<< VESTI | | 26.04.2013 11:46

GOVOR: Slobodan Milošević na Gazimestanu, 28. jun 1989.

KULTURA SEĆANJA >

Srpski populizam

Od marginalne do dominantne pojave, dodatak Vremena br. 135, od 24. maja 1993.

Narod se često pominje u svakidašnjem govoru, u politici, teoriji i nauci. Naročita se važnost pridaje odnosu naroda i političke vlasti. I kada se vladalo u ime boga (bogova), narod (populus) dolazi u blizinu božanskog statusa. Još prema drevnoj latinskoj izreci, "glas naroda" smatra se "glasom božjim" (Vox populi, vox dei). A sa modernim dobom, koje raskida s tradicijom božanskog opravdanja vlasti, narod postaje nosilac suverene političke vlasti. Narod — preko određenih organizacija, institucija i "pravila igre" — daje ili uskraćuje poverenje svojim predstavnicima u organima vlasti. Ali, izreka da su "nedokučivi putevi Gospodnji" važi i za "puteve narodne", kada se narod nađe na mestu božanstva u legitimisanju vlasti.

Na narod se pozivaju mnogi pokreti u novijoj istoriji. Zato ih nazivaju "populističkim". Oni se javljaju i u zemljama sa razvijenom predstavničkom demokratijom (SAD, na primer), s težnjom da uvedu oblike neposredne demokratije, kao i u nerazvijenim zemljama bez demokratskog poretka, gde se predstavljaju kao protagonisti borbe za uspostavljanje demokratije. Takvi pokreti nastaju i u zemljama sada već bivšeg "realnog socijalizma". Oni imaju, kako ćemo dalje videti, važnu ulogu i u prvoj i u drugoj Jugoslaviji. Tu spada i srpski populizam, koji je osnovni predmet ovog istraživanja.

Osnovno pitanje na koje ovo istraživanje treba da nađe valjan odgovor jeste: da li populizam vodi ka demokratiji i uključivanju u procese modernog doba, ili ide u nekom drugom smeru.

Pođimo redom, od teorijskih pretpostavki za proučavanje populizma, preko ispitivanja njegovih konkretnih oblika, pa ćemo stići i do odgovora na postavljeno pitanje.

Pojam "populizam" je sporan. Rasprave o njemu nisu dovele do precizne i opšteprihvaćene definicije. Obično se nabrajaju njeni elementi koji, prema Piteru Vajlsu (Peter Wiles), čine "sindrom populizma". Pomenimo samo neke od preko dvadeset elemenata moguće definicije populizma: moralizam, mistična veza vođe i naroda, izolacionizam, nostalgija za prošlošću, glorifikacija sile, antiindividualizam, antielitizam, antiintelektualizam, antimilitarizam i "antiestablišment".

Smatrajući da o populizmu postoje "konfliktne definicije", Margaret Kanovan (Margaret Canovan) dala je u svom istraživanju prednost tipologiji a ne traganju za definicijom. Ona razlikuje dve vrste populizma s određenim podvrstama; to su: agrarni populizam (farmerski radikalizam, seljački pokret i agrarni socijalizam intelektualaca — narodnjaštvo) i politički populizam (diktatorski, demokratski, reakcionarni i političarski). Jedan od zaključaka istraživanja Margaret Kanovan — da je populizam "istorijska kategorija" koju tvore uzajamni odnosi aktera i događaja — smatram uputnim za svoje istraživanje, jer "zanat sociologa" shvatam kao spoj teorijskih razmatranja i iskustvenih ispitivanja.

Pozivanje na narod, dabome, nije uvek u skladu sa demokratijom. Đovani Sartori (Giovanni Sartori) ponudio je pouzdano merilo za razlikovanje demokratske od nedemokratske upotrebe pojma "narod". On razlikuje pet značenja toga pojma: aproksimativna većina ("mnogo ljudi"), integralna većina ("sav narod"), narod kao entitet ("organska celina"), kao množina ("princip apsolutne većine") i narod kao množina izražena "principom ograničene većine" . Samo u potonjem slučaju, kada se o narodu govori kao o "principu ograničene većine", smatra Sartori, pozivanje na narod je u skladu sa demokratijom, jer ne ugrožava status pojedinca i manjina. U ostalim slučajevima pozivanje na narod služi ugrožavanju ili razaranju demokratije.

Pojedinac je, dakle, središnja figura modernog doba i savremene demokratije. Ona počiva na pravima čoveka i građanina u autonomnom "civilnom društvu" i u "pravnoj državi". Ovo je važno istaći zbog toga što nema demokratije bez poštovanja volje većine naroda, ali se ona izvrgava u svoju suprotnost ako ne poštuje prava i slobode pojedinca i manjina svih vrsta, političkih i etničkih pre svega; odnos prema pravima i slobodama pojedinca i manjina jedno je od najvećih iskušenja populizma.

Populizam se obično predstavlja kao izraz "organske celine" naroda, mada tako nešto realno ne postoji osim kao mitska slika. Ali, dešava se da populizam obuhvati veći deo naroda koji se oseća i ponaša kao integralna ili apsolutna većina. Tada populizam može ne samo da ugrozi demokratiju, ukoliko se javlja u demokratskom poretku, nego i da je razori, kao što je to bio slučaj, na primer, sa fašističkom Italijom ili nacističkom Nemačkom, mada time nije bila uništena mogućnost obnove demokratije (nakon ratnog poraza fašizma i nacizma). Populizam u zemljama bez demokratije, uprkos tome što se na nju poziva, dovodi u pitanje sam početak stvaranja elementarnih pretpostavki demokratije.

U novijoj literaturi populizam se posmatra kao spoj mase i vođe i kao preplitanje racionalnih i iracionalnih činilaca. Volja za moć vođa nalazi oslonac u osećanjima osujećenosti pripadnika mase, a nahuškana masa, kako kaže Elijas Kaneti (Elias Canetti), doživljava rasterećenje od nagomilanih frustracija kroz skokoviti rast moći same mase. I vođa i masa polaze od ubeđenja o zaveri protiv njihovog naroda, pokazuju strah prema složenosti sveta i odbacuju predstavničku demokratiju. To je, smatra Tjeri de Bose (Thierry de Beuace) kulturna matrica populizma. Iza populizma kao "mistike naroda", Paskal Brikner (Pascal Bruckner) otkriva "igru udvoje", "između jednog političkog 'sloja' koji se nada da će ostati na vlasti i javnog mnjenja koje niti je dovoljno obavešteno niti je naročito zainteresovano da se upozna sa situacijom, već iznenada u nekom manje ili više harizmatičnom lideru prepoznaje otelotvorenje svojih neposrednih želja". Iz straha od budućnosti, strepnje od nepoznatog, zabrinutosti zbog gubitka ili neostvarenog identiteta, bojazni od onog drugog, nostalgije za nekadašnjom veličinom, "mali čovek" traži rasterećenje u pripadništvu masi i sledbeništvu vođi, a vođa se odnosi prema njemu po načelima "obrnute psihoanalize", pojačava sve njegove frustracije i agresivnosti da bi ga sprečio da stekne ličnu nezavisnost.

Pored karakteristika zajedničkih svim oblicima populizma, postoje i izvesne osobenosti koje ga u srednjoj i istočnoj Evropi čine dodatno razornim. Još pre sto pedeset godina, austrijski pisac Franc Grilparcer (Franz Grillparzer) slutio je da nacionalna svest u tom delu Evrope može da se preobrazi iz vezivnog tkiva u dinamit i povede zapaljene mase u ambis totalitarne diktature, pa je u svoj dnevnik zapisao: "Kroz nacionalizam humanizam dostiže animalizam". A jedan drugi autor, mađarski naučnik i političar Ištvan Bibo (Istvan Bibo), predočava, neposredno nakon Drugog svetskog rata (i poraza fašističkog i nacističkog totalitarizma), izvesne činjenice od neposredne važnosti za našu temu. Zapadnoevropskom čoveku, piše Bibo, priča čoveka Srednje i Istočne Evrope o "smrti nacije" ili "nacionalnom uništenju" izgleda kao bombastična fraza, dok je ona za ovdašnjeg pripovedača "realnost koja se može osetiti", za tako nešto dovoljno je da se velikom snagom ili nasiljem ospori da postoji određena nacija.

Reč je, smatra Bibo, o određenom istorijskom iskustvu nestajanja država u okviru Austro-Ugarske ili Otomanske imperije, kao i o podeli država između velikih sila. A bez realnog nacionalnog i državnog okvira, iskustva zajedničkog života i jedinstvene elite, nastojanje da se takav okvir izbori (stvori) prati najkarakterističnija crta srednjoevropske i istočnoevropske "neuravnotežene duševnosti: egzistencijalna bojazan za zajednicu". Zbog toga straha na ovom prostoru nisu se povezali, kao u Zapadnoj Evropi, demokratizam i nacionalizam, čime bi se pokazalo da su "stvar zajednice i stvar slobode jedna stvar". Naprotiv, nacije u ovom prostoru preživele su takve istorijske trenutke koji su dokazivali da raspad imperija koje su pritiskivale male narode i prihvatanje demokratije do njenih krajnjih konsekvenci izlaže nacionalnu zajednicu teškim rizicima, čak i katastrofama. "Iz ovoga potresa", zaključuje Bibo, rađa "se najstrašniji monstrum modernog evropskog razvoja: antidemokratski nacionalizam". Dok demokratija pretpostavlja odsustvo straha od razlika, ovde takav strah dominira. Krug se zatvara: "zemlje srednje i istočne Evrope strahovale su zato što nisu postojale gotove, zrele demokratije, a pošto su se bojale, nisu ni mogle to da postanu." Stalno osećanje straha i ugroženosti dovodi do toga da ono što je u zreloj demokratiji izuzetak, ovde postaje pravilo. Ovde društvom rukovode "lažni realisti", vladar-plemić-vojnik i nacionalna inteligencija (pisac, lingvista, istoričar, pop, učitelj, etnograf), što ne vodi procvatu kulture, nego njenoj politizaciji. Istinske vrednosti kulture potiskuju se zarad borbe za opstanak, sve je u službi "nacionalne autodokumentacije", od konfuzne publicistike, preko lažnih dokumenata, do ubijanja.

Usled svega toga, ionako "strahom opterećene zajednice" zahvata još i "histerično duševno stanje u kojem nema zdrave ravnoteže između stvarnog, mogućeg i poželjnog". Histerija mističnog kolektivizma oličena je u "romantici genijalnog političkog vođe". Iz te zbrke izdvaja se kao nešto čemu se pridaje fundamentalna važnost za opstanak zajednice: teritorijalno razgraničenje od drugih zajednica. Primat dobija "teritoriocentrično gledište" ili, jednostavnije rečeno, crtanje nacionalnih država s novim granicama postaje, posle fudbala, najmasovniji sport. Zbog odsustva demokratije spor prerasta u sukob, sukob u rat, pa se tako otvara i zatvara još jedan krug nasilja koji, u najboljem slučaju, odlaže uspostavljanje demokratije.

Za proučavanje srpskog populizma je, pored srednjoevropskog, naročito značajno rusko-sovjetsko istorijsko iskustvo, kako zbog tradicionalnih veza, tako i zbog dugotrajnog uticaja modela "realnog socijalizma". U tom iskustvu postoje dva trajna problema: odnos prema Zapadu i uloga sile/nasilja u društvenim zbivanjima.

Usled viševekovnog izostajanja iz matice razvoja Evrope, pre svega zbog potpadanja pod vlast orijentalnih despotija, tatarske i osmanlijske, povremeno se, i to na veoma dramatičan način, otvara spor između "zapadnjaka" i "slovenofila". Prvi su težili uključivanju u modernu evropsku istoriju, a drugi su se tome odupirali, uvek iznova podgrevajući neprijateljski odnos prema Zapadu. Tako su, na primer, ruski slovenofili, baš u vreme kad započinju dalekosežne reforme u Rusiji (ukidanje kmetstva), opominjali srpske prijatelje da nikako ne podlegnu čarima i izazovima neprijateljskog Zapada. Srpski slovenofili im, kako ćemo dalje videti, uzvraćaju opet na dramatičnom raskršću, nakon kraha "realnog socijalizma", pozivom na solidarnost pravoslavnih naroda u otporu Zapadu. Time se uz nacionalni kolektivizam, inače karakterističan za populizam, pridodaje još širi — sveslovenski i pravoslavni — kolektivizam.

Agrarno društvo i autokratska vlast, pak, uslovljavaju uzdanje u silu kao glavnu polugu i vladanja i borbe protiv vlasti. Kontinuitet u rusko-sovjetskoj istoriji nalazi se, smatra Elen Karer d´Ankos (Hélène Carrère d´Encausse), u jednoj trajnoj nesreći, "nesreći koju simboliše sistematsko korišćenje ubijanja kao načina vladanja i načina reagovanja na vlast". Unutarnji konflikt između uporednih kultura segmentiranog društva vodi ka širokoj primeni nasilja. Nastojanja vladajućeg sloja i elita da se uklope u Evropu ili definišu osobenost ruskog puta razvoja, u horizontalnoj, statičnoj narodnoj kulturi doživljava se kao udar protiv samog naroda. "Takva mučna istorija", zaključuje Elen Karer d´Ankos svoje opsežno proučavanje ruske istorije, "učinila je od ruskog naroda nesrećan narod žedan utešnih mitova". Tu pre svega spada verovanje u greh i iskupljenje, verovanje da je ruski narod "božji izabranik" s misijom spasenja čovečanstva.

Da se u sili vidi glavna poluga promena, najbolje pokazuje "teorija skokova". Reč je o verovanju da se zaostajanje u stvarnosti može nadomestiti radikalizmom u idejama i političkoj akciji, kako bi se skratio put razvoja. "Bitno je", kaže Latinka Perović o takvom stanovištu, "samo dokopati se državne mašine i pomoću diktature revolucionarne države preurediti društvo po sopstvenom planu".

Uzdanje u silu ne karakteriše samo klasnu nego i nacionalnu revoluciju, i to ne samo u nerazvijenim zemljama.

Ernst Nolte (Ernst Nolte) uverljivo je pokazao — temeljitim proučavanjem fašizma u Francuskoj, Italiji i Nemačkoj — da je reč o istorijskoj pojavi koja, uz izvesne nacionalne osobenosti, pokazuje i zajedničku karakteristiku. Reč je o "revolucionarnoj reakciji" na građansku revoluciju koja je otvorila proces čovekove emancipacije, "slobode ka beskonačnom", proces koji neprekidno proširuje odnose između ljudi i čini ih suptilnijim i apstraktnijim, sve više lišenih tradicionalnih veza. Fašizam karakteriše duhovna i praktična negacija pomenutog procesa emancipacije. I sama ta negacija rođena je u procesu emancipacije, ali se okreće protiv svog izvora, pa bi se mogla nazvati "očajanjem feudalnog dela građanskog društva".

Tamo gde je emancipatorski proces uzeo maha i stvorio norme, institucije i procedure pomoću kojih se drži pod kontrolom iracionalna razorna energija, nasilje je povremena dramatična istorijska epizoda, a tamo gde je takav proces tek u nejakim nagoveštajima, nasilje ima neuporedivo dramatičnije razmere, dovodi u pitanje i samo uspostavljanje elementarnih pretpostavki demokratije. U potonjem slučaju nije reč o marginalnoj, već o trajnoj i dominantnoj pojavi.

Na osnovu dosadašnjeg razmatranja možemo ustanoviti određene karakteristike populizma. Reč je o istorijskoj pojavi koja ima zajednička obeležja ali i određene specifičnosti. Ono što je zajedničko ne dopušta da ga svedemo na ovaj ili onaj konkretni oblik: fašizam, nacizam ili boljševizam. Reč je o spoju doktrine (učenje) i praktičnog delovanja (pokret), te se ne može svesti samo na ideologiju (nacionalizam, šovinizam, klerikalizam i slično), niti samo na ovaj ili onaj oblik delovanja (stranka, pokret, vojska, crkva, paravojska i slično). Tako shvaćen, populizam karakteriše: strah od emancipatorskih promena, mržnja prema njihovim pokretačima i nastojanje da se oni silom onemoguće; cilj učenja i delovanja je uništenje neprijatelja, oličenog u raznim zaverama protiv vlastite nacije, čije paklene planove ("scenarije") ostvaruju druge nacije i "izdajnici" u vlastitim redovima; put izbavljenja iz ugroženosti vodi preko vraćanja svetim tradicijama, ka izolacionizmu od sveta; glavni akter izbavljenja je snažan nacionalni pokret predvođen harizmatskim vođom; takav pokret se oslanja na zatečene i nove aparate moći (vojne, policijske, propagandne); najvidljiviji simptomi populizma su: antiindividualizam, antiracionalizam, antipluralizam, antihumanizam, antiliberalizam, antisocijalizam, antiintelektualizam, antielitizam, jednom rečju — antimodernizam.

Pomenuta obeležja populizma nalazimo, kako ćemo dalje videti, i u srpskom populizmu, i kada se javlja kao marginalna, i kada postaje dominantna pojava.

Ispitivanje jedne pojave — populizma — u njenom najrazvijenijem obliku smatram metodološki uputnim, jer se preko njega mogu razumeti i manje razvijeni oblici iste pojave. Kada je takav status imao hrvatski "masovni pokret", tada sam se bavio njime. Svestan da je za celovito proučavanje potrebno imati u vidu uzajamnu indukciju populizama, pre svega hrvatskog i srpskog, svako istraživanje, pa i ovo, ipak mora imati ograničenja.

Proučavanje populizma shvatam kao legitimni deo sociološkog zanata, a ne kao patriotski ili antipatriotski zadatak.

Pored ispitivanja opštih i specifičnih karakteristika srpskog populizma i procesa njegovog nastajanja, posebno me zanima poređenje njegovih oblika. Naime, u vreme krize prve Jugoslavije javio se jedan oblik populizma Ljotićev Zbor, koji nije prešao okvir marginalne pojave, mada je ostavio duboke tragove, dok se u vreme krize druge Jugoslavije pojavio novi talas srpskog populizma koji godinama dominira javnom scenom i već sada ostavlja duboke tragove ne samo u srpskom narodu nego i drugim narodima koji žive na jugoslovenskom tlu, potresajući i okolni svet.

