institucijama i nadležnostima koje bi pripadale jednom regionu u današnjim regionalnim državama Evrope. To jeste visok obim autonomije, ali smo bili protiv toga zato što je sve to podrazumevalo nezavisno Kosovo i ove institucije u okviru nezavisnog Kosova.

Na neki način ste predlagali u vašoj Platformi neki plan koji bi se mogao nazvati Ahtisari plus. Kada ste se suočili sa gospođom Ketrin Ešton i sa Tačijem, zapravo, suočili ste se sa njihovim predlozima koji su uglavnom išli na varijantu Ahtisari minus. Oni nisu bili spremni da Srbima daju ono što im je Ahtisari dopuštao, kako bi ste se na kraju našli na samom Ahtisariju. Dakle, na planu koji je tu predložen. Oni elementi u Sporazumu koji daju neka prava Srbima su preuzeti iz tog plana, mada nisu sva prava koja postoje u Ahtisarijevom planu data, ali najveći broj tih prava je iz tog dokumenta.

Vi ste pregovarali na čudan način ili na način kako su medijatori to scenografisali, našli ste se negde na polovini, što jeste pregovarački cilj, ali tako što su oni odredili jedan minimum koji nije davao ni ono što je Ahtisari davao Srbima, kako biste mogli na kraju da kažete da ste nešto dobili.

Na kraju krajeva, sećamo se 20. marta i 2. aprila kada je u javnosti bilo reči o tome da je taj sporazum nije moguć samo zato što je Tači uslovio tačku 9. nekom novom tačkom 14. Tačka 9. je tačka o policiji i regionalnom komandiru. Tačkom 14. se traži da ih ne ometamo u međunarodnim organizacijama. Oko toga se digla velika dževa, kao što znate. Tu je bilo pitanje ko je hteo da potpiše, ko nije hteo. Štampa je javila da su Dačić i gospođa Grubješić bili za potpisivanje, a da je Vučić to sprečio. Koplja su se lomila desetak dana oko toga. Kada je došao 19. videli smo da je tu napravljena jedna mimikrijska, mala izmena, da je član 9. ostao, a da je član 14. promenjen, da vi zapravo ili mi nećemo jedni druge ometati na putu ka Evropi, EU, a ne u međunarodnim organizacijama.

Naime, šta ste tu dobili? Priznali ste više, a ne manje, jer EU je više od međunarodne organizacije. Ko prizna ili ne ometa Kosovo na putu ka EU, lakše će da prizna da ne ometa Kosovo na putu ka nekim međunarodnim organizacijama. U krajnjoj liniji, Kosovo će morati da postane član Saveta Evrope pre nego što postane članica EU.

Pogledajte odredbe osnivačkog ugovora sa kojim organizacijama se otvaraju pregovori o pridruživanju, a te će pregovore Kosovo otvoriti na osnovu ovog sporazuma. Dakle, to je nekada bio član 310, a sada je član 217. Ugovora o EU. Na osnovu člana 14, kojim ste vi dobili regionalnu policiju, izbor komandira, omogućili ste Kosovu da kao država učestvuje u potonjim pregovorima oko pridruživanja i sprovođenju tog sporazuma. Dakle, nemojmo da se šalimo sa tim stvarima. Stvari tako stoje i tu ste napravili jednu, tako da kažem, veliku priču u javnosti oko neke borbe. Dobili ste tog regionalnog komandira koji postoji po Ahtisarijevom planu i to nije jedini regionalni komandir, kao što vidite, i ako čitate pažljivo sporazum, imate da se u članu 10. spominju i drugi regionalni komandiri. Prema tome, ništa tu nije dobijeno, a velika halabuka je dignuta.

Hoću da kažem da ste vi kao pregovarači bili ili lakoverni ili ste se ponašali po već utvrđenom scenariju. Mislim da je u pitanju ovo drugo. Vas ne doživljavam kao lakoverne ljude, imam iskustva u politici i poznajem vas kao političare. To je zapravo jedan scenario koji je bio davno napravljen. Vi ste se po njemu ponašali sa malim preprekama koje su bile napravljene da bi se u javnosti odigrala ova igra sa teškoćama, sa otporima, sa teškim mukama, sa teškim krstovima na leđima itd. Na kraju ste legli na rudu i dobili smo sporazum kakav smo dobili.

U krajnjoj liniji, gospodine predsedniče, kao građanin mogu da budem jako sumnjičav prema vašoj ulozi u toj stvari. Verujte, kada govorim o ovom scenariju, pre par meseci u javnosti je otvorena afera oko vaših komunikacija sa predstavnicima Šarićevog klana, pominjani ste i vi i vaši saradnici, Lazarević i drugi. Moram da kažem da vi to niste demantovali na uverljiv način.