I. MARGINALNI POPULIZAM

Dimitrije Ljotić (Beograd 1891 — Ajdovščina 1945) potiče iz imućne i ugledne porodice , bliske dinastiji Karađorđevića. Deda, Dimitrije, bio je sekretar kneza Aleksandra. Otac, Vladimir, proveo je mnoge godine u emigraciji s prognanim knezom Aleksandrom i njegovim sinom Petrom, a družio se i sa Svetozarom Markovićem i drugim socijalistima (između ostalog, Vladimir je bio prvi prevodilac Manifesta Komunističke partije, objavljenog u Pančevcu 1871. godine). U ranoj mladosti, Dimitrije je bio "religiozni, tolstojevski anarhista" (OD, II, 275) , ali je pod utiskom ratnih dešavanja "raskrstio sa tolstojevštinom" (VUT, 114). U ratu je otkrio "mehanizam kako nastaje autoritet među ljudima", sam je od "trpca" postao "borac" (OD, I, 282). "Ja sam usred rata", veli Ljotić, "u vojsci, bio slobodan... Vojska i rat dali su mi čvrstinu koju mi život pre toga nije dao. Načinili su od mene čoveka ne samo čvrste volje u pogledu na samog sebe već i prema drugima. Naučili su me istini da ljubav često zahteva od čoveka da bude nepopustljiv, pa čak i nemilosrdan prema drugima. Oni su me iskustvom naučili da shvatim odista božansku prirodu vlasti u ljudskom društvu, božansku u smislu organskom, tesno vezanu za pojam društva" (OD, I, 293-294). Konačnu odluku da ne ode u manastir doneo je krajem rata, na granici nastajuće države, gde je upoznao svoju buduću suprugu. Ženidba (1920) je, kaže sam Ljotić, izmenila njegov život. Iz ratnog iskustva i poželjne simbioze crkve i vojske izvire njegova apologija "junaštva i mučeništva", kojoj će ostati veran do svoje smrti (u saobraćajnoj nesreći, 1945), često ponavljajući geslo da "sto junaka svet preobražava" (OD, II, 212).

Boraveći u Parizu, kao državni stipendista, dospeo je "pod uticaj retko svetlog duha Šarla Morasa" (OD, I, 282), osnivača i predvodnika francuskog fašizma.

Od 1920. do 1929. bio je član Radikalne stranke, predsednik radikalne omladine. Pozdravlja proglašenje šestojanuarske diktature. Kraljev manifest ispunio ga je, kaže, "velikim oduševljenjem i nadom" (OD, I, 370). Ubrzo potom (februara 1931) ulazi u vladu, kao ministar pravde, da bi iz nje takođe brzo izašao (avgusta iste godine), jer kralj nije prihvatio njegove ideje o zamašnoj reformi države kojom bi se ona pretvorila u stalešku državu, što je kralju izgledalo kao "put u maglu". Potom (1932) započinje "ideološki rad" da bi, po smrti kralja, pokrenuo list Otadžbina i, početkom 1935. godine, formirao pokret "Zbor", čiji je bio duhovni i politički vođa ("drug vođa", kako su ga zvali sledbenici).

Na izborima 1935. i 1938. nije dobio nijedno poslaničko mesto u parlamentu. Žestok borac protiv liberalizma i komunizma, nailazio je na ništa manje žestoke reakcije. List mu je bio zabranjivan, kao i pojedine publikacije; hapšen je više puta; bilo je i pokušaja da ga proglase verskim ludakom (nadimak mu je bio "Mita bogomoljac"). Ljotić i njegovi sledbenici bili su jedina organizovana grupacija koja ne učestvuje u prevratu 27. marta 1941. godine.

Za vreme okupacije, najtešnje sarađuje sa okupacionim vlastima i vladom Milana Nedića; formira svoju vojsku i pokušava da objedini sve "nacionalne snage". Posle rata, u emigraciji, njegovi sledbenici čine jednu od najčvršćih organizacija, na čijem je čelu bio njegov brat Jakov (ubijen), a potom (i danas) njegov sin Vladimir.

1. Učenje

Savremenici, i neistomišljenici, smatrali su Dimitrija Ljotića za sugestivnog besednika, dok su ga sledbenici doživljavali kao proroka. Govorio je često, na javnim predavanjima, partijskim skupovima i javnim zborovima, i to "iz glave" (bez pisanih pomagala), kao da iz njega zbori neka nadzemaljska sila. Rečenice su mu kratke i jasne. Nigde dilema, stavovi su jezgroviti i nalogodavni, kao vojne komande. Sticao se utisak, kako je to nedavno rekao jedan njegov sledbenik, "sve je kristalno jasno".

Ljotić nije, kako se to popularno kaže, "filozofirao", jer je smatrao da na "putu gradilačkom ne može da bude filozofa"; oni bi vodili ka provaliji i rascepu (OD, II, 223). Sva u epskoj tradiciji, Ljotićeva retorika, začinjena narodnim pesmama i poslovicama, najviše računa s ponavljanjem glavnih postavki učenja: "Treba vremena, treba se vraćati sto puta na jednu misao, treba je izlagati u raznim oblicima, treba je pružati pod raznim svetlostima, dok polako svet ne otpočne da shvata i razume tu misao" (ZŽ, 119). Sam Ljotić veruje da je neprikosnoveni učitelj-prorok. Pred učenike i sledbenike postavlja kao uslov "odsecanje od svoje volje". "Da bi jedno postali", veli Ljotić, "jednog moraju slušati", pa u neposrednom obraćanju sledbenicima naglašava: "I zato vas pozivam da me slušate kad ste me već sami po slobodnoj ljubavi izabrali za oca duhovnog" (OD, I, 57). Imao je samo jednog takmaca — vladiku Nikolaja Velimirovića, naročito omiljenog u bogomoljačkom pokretu, kao i među ljotićevim sledbenicima, sve do naših dana. Vladika Nikolaj Velimirović bio je vatreni pobornik prožimanja vere i nacije; u tome je sebe video kao sledbenika sv. Save, koji je pre i više od bilo koga u Evropi uspeo da spoji veru i nacionalizam.

Celokupno učenje čine tri celine: dočaravanje realnog sveta kao apokalipse iz koje put spasenja vodi kroz odbranu svetinja i uništavanje sablazni.

a. Apokalipsa

"Ugodnost i vedrina", smatra Ljotić, više ne krase život narodni, kao pre velikog rata; naprotiv: "Mi danas živimo u najburnijem istorijskom vremenu, koje je ljudska povesnica, od Seobe na ovamo zabeležila" (OT, 1934, br. 6, str. 1).

Moralno kvarenje naroda je glavno vidljivo znamenje njegove propasti. Reč je, u stvari, o bolesti koju izaziva "kužni bakcil" korupcije. To nije samo "krađa od strane javnih organa", nego je nastupila sveopšta perverzija: "slab podražava jakog; mali velikog, siromah bogatog. Tu je zlo, tu je osnova, odatle počinje sve". Prilozi su drastični: komotni priređuju zabave, dok narod drugde "pase travu"; nemoral buja "na ulici, po separeima, kod onih ispijenih gospa i u automobilima" (OT, 1934, br, 10, str. 1).

Sve je naopako: "Kao da je neki džinovski napor ispreturao moralni poredak: borci junaci su otišli u pozadinu, a podla, poročna i potkupljiva pozadina je izbila napred." (OT, 1934, br. 43, str, 2) Desila se "kobna smena" — šest ratnih godina srpski vojnik je uporno išao napred, a posle 1918. u prvi plan su izbili "moralno i fizički nesposobni", malodušni mekušci, nesavesni liferanti i profiteri. Da bi se uspostavio red, nužna je smena kadrova (OT, 1935, br. 44, str. 1-2).

Glavna tema učenja je sveopšta drama, rušenje jednog i građenje drugog sveta. "Od svoje prve pojave Zbor nije ništa drugo radio i govorio" — ističe Ljotić u predavanju koje je održao u dvadeset jugoslovenskih gradova — "već ukazivao na dramu koja se sada otpočinje pred našim očima da odigrava". Poput biblijskog proroka, Ljotić u započetom svetskom ratu (1939) vidi glavni dokaz svojih ranijih predskazanja; oni koji mu nisu verovali, sada to i sami mogu da vide. Suština drame nisu "suze, bol, žrtve, lom, huka, cika i tutnjava", nego "gorka i čemerna sudbina čovečanstva što je tada, kad je verovalo da je upravo dodirnulo vrhunac svoga razuma, upalo u besmislicu i suludicu — što je u vremenu kada je verovalo da je dostiglo najveći stepen slobode došlo da robuje stvarima koje je samo stvorilo" (DSČ, 6). "Suština drame", opominje Ljotić, "to je izgubljeni put. Suština drame — to je trka za senkama naše nadutosti što nas je odvela na bespuće i dovela do ruba propasti" (DSČ, 7).

Za iracionalno reagovanje na stvarnu krizu i rat karakteristično je pomeranje težišta posmatranja sa uzroka na krivca. A tu je upadljiv i jedan od paradoksa organicističke ideologije da, uprkos žestokim osudama klasne borbe koja razara jedinstvo naroda, poziva na još žešću borbu, na verski rat koji uništava čitave narode. Reditelj drame, "Veliki Reditelj", o kojoj je ovde reč, prema Ljotiću, jeste "jedna kolektivna ličnost", "jedan narod" bez teritorije, jezika i postojane vere, narod bez korena — Jevreji (DSČ, 9-11). Početak ove drame ili, kako on kaže, "prolog prologa" odigrao se davno, "sa tako zvanom francuskom revolucijom" (DSČ, str. 22), predigra je svetski rat, dok je neposredni prolog Versajski ugovor koji je ratom poraženu Nemačku još i ponizio i razjario. Potom se razjarena neman razgoropadila, što Ljotić ovako predočava svojim sledbenicima: "Tako razjarenu Nemačku oni nisu vezali lancima, već paučinom. (Burno odobravanje.) A sebe, pobednike, koji su tako razjarili Nemačku, sebe raslabili! (Burno odobravanje.) Dat je ovakav ton: Raslabljujmo se: Dole snage! Živela slabost!" (DSČ, str.41). Jevreji su, znači, "krivi" za slabljenje Francuske, jačanje Nemačke, propast Rusije. "Šta će hrišćanski i ostali nesemitski narodi čitati u novinama i časopisima, određuju Jevreji; šta će u pozorištu gledati, određuju Jevreji; šta će u operi slušati — određuju Jevreji; šta će u filmovima gledati — određuju Jevreji! (Burno odobravanje, aplauzi i uzvici: Tako je! Živeo!)" (DSČ, str. 41). Povrh svega, budući da je Marks poreklom Jevrejin, i marksizam, ili kako se ovde naziva "judeo marksizam", delo je Sotone. I, dalje, zahvaljujući Jevrejima socijalizam je postao delotvoran, kao i kapitalizam kada ga se ovaj "opasni narod" poduhvatio (DSČ, str. 60).

Na ljutu ranu, ljuta trava. To je misija učenja Dimitrija Ljotića i njegovih sledbenika. Tako im se on i obraća: "Ono čega radi sam došao to je: da vam planove lukavoga Izrailja otkrijem, te da se rešite da u borbu protivu njih pođete" (DSČ, str. 97). I to ne odmah u fizički obračun, nego najpre u duhovni — uništiti mu "busolu", a to su tri njegove glavne ideje: ateizam, materijalizam i klasna borba (DSČ, str. 60-61). Oni, zapravo, imaju "lažnu busolu", a pravu ćemo mi naći: "Treba dakle prvo pronaći negde staru, ispravnu narodnu busolu, a preko ograde baciti u more, ne Izrailja, već njegovu lažnu busolu. Treba lažne duhovne osnove našeg narodnog života odbaciti, a prave, istinite, one na kojima je narod iznikao, rastao, snažio se, krasio se, cvetao, u miru i radosti, te osnove duhovne vratiti". (Burno odobravanje i poklici: "Živeo!") (DSČ, str. 100-101) U takvom poduhvatu Zbor je avangarda: "Mi smo u Zboru odbacili tu lažnu busolu. Utvrdili smo i dokazali njenu lažnost. Pronašli smo pravu mnogovekovnu busolu narodnu i nju hoćemo da vratimo na svoje mesto. Nismo je iz glave izmislili, već smo zaronili u dubinu narodnog života i našli je tu, sačuvanu u njegovoj duši." Težak je i gorak put izbavljenja. "Priđite nam da se borimo: da se lažni, nenarodno-kapitalističko-demokratski stroj baci preko ograde, i da se na njegovo mesto uspostavi prava narodna država sa Kraljem Domaćinom na čelu, sa staležima narodnim, a ne partijama, kao pravim izrazima narodnih potreba, sa Saborom, a ne sa parlamentarizmom, sa istinski nezavisnim, ali zato stvarno odgovornim Vladom i Sudstvom" (DSČ, str. 100).

Vodič na putu izbavljenja iz sveopšteg propadanja je Zbor, a njega vodi vođa. Cilj je povratiti jedinstvo otadžbine (OT, 1934, br. 1, str. 1).Uslov za to je jedinstvo pokreta, u uslovima kada "nemamo ni u koga drugoga da se nadamo do u sebe same i samo u svoju pamet i svoju vlastitu snagu (OT, 1934, br. 1, str. 1-2). U vanrednim prilikama valja se okaniti svega "posebnoga, plemenskoga, stranačkoga i ličnoga". Radi zbijanja redova: "Pozivamo, dakle, sve te ozbiljne i valjane, često u stranu poturene sinove ove zemlje, da se prikupimo, da se upoznamo, da uzmemo u ozbiljan pretres sva životna pitanja našeg naroda i da potražimo puta i načina, kako ćemo se spasti iz današnjega ozbiljnoga položaja." Seljak je glavni oslonac samoodbrane i samozaštite, jer je on neraskidivim nitima vezan za "domaće ognjište" i nužno brani državu-otadžbinu (OT, 1934, br. 1, str. 2). Da bi se jedinstvo očuvalo, nužno je neprekidno bdenje ("biti budan") nad svim opasnostima.

Sveopštoj pometnji valja dodati još i mržnju prema Srbima ("srbofobiju", kako se kasnije uobičajilo govoriti). Svi nas mrze — i Hrvati, i Crnogorci, i Vojvođani — oko nas je bura, veli Ljotić, "države propadaju za dvadeset i četiri časa, a mi slabi i nikakvi", te je, stoga, najpreči nacionalni zadatak obnova "jakog narodnog duha, duha čojstva i junaštva, da budemo borci i junaci" (OD, II, 209).

Uprkos "nejunačkom vremenu" i sveopštem rasulu, ojačalim moralom možemo odoleti zlu. Glavni oslonac je u Hristu — "Naša moralna centrala je Hristos" (ZŽ, 155). Ovozemaljska uzdanica je pokret Zbor. Samo preko njega se mogu odbraniti svetinje.

b. Svetinje

Domaće (naše) valja, strano (tuđe) ne valja. Našu, "nacionalnu radinost" treba svim sredstvima zaštititi od "zločinačkog vršljanja stranog kapitala" (OT, 1935, br. 68, str. 2). Zdravu, nacionalnu ekonomiju nužno je zaštititi od nasrtljive strane ekonomije, u koju spada i privredna delatnost "nekrštenih" Jugoslovena. Sve naše je bolje od stranog. Čak i "naša stoka" na "našim pašnjacima" daje svežije i bolje meso i mleko (OT, 1934, br. 10, str. 2).

Domaćin. Temeljno načelo učenja i prakse pokreta Zbor jeste da je "Bog domaćin u vaseljeni, vladar domaćin u državi, a starešina porodice domaćin u kući" (OD, I, XII). Ovim načelom postavljena je čvrsta vertikala inače spljoštenog, segmentiranog patrijarhalnog društva. "Naš narod je domaćinski po sastavu i po razumu", ponavljao je Ljotić, "dok Internacionala hoće da od sviju naroda napravi jednu međunarodnu kajganu" (OD, II, 230. i 233).

Monarh je "čudesni ključ svoda narodnog" (OD, II, 236). Kao što je organski svod nepovrediv (bez katastrofe), tako je i mesto kralja nepovredivo i neprikosnoveno, "bez uslova i bez glasanja, jer se sudbina na glasanje ne stavlja" (VUT, 53). Budući da su Ljotići u tri generacije bliski s dinastijom Karađorđevića, onda je izvesno da su na "svodu narodnom" neprikosnoveni baš Karađorđevići.

Narod je "organsko biće" (OD, I, 244), "sudbinska zajednica" (ZŽ,27), "rasno-istorijska stvarnost" preko koje se unapređuje čitavo čovečanstvo, "nacionalna solidarnost je ugaoni kamen državne politike", a "nacionalnom disciplinom i harmonijom klasnih interesa" cementira se jedinstvo države (OT, 1934, br. 16, str. 1). Narod, pak, mora svoj duh, svoj put naći "u istoriji našeg porekla", a ne u "spoljnjem, tuđem svetu" (ZŽ, 96). Taj zakon ima samo tri principa: domaćinstvo, junaštvo i čojstvo (ZŽ, 97). Na prvi pogled, reč je o jugoslovenskom narodu, jer Jugoslaviju Ljotić vidi kao rezultat trinaestovekovnog procesa (ZŽ, 66). U stvari, reč je prvenstveno o Srbima i srpskoj državi; kako kaže Ljotić: "Gde ćeš veće srpske jedinice od Jugoslavije, koju su prošla pokolenja stvorila za Srbe, kao i za Hrvate, kao i za Slovence" (ZŽ, 69).

Staleži "nisu jedni drugima neprijatelji, nego su udovi u jednom telu" (OD, II, 241). "Ko može dati tu vladavinu poretka, rada, pravde i blagostanja? To mogu dati samo prave, prirodne, iskonske, neveštačke organizacije. Stranke su veštačke organizacije. Nama trebaju prirodne, iskonske organizacije koje postoje od vajkada, od kad jedan čovek-zemljoradnik ore zemlju, zanatlija radi svoj zanat, trgovac vodi trgovinu i tako redom. Te organizacije — to su staleži, prave narodne organizacije" (OD, I, 142).

Država (staleška) je "alat kojim narod kuje svoju sudbinu" (ZŽ, 63), a ka njoj vodi samo jedan put. Nužno je izabrati: ili organska zadružna privreda, ili komunizam (ZŽ, 107). "U državi pravoj, organskoj, koja odgovara stvarnim potrebama narodnim", vlast ima sabor staleža. Staleški uređena država spasava narod od podele na stranke i od ostalih zala demokratije. Naime, demokratija je "razbila organske, prirodne okvire individualizmom", raskorenila je pojedinca (jedinku) "od svih njenih prirodnih i organskih veza" (OD, II, 146). Samo staleška država može biti "rasno-biološka zaštita narodne životne snage" (OD, II, 250).

Privreda (planska). "Mi smo protiv kapitalističke haotične privrede, a za veliku zadružnu narodnu plansku privredu (OD, I, 73). To je "celina čiji su odnosi u međusobnoj zavisnosti", osnova joj je poljoprivreda, dok "odnose i razvoj privrede određuje privredni plan koji će utvrđivati privredne grupe uz saradnju države" (OD, II, 245).

Moral(izam). "Nema dobre ekonomije bez dobre politike, niti ove bez zdravog duha i dobrog morala" (OD, II, 8). Zdrav duh i zdrav moral su preduslovi za dobru politiku i privredu. Zapravo, sve se vrti oko morala i počiva na moralnom podučavanju, koje je najpreča potreba zbog toga što se, kako kaže Ljotić, Evropa "podala materijalističkom bezboštvu i hristoborstvu" (ZŽ, 13). Neka vrsta pravoslavnog fundamentalizma bila bi pravi spas.

Junaci-mučenici. "Politika carstva zemaljskoga je politika kratke staze. Kako bi sićušni rčkovi i ježevi mogli imati orlovske oči da vide dugu stazu bivstvovanja ... Šta bi sićušni na kratkoj stazi sa večnim vrednostima radili!" (ZŽ, 88-89) Budući da vaseljenom vlada jedan zakon — zakon lenosti, zakon inercije" — sa svetom se mogu nositi "samo junaci i mučenici", samo te dve vrste, ta dva tipa ljudi u stanju su bili da nadvladaju zakon lenosti u sebi" (ZŽ, 140). Oslonac je njihov u epskoj tradiciji, oličenoj kroz Njegoša: "Junaštvo je car zla svakojega!" A tek kada se spoje junaštvo i mučeništvo u jednoj ličnosti, to bi bio prototip "zboraša", populističkog "junaka-mučenika".

Narodni pokret nastaje kada narod uzme u svoje ruke vlastitu sudbinu. "Pravi izlaz iz teških nevolja je onaj kad narod", veli Ljotić, "zamoren čekanjem i uvidevši da oni koji su pozvani da rešavaju njegove probleme ne rešavaju ih, uzme sam u svoje ruke da reši te probleme" (OD, I, 91). Takav pokret određuje jedini ispravan put: "Put ka slobodi ne vodi kroz laž, već kroz istinu" (ZŽ, 133). A ta istina nije jednostavna, svakom dostupna, ona nije "napisana u knjigama, nego nošena kroz ljudske duše"; ideal je "stradati radi istine" (ZŽ, 138). Iznad svih istina je, dabome, "naša istina".

Svetinje se mogu odbraniti i sačuvati ne samo ponavljanjem učenja i moralnim propovedima nego i odlučnom borbom protiv sablazni koje ih ugrožavaju.

c. Sablazni

Ljotić i njegovi sledbenici, kao branioci "organskog bića" naroda ("biološkog nacionalizma"), najdublji izvor svih zala vide u individualizmu.

"Individualistička misao je rodila demokratiju, kapitalizam, marksizam i boljševizam, materijalizam i bezbožništvo", smatra Dimitrije Ljotić (OD, I, 50), da bi na drugom mestu isti stav još sažetije ovako izrazio: "Individualizam je roditelj kapitalizma i boljševizma" (OD, II, 196). Kao blizanci, liberalizam i komunizam tvore novi lik Sotone, protiv kojeg sledi "sveti rat".

A rat ne može voditi raslabljeni ljudski rod. Naime, humanizam je razmekšao ljudski rod, "učinio ga nesposobnim za borbu i žrtve" (ZŽ, 111). I urbanitet deluje sablasno, bolesno. Shvatajući život kao "stalnu borbu" (ZŽ, 140), uzor vaskolikom narodu je borac, junak. "Čovek", veli Ljotić, "nije došao na ovaj svet da uđe u turšiju, nego da se istroši. Dva puta ima čovečanstvo: jedan da istruli, a drugi da izgori. Ja ću da izgorim, a vi izaberite. Ja mislim da je bolje da se izgori u sjaju, nego da se raspada u kukavičluku, smradu i mraku" (OD, II, 219).

"Viteški kodeks" klesan je u praksi pokreta, o čemu će dalje biti više reči, a ovde ćemo se ograničiti na "markiranje" glavnih pravaca borbe, što čini sastavni deo celovitog učenja. Budući da su glavne sablazni individualizam, liberalizam, komunizam, demokratizam, moderna (kultura) i feminizam, to su i glavne mete žustrog "antijevstva".

Antiindividualizam. Protiv same ideje individualizma nužna je ogorčena ideološka borba, ali ona nije dovoljna. Neophodna je istinska nacionalna revolucija koja će u paramparčad razvejati sve iluzije da se išta valjano može postići reformama datog stanja stvari. "Istinska revolucija", ističe Ljotić, "udara u materijalističko shvatanje sveta. Ona napada na kapitalistički poredak društva. Ona obara demokratsku zabludu politike. A sve to postiže velikom revolucijom, postavljajući ljudsku jedinku na njeno pravo, prirodnim razvićem određeno mesto prema porodici i naciji, uspostavljajući nadmoćnost interesa nacije i porodice nad interesima jedinke i određujući njen pravi, duhovni odnos prema Vaseljeni" (OT, 1936, br. 144, str. 1).

Antiliberalizam. Kapitalizam je za stotinu godina ostvario veliki napredak, ali i doneo velike društvene nejednakosti, "zato mi tražimo da se umesto liberalnog kapitalizma zavede sistem planske privrede, koji će zajedno sa zadrugarstvom ograničiti igru privatnih interesa i potčiniti ga opštem, ne uništavajući privatnu svojinu, kako to marksisti hoće, već smatrajući privatnu svojinu kao osnovu našega društva" (OT, 1935, br. 80, str. 2-4).

Antidemokratija. "Mi nikako ne možemo shvatiti boljševizam, hitlerizam, fašizam samo kao nasilje, već i kao prelazno političko stanje ka novim oblicima društvenog i državnog života. Mi se ne ustežemo da pogledamo istini u oči i da priznamo da je liberalna demokratija (...) preživela (...) Liberalna demokratija je postala nemoćna da štiti politička prava i još više postala nemoćnom da rešava ekonomska pitanja savremenog društva" (OT, 1934, br. 8, str. 1). Liberalna demokratija predočena je kao dvoglava aždaja; dakle, treba obe glave odseći, i to jednim zamahom, jer, podvlače zboraši, "uništavajući liberalnu demokratiju uništavamo i otrovnu biljku komunizma, koja samo na liberalno-demokratskom truležu može da uspeva" (OT, 1936, br. 117, str. 2).

Antikomunizam. Mada je komunizam u Jugoslaviji stavljen van zakona, a u Sovjetskom Savezu je sve manje opasan, jer se politički režim okreće ka nacionalizmu, ovo seme zla još nije do kraja uništeno. Štaviše, komunisti se svugde infiltriraju, među omladinu, u nadleštva, redakcije, izdavačka preduzeća; svuda unose smutnju, rovare i sredstvo su spoljnjeg neprijatelja u rušenju države. Jedini spasilac od komunizma je narodni pokret — "Zbor".

Antimodernizam. Individualno stvaralaštvo u umetnosti, kulturi uopšte, izaziva pravu pomamu, bes, među čuvarima nacionalne samobitnosti (kao i među kerberima "socijalne književnosti"). I ovde se podjednako i u liberalizmu i u marksizmu vide grobari "naše kulture". Grobari su ućutkali prave nacionalne pisce (Dučića, Rakića, Andrića, Vasića, Kašanina, Petrovića, Pandurovića, Crnjanskog, Nastasijevića), protagoniste "principa samonarodnosti i samobitnosti", pa ih, stoga, valja potamaniti, pobiti, odmah.

Antifeminizam. Vladajući poredak je, doduše, prema ženi "grub i nepravedan", jer je zarobljava u kancelariji i radionici, a izbacuje iz njenog prirodnog položaja rodilice i glave porodice (OT, 1936, br. 32, str. 2). Ali, to ne znači da su u pravu feministkinje. Naprotiv, one su opasne, jer svojim idejama o pravima žene razaraju organsku celinu naroda i ruše prirodnu poziciju muškarca kao "tvorca i borca", a ako bi i žene dospele u takvu poziciju, bilo bi to pogubno i po produžetak vrste (OT, 1935, br. 86, str. 1-2). Pravu sablazan izaziva ideja o slobodnoj ljubavi, zbog koje "čestit čovek" (muškarac) ne može s večeri ni parkom da prošeta sred "bestidnosti, raskalašnosti i razuzdanosti" (OT, 1937, br. 161, str. 1). Među feministkinjama su, dabome, najgore levičarke, "pobesnele beštije" (OT, 1937, br. 147, str. 5).

Bojovništvo. Mada "gomila neodlučnih" ne vidi "još jasno" da u osnovi svih zbivanja postoje dva fronta — nužno je postrojavanje: "Ili u tabor u kome su združeni liberalno-demokratski partizani sa komunistima, kapitaliste sa revolucionarima, reakcionari sa anarhistima. Ili u krug onih, koji hoće da najzad jednom narod uzme svoje poslove u svoje ruke i svoju zemlju uredi po svojim potrebama, poniklim iz rasnih njegovih osobina, na sebi svojstven način, za sebe i za svoje potomstvo. Trećeg nema." Kad su "naši protivnici obeleženi", sledi komanda: "U meso!" "Neprestano, svi i s leva i s desna kukaju da je zlo, a niko ne izlazi iz rova, da zlu zavrne šiju (...) Nama nije dovoljno utvrditi zlo. Mi težimo da se najenergičnijim sredstvima razbiju klike, unište mafije, rasteraju tajne i mračne koterije, koje okivaju i guše ovu zemlju i sisaju zdrave sokove iz tela narodnog (...) Gusta je mreža udruženog zla (...) I mora se početi pucati u meso klika i koterija (...) Pucaćemo u meso, dok ne razmrskamo zmiji otrovnu glavu, dok ne uništimo otrovnog pauka koji isisava ovaj narod i siromaši ovu zemlju (...) Poslednji je čas da se iskoči iz rovova i da se puca u meso ..." (OT, 1935, br. 94, str. 1-2).

2. Pokret

Pokret Dimitrija Ljotića proistekao je iz smenjivanja ciklusa demokratizacije i totalizacije vlasti u prvoj Jugoslaviji. Desetogodišnja (1918-1929) nastojanja da se uspostavi i stabilizuje parlamentarna demokratija bila su bezuspešna. Režim je stavio van zakona (1920) Komunističku partiju kao parlamentarnu stranku. Ustav tek formirane države (Vidovdanski ustav) donet je bez učešća predstavnika Hrvata. Sporovi i sukobi između pristalica centralizma i decentralizacije presecani su administrativnom represijom i političkim suđenjima. Jedan od takvih sukoba okončan je 1928. godine — oružanim prepadom radikalskog poslanika Puniše Račića na hrvatske predstavnike, usred Narodne skupštine, u kojem je smrtno ranjen i vođa Hrvatske seljačke stranke Stjepan Radić. Kralj Aleksandar je neposredno potom, 6. januara 1929. godine, proglasio političke stranke glavnim krivcem za neuspeh parlamentarizma, pa ih je — ukinuo, kao izlišnog posrednika između naroda i vladara, zavodeći time režim lične vladavine koji je trajao sve do atentata na njega (u Marseju, 1934. godine). To je razdoblje neograničene vlasti kralja, dvorske kamarile i vojno-policijskog kompleksa, u kojem je režim nastojao da nametne, kao vladajuću ideologiju, "integralno jugoslovenstvo". Posle smrti kralja, već 1935. godine započinje ciklus obnove parlamentarne demokratije, u kojem parlament, nakon izbora 1935. i 1938. godine, nastoji da postane središte vlasti.

U tom razdoblju obnavljaju se političke stranke i nastaju novi pokreti, među koje spada i Narodni front, kao izraz širih evropskih nastojanja da se zaustavi uspon fašizma i nacizma, ali nastaju i pokreti usmereni protiv obnove parlamentarne demokratije, kao što su "borbaši" Svetislava Hođere i "zboraši" Dimitrija Ljotića. Tada nastaju i široke političke koalicije, Seljačko-demokratska koalicija (HSS i "prečanski" demokrati) i Udružena opozicija (stranke iz Srbije), između kojih zakratko dolazi do saradnje, ali i do ubrzanog razlaza i otvaranja najpre "hrvatskog pitanja", čije se rešavanje potražilo (1939) formiranjem Banovine Hrvatske (kao "države u državi"), a odmah potom sledi otvaranje i "srpskog pitanja" oko utvrđivanja granica "srpskih zemalja" , u okviru još postojeće države — Jugoslavije. Političke napetosti uvećavaju i prevratničke grupe i organizacije, komunisti i ustaše.

Na tako uzburkanu scenu stupa Dimitrije Ljotić sa svojim najbližim saradnicima, sa čvrstim uverenjem da se red može zavesti prvenstveno jakom centralnom vlašću (dinastije) i snažnim narodnim pokretom (njegovim). Cilj pokreta je da propagandom nametne svoje učenje kao vladajuću ideologiju, da organizovanjem najboljih kadrova stvori novu "političku elitu", a svojom, partijskom vojskom, fizički uništi suparnike, pre svega komuniste.

a. Propaganda

Pokret Dimitrija Ljotića startuje ubrzo posle spektakularne sahrane kralja, pozivom probranim kadrovima na "orlovski uzlet" (OT, 1934, br. 9, str. 1) kako bi se nastavilo kraljevim putem. A za tako nešto neophodan je novi autoritet, "kult ličnosti" Dimitrija Ljotića, o kojem su neposredni saradnici širili propagandu kao da je reč o novom proroku, a ne samo sugestivnom propovedniku i vođi. Čak se nametalo verovanje da je njegova moć nedokučiva, da ga tek donekle može spoznati samo neko ko bi bio "kongenijalan heroju"; "hidru može poseći samo — Herkules". Samo takva ličnost mogla je, vele "zboraški" propagandisti, u zemlji pronaći i okupiti kadrove, famoznih pet stotina, "koji bi se po svojim kvalitetima mogli nazvati svecima", kadrih da izvedu "veliku duhovnu narodnu revoluciju" (OD, II, 213).

Ljotić je glavne saradnike našao, već sredinom oktobra 1934. godine, u borbenim prorežimskim grupama kao što su zagrebačka "Jugoslovenska akcija", ljubljanski "Bojovnici", petrovgradsko "Buđenje", da bi se s njima dogovorio da osnuju Jugoslovenski narodni pokret "Zbor", čija će načela biti usvojena na godišnjicu uvođenja šestojanuarske diktature, 6. januara 1935. godine, u Beogradu (OD, II, 427). Za predsednika je imenovan Dimitrije Ljotić.

Pored nedeljnika Otadžbina, koji je redovno izlazio u Beogradu, "zboraško" učenje šireno je i preko drugih glasila koja su, manje redovno, izlazila u: Zagrebu — Jugoslovenska reč i Zemlja; Ljubljani — Prelom; Petrovgradu — Buđenje; Užicu — Zbor; Apatinu — Vaterland; na Sušaku — Zbor. U Beogradu je kraće vreme izlazio i Novi put, zatim Bilten Jugoslovenskog antimarksističkog komiteta, a prvih godina okupacije Naša borba; govori i članci Dimitrija Ljotića štampani su kao posebne brošure.

Ljotićevom učenju bila je, u predratnim godinama, bliska i Narodna odbrana, nedeljnik istoimene organizacije ratnih veterana, koji je uređivao Velibor Jonić, kasnije ministar prosvete u Vladi Milana Nedića. Pored toga što je zastupao integralno jugoslovenstvo i antikomunizam, ovaj list je vodio sistematsku kampanju protiv liberalizma, protiv svega što dolazi sa Zapada. S puno razumevanja, pokroviteljski, piše se o "malom čoveku". Dabome, uznosi se sve što spada u "našu kulturu", patrijarhalnu tradiciju, a protiv individualističke kulture.

Pozivajući se na autoritet pokojnog Vladaoca, Njegov Put, i njegovu "poznatu veliku intervenciju" usmerenu na uništenje "rčkovske i ježevske ideologije", pozivaju se "dalekovidi orlovi" koji će valjano usmeriti narodni brod na nemirnoj pučini. Jedini pravi krmanoši toga broda bili bi oni koji za busolu imaju "hrišćanski duh i svetle narodne tradicije, jer "u najburnijim vremenima, dobro shvaćen glas tradicije može da zameni razmišljanje" (OT, 1934, br. 7. i 9).

Prema samorazumevanju osnivača "Zbora", umesto ozloglašenih političkih stranaka, najvažnije je "organizovati narod", i to na novim osnovama i sa novim ustanovama, shodno učenju koje je s vrha organizacije stvarano i šireno u narodu. Takav pokret bi "oduševljenom verom u opštu nacionalnu sudbinu povezao u jedno razjedinjene i rasparčane snage", te sproveo nacionalnu disciplinu nad posebnim interesima". Samo takav pokret može pokrenuti narod iz "sadašnjeg bespuća i čamotinje" (OT, 1934, br. 8, str. 3). Takvu ulogu može imati samo iznutra monolitan, ali i uopšte jedinstven narodni pokret. S tog stanovišta, razumljivo je da se Ljotić protivi stvaranju paralelnog "srpskog fronta", u kojem vidi imitaciju hrvatskog nacionalnog pokreta (OT, 1937, br, 147, str. 1). Nadređenost propagande drugim delatnostima pokreta nametala je utisak da je pre reč o školi mišljenja nego o društvenom i političkom pokretu (OD, I, IX-X).