Kada su u pitanju ovakve stvari gde zavise životi ljudi, gde zavise čitavi delovi teritorije, čovek ima veliko pravo na lično podozrenje u kredibilnost ljudi koji pregovaraju i u njihove teškoće da odbiju sve ono što im zapadne sile nude. Pregovarao sam sa zapadnim predstavnicima i znam otprilike kako to stoji. Što se tiče SNS, otkad je došao na vlast uložio je veliki kredit, veliku investiciju u to da dokaže DS da će ih zapad prigrliti više nego njih. Tu je nekako bilo takmičenje kada su se njihovi predstavnici, predstavnici vlasti iz njihovih redova, suočili sa ovom pregovaračkom situacijom, onda je bilo glavno da se taj kredibilitet ojača, održi i dokaže svom protivniku, DS, da tu nema nikakvih problema i da su oni još veći miljenici zapada nego što je to slučaj.

Zašto govorim o scenariju na koji ste pristali i završili posao na taj način? Kada je o samom sporazumu reč, reći ću nekoliko rečenica i da pokažem da je ovo nešto što se moglo prihvatiti 2007. godine. On je u potpunosti vezan za Ahtisarijev plan. Voleo bih da mi neko od pregovarača kaže koja je njegova tačka drugačija ili izlazi iz onih okvira i onih prava koji su tada dati. Mogu da vas podsetim, 2007. godine smo dobili gotov tekst u februaru mesecu, početkom februara, vrlo kompleksan dokument na nekih 70 strana. Skupština se o njemu izjasnila da možemo pregovarati. Pregovarali smo desetak, petnaest dana, uložili 500 i nešto amandmana na taj dokument, ali ni jedan nije prihvaćen. Nisu u pravu oni, kao što smo danas čuli, koji kažu da je trebalo raditi na Ahtisarijevom planu. Ako 500 amandmana i više nije dovoljno da se dokaže da je rađeno na njemu, onda ne znam šta je.

Naime, to je bio plan koji je unapred bio smišljen, dakle, kao ultimativni plan od koga oni ne odstupaju ni jednu stopu. U tome i jeste bio problem u tim pregovorima. Ni jedan amandman nije prihvaćen. Šta smo mogli očekivati?

Na prvom sastanku na vrhu, 10. marta 2007. godine, Marti Ahtisari je rekao - mene u ovoj stvari ne zanima kompromis, mene zanima rešenje, ja sam rešenje ponudio. To ste vi prihvatili pet godina kasnije ili šest godina kasnije.

Dakle, ovaj dokument u svakom svom delu odražava taj dokument i mi možemo sada likovati da smo nešto dobili, jer su možda mogli da nas poubijaju u tom Briselu, ali verujte da je za Srbe to katastrofa zato što se oni moraju odreći svojih institucija pod kojima su živeli i svoje države čije su to institucije.

Tačka 2. govori da su pravne garancije merodavno pravo i ustavno pravo. Izvinite, misli se na pravo na Kosovu. Originalni izraz toga što je vama neko preveo kao merodavno pravo, dakle aplikbl lo, je primenjivo pravo i ustavno pravo. Primenjivo pravo je pravo koje živi, koje se primenjuje na KiM, kosovsko pravo. To je garant i to ste potpisali. Potom, da će se strukture bazirati na statutu postojećih asocijacija kosovskih opština. Onaj ko ne zna, onaj ko nije čitao Ahtisarijev plan, prvi put se suočava da postoji asocijacija opština na Kosovu. Te asocijacije su napravljene po ustavu Kosova i po zakonu o lokalnoj samoupravi, a taj zakon po planu Martija Ahtisarija. Čemu to? Potom, opet kada je reč o nadležnostima, evropska povelja i o lokalnoj samoupravi, kosovski zakoni, ono što oni određuju kao nadležnost opština, to će ova zajednica moći umesto njih kolektivno, kako se ovde kaže, da ostvaruje. Što se tiče izričito ekonomskih poslova, obrazovanja, socijalne politike itd, tu će zajednica biti samo, kako ovde kaže, u punom nadzoru. Dakle, i te institucije i te nadležnosti sad ovim dokumentom potpadaju pod zakone Kosova i videćemo kako će se to dalje primenjivati.

Potom, regionalni komandant policije. Vidimo da postoji širom Kosova po tim regionima, po tim asocijacijama postoje regionalni komandanti. Šta smo tu dobili? Što tolika priča, o čemu sam već govorio?