Pored sistematskog širenja svog učenja, prvenstveno pisanom rečju (pristup radiju nisu imali), zboraši posebnu pažnju poklanjaju "očiglednoj nastavi". Postavka Antikomunističke izložbe obišla je, tako, 1935/36. godine 28 mesta, 1937. godine 37 mesta, 1938. godine 33 mesta, a videlo ju je, prema istom izvoru, 81 729 posetilaca (BT, 1939, br. 9, str. 8) Slično je bilo i sa Izložbom o masonima, Jevrejima i komunistima koja je oktobra 1941. krenula na krstarenje po Srbiji, uz koju je štampano 16 brošura, a redovno je o njenom krstarenju pisalo Naše vreme (dnevni list). Organizovana je i javna manifestacija lojalnosti okupacionim vlastima: potpisivanje Apela srpskom narodu, da se suprotstavi "komunističkim zločinima i ustane u odbranu svog opstanka", koji je potpisao veliki broj uglednika — akademika, profesora Univerziteta, srednjoškolskih nastavnika, crkvenih velikodostojnika, oficira, političara, advokata, inženjera, pisaca, novinara, industrijalaca, trgovaca i drugih "najumnijih srpskih glava" (Novo vreme, 13. i 14. avgust 1941).

"Pedagoška priredba" upriličena je i samo nekoliko meseci uoči oslobođenja Beograda, kada je, juna 1944. godine, održan "veliki defile trupa i otvaranje antikomunističke izložbe" (Novo vreme, 24. juna 1944, str. 2). Svojevrstan "trijumf volje" izražen je i nepun mesec dana pred krah Nedićevog režima, porukom narodu da je "Beograd oslobođen unutarnje komunističke opasnosti" (Novo vreme, 21. septembra 1944, str. 2). A kada su okupacione vlasti već zaokupljene bekstvom iz prestonice, obznanjuje se, uz veliki publicitet, razgovor sa tobožnjim Titovim "ministrom za Srbiju" Jovanom Đorđevićem, da "iz ovog rata neće izići duboka socijalna revolucija" (Novo vreme, 24-25. septembra 1944, str. 3).

Pod okupacijom je Ljotićevo učenje bilo "pod punim gasom". Tamo gde je stala Otadžbina, nastavila je Naša borba koja je, pod Ratkom Parežaninom kao glavnim i odgovornim urednikom i urednicima Dimitrijem Najdanovićem i Ratkom Obradovićem, počela da izlazi 7. septembra 1941. godine. Uz svaljivanje sve krivice za raspad države na komuniste ("antisrbi"), s nišana se ne skidaju Jevreji i njihova "tri lica" (liberalna demokratija, masonstvo i komunizam), kao i sve što, i s leva i zdesna, razara narod i služi tuđinu.

Pored vaspitavanja naroda, pokrenuo je i prevaspitavanje zabludelih, pre svega u Vaspitnom zavodu, osnovanom u Smederevskoj Palanci, čiji je upravnik postao raniji vlasnik i urednik Biltena Jugoslovenskog antimarksističkog komiteta Milan L. Popović, a njegova supruga Dragojla Popović postavljena za glavnu vaspitačicu, a povremeni gost i predavač bio je i sam Dimitrije Ljotić.

Jedna od pouzdanih "pedagoških mera", obnovljena u Nedićevoj Srbiji, bila je i javno batinanje nepoćudnih podanika, o čemu je obilno izveštavalo Novo vreme.

b. Organizacija

Pokretač i tvorac "Zbora", Dimitrije Ljotić postao je kultna ličnost, ne samo među najbližim saradnicima, kao "Vođa boraca za Veliku Pravdu" (OT, 1936, br. 111, str. 4), ili, jednostavnije, samo "drug vođa", nego se "kult vođe" širio i među sledbenicima. U tom pogledu posebno su negovana "pisma iz naroda", u stilu "Moj prvi susret sa Vođom, drugom D. Ljotićem" (OT, 1936, br. 144, str. 3). Poput moralnog kodeksa "rovovskog bratstva" iz vremena rata, "zboraši" su gajili duh "borbenog bratstva" i u miru. Stoga će "borac uvek borca nazvati drugom" (OT, 1935, br. 80, str. 2-4). Oko takvog vođstva, a u skladu s njemu primerenim moralnim kodeksom, stvarana je organizacija otvorena i za "malog čoveka" koji će se u njoj osećati — uzvišeno. "Sasvim mali čovek", podučavao je Ljotić, "može da bude junak i bez puške i bez mača" (OD, II, 207). S tim u skladu razvijen je ritual nagrađivanja i kažnjavanja. Zaslužni su upisivani u Knjigu časti i sticali Legiju časti, dok su pojedinačni grešnici (recimo oni koji "očijukaju" s Milanom Stojadinovićem) izbacivani iz organizacije. A kao i svaka kadrovska organizacija, ona se jačala — čišćenjem. "I svako to čišćenje" ističe Ljotić, "ne samo da ne šteti 'Zboru', već ga čini silnijim i prodornijim" (OD, II, 429).

Sudeći prema podacima objavljenim u Otadžbini, u socijalnom sastavu "Zbora" preovlađuju advokati, lekari, sudije, srednji posednici, dok su mesni poverenici organizacije uglavnom zemljoradnici, sveštenici, advokati, trgovci, učitelji i mesari. Nema pouzdanih podataka o ukupnom broju članova; procene se kreću od nekoliko stotina do nekoliko hiljada, u čitavoj Jugoslaviji.

Po insistiranju na čvrstoj disciplini i odanosti učenju, ljotićevci su bili slični komunistima, naročito na univerzitetu, gde su oni bili dve najorganizovanije grupacije. Mada su i sami bili veoma aktivni na Beogradskom univerzitetu, ljotićevci su svoje suparnike napadali zbog "zloupotrebe autonomije", naročito su bili kivni na profesore koji se kukavički kriju iza politički angažovanih studenata (OT, 1934, br. 14, str. 1-2).

Nedosledan odnos prema autonomiji univerziteta primetan je i u odnosu prema parlamentarnim izborima. Mada načelni protivnici parlamentarne demokratije, "zboraši" učestvuju na parlamentarnim izborima i 1935. i 1938. godine. Na njima nisu dobili nijedno poslaničko mesto, što govori o malobrojnosti pristalica a i organizovanog članstva. Priča o malobrojnima ali odabranima ne može sakriti stvarnost. Uprkos svemu, potencira se mesijanska uloga. Kako kaže Ljotić, nama i nisu potrebni glasovi birača, "oni su pleva", a mi smo došli "da objavimo novu misao i da pod taj barjak i oko te misli okupimo borce i junake, unapred znajući da junaka i boraca nema mnogo" (OD, II, 204). Neka ih je manjina, ali i to je dovoljno da ceo svet bude posoljen (OD, II, 213).

Prema kazivanju savremenika, Ljotićeve pristalice mahom su bile obrazovanije i spremnije za javna istupanja od mnogih drugih učesnika u političkom životu. A poznati su bili i po odlučnosti, čak militantnosti, pogotovo prema ideološkim i političkim suparnicima, naročito protiv glavnih protivnika (komunista). Kao što su drugi militanti ometali njihove skupove, tako su i ljotićevci uzvraćali istom merom, čak i surovije (ubistvom). Militantnost se ogleda i u poimanju slobode štampe kao legalnog puta za raskrinkavanje suparnika i protivnika, te žigosanje neprijatelja. Povremeno su objavljivali čitave spiskove nepoćudnih , što je režimu moglo da posluži kao poternica i polazište za racije. Delovanje u skladu s geslom "sve ili ništa" pravdano je, u krajnjoj liniji, opasnošću da narod bude uništen, te ga "svim sredstvima" valja spasavati, pa čak i uništavanjem njegovih pripadnika, prethodno proglašenih za odrode, izrode, izdajnike...

Zbog osobenog učenja i načina delovanja, "Zbor" je gotovo od svog osnivanja posmatran kao pojava bliska italijanskom fašizmu i nemačkom nacizmu. Takve kritike odbijene su uopštenom tvrdnjom da to "Zbor", u principu, ne može biti zato što je "slovenski pokret" (OT, 1935, br. 15, str. 3). Odbrana je bila i nešto konkretnija: naš pokret je ponikao spontano, na našim nevoljama; za razliku od Latina i Germana, koji obožavaju državu ili rasu, mi smo Sloveni i hrišćani; ne smatramo sebe nepogrešivim; reč je o privremenom a ne večitom pokretu (OT, 1935, br. 48, str. 1-2).

Posle povremenih sudskih zabrana pojedinih brojeva Otadžbine, ona se ugasila, ali su pokrenuta druga glasila, da bi i sam pokret bio zabranjen 1940. godine. Onima koji su istinski težili obnovi parlamentarne demokratije ljotićevci su bili na putu pa ih je valjalo politički onemogućiti. Ali ni tada nije usledila predaja, jer, uzvraća Ljotić, "junaci ne mogu da se raspuste", pa stoga zabrana ostaje samo mrtvo slovo na papiru, mada su aktivniji članovi između oktobra 1940. i marta 1941. bili hapšeni, a vođa bio "u bekstvu i skrovištu".

Kada su 27. marta 1941. izbile masovne demonstracije u Beogradu i drugim većim gradovima protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, JNP "Zbor" je bila jedina veća organizacija koja u njima nije učestvovala. Razloge za to, kao i za nepružanje otpora okupatorima, Ljotić je izložio u formi pripovetke o seljaku Vojku koji je neosnovano osumnjičen kao "petokolonaš" i "izdajnik", ali će se ubrzo ispostaviti da je on pametniji od drugih, jer je na vreme uvideo da će rat s Nemačkom biti narodna propast. A kada je video da Nemci topovima gađaju Užice "bi mu milo — jer će se pokazati da je on bio u pravu". Mada je po povratku u svoje selo bio tužan zbog gubitka slobode, ulazak Rusije u rat, koji je obradovao ostale seljake, Vojko nije pozdravio, jer je to bila "Sovjetija, satanska tvorevina jevrejska", pa je zbog toga opet stradao od seljana kao "izdajnik", pa se i od njih krio. Nije imao poverenja ni u četnike, a još manje u partizane, i opet će se ispostaviti da je bio pametniji od drugih. No, uprkos pameti, Nemci ga zatvoriše, ali ga "dobrovoljci" oslobodiše.

c. Vojska

U sklopu patrijarhalne tradicije, snažne naročito u planinskim predelima Jugoslavije, gde žive pripadnici različitih vera i nacija, oružje ima kultni status, čak se smatra da je istinski slobodan samo naoružan čovek. Shodno tome, i ratni veterani imaju privilegovan status, pa su, tako, stvorili i snažnu organizaciju — Narodnu odbranu — s brojnim članstvom, glasilima, priredbama, gde su počasno mesto imali "komite" (četnici). A naporedo s produbljavanjem krize jugoslovenske države naoružavale su se ne samo ilegalne stranke i grupe (komunisti, ustaše, balisti i dr.) nego i legalne političke stranke. Stojadinović je stvorio "Zelene košulje", nalik na nacističke "smeđe košulje" i Musolinijeve "crnokošuljaše", dok je Maček osnovao najpre zaštitne grupe za vlastite zborove, a potom "Seljačku zaštitu" i "Građansku zaštitu", što je bilo oružano jezgro vojske Nezavisne države Hrvatske.

Izvesne zametke stranačke vojske možemo naći i među "zborašima" pre rata, da bi nakon njegovog izbijanja bila formirana prava vojska.

Još pre rata bile su rasprostranjene pretpostavke o vezama "Zbora" sa vrhovima vojske, čak se tvrdilo da se u štampariji Generalštaba štampa njihov Bilten, ali će se tek pod okupacijom pokazati čvrsta veza sa generalom Milanom Nedićem i njegovim najbližim saradnicima.

Ubrzo po kapitulaciji jugoslovenske vojske, a znatno pre ustanka protiv Nemaca, već 30. aprila 1941. godine, u dogovoru s okupatorskom vlašću, u kojem važnu ulogu ima Ljotić, formirana je Komesarska uprava (u koju su ušla i dva "zboraša"). Važnu ulogu imao je Ljotić i u formiranju Nedićeve vlade "narodnog spasa", septembra 1941. godine.

Prva i najjača vojna sila koja je stala pod "slavnu zastavu srpsku" bio je Srpski dobrovoljački korpus, formiran 15. septembra 1941. godine. To je, u stvari, "zboraška" vojska (popularno "ljotićevci"), kojom je sve vreme komandovao Ljotićev pouzdanik Kosta Mušicki (streljan zajedno sa Dražom Mihailovićem, 17. jula 1946. godine). Kao elitna srpska vojska (sa srpskim, a ne jugoslovenskim grbom na šajkačama), njen glavni cilj bio je uništenje komunista-partizana (da "trebe gubu iz torine"), mada su povremeno ulazili i u oružane sukobe sa četnicima Draže Mihailovića. Stalnu (a ne povremenu, kao četnici) saradnju s okupatorima opravdavali su ustaškim i komunističkim zločinima, kao i četničkim avanturizmom. "Dobrovoljci" su se predstavljali kao "ljudi dobre volje" koji su, prema Deset zapovesti dobrovoljcima, stupili u borbene redove iz ljubavi prema stradalničkom srpskom narodu, kojem su stavili svoj život na raspolaganje, a kao "so i videlo srpskog naroda" glavno su sredstvo za njegovo spasenje. Zadojeni Ljotićevim učenjem, o čijem se ostvarenju u oružanim trupama staraju vaspitači i prosvetari, snabdeveni nemačkom opremom, oružjem i komorom, "dobrovoljci" su važili za najbolje opremljenu i najborbeniju vojsku. Inače, sam Ljotić nije "otišao u šumu".

Pod okupacijom je još upadljivija protivurečnost u učenju i delovanju Dimitrija Ljotića, protivurečnost između fatalizma, kada je reč o sudbini naroda, nemoćnog da utiče na svoju sudbinu (kao "čovek vezan na pruzi"), i fanatizma u pokretanju energije sledbenika za obračun sa protivnicima, neprijateljima. Pod okupacijom je čak uvećana moć njegove reči, ne samo formiranjem oružanih trupa nego i govorima preko radija koji mu je ranije bio nedostupan. On ponavlja kako uvek govori samo istinu i da su ga ranije pažljivije slušali, ne bi se desila katastrofa. "Istina je", veli Ljotić, "da su nas Nemci osvojili i srušili. Ali to je trebalo znati i pre nego što su to učinili, pa voditi politiku koja će to da spreči" (PS, str. 31). Rasni argument, međutim, nailazi na nerešenu teškoću kada se tvrdi da "Srbi nisu u stanju da čine zverstva, a boljševici se bez zverstva ne mogu pojmiti, njih ćete svuda po svireposti poznati", pa je čak i takav stav proglašen "organskom razlikom".

Iako je vazdan isticao borbenost, junaštvo, Ljotić je povremeno, i to u najtežim okolnostima, propovedao potpunu pasivnost. Valja mirovati sve do "pravog trenutka", "sve dok prvo sunce ne ograne i ne sagledaš svoj pravi položaj. Dotle ne vredi ustajati i kretati se", poručuje Ljotić preko radija (19. jula 1941; PS, str. 37). A kada je napravljen sporazum s okupatorom i formirana Nedićeva vlada, pozvani su i "domaćini" u borbu protiv svih koji ustaju protiv okupatora. Nedićev režim proglašen je u novopokrenutom nedeljniku Srpski narod — Novom Otadžbinom, Novom Srbijom. Tome je podređen i celokupni sistem obrazovanja i vaspitanja. U "novoj otadžbini" nužna je "nova prosveta", s geslom da "sve probleme treba rešiti na osnovi srpskog istorijskog iskustva". Eto, u "Novoj Srbiji" kao da se ostvaruje srž učenja Dimitrija Ljotića i institucionalizuje srpski populizam.

Pored najtešnje saradnje, čak i izvesnog pokroviteljstva nad vladom Milana Nedića, Ljotić je tesno sarađivao i sa prorežimskim četnicima Koste Pećanca, sve dok oni nisu rasformirani (februara 1942) i pripojeni Nedićevoj Srpskoj državnoj straži. A sa četnicima Draže Mihailovića uvek je bilo teškoća, jer su se dve administracije i dve vojske — Nedić-Ljotićeva i Mihailovićeva — gledale popreko; bili su suparnici koji su se povremeno i fizički obračunavali. Za "ravnogorce" su ljotićevci bili fašisti, a za ljotićevce su oni prvi bili neodgovorni avanturisti. Čak i uoči bekstva iz Beograda, mada je i dalje nastojao da uspostavi neposredan kontakt sa Dražom Mihailovićem, do kojeg nikada nije došlo, Ljotić je u javnim predavanjima, na Kolarčevom narodnom univerzitetu, odbacivao ne samo "Titov put" nego i "put Dražin", pretpostavljajući im, kao jedino ispravan, svoj put, put "srpskog spasa", kako su ga praktikovali on sam i Nedić. Mada se Nedićevoj vladi ne može osporiti zasluga za spasavanje izbeglica iz NDH, te zasluge nikako ne mogu dati legitimaciju za sve što su činili Nedić i Ljotić.

Kao izazivače nemačke odmazde ljotićevci su okrivljavali ne samo komuniste (partizane) nego i četnike (Draže Mihailovića). Na njih je svaljena i odgovornost za masovno streljanje u Kragujevcu, a baš tom prilikom pokazalo se da su "dobrovoljci", predvođeni područnim komandantom Marisavom Petrovićem jedini spasioci, da su izbavili pred streljanjem čak oko tri hiljade ljudi.