Sudski pravosudni sistem. Ovde se govorilo da ćemo se boriti za izbor sudija, da opštine biraju sudije na osnovnim i u Okružnom sudu. O izboru sudija nemate ni reči u ovom dokumentu. Imate samo jednu strukturu o Apelacionom sudu, o panelima i sedištu u Mitrovici, što možete naći u Ahtisarijevom planu. Potom, izbori po zakonima Kosova, razume se, izbori za opštine, to ih takođe čeka.

Najzad, ta famozna tačka 14. Molim vas, vi svojim pozitivnim potpisom garantujete zapravo da će Kosovo kao država, jer drugačije ne može po zakonima EU, ući u ovaj proces SSP - Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. To je naše odobrenje. To je taj potpis koji ste dali.

Prema tome, vaša priča o tome da se tu nešto dobija za Srbe, zapravo nije ubedljiva i možemo se mi ovde nagvaždati koliko hoćemo, da li ste vi priznali Kosovo ili niste, mi tvrdimo da jeste, vi tvrdite da niste, ali u ovoj raspravi, u ovoj polemici merodavni su pre svega Srbi sa Kosova. Oni dobro znaju šta njih čeka i kad čitaju ovaj dokument njima je potpuno jasno kakva je njihova budućnost. Oni će živeti pod institucijama i po zakonima Kosova koji dakako ima vrlo jasne, tako da kažem, istorijske ciljeve i u vezi sa Srbima i sa SPC i sa kulturnim nasleđem i sa materijalnim dobrima itd. Da su imali, kao ljude koji su sa njima živeli i sa Albancima kao komšijama, dobra iskustva, možda bi neko to i prihvatio. Sasvim je jasno da je južno od Ibra to prosto jedna prisila na koju su ljudi pristali da bi sačuvali golu kožu, ali ovi gore, severno od Ibra, na to nisu zaista bili primorani, tj. biće primorani u momentu kada Srbija primeni ovo što ste vi potpisali u Briselu.

Sigurni smo i hoću deo svog izlaganja da posvetim toj stvari, da se ovaj sporazum neće i ne može primeniti, ma koliko ga ovde poslanika podržalo. U krajnjoj liniji, ova današnja rasprava, rasprava između poslanika, ako bi se držala samo teme ovog sporazuma, ona bi bila u pogledu sporova vrlo jasna. Ovde se poslanici, u ovoj Skupštini, dele na one koji će glasati za sporazum, za izveštaj, i one koji će glasati protiv, ma kojoj stranci pripadali.

Zbog toga, gospodine predsedniče Skupštine, dao bih predlog na osnovu člana 131. da se glasanje izvrši po prozivci. To je predlog koji koristim priliku da dam. Neka se Skupština izjasni, ali bih zamolio, zaista, da se poslanici u ovoj stvari ne kriju iza grupacija poslaničkih, nego sa svojom svešću i savešću neka glasaju za i protiv ovog sporazuma. Pokušao sam da dam jedno tumačenje za koje sam siguran da je tako, a ono se, okreni, obrni, u potpunosti slaže sa onim što Srbi sa Kosova i Metohije osećaju kao svoju budućnost pod ovim sporazumom.

Naša jedina nada i šansa jeste da se on ne sprovede. Ako je potpisan, potpisan je, vi ste napravili jedan akt izdaje, u pravom smislu reči, nacionalnih interesa, vi ste se oslobodili tog balasta, te teritorije, tih ljudi, iako ćete im pomagati, ali ćete to moći kao i Srbima u Rumuniji, Mađarskoj, Bosni, Hrvatskoj itd, kad kažem - Bosna, mislim na Federaciju, i to je to...

Izvor: Stenogram Druge posebna sednica Narodne skupštine u 2013.godini ,

IVICA DAČIĆ: "Zaboravite Ahtisarija, zaboravite Rambuje, zaboravite 2005. godinu..."

IVICA DAČIĆ:

.

Mi nismo pregovarali sa NATO u smislu pismenih garancija naših odnosa, ali smo sa Ketrin Ešton učestvovali u razmeni pisama između Hašima Tačija i NATO, gde je Kosovo preuzelo obavezu, a pismom ih je obavestio Raspunsen da ne mogu da dolaze njihove vojne snage buduće na teritoriju severna Kosova bez saglasnosti KFOR, osim, i to je moguće jedino u slučaju prirodnih katastrofa, vanrednih situacija i to uz konsultaciju lokalnih srpskih lidera. Zato postoje razmenjena pisma i to je prvi put da je neko garantovao da kosovska vojska neće doći na sever Kosova.

Pitate šta će biti ako se to desi. Ako se to desi, Srbija ima pravo na adekvatan odgovor. Ako neko pita kakav je sastav policije, pravosuđa i šta će se suštinski promeniti u životu Srba na severu Kosova i Metohije, policija će biti sastavljena isključivo od Srba, pravosuđe takođe, odnosno zavisno od etničkog sastava stanovništva.

Sada ćete me vraćati na kvalitet ovog sporazuma, da li je to bolje od Ahtisarija ili nije. Zaboravite Ahtisarija, zaboravite Rambuje, zaboravite 2005. godinu. Uzgred budi rečeno, Tači je tada učestvovao u pregovorima, a takođe je bio na poternici. Mislim da je bio i Čeku tada. Mislim da je Čeku bio premijer. Bio je na poternici. Vi ste pregovarali s njim, nisam ja. Kako sada odjednom ne može da se pregovara sa onim ko je na poternici i kako je sada odjednom to i SPC zaključila, a da pri tome mnogi sveštenici SPC na Kosovu razgovaraju i pregovaraju sa predstavnicima kosovske vlasti? Zašto? Da bi preživeli, da bi opstali. Zašto neko ima više pravo da opstane, a ostatak Srbije nema? Govorim o deci.

Konstatacije koje ste iznosili da mi sada spremamo da srpsku decu sa Kosova šaljemo u "žutu kuću" Tačija itd, pretnje koje sam dobijao i danas dok je trajala ova sednica ovde da će mi život biti kratak posle ovoga, da li je to Srbija za koju se vi borite? Da li je to ponos Srbije? Ne, dame i gospodo, to je sramota i zlo Srbije i to ne sme da bude vodeća politika u ovoj zemlji i zato je ovo promena kursa kojim ide ova država i o tome se ovde danas govori, a ne samo o tome da li ćemo mi prihvatiti neki sporazum ili nećemo prihvatiti. Kakvo će biti stanje na terenu posle ovog sporazuma zavisiće od nas.

Želim da vas podsetim da Srba danas ima više na jugu nego na severu, iako je 14 godina prošlo od kada su tamo kosovski zakoni.

(Poslanik Demokratske stranke Srbije dobacuje s mesta.)

Sve je u redu. Ne znam kakve to veze ima sa ovim što sam ja rekao? Rekao sam da volim da natalitet Srba bude svuda velik zato što ćemo sami sebe ubiti. To želim da vam najavim da ću lično pokrenuti da mi moramo da proglasimo sledeću godinu godinu porodice zato što ćemo ostati bez stanovništva.

Rekao sam vam da Srba na jugu ima više, nego na severu...

Zašto će Srbi napustiti sever Kosova? Zato što će biti kosovski zakoni. Pa, čekajte, što ga nisu napustili na jugu? Što nisu otišli ovi iz Gračanice, iz Štrpca? Tamo ima 14 godina kosovskih zakona. Vekovima su bili turski zakoni, pa nismo napuštali Kosovo. Bili su kosovski zakoni i u vreme komunističke Jugoslavije. Ne znam da li ste vi pratili platformu predsednika Nikolića, koji je želeo da ovo sve bude postavljeno ustavnim zakonom u ustavno-pravni sistem Srbije, gde bi se ustavnim zakonom prenela neka ovlašćenja na pokrajinu Kosovo i na zajednicu srpskih opština.

O kakvoj vi nezavisnoj državi Kosovo pričate? Teritorija bez naroda je veliki problem, zato moramo da sačuvamo narod. Isto kao što je crkva bez vernika prazna. Ovo nije zajednica koja se tiče samo severa. Ovo je prvi put da imamo srpsku zajednicu koja će imati devet, ili deset opština, osim četiri opštine na severu.

Takođe, malopre ste govorili o Ahtisariju, da je bio bolji plan. Moram još jednom da vam ponovim. Na svako pominjanje Ahtisarija, oni kažu - vi to niste prihvatili. Na svako pominjanje Rambujea, prilikom razgovora o Ahtisariju, oni kažu - pa, vi niste prihvatili Rambuje. Sledeća faza je ako nećemo ovo, biće - pa vi niste prihvatili. Mi ne možemo više da imamo politiku samo odbijanja, nego moramo da učestvujemo u procesu, inače ćemo ostati i bez teritorija i bez naroda i onda više nećemo imati potrebe da raspravljamo u ovom parlamentu o Kosovu, kao što danas ne raspravljamo o Republici Srpskoj Krajini.

U ostalom, nisam ni želeo i ne bih ni voleo i zaista upozoravam sve. Nije koncepcija Vlade Srbije u želji da opravdamo svoj potez time što smo prihvatili ovaj sporazum, da sada treba da napadamo Srbe sa KiM. To je suludo. Mi ne smemo da pravimo podele u našem narodu. Mi moramo da budemo jedinstveni isto kao što moramo da vodimo računa i o Republici Srpskoj, gde mislim da je danas opstanak Republike Srpske mnogo važniji nacionalni i državni interes, nego što je to opstanak Kosova u okviru naše teritorije, zato što tamo živi milion i 200, 300 hiljada Srba.