Između četnika i ljotićevaca dolazilo je i do oružanih obračuna. Recimo, četnici su usred Beograda ubili šefa Nedićevog kabineta Miloša Masalovića. Oružanih obračuna bilo je i "na terenu". I to ne samo između pojedinih "nacionalnih" oružanih formacija, ravnogoraca i pećanaca, ljotićevaca i dražinovaca nego i unutar tih formacija. Zaklinjanje u vernost svom narodu, naciji, bilo je i zaklon iza kojeg se vodila ogorčena borba oko toga ko je pravi pravcati (i jedini), a ko "krivi" nacionalista. Pored spora oko toga ko će od njih dočekati kralja posle rata, trajala je ogorčena borba da se zahvati što više ratnog plena (pljačka) i zauzme što viši položaj u vojnoj i administrativnoj hijerarhiji. Kao znamenje dramatičnih obračuna između nacionalista, ostalo je još nedovoljno rasvetljeno obredno klanje Koste Pećanca od strane četnika Draže Mihailovića.

Ni poslednja nastojanja da se objedine nacionalne snage, pred sam kraj rata, u Istri, nisu urodila plodom. Prema ljotićevskim izvorima, u tim nastojanjima je prednjačio Dimitrije Ljotić, težeći da ujedini ne samo sve srpske nacionalne oružane jedinice nego i jugoslovenske, pa čak i sve pravoslavne snage, radi čega je stupio u vezu i s Vlasovljevom armijom i sa kozačkim korpusom. Usred tih nastojanja, Ljotić je poginuo u saobraćajnoj nesreći — uoči očekivanog formiranja fronta protiv komunista. Od njegovih zemnih ostataka oprostio se vladika Nikolaj Velimirović, rekavši, između ostalog: "Za poslednjih sto pedeset godina, mi smo imali velikih političara, velikih ljudi ... dok je Dimitrije Ljotić zašao u velike krugove svetske politike. To je bio političar sa krstom", "ideolog hrišćanskog nacionalizma".

Vojni poraz i raspad vojske i organizacije nije, međutim, bio i krah učenja koje će se obnoviti pedeset godina docnije, uz nove, dominirajuće oblike populizma.

II. DOMINIRAJUĆI POPULIZAM

Pobednici u ratu, stvarajući poredak neograničene vlasti partijske države, nastavili su obračun s ratnim protivnicima mahom ideološkom represijom; nisu isključene ni fizičke likvidacije, i to ne samo protivnika iz rata nego i "potencijalnih neprijatelja" novoga poretka. Vladajuća ideologija je sprečavala kritičko proučavanje istorije. Sud o poraženim idejama i akterima sveden je na to da su izdaja, o čemu je suvišna svaka rasprava. Pisci koji su se bavili ratnim razdobljem obično su ponavljali ideološke i političke ocene.

Decenijama je narod bio samo dekor partijske države. Partizanski populizam, sa geslom "Smrt fašizmu, sloboda narodu", ograničen je na jednokratnu upotrebu naroda, dok se uspostavi i učvrsti partijska država. A režimski populizam sveden je na puki ritual vladanja "u ime naroda", bez mogućnosti političkog konstituisanja naroda. U propagandne svrhe govori se o "radnom narodu" kao o "ustavnoj kategoriji", a povremeno se na ulicama i trgovima javljaju "narodne mase" koje manifestuju lojalnost režimu. Pokušaji da se, nakon završetka Drugog svetskog rata, s obnovom političke demokratije vaspostavi i realna politička uloga naroda kao nosioca suvereniteta, onemogućena je faktičkim sprečavanjem uspostavljanja realnog stranačkog pluralizma. Tako je nastajao totalitarni poredak, zasnovan na isključivom pravu komunista na političko organizovanje, na vladajućoj ideologiji "marksizma-lenjinizma" i dominaciji državne (društvene) svojine nad glavnim sredstvima za proizvodnju i marginalizaciji privatne svojine kao osnove ekonomske nezavisnosti građana prema vlasti.

Povremeni pokušaji da se poredak izmeni demokratskim procesom, bilo da su pokretani iz vrha partije ("slučaj Đilas", na primer), bilo inicijativama "odozdo" — studentski pokreti (1964-1974) — završavani su ne samo njihovim neuspehom nego i merama jačanja poretka (selektivnim terorom, stalnim reorganizacijama i personalnim promenama). Struktura društva je time dalje razarana (u smislu redukcije kompleksnosti), a institucionalni poredak bivao sve rigidniji. Usled toga, sva nezadovoljstva datim poretkom i sve težnje da se on izmeni gomilaju se izvan institucija sistema da bi kao sirova energija izbili na videlo tek kada je sistem počeo da se raspada.

Druga Jugoslavija je, inače, dugo važila za nešto bolje od "realnog socijalizma", zbog čega je nailazila na zavist zemalja sovjetskog bloka, dobijala znatnu ekonomsku i drugu (i vojnu) pomoć zapadnih država i uživala ugled u zemljama "trećeg sveta".

Kao jedini suparnik vladajućoj "eliti" oličenoj u jugoslovenskoj partijskoj državi javlja se nastajući populizam u svim delovima Jugoslavije koji je, već šezdesetih godina, startovao s idejom o "nacionalnim državnostima", da bi se ustavnim promenama (naročito 1974. godine) stvorile faktički suverene republike, osim Srbije.

Proces stvaranja nezavisnih nacionalnih država nije mogao biti dovršen za života Josipa Broza, jer je on — kao šef partije, države i vojske — zahvaljujući "kultu ličnosti" u masama, snažnoj partiji i sve snažnijoj armiji — u politici sve prisutnijoj nakon uklanjanja Aleksandra Rankovića, pogotovo posle obračuna sa hrvatskim "masovnim pokretom" i srpskim "liberalima" — uspevao da održi jedinstvenu državu, uz odgovarajuću spoljnu podršku. Posle njegove smrti (1980), i još spektakularnije sahrane od one kralja Aleksandra (1934), njegovi nastavljači — "kolektivno rukovodstvo" — na vrhu partije i države nekako su poverovali da je vođa smrtan čovek, ali su i dalje verovali u besmrtnost režima. Međutim, oni nisu bili kadri i spremni ni da održe "stari poredak", niti da omoguće njegov demokratski preobražaj.

Nestankom Brozovog "kulta ličnosti", i pored sveg nastojanja da se on očuva, preostale su dve glavne poluge centralne vlasti — Savez komunista Jugoslavije i Jugoslovenska narodna armija. Uz već dobrim delom nacionalizovanu privredu ("zatvaranje u republičke granice") i vladajuća partija je sve više nacionalizovana (jačala je u republikama, a slabila u federaciji). A u okviru JNA u svim republikama su nastajale, nakon 1968. godine (pod uticajem unutarnjih previranja i okupacije Čehoslovačke), "paralelne vojske" u vidu opštenarodne odbrane i teritorijalnih jedinica. Nestaje i druga poluga vladanja, posle žestokih svađa i oštrih sukoba, kroz žustar "medijski rat". Poslednji kongres SKJ održan je 1990. godine. Od nekada svemoćne partije pretekli su ostaci republičkih kompartija koji su se sve manje primećivali izvan bujice nacionalizma, te neki novi Savez komunista — pokret za Jugoslaviju, popularno nazvan "generalskom partijom".

Izvesnost da se sistem "realnog socijalizma" ruši svuda gde je decenijama postojao ohrabruje stvaranje političkih stranaka u Jugoslaviji. Međutim, umesto prava i sloboda individua, najveći broj stranaka u svim republikama na prvo mesto svojih programa stavlja kolektivne — nacionalne — slobode. A one stranke i udruženja građana koje na prvo mesto stavljaju ljudska prava i građanske slobode nailaze na otpor ne samo starog režima nego i najvećeg broja nacionalnih stranaka. U tom žrvnju zatiru se inicijative za promenu republičkih ustava, kao i jugoslovenska demokratska inicijativa da se izmenom saveznog ustava omoguće slobodni izbori za ustavotvornu skupštinu koja će na demokratski način odlučiti o društvenim i političkim promenama, pa i o budućnosti zajedničke države.

1. Učenje

Srpski populizam, postajući dominantna pojava, gubi onu jednostavnost učenja i organizacije koju je imao kao marginalna pojava, ali dobija na borbenosti i efikasnosti. Sada se prepliću laičke i religijske ideje i institucije, u nečemu skladne, u nečemu neskladne. Svima je zajedničko insistiranje na zlom udesu srpskog naroda i podsticanje njegove borbenosti, s izvesnim razlikama između laičke i religijske eshatologije i još većim ideološkim razlikama u oceni sukobljenih strana u prošlom ratu, partizana i četnika.

Duhovni tvorci nacionalizma nametali su svom narodu verovanje da će bez vlastite nacionalne države nestati, da će ga uništiti neki drugi narodi, a ne samo da ga drugi izrabljuju, eksploatišu. Najdrastičnije je takav strah, u srpskom narodu, podsticao često ponavljani slogan, koji je lansirao pesnik i akademik Matija Bećković, da su Srbi, naročito u Hrvatskoj, "ostatak zaklanog naroda". Strah od vlastitog nestanka raspiruje mržnju prema drugima, a mržnja ohrabruje silu.

Sve neizvesnija sudbina Jugoslavije kao zajedničke države, u kojoj se obično videlo trajno rešenje "srpskog pitanja" (bez jasnije rezervne varijante u vidu zasebne države), podsticalo je njegovo ponovno otvaranje. Još 1968. godine, na sednici Centralnog komiteta SK Srbije, Dobrica Ćosić i Jovan Marjanović zahtevali su preispitivanje nacionalne politike na Kosovu, ali je ta rasprava nasilno prekinuta. Pokretači su kažnjeni i ućutkani. "Kosovsko pitanje" je iznova pokrenuto kao "ustavno pitanje tokom priprema i donošenja Ustava iz 1974. godine, a i nakon toga (1977), opet bezuspešno. Potom se iznova otvorilo kao "kosovski čvor". Naime, 1981. godine na Kosovu su opet izbile demonstracije (ranije, 1968, ugušila je vojska), sa zahtevom da se pojača "nacionalna (albanska) državnost" Kosova. One su ugušene intervencijom partijskog aparata, policije i vojske (kao "iredenta" i "kontrarevolucija").

Otvaranju "srpskog pitanja" naročito je pridoneo (1986) Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti o ugroženosti Srbije i srpskog naroda, i to više autoritetom nacionalne ustanove negoli analitičkim dometima i ponuđenim rešenjima, koji je, iako nedovršen, dospeo u javnost na način skandala. Dok je Memorandum postao bauk za druge nacije, jedan gest takođe autoritativne nacionalne ustanove — Srpske pravoslavne crkve — prenošenje moštiju cara Lazara kroz krajeve Hrvatske i Bosne i Hercegovine (1988-89) u kojima mahom žive Srbi (na putu ka Kosovu) bodrio je ideje o veličini i snazi srpskog naroda. Crkva je u istim krajevima organizovala i osvećivanje grobova žrtava ustaškog genocida, na način koji podstiče i osvetu. Čak je i tradicionalno buntovni Beogradski univerzitet povremeno organizovao manifestacije lojalnosti režimu koji je svojim protivnicima pretio represijom (hapšenjima i sl.).

U takvim okolnostima izrastaju gorostasne figure koje, prema verovanju obožavalaca, možemo porediti samo sa mističnom moći jedne "Himalaje". Takve ličnosti postaju prvorazredne nacionalne institucije. Reč je, pre svih drugih, o Dobrici Ćosiću. Ćosić je decenijama sticao sve veći ugled; kao prvoborac, među ratnim veteranima; kao disident, među disidentima i opozicionarima; kao nacionalni borac, među nacionalistima. A kao pisac monumentalnih istorijskih romana, kao što su Vreme smrti i Vreme zla, Ćosić postaje autoritativni tumač istorije srpskog naroda kod sve masovnije čitalačke publike, nezadovoljne ideologizovanom istoriografijom. I kao što to obično u malih naroda biva, ideje stiču moć manje svojim kvalitetom, a više ugledom ličnosti koja ih zastupa. Zahvaljujući svemu tome, kao i vanrednim okolnostima, Ćosić je postao ne samo duhovni "otac nacije" nego i šef države, treće Jugoslavije.

Pretpostavkom da je istorija "ludnica" Ćosić utire sebi, i svojim sledbenicima, put da složeni splet iracionalnih i racionalnih činilaca u istoriji svedu na ono što je iracionalno. S takve tačke gledišta može se proizvoljno govoriti čak i o ludom narodu ili ludoj zemlji. Narod, srpski narod, postaje glavni junak književnih dela. Sam Ćosić kaže da je "u svakom svom književnom junaku — video narod". Pojedinačni likovi samo su organski delovi kolektivnog junaka. To se pokriva uverenjem da pojedinac postoji samo u velikim nacijama. "Jedino u velikim nacijama", piše Ćosić, "može da se uvažava ljudska ličnost, pojedinac. U malim nacijama to nije moguće od tabua i mita — naroda. U malim nacijama jedino nacija može biti velika. U malim nacijama prva moralna dužnost je podređivanje pojedinaca — zajednici, narodu, državi. Srbin je čovek koji nije čovek ako nije Srbin; ako nema svest o narodu, bilo da ga slavi ili psuje."

Prepuštajući književnim istoričarima ispitivanje razloga i domašaja promena u književnom stanovištu Dobrice Ćosića, u ovom istraživanju zanima nas ideološka upotreba književnosti. Dabome, nije mogućno mimoići činjenicu književne istorije da je Ćosić bio jedan od protagonista kritike "socijalističkog realizma" i afirmacije modernizma u srpskoj književnosti, da je autor Deoba, nezaobilaznih u ispitivanju ratnih raskola i bratoubilaštva u samom srpskom narodu, ali kao autor ima važno mesto i u nastajanju nacionalnog realizma.

U toj vrsti primenjene umetnosti ne samo što pisac organski povezuje pojedinca sa nacijom nego i publika, naročito onaj njen deo koji užurbano traži svoj nacionalni identitet, sve manje razlikuje umetnost od realnosti, književnost od istorije. U tom trendu nije samo Dobrica Ćosić, nego mu zavidnim brojem izdanja konkurišu Danko Popović Knjigom o Milutinu (više od dvadeset izdanja) i Vuk Drašković sa svojim bestselerom Nož. Posle populističke kiše, bujali su i autori i dela sada već preovlađujućeg nacionalnog realizma.

Književni populizam i kada obuhvati tamnije strane u svom glavnom junaku — narodu, one ostaju deo organske celine "srpskog karaktera". "Ja sam", piše Ćosić o svom doprinosu još nedovoljno izgrađenom "srpskom karakteru", "najčešće popravljao Srbe i projektovao ih po svojim modelima; imao sam iluziju da ih mogu literarnom fikcijom u duhu i duši menjati. A nisam dovoljno isticao ona najčešća loša svojstva Srba." Čak i kada govori o različitim "svojstvima" Srba, Ćosić to može činiti kao "otac nacije" — s pravom da i mazi, i kara — ne dovodeći u pitanje obostrano osećanje pripadnosti istoj organskoj celini. S autoritativne visine on može izricati i međusobno suprotne ocene, kao što su: "Srbi su arhetipski narod slobode", ali i "užasavajuće neprosvećen narod koji više veruje u batinu no u zakon"; da "Srbin ne čini napor da se uzdigne; on svagda nastoji da visoke povije, daleke približi, čiste isprlja"; da je Srbin "bahati rajetin" a Srbi "lakoveran i plahovit narod" itd. Milovanje i karanje stvaraju još "intimniji" odnos između autoriteta i vaspitanika, lišavajući potonjeg vlastite ličnosti i sopstvenog autoriteta.

Istu matricu možemo naći i na drugoj, recimo, hrvatskoj strani. I jedan od najpoznatijih hrvatskih pesnika i političara Vlado Gotovac, takođe izriče opšte sudove o čitavim narodima. "Srbe nije briga šta misle Hrvati", veli Gotovac, "a kad Hrvati misle, onda im silom odgovaraju." Srbi su monomani i megalomani koji se ponašaju kao turski naslednici, nastojeći da zauzmu teritorije na kojima se prostire Srpska pravoslavna crkva. Oni nisu ni sebe oslobodili, a kamoli druge, pa i Hrvate; naprotiv, iskoristili su "hijensku situaciju", raspad austrijske i otomanske imperije da bi stekli ono čime se diče kao ratni pobednici. Za razliku od Srba, Hrvati nisu mitomani, nego streme drugoj krajnosti, preteranoj samokritici, sve do samoponižavanja i samoporicanja, što stvara osobeni "hrvatski grč". Gotovac govori i o osobenom obliku mržnje u Srba i Hrvata, koja seže do spremnosti za samouništenjem, samo da nestane onaj drugi. On otvara i dalekosežno pitanje o izostajanju katarze nad tragedijama oba naroda iz bliže i dalje prošlosti. Goranova Jama, još iz samog vrtloga krvoprolića, započela je katarzu, ali je ona ideološki i politički blokirana, tako da brojne tragedije, ne samo Jasenovac, vape za katarzom. Neophodan je, zaključuje Gotovac, temeljit ispit južnoslovenske savesti, ponajpre na tlu gde se granice mogu, kao pukotine u zemlji, razmaknuti i dovesti do katastrofe.

Katarza je izostala u kulturi svih naroda. Štaviše, kultura je najpre bila na udaru nacifikacije. Najpreči posao mnogih nacionalnih intelektualaca biva da dokazuju stradanja svoga od drugog naroda.