Kada je reč o nekim primedbama koje ste imali na neke moje stavove, mogu da vam kažem otvoreno, vi znate za šta sam se ja zalagao i šta sam zastupao u poslednjim godinama. Na svaku moju ideju, na svaki moj predlog, većina vas je reagovala - to je nikakav predlog, o tome nećemo da razgovaramo, nećemo da razgovaramo o razgraničenju, nećemo ni o čemu da razgovaramo, samo hoćemo celo Kosovo da bude u okviru Srbije.

Evo, sada i Srpska pravoslavna crkva kaže da je to možda bolje rešenje nego ovo, a kada sam ja to predlagao, niko nije hteo da stane iza toga. Mi sa rešenjima koja su nerealna možemo da pobedimo samo ako imamo nekog saveznika, pa da natera drugu stranu da se to prihvati.

Neko je ovde rekao da smo mi jedina zemlja koja se odrekla teritorije. Znate šta, neprijatno mi je da to kažem, jer ispada da polemišem sa svojim bivšim predsednikom. Nije valjda da neko od vas misli da smo mi pobedili u ratu sa NATO? Nismo mi jedina zemlja kojoj su uzeli teritorije. Zašto mi uopšte pregovaramo? Zato što nemamo vojsku i policiju na KiM. Čekajte, tada, 1999. godine, kada je potpisan Kumanovski sporazum, Rezolucija 1244, mi smo povukli osnovne atribute državnosti sa KiM. Čime ćemo mi da se borimo za ostvarivanje našeg punog suvereniteta i da li je to realno i da li možemo da uspemo?

Mi se nismo odrekli dela naše teritorije. Nama su uzeli. Mi ne želimo i nećemo nikad prihvatiti nezavisno Kosovo, ali da bismo mogli da uopšte odlučujemo o nečemu, mi ne možemo imati samo apriori odbijajuće odgovore na svaki predlog.

Pričali smo o "oluji". Moram da vam kažem potpuno otvoreno. U razgovorima koje smo imali u Briselu, nekoliko puta je Tači govorio o tome da ako mi nećemo, on će uspostaviti suverenitet na svoj način. Takođe, postojale su bezbednosne obaveštajne informacije o tome. Mi možemo to da ignorišemo.

Znate šta, ja sam bio takođe i u vreme Miloševićeve vlasti, naše vlasti, nije bilo baš iz Srbije mnogo ubeđivanja vlasti u Republici Srpskoj Krajini da se prihvati plan Z4. Čak su toliko naši bili nezainteresovani da su ga zvali "tri 4".

Govorilo se - nemojte to da prihvatite, dobićemo više, dobićemo bolje. Dobili smo "oluju" uz podršku NATO, a nakon toga je državno rukovodstvo Srbije reklo - pa, ne možemo mi sada da uđemo u rat. Ja neću da se to desi Srbima sa KiM i ova Vlada to neće dozvoliti. Zato moramo da vodimo jednu odgovornu politiku, inače ćemo se suočiti sa teškom sudbinom našeg naroda na KiM.

Pominjali ste i mnoge stvari koje ne bih pominjao. Izvinio sam se vama gospodine Samardžiću i DSS, kada su neki iz moje stranke kao što je Branko Ružić, izričito sam ga opominjao, spominjao vašu stranku vezano za neke neproverene informacije itd. Mislim da ti maniri da nekoga napadate zbog različitih priča koje postoje ne dolikuju parlamentu. Neka to rade institucije sistema i ko je kriv neka odgovara. Pretvorićemo se međusobno u kopanje informacija jednih o drugima, a mislim da to nije ni vaš cilj.

Hajde da razmenjujemo političke argumente, mi ovde nikoga ni našta ne teramo. Vodimo politiku, preuzeli smo odgovornost. Mi smo Vlada Republike Srbije, povukli smo potez, za njega odgovaramo. Nismo kao neki drugi da se krijemo, da nešto možemo ili ne možemo. Povukli smo potez, mislite da je to lako? Ako je to lako što ga nisu povukle druge stranke pre toga?

Bio sam u koaliciji sa DS, šta mislite da oni nisu razmišljali o tome? Nisu smeli da povuku taj potez iako je to bila više njihova politika nego moja. Nisu smeli i zato danas kada je povučen ovaj potez ne treba to da koristimo za međustranačka prepucavanja, jer je reč o pitanjima koja su važna za sudbinu i budućnost naše zemlje. Prihvatam sa svim strankama dijalog o tome kakvu Srbiju želimo, ali sada ako bismo govorili o tome ko bi šta video da može vremensku mašinu da vrati 10 ili 20 godina unazad, znate šta? Kada bi je i vratili da ste zaspali 5. oktobra i da ste se sada probudili verovatno biste se prepali kada biste videli ko je sada na vlasti. Još više biste se prepali kada biste videli da je vaš predsednički kandidat sada protiv ulaska u EU, gospodin Koštunica.

Hoću da kažem da ništa ne dobijamo od vraćanja filma unazad. Naravno, ne izbegavam odgovornost za sve što je bilo u prošlosti, ali mislim da je zaista suštinsko pitanje - da li možemo da promenimo suštinski poziciju naše zemlje, pristup naše zemlje problemima da bismo bili jači, da bismo mogli uspešnije da rešavamo probleme? Mislim da možemo.

Imali smo sastanak sa Srbima sa severa. Nastavićemo taj sastanak u utorak gospodin Vučić i ja. Nećemo prekinuti finansiranje Srba na Kosovu i Metohiji, njihovih aktivnosti. Ovo nije sveobuhvatni sporazum. Ovo je samo jedan segment sporazuma koji se tiče zajednice srpskih opština. Treba da se razgovara o imovini privatnoj i javnoj. Treba da se razgovara o statusu Srpske pravoslavne crkve, o energetici, telekomunikacijama, o povratku, donošenju zakona, itd.

Naravno da je važno kako će se glasati, ne zbog toga da li će neko imati većinu ili neće imati većinu za ovo, nego za šta smo mi, kakav put hoćemo da Srbija ima u budućnosti i hoćemo li da Srbija za deset godina bude lider na Balkanu ili da bude slepo crevo koje će biti odsečeno? Samo jaka Srbija može da sačuva Kosovo i srpski narod. Slaba Srbija ne može da sačuva ni centralnu Srbiju. Frustrirana Srbija, koja doživljava poraz za porazom, mladi ljudi koji nemaju perspektivu, nacionalno poremećeni sistem vrednosti i ne samo nacionalno, nego i etički, to su sve problemi sa kojima se danas suočavamo, ne samo danas, naravno.

Kancelarija za Kosovo i Metohiju neće biti ukinuta, ne znam odakle vam ta ideja. To što je gospodin Vulin podneo ostavku, mi treba tek da razgovaramo o tome. Želim i njemu da se zahvalin. On je odigrao veliku ulogu, imao je veoma korektan pristup. Lično se ne slaže sa ovim što je prihvaćeno, ali ovo nije lično pitanje ni za koga od nas. Ni gospodin Vučić ni ja nemamo pravo na lični pristup ovde, jer šta smo mogli od ovoga da očekujemo, neku popularnost? Šta, ja sam popularan što sam se deset puta rukovao sa Tačijem, a vi ste svi bežali kao od kuge svih ovih godina od njega? Sada to je za mene popularno. Ja sam nešto time dobio. Preuzeo sam tu odgovornost, jer sam ovde izabran za predsednika Vlade Republike Srbije. Moja odgovornost je da to radim. Ako neću to da uradim za Srbiju, zašto bih uradio za sebe lično. Nemam nikakvog interesa.

Tako da, ono što ste pričali da smo mi to uradili zbog nekog našeg uskog i ličnog interesa, kog interesa? Ili, ovaj priča o tome kakve su bile stolice, da li su bile drvene. To je besmisleno da se o tome razgovara. Kako je bilo u pregovorima? Isto tako kao i svaki put pre, vi to znate. Meni je drago da ste svi vi učestvovali u pregovorima ponekad. Ovde ja vidim mnogo ljudi. Gospodin Samardžić je bio ministar za Kosovo i Metohiju. Sanda je bila šef Koordinacionog tima. Borko je bio pregovarač. Zoran Anđelković je bio predsednik Privremenog izvršnog veća Kosova i Metohije.

Zaista mislim da su se sve stranke ogledale u onome što… a izvinjavam se Goranu Bogdanoviću. On ima internacionalnu ulogu, pošto je on bio ministar i u kosovskoj vladi. Prema tome, ja ne znam Gorane, kako ja sada priznajem Kosovo, ti si bio u Vladi kod Redžepija, od 2002. godine do 2004. godine? To je bila koalicija "Povratak", pa smo to opravdavali, itd. Čini mi se da ste bili ministar u vreme 17. marta. Ostavku ste podneli? Izvinjavam se. Nisam uspeo da dođem do tog detalja, ali nema to nikakve veze.