"Srbi su bili dobri i hrabri vojnici, ratni pobednici", kaže Ćosić, "a loši i plašljivi građani, slabi graditelji života. Zato su kao većinski narod u Jugoslaviji pali na stupanj potčinjenih i sužanjske većine. Junak u ratu, postao je kukavica u miru i slobodi." Srpske slabosti su tek uslov a ne uzrok srpskom stradanju. Srbi izgledaju kao puki objekti asimilacije i uništavanja u Hrvatskoj, "makedoniziranja" u Makedoniji, "rasrbljeni" su u Crnoj Gori, svugde poniženi i egzistencijalno ugroženi, te su "razoreni, asimilovani, prognani i došli u položaj potčinjenog naroda". Sve to potiče od "nezahvalne braće". "Mi smo pristali", ističe Ćosić 1982. godine, "da nam svi koje smo oslobađali, kojima smo omogućili da postanu nacije sa svojim državama, poreknu našu oslobodilačku prošlost, proglase nas okupatorima i hegemonistima, skrate nam istoriju u okvire tajnih odluka Kominterne i njenih ideoloških tumačenja." U tajnim centrima moći, Vatikanu i Kominterni, nastaju po Srbe kobni "scenariji" koje ostali narodi i njihove vlasti samo sprovode. Zbog toga je zajednička država zao udes po Srbe. "Najkraće rečeno", smatra Ćosić (1989), "u brionskoj Jugoslaviji srpski narod je neravnopravan i obespravljen, eksploatisan i tutorisan, podvrgnut šovinističkom teroru, diskriminacijama i asimilacijama, primoran na velike seobe ka etničkoj matici." Slično Gotovcu, i Ćosić pominje "nagon za samoponištavanjem" u Srba. Takav nagon je prilikom stvaranja obe Jugoslavije doveo do tragičnih posledica: "Srbi su samoponištavali svoj identitet, ponašali se kao istorijski krivci, pristajali na etničke i republičke granice koje im je određivala neka partijska komisija, pomagali slabljenje i eksploataciju svoje privrede, politički odobravali i trpeli dezintegraciju nacionalne celine i kulture." Nepravda je golema. "Mi smo", nastavlja Ćosić, "u jugoslovenstvo i zajedničku državu uložili sve što smo bili i imali, a uzvraćeno nam je obespravljenjem, političkom i ekonomskom hegemonijom, ravnodušnošću prema našim mukama i stradanjima, danas i žestokom mržnjom zato što nećemo više da postojimo kao pokorna raja." Zaključak neumitno sledi: zajednička država — Jugoslavija — postala je neodrživa, nepodnošljiva, puki srpski mazohizam.

Svakako, nametanje jugoslovenstva i Jugoslavije bilo kome, pa i Srbima, suprotno je demokratiji. Ali, u težnjama da se stvori zajednička država nije postojala samo sila nego su u tome sudelovali i akteri, iz svih naroda, koji su nastojali da uspostave demokratski poredak. Takvih je bilo, a ima ih uprkos svemu i danas, mada su marginalizovani. Kada se i slabašna demokratska alternativa "starom režimu" (a i nasilnom rešavanju "nacionalnih pitanja") skloni iz vidnog polja, onda početak demokratskog procesa biva lišen uporišta u vlastitoj istoriji i može biti ne samo privremeno odložen nego i trajno ugrožen.

Ideologija srpskog populizma oslanja se na autoritet ne samo književnosti i književnika nego i nauke i naučnika, u prvom redu s područja istoriografije. U tom pogledu veliki je doprinos akademika Milorada Ekmečića, jednog od najuglednijih jugoslovenskih istoričara i najistaknutijih ideologa srpske države u Bosni i Hercegovini. Prema Ekmečiću, glavni i trajni protivnik Jugoslavije je Vatikan, preko svojih ispostava na ovom tlu. "Svi pokreti protiv ujedinjenja Jugoslavije, sem onih iz Bugarske i islamskih zemalja", smatra Ekmečić, "završavali su se u nadbiskupskim uredima." Ekmečić, inače, pridaje veliku važnost zaverama u istoriji. On se vajka kako istorijska nauka ne može računati na pouzdanije sudove dok u njih dublje ne prodre, pogotovo tokom 19. veka, koji je "vreme evropskih konspiracija na masonskoj bazi". S te metodološke tačke gledišta i "tajni papiri" imaju nezaobilaznu vrednost; bez raspolaganja njima nije moguće dospeti do "istraživačkog dna" (recimo, sarajevskog atentata 1914. godine). Uprkos tome što "istoričar još ne zna šta se sve iza kulisa radilo"; zaključci izgledaju neopozivo. Na primer, da je uloga Vatikana sudbinski pogubna po Jugoslaviju i da je, kako stoji u jednom drugom Ekmečićevom spisu, "katolički nacionalizam najgori srpski protivnik u istoriji, jer iza njega stoji crkva koja ima monopol na istinu". A što se tiče Muslimana, oni i ne zavređuju veću pažnju, jer, smatra Ekmečić: "Kod bosanskih muslimana je moguće za rok od nekoliko meseci primetiti totalnu promenu kolektivnog mentaliteta."

Istoričari kao da se nadmeću u predočavanju zla koje se nanosi srpskom narodu. Najveći srpski zlotvori su, i prema Veselinu Đuretiću, Vatikan, Kominterna i Zapad, kao i njihovi "agenti" među samim Srbima ("srpski talog", "kosmopolite neukorenjenog bića", "domaći tuđini", "spoljni i unutarnji antisrbi", "intelektualistički korov" i tome slično). Oni su izazvali "veliko srpsko raskršće", na kojem srpski narod polaže "popravni ispit iz istorije". "Katarzu naroda" Đuretić vidi kao vaskrs "srpskog feniksa" koji je shvatio da je sve do sada "bilo uzaludno", "da je sve bilo žrtvovanje za druge". Da bi se "popravni ispit" položio, treba se lišiti svih obzira prema drugima. Tako nešto bi, prema Đuretiću, bilo utoliko lakše, pošto nije reč samo o "srpskom raskršću" nego i "o sveslovenskoj prekretnici", na kojoj će i Rusi, i svi pravoslavni narodi, ustati protiv Zapada i njegovih agentura. Takve misli i reči akademik Radovan Samardžić uzdiže kao "izbacivanje vrele lave" i "udar maljem", pa i sam raspiruje već vrelu lavu i usmerava je prema srpskim neprijateljima. "Nađeni su", veli Samardžić, "u velikom broju, i oni koji su se, ne bi li zadobili vlast posredstvom tuđina, pridružili belosvetskim lažljivcima da, iako doskorašnji Srbi, opadaju, kude i ruže srpski narod. Zarad onog blaženog mira koji je potreban bogatom svetu da bi uživao u sopstvenoj moralnoj truleži hoće se sputati pravoslavni svet da se ne pokrene, da se ne otrgne iz dremeža i da ne nadvlada onu slabost u kojoj je ostao posle boljševizma." Takva borbenost vodi, smatra Samardžić, ka "moralnom preporodu" i novim "vertikalama" srpstva, tako da njegovi neprijatelji "moraju sada računati s nekoliko srpskih zemalja i središta".

Borbeni populizam podstrekava i ideja o "narodu bogonoscu" i njegovoj "misiji" na ovom prostoru. Srpski "prirodni prostori", smatra mitropolit Amfilohije Radović, isključivo su na pravoslavnom Istoku. U tom prostoru Srbi su "narod-bogonosac". "Sudbina nam je krstonosna, na ovoj žeravičnoj raskrsnici svjetova. Zato je i bogonosna." "Naš narod", ističe mitropolit, "čuva u svojim njedrima, u svom saborskom pamćenju, jerusalimsku svetinju." A "ludi vjetar neprekidno pokušava da ugasi svetu lampu". Baš na "pravoslavne slovenske narode isprtilo se to ogromno bogoubilačko čovjekovo zlo... Cilj mu je da uništi posljednje ostrvo na kome se čuva svetinja... Zato usmjerava sve svoje demonske sile, da osvoji to posljednje uporište neukaljane svetinje, nepomućene i nezagađene istine". Zbog svega toga ne treba se čuditi onome što se događa sa pravoslavnim zemljama, a naročito sa srpskim narodom koji je, kao biblijski Jov, "u žiži zbivanja", kao i u oba ranija svetska rata.

"Preko leđa srpskog naroda", smatra mitropolit Amfilohije, "ukrštaju se današnje munje i gromovi rimokatoličko-protestantskog zapada i agarjansko ismailovskog islamskog srednjeg istoka." Na sva ta zla može se uzvratiti samo pojačanom borbenošću "bogonosnog naroda". A u toj borbi valja biti spreman i na smrt. Uostalom, kako veli mitropolit Amfilohije Radović, "vaskrsenja ne biva bez smrti".

Kada se pođe od pretpostavke da je čitav srpski narod stradalnik dok se nalazi u zajedničkoj državi, i zbog toga što u takvoj državi živi, ne preostaje mu ništa nego da se ratosilja svoje — kako govore populisti — naivnosti, popustljivosti i velikodušnosti, te da uzme stvari u svoje ruke i sam odluči o svojoj sudbini. U tom smeru idu rezonovanja književnih, naučnih i crkvenih autoriteta. Takva dela, oslonjena i na autoritet nacionalnih ustanova, "razrađivana" kroz elektronske medije i najtiražnije listove, zaista "zahvataju mase" i postaju "materijalna sila", pogotovo u masovnoj kulturi preplavljenoj raznim vidovima misticizma i praznoverja.

Da bi se masovno nezadovoljstvo izrazilo, a i usmerilo ka nekom cilju, neophodna je još jedna karika. U nastajanju srpskog populizma to je formula koja jednako pokreće i usmerava. To je ideja o nacionalnoj revoluciji. Ona je izrečena u jednom od najkraćih tekstova Dobrice Ćosića, s oznakom tačnog datuma njenog rođenja. "Osećam, uveren sam, danas, 29. oktobra 1982. godine, da su razlozi za revoluciju veći no 1941.", zapisao je Ćosić. Ova ideja izgleda kao sev munje u trenutku izuzetnog nadahnuća i kao "svetlo u tami", te je izlišna "elaboracija". Revolucija kao formula i ne bi imala magičnu privlačnu snagu kada bi bila jasno i racionalno razložena. Tada bi mogla biti i racionalno osporavana. Ovako — uzmi ili ostavi. Tada, 1982, doduše, još nije izričito pomenut njen protagonista — nacija — ali se ona podrazumeva.

Revolucija u ovom slučaju obuhvata i put ka rešavanju "srpskog pitanja", koji vodi preko rušenja zajedničke države (ka čemu streme i ostale "nacionalne elite"), i cilj, a to je stvaranje suverenih nacionalnih država, i srpske, svejedno kako će se zvati, Velika Srbija ili nekako drukčije. Srpska "nacionalna elita" poslednja je istupila na istorijsku scenu s takvom idejom i time je zatvoren krug jugoslovenskih "separacija" i otvoren problem državnih granica.

Glavni cilj srpske revolucije, prema Ćosiću i svima koji nastoje da konačno reše "srpsko pitanje", jeste "ujedinjenje svih Srba u jednu državu", odnosno stvaranje "federacije srpskih zemalja". A gde su granice ove države, to — kako će se pokazati po izbijanju rata — ne samo da ne mogu rešiti sve brojniji "kartografi" i domaće sile nego ni čitav svet oličen u Organizaciji ujedinjenih nacija. Mada lingvistički princip izgleda najracionalniji i najbliži demokratiji, kao "da je priroda odredila granice nacionalnog teritorija", ali će baš oko toga — i to baš tamo gde je jezik u osnovi isti — izbiti surov rat. Stoga "prirodnost" koja se ovde ima u vidu isključuje drugoga (druge) s kojima bi trebalo naći racionalni, a to znači i demokratski sporazum o granicama. No, put ka sporazumevanju nikako ne može biti otvoren neopozivim stavom: "Srpski narod sebe ne može prepustiti eksperimentu koji potire dvesta godina njegove borbe, niti poniženju da bude sporedan dodatak za rešavanje tuđih istorijskih ciljeva."

Gledište da je "srpsko pitanje" u suštini "demokratsko pitanje", onako kako ga, istrajnije od drugih, zastupa Dobrica Ćosić, nije ni logički održivo, niti je zasnovano na uverljivim argumentima. Naime, teza kojom se Ćosić zalaže "da ostanemo demokratski narod" suprotna je njegovim tvrdnjama kako su Srbi daleko od demokratije, kao i da tek treba da je dosegnu. Još više, tvrdnja da je srpski narod sposoban za veliki preporod ne može da počiva na jednoj od ključnih teza Ćosićeve "nove politike" koja glasi: "Uvideti i imenovati preimućstva civilizacije zaostalosti, a ona postoje, osobito u sferi ekonomije i urbanizacije. Naša dosadašnja razvojna politika nije ih uvažavala. Optimalno iskoristiti preimućstva zaostalosti i nerazvijenosti. Ona su naš početni intelektualni kapital."

U revoluciji, pak, najmanje je važna logika. Tu je presudna sila kao glavna poluga revolucije. Sila koja će razdvojiti vekovima isprepletane narode, koja će stvoriti etnički "čiste" i što veće nacionalne teritorije.

Pre nego što će planuti rat, Ćosić se na karakterističan način bavi "etničkom čistotom": "Ne težiti etnički čistoj Srbiji, ali osloboditi one koji se sa Srbima ne osećaju slobodnim i koji Srbima ograničavaju i zagađuju slobodu na njihovoj zemlji." Reč "oslobođenje" u ovom kontekstu pre se može shvatiti — kao nasilje. Međutim, u određenoj tradiciji, revolucija se shvata kao oslobođenje, a i rat kao oslobodilački rat. Sam Ćosić ima utisak da je "počeo mali svetski rat". Kada je rat već uveliko zahvatio Hrvatsku, a neposredno pred njegovo izbijanje u Bosni i Hercegovini, Ćosić poručuje (26. marta 1992. godine) Kongresu srpskih intelektualaca u Sarajevu: "Mi Srbi, Muslimani i Hrvati, uvažavanjem istorijskih iskustava i sadašnjeg stanja među nama, moramo se što pravednije razdeliti i razgraničiti da bi uklonili razloge da se mrzimo i ubijamo i da sutra možemo sa što manje prepreka da se ujedinjujemo u svemu što nam je obostrano razumno i korisno." U tome Ćosić vidi šansu da "izbegnemo rat" i "ne padnemo u ponor".

Na opisanim premisama i s prevratničkim nacionalnim idejama izgleda sasvim dosledno to što je Ćosić i neposredno politički podržao nastajući pokret srpskog populizma, uzdižući njegovog najmoćnijeg predvodnika Slobodana Miloševića kao novog "vožda" koji je uspeo "da obnovi srpsku državu srušenu u Jugoslaviji i titoizmu i zadobije ugled i značaj kakav posle Pašića u srpskom narodu niko nije imao".

2. Pokreti

Kosovo je, u vreme uspona nacionalizma u svim krajevima Jugoslavije, postalo glavni poligon za isprobavanje ostvarivosti ideologije o "nacionalnoj državnosti" kao odlučnom koraku ka uspostavljanju suverenih nacionalnih država. Ono je, istovremeno, i životno područje na kojem se najduže reprodukovao model dominacije koji je još iz "turskih vremena", kada vlast kao glavni ratni plen prelazi iz ruku jedne u ruke druge nacionalne elite, u zavisnosti od "ratne sreće". Naime, kada je pobeđivala turska ili koja druga strana vojska (italijanska i nemačka, recimo), vlast je bila u rukama Albanaca, a kada je pobeđivala srpska i jugoslovenska vojska, vlast je bila u rukama Srba i Crnogoraca. Ali, model dominacije nije izmenjen. Tako je bilo i u godinama dominacije albanske političke elite (1968-1981), kada su pripadnici ostalih naroda, pa i Srba i Crnogoraca, bili dominirani, izloženi represivnoj vlasti. Model dominacije, za razliku od modela koegzistencije (saživota), isključuje ljudska prava i građanske slobode. Nespremnost i nesposobnost jugoslovenskih nacionalnih elita da prihvate ljudska prava i građanske slobode kao polazište za prevazilaženje modela dominacije uspostavljanjem demokratskog poretka, u svim delovima Jugoslavije i u njoj kao celini, vodila je ka instrumentalizovanju "kosovskog čvora" u međusobnoj borbi oko očuvanja monopola na političku vlast, a ravnodušnih prema nevoljama svih ljudi, pa i pripadnika vlastitog naroda. Svi nedemokratski nacionalni pokreti, pa i srpski i albanski, koji "odlažu" uspostavljanje demokratskog poretka dok ne stvore ili povrate svoj nacionalni suverenitet na određenoj — što većoj — teritoriji nužno vode u sve oštrije sukobe.

U takvim okolnostima i na takvim polazištima razbuktava se i srpski populizam, naročito kroz "događanje naroda", koje je poslužilo za regeneraciju nedemokratskog režima, kao i kroz "buđenje naroda", za koje se zalaže pretežni deo nacionalne opozicije.

a. "Događanje naroda"

Dok su nezadovoljni Srbi i Crnogorci s Kosova upućivali peticije državnim vlastima i u sve brojnijim kolonama dolazili u Beograd, predvođeni seljakom iz Batusa Božom Markovićem, činilo se da nastaje pokret za ljudska prava i građanske slobode. Međutim, takva očekivanja su se izjalovila, jer su se sva nezadovoljstva odbijala od bedeme partijske države. Nastanak takvog pokreta je iznutra suzbijan efikasnim delovanjem razgranatog policijskog aparata, a prema nekim gledištima srpski "krik gneva" prvenstveno su izazvali i gurali ga ka radikalizmu i osvetoljublju — Hrvati i Slovenci.

Preokret je nastao kada je nezadovoljnike počela da usmerava i organizuje određena grupa "lidera" koja je najpre delovala u potpunoj konspiraciji, da bi to delovanje postalo sve više i javno otkako je na njeno čelo došao penzionisani pukovnik milicije Mićo Šparavalo. Izgledi da će nastati pokret za ljudska prava sasvim su nestali u trenutku kada je "kosovsko pitanje" postalo glavno sredstvo u obračunima na vrhu partije i države u Srbiji iz kojih će kao pobednik izići Slobodan Milošević.

Slobodan Milošević najpre je bio aparatčik u partiji i državnoj administraciji, da bi potom, kao najbliži saradnik Ivana Stambolića, pratio ovoga dok je bio u usponu, nasleđujući sva mesta s kojih je on odlazio, od direktora preduzeća do predsednika Gradskog i Centralnog komiteta SK Srbije, da bi, nakon rušenja svog patrona, postao i šef države. Prelomni trenutak u ovoj karijeri, koja je mnoge oduševila a podosta njih prestravila, bilo je naglo sticanje velike popularnosti u nacionalno probuđenim masama posle nastupa u Kosovu Polju (24/25. aprila 1987. godine), kada je uzeo u zaštitu okupljeni preplašeni narod, parolom "Niko ne sme da vas bije".