Sve u svemu, a pošto je i gospodin Tulimirović protiv iz koalicije "Nijedan od ponuđenih odgovora", zamolio bih ga da se više angažuje po pitanju položaja Vlaha u Srbiji, pošto je to pitanje koje je takođe važno za evropske integracije. Rumunija nam uslovljava evropske integracije time, a vi ste izabrani, gospodine Tulimiroviću, kao Vlah, iako ne znam da li imate vlaško poreklo. Važno je da ste protiv sporazuma za srpsku zajednicu na Kosovu i Metohiji, a ne znam šta ste uradili za interese Vlaha, čiji ste poslanik u parlamentu. Ili vratite mandat, zato što ste izabrani prijavivši se kao manjinska lista i manjinska stranka, stranka Vlaha. Kakve veze vi imate sa Vlasima? Ali dobro, ima i drugih koalicija, kao što vi kažete.

Želim samo da vam kažem da priče o tome da bez obzira koliko poslanika glasa za ovaj izveštaj, da je to da su svi oni izdajnici, malo govori o tome da smo malo pomešali kantare. Zašto? Ako je ogromna većina za to, ne znači naravno da su oni u pravu, ali ne može da ispadne da je vas nekoliko desetina vrednije i važnije od 200 poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Zato, molim vas da birate reči kada govorite o drugima. Nikome ne dozvoljavam da zove nas izdajnicima, zato što mi ovim ne izdajemo našu zemlju, mi branimo zemlju i njenu budućnost.

Zato vas pozivam sve da glasamo za ovaj izveštaj i put od 1.000 milja mora da se započne prvim korakom. Nemamo više vremena za čekanje, za međustranačke rasprave. Moramo da idemo brzo napred, inače ćemo izgubiti sve.

Kada je reč o Srbima sa Kosova i Metohije, ne glasamo protiv njih, niti imamo takvu nameru. Želimo da se zajedno sa njima izborimo za njihovu sigurnost, bezbednost, kako da premostimo ovaj period koji je težak za nas, bez saveznika na zapadu. Voleo bih da uopšte ne zavisimo od zapada, ali nažalost zavisimo. Ne možemo bez nekog saveznika na zapadu da ostvarimo naše nacionalne i državne interese. Uostalom, i sami ste rekli da nismo mogli da izdržimo ni bombardovanje, ni bilo šta što je usmereno protiv Srbije i srpskog naroda.

Izvor: Stenogram Druge posebna sednica Narodne skupštine u 2013.godini ,


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Ahtisari vs Briselski pregovarači

Ahtisari vs Briselski pregovarači

Ovde možete videti šta piše u Predlogu Martija Ahtisarija o Kosovu iz 2007, a šta u Vladinom izveštaju o do sada popisanim sporazumima 2010-13

Istorijska pozadina

Sve neizvesnija sudbina Jugoslavije kao zajedničke države, u kojoj se obično videlo trajno rešenje "srpskog pitanja" (bez jasnije rezervne varijante u vidu zasebne države), podsticalo je njegovo ponovno otvaranje. Još 1968. godine, na sednici Centralnog komiteta SK Srbije, Dobrica Ćosić i Jovan Marjanović zahtevali su preispitivanje nacionalne politike na Kosovu, ali je ta rasprava nasilno prekinuta. Pokretači su kažnjeni i ućutkani. "Kosovsko pitanje" je iznova pokrenuto kao "ustavno pitanje tokom priprema i donošenja Ustava iz 1974. godine, a i nakon toga (1977), opet bezuspešno. Potom se iznova otvorilo kao "kosovski čvor". Naime, 1981. godine na Kosovu su opet izbile demonstracije (ranije, 1968, ugušila je vojska), sa zahtevom da se pojača "nacionalna (albanska) državnost" Kosova. One su ugušene intervencijom partijskog aparata, policije i vojske (kao "iredenta" i "kontrarevolucija").

Otvaranju "srpskog pitanja" naročito je pridoneo (1986) Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti o ugroženosti Srbije i srpskog naroda, i to više autoritetom nacionalne ustanove negoli analitičkim dometima i ponuđenim rešenjima, koji je, iako nedovršen, dospeo u javnost na način skandala. Dok je Memorandum postao bauk za druge nacije, jedan gest takođe autoritativne nacionalne ustanove — Srpske pravoslavne crkve — prenošenje moštiju cara Lazara kroz krajeve Hrvatske i Bosne i Hercegovine (1988-89) u kojima mahom žive Srbi (na putu ka Kosovu) bodrio je ideje o veličini i snazi srpskog naroda. Crkva je u istim krajevima organizovala i osvećivanje grobova žrtava ustaškog genocida, na način koji podstiče i osvetu. Čak je i tradicionalno buntovni Beogradski univerzitet povremeno organizovao manifestacije lojalnosti režimu koji je svojim protivnicima pretio represijom (hapšenjima i sl.).