Neobično važnu ulogu u usponu Miloševića ka vrhu vlasti imali su njegovi najlojalniji saradnici, pre svega borbena grupa partijskih kadrova s Univerziteta i iz Gradskog komiteta, predvođena Mirjanom Marković (njegovom suprugom). Ova grupa se pročula i nametnula žustrom odbranom "marksizma" i Titovog kulta, proganjajući nepoćudne s Univerziteta i rasterujući uredništvo Studenta, zbog skrnavljenja svetinje ("imena i dela" J.B.Tita).

Proučavanje Miloševićevih govora ne dopušta zaključak da je on stao "na čelo naroda" naročitim idejama, a još manje celovitim učenjem. Takvo učenje prvenstveno stvaraju glavni ideolozi, šire moćne nacionalne institucije, a Milošević ih pretvara u borbeni politički program. Najupadljivije su tri Miloševićeve ideje: da se treba osloboditi "kompleksa unitarizma", kojom se prvi put pročuo u javnosti (1984); najava oružanog rešavanja sporova kada je sezao ka vrhuncu moći (1989) i da mi, Srbi, "ako ne umemo da radimo i privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo", izrečena na sastanku s predsednicima opština u trenutku kada je njegova moć prvi put ozbiljnije ugrožena (mart 1991).

U govorima Slobodana Miloševića nailazimo, inače, na oponašanje legendarnih junaka ali se on, za razliku od njih, ne poziva na svoju harizmu ili na Boga (bogove) već traži oslonac u obogotvorenju naroda. Poput Aleksandra Makedonskog koji je Gordijev čvor presekao mačem vojskovođe, Milošević predočava problem koji hoće da reši kao Gordijev čvor, ali on to ne čini mačem (do sada nijednom nije viđen na ratištu) nego aparatima moći kojima raspolaže i mobilisanjem naroda. Za tu svrhu njegov jezik je sasvim prikladan: jasan i jednostavan, kao vojna komanda. Kako su već zapazili analitičari Miloševićeve retorike, u njoj se prepoznaje "totalitarni žargon" i "dar za demagoško govorništvo". Najčešće reči koje upotrebljava su "mobilizacija", "homogenizacija" i "diferencijacija"; populus u njegovim govorima je "mobilisan i homogenizovan narod". Svojim načinom opštenja sa masama on pokreće njihov gnev prema autoritetima na vlasti zbog kojih "ceo narod boli glava" i predočava im da je kucnulo "presudnih pet minuta" kada treba odlučiti i — udariti. Postojeći politički autoriteti, ionako bez pravog ugleda u narodu, proglašeni su za mlake oportuniste, nedisciplinovane "sprovodnike" već donetih odluka (pre svega o Kosovu), pa ih stoga valja ukloniti snažnom i jedinstvenom akcijom. Jedinstvo je reč-vrednost-mač u Miloševićevim govorima, s tim što jednom govori o jedinstvu partije (SKS, a potom SPS), a drugi put o jedinstvu naroda i, vremenom, sve češće o slozi, srpskoj slozi. Inače, sklop fraze i kada je logički teško održiv, svojom zagonetnom snagom (autoritetom govornika i dispozicijama mase) opčinjava sledbenike. A kada se partija i masa zbiju oko sve jačeg vođe, lako je izvesti "diferencijaciju", likvidirati obeleženog i satanizovanog protivnika.

Ako oslonac Miloševićeve moći ne možemo naći u njegovim vlastitim idejama i nekom skladnom i celovitom učenju, a način opštenja s masama ne uzmemo za presudan činilac munjevitog uspona do ranga nacionalnog "vožda", onda ga moramo potražiti negde drugde. Naćićemo ga u još uvek snažnom aparatu partije (preuzetom preimenovanjem SKS u SPS, doslovno "preko noći"), zatim u aparatu policije i vojske, kao i u ideološkom aparatu države, u sve moćnijoj televiziji i tradicionalno uticajnoj Politici, koji iz sve snage nadimaju jedra srpskog populizma i njegovog sve moćnijeg političkog vođe. Potporu te moći možemo naći i u lojalnosti ne samo "vojnika revolucije" nego i od režima zavisnih masa. Ali, ni sve to ne bi bilo dovoljno za stvaranje novog "kulta ličnosti" da se životni uslovi ljudi nisu bližili katastrofi, na šta je sve više ličila kriza iz koje se ne vidi izlaz, usled čega nezadovoljne i preplašene mase prosto vapiju za vođom i izbaviteljem. Nedostaje još jedna neobično važna poluga, nju ćemo naći u odlučnoj podršci na koju je Milošević naišao u vojnom vrhu.

Reč je o podršci koju je Milošević dobio od generala Nikole Ljubičića, dugogodišnjeg ministra vojske, u doba vrhunca "kulta ličnosti" Josipa Broza, i predstavnika Srbije u "kolektivnom šefu" Jugoslavije posle njegove smrti. Tu podršku on je dobio u odlučujućem trenutku, uoči čuvene Osme sednice CKSK Srbije, i na njoj, kada je (septembra 1987. godine) učvrstio svoju premoć u partiji a ubrzo i na vrhu države. Nevažno je da li su u tom činu generala Ljubičića sadržani i neki lični razlozi; važno je da je vojska, kao snažna korporacija ("država u državi", nazvana i "sedmom republikom") imala interes da bude uz onu politiku i vlast koja nudi najveće teritorije, najobilniji vojni budžet i privlačnu ideologiju. Sve to je nudio Slobodan Milošević. On je, dakle, iskoristio podršku vojske da dosegne vrhunac u karijeri, a ona je koristila njegov put ka moći da brani svoje privilegovano mesto u državi. No, kada je izbio rat, počelo je rastakanje JNA, dok je Milošević i dalje bio moćan, čak toliko da je "video leđa" mnogim generalima.

Kada je likvidirao suparnike u partiji, preostalo je da ukloni "nepodobne" iz države, iz svih političkih institucija. I sam Milošević ceni da je Osma sednica bila, kako on kaže, "početak tih krupnih antibirokratskih poteza". Time je pokrenut, veli on, "talas demokratije". Birokrate su, dabome, oni koji mu stoje na putu ka neograničenoj vlasti, koje treba "počistiti". Ali, nije reč samo o kadrovima nego i o institucijama. Iako kaže da je u nas dostignut "najviši nivo demokratije za koji čovečanstvo zna", Milošević naglašava da "institucije funkcionišu sporo, protivrečno, a neke nikako", pa ih je, stoga, iz temelja zaljuljao, mnoge i razorio, a nove nije stvorio, niti je to drugima dopuštao.

"Talas demokratije", koji pominje Milošević ima nedovoljno vidljivu i sasvim vidljivu stranu, kreće se kroz lavirinte partije i države, valja se na najširoj sceni, na ulicama i trgovima, na "mitinzima istine".

Uz pokliče "Oj, Srbijo iz tri dela, kad ćeš opet biti cela" i rastuće šarenilo epskog folklora, srpska varijanta kineske "kulturne revolucije" krenula je sa Kosova, imala najjače udare u Vojvodini, da bi preplavila čitavu Srbiju, potom Crnu Goru i srpske krajeve u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.

Ovi mitinzi i njihov glavni pokretač i simbol Slobodan Milošević sledbenicima ulivaju sve veću snagu ("skokovita moć mase"), a protivnicima sve jači strah. Samo u dva meseca 1988. godine Srbija je preplavljena mitinzima i njihovom zaglušujućom propagandom. Na do tada najmasovnijem mitingu, u Beogradu, ovo dešavanje dobilo je kuma i ime. Pesnik Milovan Vitezović je pred okupljenom masom rekao: "Poštovani narode! Naša istorija će ovu godinu zapamtiti kao godinu u kojoj nam se dogodio narod!" Tako se odomaćilo "događanje naroda".

Uz zaglušujuće klicanje "Slobo-slobodo!" Milošević se pojavljivao kao pravo božanstvo. Na proslavu šeststogodišnjice Kosovskog boja, i najveći od svih mitinga, na Gazi Mestanu (28. juna, na Vidovdan, 1989. godine) — prispeo je helikopterom, "s neba", dok je milionska masa pevala:

"Car Lazare, nisi im'o sreće,

da se Slobo pokraj tebe šeće"

Tako je tekla populistička faza uspona Slobodana Miloševića ka neograničenoj vlasti, u kojoj je, svojim poznatim "ili-ili stilom", izrekao presudu tadašnjem rukovodstvu: "Ili će se staviti na čelo naroda i poslušati njegov glas, ili će ga odneti vreme."

Mnoge od njih je zaista "odnelo", ali ne vreme nego, pre svega, efikasni aparati vlasti u rukama novog "druga vođe" i njegovih najbližih "saboraca", skrivenih iza jeke mitinga.

U tom pogledu najspektakularniji uspeh postignut je najpre u Vojvodini, gde je "kao rukom odneta" čitava vladajuća "garnitura", kako se tada vikalo, "foteljaša" i "autonomaša". Na sličan način otišlo je i rukovodstvo Crne Gore. Sam odlazak neomiljenih predstavnika "starog režima" otvarao je nadu u početak demokratskog procesa, čemu su se oni odupirali, ali je zbog načina njihovog svrgavanja nadolazila strepnja od širenja nasilja.

Ispitivanja brojnih mitinga u Vojvodini pokazala su da ih je neposredno organizovala uvek ista grupa — Odbor za organizovanje protestnih okupljanja sa Kosova, čiji su članovi bili u stalnom kontaktu sa Miloševićem i njegovim poverljivim ljudima na vlasti, kao i uz vlast. Na samim mitinzima obično su najaktivnije iste grupe ("momci iz Pazove", na primer). Jezgro okupljene mase, pak, čine, po pravilu, prijatelji, rođaci i poznanici pokretača mitinga, nezadovoljnici koji su došli u sukob s mesnom birokratijom, kao i pravoslavni vernici. Scenario i režija "spontanih okupljanja", kako su ista ispitivanja pokazala, brižno je pripreman u organizovanim grupama, od toga kada i gde će miting biti upriličen, do toga ko će ga neposredno organizovati, ko će i šta govoriti (govori su najčešće napisani). Po tome šta se i kako tamo dešavalo, pored ocene da je reč o "širokom demokratskom nacionalno-obnoviteljskom i antibirokratskom procesu" i obliku "prirodno-pravnog odupiranja i suprotstavljanja naroda otuđenoj i odnarođenoj političkoj birokratiji i oligarhiji", pojavila se i pretpostavka da bi oni mogli voditi "ka novoj diktaturi" ili ka "novom despotizmu".

Stvaranje novog "kulta ličnosti" teče ne samo uzdizanjem novog vođe:

"Sad se narod naveliko pita,

Ko će nama zameniti Tita,

Sad se znade ko je drugi Tito,

Slobodan je ime ponosito",

nego i pretnjama svakome ko se suprotstavi "volji masa":

"Ko nam dirne, ko nam dirne,

našeg Slobodana,

leteće mu, leteće mu,

sa ramena glava." Takav trend bio je toliko snažan da je i na mitinzima nezadovoljnih radnika, recimo iz beogradske Rakovice, zavladao duh sledbeništva i pokornosti kada se pojavi vođa; kako je zapazio jedan umni posmatrač jednog događaja, dok mu masa kliče, zaboravi radi čega se okupila, "dođu kao radnici, a raziđu se kao Srbi".

Pored uzdizanja kulta vođe, mitinzi su naprosto katapultirali munjevite karijere mnogih arivista, nove vrste "rovovskih boraca" koji za mitinge vele: "To je bila naša objava rata." A osvajanje mesta u vlasti smatra se uobičajenim ratnim plenom.

Mitinzi u Crnoj Gori predstavljeni su kao ustanak naroda, kao "spontano pobunjeništvo većine naroda, paljeno siromaštvom i jačano srpskim rodoljubljem"; "vatra ljuta među ognjevima", u Crnoj Gori, najpre je zaljulala postojeću vlast, oktobra 1988, da bi 1989 "januarska navala ustaničkog ljudstva" prinudila vlastodršce da podnesu ostavke. "Novi kadrovi", kao i stari, zaklinjali su se u kontinuitet "Titovog kursa".

S obnovom patrijarhalne tradicije "drug vođa" postaje uzvišeni autoritet, "otac nacije", "paradigma svega što je srpsko". Milošević je uznošen do nebeskih visina ne samo time što se, kažu, nije stideo svoga naroda nego zato što mu je povratio samopouzdanje i snagu, što mu je "povratio dušu" i, kako su i mnogi uglednici govorili, što je Srbima povratio "kolektivno dostojanstvo". Kad su uglednici toliko ushićeni vođom, šta se tek može očekivati od "malog čoveka", tradicionalno sklonog divljenju autoritetu moći!

Nacionalna revolucija čini neizvesnim ishod jedne karijere i životnu sudbinu mnogih ljudi i naroda. Jer, ovde nije na delu marginalni populizam, kao u prvoj Jugoslaviji, koji je tadašnji režim hteo i mogao držati pod kontrolom, nego je reč o populizmu na vlasti.

Stekavši ogromnu moć preko "vaninstitucionalnih" mitinga "antibirokratske revolucije", Milošević je nastojao, i u tome uspeo, da stečenu moć "etablira". U tome je prelomni trenutak bio u leto 1990. godine, kada se postavilo pitanje da li će u Srbiji najpre biti sprovedeni slobodni izbori za ustavotvornu skupštinu, na čemu je insistirala demokratska opozicija, ili sadašnji režim prvo treba da donese ustav. Režim je, dabome, insistirao na drugoj soluciji, u čemu je dobio podršku i uglednih ustanova i ličnosti. Naročito je zapažena podrška Dobrice Ćosića koji je, na sam dan referenduma na kojem je trebalo odlučiti da li prvo izbori pa ustav, ili obrnuto, podržao režim, tvrdeći da nacrt ustava garantuje poštovanje ljudskih prava i građanskih sloboda i predstavlja pouzdan temelj za izgradnju neideološkog, otvorenog i slobodnog društva. Ova podrška je, svakako, imala veliki uticaj na ishod referenduma, iz kojeg je Milošević još jednom izašao kao pobednik. Time je, uverljivo dokazuje Kosta Čavoški, učvršćena praksa plebiscitarnog cezarizma, a novim ustavom predsednik Republike stekao je prerogative suverena — pravo na uvođenje i ukidanje vanrednog stanja (vremenski neograničenog) daje mu, u stvari, diktatorska ovlašćenja.

Milošević je, pre nego što je izabran za predsednika Srbije i pre nego što je izbio rat, još u maju 1990. godine tvrdio da se Srbija nalazi pod pritiskom koji se "može meriti samo sa onim iz 1914" ; imao je, dakle, u vidu i mogućnost rata. Ratobornost u spoljnoj politici prati militantnost u unutrašnjoj politici. Milošević uoči decembarskih izbora 1990. godine ne samo što ruži opoziciju, tvrdeći da je predvode "lažni proroci i ludaci", nego i tvrdi da bi pobeda opozicije donela "sukobe i krvoproliće", "nasilje i rat". I pobedio je, i 1990. godine, i 1992. godine, kada je ratni požar već uveliko vitlao na ruševinama Jugoslavije.

Takav režim doprineo je prekidu komunikacija na jugoslovenskom nivou i, istovremeno, ohrabrio težnje drugih republika za secesijom, predstavljajući takav čin kao spasavanje od pretnji Miloševićevog režima i pružio im priliku da svu odgovornost za raspad Jugoslavije i rat prebace na Srbiju i srpski narod.

c. Gde je narod?

Milošević računa da je narod uz njega (u to sam se uverio i u neposrednom razgovoru sa njim), a njegovi najverniji sledbenici, ideolozi i propagandisti neumorno obnavljaju mnjenje kako je uz njega "vaskoliko srpstvo". Tako nešto nije ni mogućno iskustveno proveriti, mada se može silom i manipulacijom održavati, o čemu će dalje biti govora. Iskustvene činjenice, pak, pokazuju da je Milošević na izborima za predsednika Srbije dobio, doduše, većinu glasova onih koji su izišli na glasanje, ali ne i većinu birača upisanih u biračke spiskove. Već na izborima 1990. dobio je stvarnog suparnika — Vuka Draškovića, a na izborima 1992. za njegovog glavnog protivkandidata Milana Panića glasalo je oko trećine biračkog tela.

Vuk Drašković postao je moćan suparnik Miloševiću i na polju na kojem je stekao nacionalnu slavu — na mitinzima. Otkako je, početkom 1990. godine, stvorio svoju stranku/pokret — Srpski pokret obnove — Drašković je širom Srbije organizovao mitinge na kojima se okupljalo od nekoliko hiljada do više desetina hiljada pristalica. Reč je mahom o mladim ljudima, bez prava glasa, što je proizvelo zabunu kada se pokazalo da je na izborima dobio manje glasova nego što je brojala masa okupljenih na brojnim mitinzima, na kojima mu je masa oduševljeno klicala.

I Drašković postaje nacionalni vođa, s aurom velikana kojeg, kao književnika, stavljaju rame uz rame sa Njegošem i Tolstojem, a kao političara ga porede s Ilijom Garašaninom. Drašković, takođe, nastoji da se osloni na kosovske Srbe, ali ga režim u tome odlučno sprečava. Do razlaza sa režimskim populizmom došlo je i oko nacionalnog programa.

Režim je imao dodatne razloge da zazire od mitinga koje je Drašković organizovao sa drugim, prvenstveno, takođe, nacionalnim strankama, na kojima su učestvovali i predstavnici građanskih (ne i anacionalnih ili antinacionalnih) stranaka i pokreta, kao i ličnosti izvan stranaka. Ovaj oblik okupljanja naroda pokazao se ne samo kao snažna protivteža režimu nego i kao realna snaga koja ga može oboriti sa vlasti. U tom pogledu naročito su značajni "martovski događaji" 1991. godine. Tada se moglo videti da ne postoji samo jedan jedinstveni narod nego da je jedan njegov deo uz režim, drugi uz opoziciju, a nešto treće su, pak, studenti. A i monopol režima nad medijima dobija konkurenciju u nezavisnim medijima.