Kosovo je, u vreme uspona nacionalizma u svim krajevima Jugoslavije, postalo glavni poligon za isprobavanje ostvarivosti ideologije o "nacionalnoj državnosti" kao odlučnom koraku ka uspostavljanju suverenih nacionalnih država. Ono je, istovremeno, i životno područje na kojem se najduže reprodukovao model dominacije koji je još iz "turskih vremena", kada vlast kao glavni ratni plen prelazi iz ruku jedne u ruke druge nacionalne elite, u zavisnosti od "ratne sreće". Naime, kada je pobeđivala turska ili koja druga strana vojska (italijanska i nemačka, recimo), vlast je bila u rukama Albanaca, a kada je pobeđivala srpska i jugoslovenska vojska, vlast je bila u rukama Srba i Crnogoraca. Ali, model dominacije nije izmenjen. Tako je bilo i u godinama dominacije albanske političke elite (1968-1981), kada su pripadnici ostalih naroda, pa i Srba i Crnogoraca, bili dominirani, izloženi represivnoj vlasti. Model dominacije, za razliku od modela koegzistencije (saživota), isključuje ljudska prava i građanske slobode. Nespremnost i nesposobnost jugoslovenskih nacionalnih elita da prihvate ljudska prava i građanske slobode kao polazište za prevazilaženje modela dominacije uspostavljanjem demokratskog poretka, u svim delovima Jugoslavije i u njoj kao celini, vodila je ka instrumentalizovanju "kosovskog čvora" u međusobnoj borbi oko očuvanja monopola na političku vlast, a ravnodušnih prema nevoljama svih ljudi, pa i pripadnika vlastitog naroda. Svi nedemokratski nacionalni pokreti, pa i srpski i albanski, koji "odlažu" uspostavljanje demokratskog poretka dok ne stvore ili povrate svoj nacionalni suverenitet na određenoj — što većoj — teritoriji nužno vode u sve oštrije sukobe.

U takvim okolnostima i na takvim polazištima razbuktava se i srpski populizam, naročito kroz "događanje naroda", koje je poslužilo za regeneraciju nedemokratskog režima, kao i kroz "buđenje naroda", za koje se zalaže pretežni deo nacionalne opozicije.

"Događanje naroda"

Dok su nezadovoljni Srbi i Crnogorci s Kosova upućivali peticije državnim vlastima i u sve brojnijim kolonama dolazili u Beograd, predvođeni seljakom iz Batusa Božom Markovićem, činilo se da nastaje pokret za ljudska prava i građanske slobode. Međutim, takva očekivanja su se izjalovila, jer su se sva nezadovoljstva odbijala od bedeme partijske države. Nastanak takvog pokreta je iznutra suzbijan efikasnim delovanjem razgranatog policijskog aparata, a prema nekim gledištima srpski "krik gneva" prvenstveno su izazvali i gurali ga ka radikalizmu i osvetoljublju — Hrvati i Slovenci.

Preokret je nastao kada je nezadovoljnike počela da usmerava i organizuje određena grupa "lidera" koja je najpre delovala u potpunoj konspiraciji, da bi to delovanje postalo sve više i javno otkako je na njeno čelo došao penzionisani pukovnik milicije Mićo Šparavalo. Izgledi da će nastati pokret za ljudska prava sasvim su nestali u trenutku kada je "kosovsko pitanje" postalo glavno sredstvo u obračunima na vrhu partije i države u Srbiji iz kojih će kao pobednik izići Slobodan Milošević.

Slobodan Milošević najpre je bio aparatčik u partiji i državnoj administraciji, da bi potom, kao najbliži saradnik Ivana Stambolića, pratio ovoga dok je bio u usponu, nasleđujući sva mesta s kojih je on odlazio, od direktora preduzeća do predsednika Gradskog i Centralnog komiteta SK Srbije, da bi, nakon rušenja svog patrona, postao i šef države. Prelomni trenutak u ovoj karijeri, koja je mnoge oduševila a podosta njih prestravila, bilo je naglo sticanje velike popularnosti u nacionalno probuđenim masama posle nastupa u Kosovu Polju (24/25. aprila 1987. godine), kada je uzeo u zaštitu okupljeni preplašeni narod, parolom "Niko ne sme da vas bije".

Više o istorijsko socijalno političkoj pozadini možete pročitati u tekstu Kultura sećanja : Srpski populizam,

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net