Počelo je s mitingom opozicije 9. marta na Trgu Republike. O tom događaju Borba ovako izveštava: "Beograd — ratište. Uprkos zabrani MUP Srbije — SPO i opozicione partije organizovale demonstracije u centru grada sa više desetina hiljada učesnika. Pucalo se i rafalno. Zvanični organi potvrđuju da su živote izgubili milicionar Nedeljko Kosović (54) i demonstrant Branimir Milinović (18), a povređeno oko 80 ljudi. Velike milicijske snage još od ranog jutra blokirale prilazne puteve Beogradu. Javni tužilac u 17,45 zabranio emitovanje radio i tv-programa "Studija-B" zbog, navodno, 'pristrasnog izveštavanja i uznemiravanja javnosti'. Slobodan Milošević: Nikome nećemo dozvoliti da u Srbiji seje haos i nasilje. Vlada Srbije zaključuje da je posebna odgovornost organizatora jučerašnjeg mitinga i da su sve to izveli planirano sa nekim drugim događajima usmerenim na razbijanje Srbije. Oko 20 časova u centru grada pojavili su se tenkovi. Uhapšen Vuk Drašković."

O ovim događajima inače ima obilje informacija.

Procenjujući, s valjanim razlozima, da je državna televizija jedno od najmoćnijih (uz policiju i vojsku) poluga vladanja, opozicija je zahtevala smenjivanje njenog generalnog direktora Dušana Mitevića i nekolicine glavnih urednika. Režim je odbio pregovore s opozicijom i sprečavao održavanje mitinga, tražeći i njegovo pomeranje iz centra grada, na Ušće, gde će se, dva dana docnije, održati miting u organizaciji vladajuće partije (SPS).

Devetog marta okupilo se na Trgu Republike oko sto hiljada ljudi. Centar grada, naročito između Takovske, gde je sedište Televizije, i Trga Republike bio je prepun policije — obične i "specijalne", sa psima, na konjima, s vodenim topovima i oklopnim vozilima. Još pre početka mitinga, policija je bacila suzavac u okupljenu masu, što je uvećalo ionako rastuću napetost. Sukob je izbio pred zgradom Narodnog pozorišta, sa čijeg je balkona Vuk Drašković, okružen liderima opozicije, komunicirao s okupljenom masom, odakle je i komandovao "juriš" na "TV Bastilju", kako su u krugovima opozicije nazivali TV-Beograd. Policija je svom silom navalila na demonstrante, koji su uzvraćali kamenicama i drugim predmetima koji su im pali šaka. Sukobi su izbili i u blizini Televizije, na Tašmajdanu i oko "Londona".

Kada je izgledalo da će sukobi splasnuti, u kasnim popodnevnim satima, narastao je skup pred Narodnom skupštinom, u kojoj se nalazio veći broj opozicionih poslanika koji su zahtevali vanrednu sednicu i pregovore sa predstavnicima režima. Najavljen je i razgovor predstavnika opozicije sa Vladom, ali je beskrajno odlagan. Vuk Drašković se sa balkona Narodne skupštine obraća okupljenoj masi koja očekuje nastavak demonstracija. Za to je, izgleda, spreman i Drašković, te staje na čelo kolone koja polazi od zgrade Narodne skupštine ka Ulici kneza Miloša, ali ne skreće levo, kako se očekivalo, prema Televiziji, nego desno, prema sedištu Vlade. U nastalom metežu policija hapsi Vuka Draškovića, kada se odvojio od mase, a opozicioni poslanici najavljuju štrajk glađu; tada na ulice Beograda izlaze tenkovi, interveniše vojska.

Ko zna kako bi događaji dalje tekli da se sutradan, 10. marta, nije na sceni pojavio i "treći narod" — studenti. Oni su iz tradicionalno buntovnog Studentskog grada krenuli ka centru grada, desetog uveče, gnevni naročito zbog načina kako su državni mediji — pre svega televizija — prikazivali događaje. Probivši se kroz kordone policije i odolevajući nasilju, dospeli su do Terazija, gde su četiri dana neprekidno "zasedali", zajedno s brojnim građanima (i do pedeset hiljada), zahtevajući smene na Televiziji ali i u Vladi, i to ministra policije Radmila Bogdanovića, te puštanje iz zatvora svih uhapšenih. Protesti studenata usledili su i u drugim univerzitetskim centrima (Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu). Pod ovim pritiskom režim je popustio, verovatno, s olakšanjem što to ne čini neposrednom suparniku — opoziciji. Narodna skupština je usvojila ostavke čelnika Televizije, iz zatvora su izišli pohapšeni i Vuk Drašković, a Radmilo Bogdanović je ponudio ostavku. Narodna skupština je "smandrljala" izveštaj o ovim događajima, jer je opozicija bila nemoćna da "istera stvari na čistinu".

Na miting opozicije i okupljanje studenata vladajuća stranka reagovala je mobilisanjem "svog naroda". Jedanaestog marta, na Ušću, gde se okupilo više hiljada ljudi, pod parolom "Ne damo Slobodana" i scenografijom koja je podsećala na "događanje naroda". Govornici su žestoko napadali i opoziciju i studente. Ministar industrije Dušan Matković čak je huškao masu da krene u fizički obračun sa studentima. Do toga, ipak, nije došlo. Čini se da je to bio i poslednji miting iz serije "događanja naroda".

"Treći narod" se još nekoliko puta javlja na političkoj sceni, ali postaje sve izglednije da su do tada uobičajene "mobilizacije naroda" sve manje "u trendu". I kada se okuplja veći broj građana, na tim skupovima sve ređe se govori o narodu kao celimi, a sve češće o konkretnim stvarima, o ratu pre svega, kao i o sve težim životnim uslovima. Tako je bilo i marta 1992, kada se, takođe dan nakon mitinga opozicije (9. marta), na Terazijama okuplja, danonoćno, uglavnom mlad svet, mnogo više đaci nego studenti. Studenti će nešto kasnije, juna i jula, krenuti u najduži protest zabeležen u našoj istoriji. Međutim, ovi skupovi i slični oblici delovanja, inače česti nakon izbijanja rata, kao što su antiratne akcije i kritičke rasprave izvan su kolotečine populizma, i protiv nje, jer se pozivaju na prava i slobode pojedinaca i osporavaju nacionalizam, šovinizam i nasilje. Zbog toga u tom pravcu slede sve više preteće etikete o izdaji nacije, i to ne samo od strane režima nego i jednog dela opozicije koji se u nekim ključnim tačkama poklapa s ideologijom i politikom režima.

Najmilitantniji deo srpskog populizma primetan je naročito od maja 1990. godine, kada Vojislav Šešelj pred "Kućom cveća", mini-mauzolejom Josipa Broza, demonstrira probadanje vampira — glogovim kocem. Godinu dana kasnije, oko jednog drugog groba — Draže Mihailovića, na Ravnoj gori — okupili su se četnici, što je u kritičkom delu javnosti prepoznato kao "zmijsko jaje", dok je isti događaj Duga označila kao "buđenje naroda".

Za razliku od mitinga "događanja naroda", na kojima su izlivi nacionalizma i šovinizma donekle kontrolisani i sputavani, na mitinzima "buđenja naroda" nestaje gotovo svaka zadrška u izlivima raspaljenih strasti i žestokih reči. Kao što ideologija mobiliše ljude da se okupljaju, tako i samo okupljanje pojačava i širi istu ideologiju.

Ova ideologija donosi veliko tumbanje u vladajućim verovanjima. Ono što su do juče bile svetinje jedne ideologije sada se satanizuje, a ono što je bilo satanizovano sada se uzdiže do nebesa, kao znamenje "nebeskog naroda" ili "vaskolikog srpstva". Recimo, otpor okupatoru više nisu pokrenuli komunisti, nego četnici. Nekada su četnici važili za zločince, a sada su to samo komunisti. Rehabilitacija četnika lišena je svih obzira, i prema istorijskim činjenicama. Čak se svi kvislinzi — Ljotićev Zbor, Nedićev režim i četnici — svrstavaju u "srpski egzistencijalni-samoodbrambeni" bedem protiv okupatora. Na mesto ideološke isključivosti "starog režima" uspostavlja se nova vrsta ideološke isključivosti. Svi propovednici nacionalizma pozivaju se na narod, kao da rade u njegovo ime, s njim i za njega. Jedan te isti narod oni nastoje da pokrenu obnavljanjem ideja Dimitrija Ljotića, Draže Mihailovića, Milana Nedića ... Toj svrsi služi ne samo "usmena književnost", obnovljena "ravnogorska književnost", "nacrealizam" i mitingaški folklor nego i sve obilatiji borbeni tekstovi u štampi i na inače strogo kontrolisanoj državnoj televiziji.

Uz serije tekstova Dimitrija Ljotića i o ljotićevcima , sve brojniji su i tekstovi ideologa i apologeta četnika. Slede i polemike između ovih ideologija, pokreta i organizacija. Sve veća pažnja usmerena je i na obnavljanje monarhije. Zaređali su i dolasci pripadnika dinastije. Oni dobijaju veliki publicitet, naročito Tomislav Karađorđević, koji se ne suprotstavlja sadašnjem režimu (čak ga je Demokratska stranka 1990. predlagala za predsednika Srbije, što on nije prihvatio), i Aleksandar Karađorđević, koji kao pretendent na presto formira Krunski savet i zametak nove dvorske kamarile. I prema poretku Milana Nedića pokazuje se sve veće razumevanje i uvažavanje. General Nedić se čak uzdiže kao "arhitekta saborne svesti nacionalnog jedinstva", jedan od glavnih junaka "drame uspravnog klečanja" i "otac raspete Srbije".

Crkveni velikodostojnici takođe sudeluju u obnovi nacionalne ideologije i na mitinzima i preko moćnih medija, pa i državne televizije, što pravoslavnu crkvu dovodi na političku scenu kao jednog od glavnih ideoloških i političkih aktera. Time Crkva napušta univerzalne vrednosti evanđelja, što su crkveni kanoni davno označili kao "filetnizam". Iz radikalnih krugova sugeriše se prednost "teodemokratije" i principa "sabornosti" nad demokratijom, laičkom državom. Nemešanje crkve u politiku smatra se komunističkom parolom, a ne tekovinom modernog doba. Politički borbena crkva ne komunicira sa vlastima, nego sa čitavim narodom, nastojeći da ona sama bude njegov neprikosnoveni "pastir".

Sa najviših mesta u crkvenoj hijerarhiji podržani su mitinzi kao deo prirode srpskog naroda. "U ovom narodu", veli mitropolit Amfilohije Radović, "´mitinzi´ nijesu nešto što se sada pojavilo. U ovom narodu, od vremena svetog Save i Nemanje, sve se rješavalo na saborima. To je ono što je u prirodi ove crkve... To je u prirodi ovog naroda, tako je i u ovo vrijeme na površinu izbila sama njegova priroda." Političke stranke samo su imitacija zapadnoevropskog puta, ali "ovaj narod ima svoj put kroz vjekove — saborno djelovanje".

Crkveni velikodostojnici nameću se i kao ideološki presuditelji. Na upražnjeno mesto vladajuće dogme, umesto "marksizma-lenjinizma", oni kandiduju pravoslavlje, bez zazora, ali sa izvesnim ironičnim obrtima. Poput Josipa Broza koji je povremeno neposredno presuđivao i o pozorišnom repertoaru, pa je tako na njegovu negativnu ocenu predstave "Kad su cvetale tikve" (1969) ova predstava ubrzo skinuta s repertoara, "samoupravnom odlukom", tako je, dvadeset godina docnije (1990) u isto pozorište hrupila grupa borbenih pravoslavaca i galamom i pretnjom silom onemogućila predstavu "Sveti Sava". Povodom ovog događaja mitropolit Amfilohije Radović opravdava takvo smaknuće pomenute predstave, tvrdeći da je "umjetnost koja odriče istinu i ne javlja dobrotu, demonsko služenje, satanski ritual, ma kako primamljiva i čudesna bila".

Mada još nema dovoljno osnova za tvrdnju da je reč o etabliranom pravoslavnom klerikalizmu, sve više činjenica ukazuje na to da je takav trend sve jači. To se može videti i po upornosti crkve da se u redovne škole uvede veronauka, da se utiče na program državne televizije, vodi kampanja protiv abortusa i daje blagoslov "svetim ratnicima". I u necrkvenim izdanjima uzdiže se "filozofska podloga borenja" koju je zasnovao sveti Sava kao "savršenu i jedinu do danas poznatu humanu filozofsku teoriju svake borbe i borenja".

Od Rusije kao pravoslavne sile očekuje se da odlučno stane na stranu svoje "pravoslavne braće", pogotovo kada u njoj pobedi opozicija koja će, s osloncem na kozacima, srušiti režim koji pokušava da reformama nađe izlaz iz velikih nevolja same Rusije. Nadu u spas od "majčice Rusije", koja liči na "rusku hipnozu", podgrevaju ne samo domaći ideolozi nego i sve češći gosti kao što su Jastrebov, Limonov, ratni veterani, penzionisani generali i drugi. Vaskrsava ideja o slavenofilstvu, čak i o stvaranju velike pravoslavne imperije, "od Jadrana do Japana". Srpski populisti poručuju Rusiji da Srbi brane zapadne granice pravoslavlja, a zapadnom svetu da su Srbi ovde brana od islamskog fundamentalizma.

Prizori apokalipse sve dramatičnije se dočaravaju kao opasnost po sam biološki opstanak čitavog naroda. Nacionalno, biološko vrelo — porodica — nije čista, zagađena je "mešovitim brakovima", "naši roditelji nisu naši", nacionalno mešovite porodice su proglašene za "kotilišta kopiladi". Biološki opstanak naroda, kažu, dovode u pitanje ne samo drugi narodi jugoslovenskog prostora nego i, pre svega, "srbofobski" Zapad. Iz tih izvora izvikuje se "Njet Evropi", celom svetu i, naročito, "novom svetskom poretku".

U atmosferi "smaka sveta" i milenarističke uzrujanosti, sve oštrija je podela na negativne i pozitivne junake. Često su jedne te iste osobe, istovremeno, za jedne, spasioci, a za druge upropastitelji. Kao "junaci našeg doba" medijskom estradom defiluju, kako ih je nazvao mudri Boško Gluščević, "dečaci sa zlatnim koltovima". Jedni u njima vide "srpske osvetnike", "srpske vitezove", pobornici obnove monarhije čak "novu aristokratiju", a drugi ih posmatraju kao ariviste, pustolove, pa i ratne zločince.

U ime odbrane srpstva, ratna propaganda je naročito izražena na četničkim mitinzima. Na jednom od njih, pred Skupštinom Jugoslavije (15. maja 1991), ispred više hiljada pristalica, Vojislav Šešelj, vođa Srpske radikalne stranke i narodni poslanik, hvalio je "naše dobrovoljce" da su "već na delu pokazali kako je snažna muška srpska ruka", dok je Mirko Jović, lider Srpske narodne obnove, izrazio spremnost da se za "etničko čišćenje" podnese žrtva, "ako treba i nekoliko miliona Srba".

Otkako je izbio rat, sve veću popularnost stiču oni koji nisu samo ideološki nego su i naoružani borci. Među prvima je takvu slavu poneo Mirko Jović. Vojislav Šešelj je postao jedna od najmoćnijih figura, sa titulom četničkog vojvode, vođe stranke i zvanjem narodnog poslanika (republičkog, pa saveznog), profesora univerziteta u Prištini, figura prisutna na svim medijima i autor — dvadeset knjiga. Željko Ražnatović Arkan, komandant "tigrova", postaće i narodni poslanik. Tu spadaju i Kapetan Dragan, Milan Paroški, vođa Narodne stranke i narodni poslanik, kao i Dragoslav Bokan.

Talasi nasilja u svim oblastima života, militarizacija politike, nekažnjeno propovedanje "etničkog čišćenja", uzdizanje fašističkih i nacističkih uzora, navode već duže vreme na zaključak da uzima maha fašizacija Srbije.

Prema jednom ispitivanju javnog mnjenja u Srbiji, upadljivo su izraženi simptomi fašizacije. Više od polovine ispitanika smatra da je Srbija okružena neprijateljima, a i da među samim Srbima postoje izdajnici protiv kojih valja i silom. Oko trećine njih podržava "paravojne formacije", smatra da je "dobro što postoje dobrovoljačke jedinice u Srbiji jer one pomažu u odbrani naše ugrožene braće, ali i sa izdajnicima unutar Srbije". Oko dve trećine se slaže da su "u ovom momentu potrebni strogi zakoni i jedan hrabar i odlučan čovek koji će zavesti red i disciplinu i koga će svi bez pogovora morati da slušaju". Pokazalo se takođe da u biračkom telu postoji manifestni ili latentni fašistički vrednosni sistem (više od jedne trećine ispitanika) nad demokratskim vrednostima (manje od trećine), dok je pretekla trećina negde između. Zanimljivo je da više od polovine ovako heterogenih ispitanika procenjuje da Srbiji preti opasnost od fašizma.

Kako god nazvali ovu ili onu struju u srpskom populizmu, ispitivanja o masovnim okupljanjima nikako ne omogućuju zaključak da je reč o homogenom srpskom narodu, na čemu insistiraju populisti. Naprotiv, pažljivije posmatranje ukazuje najmanje na razliku između režimskog i opozicionog populizma. Videli smo već ranije da je jedan deo naroda protiv militantnog populizma i rata. Kada, dalje, imamo u vidu da se znatni delovi istoga naroda nalaze na ratištima, pod autoritarnim Tuđmanovim režimom, u sve dužim redovima pred privatnim bankama (naročito "gazda Jezde" i "mama Dafine"), u izbeglištvu, na "prinudnom odmoru" ili tavori, sve više nakon sankcija OUN, u rastućoj oskudici i bedi, onda ima još manje osnova da govorimo o homogenom narodu. Razlike su još veće kada pridodamo i sukobe između vođa različitih struja i njihovih sledbenika.

Ali, i pored svih razlika, srpski populizam dominira političkom scenom čitavih pet godina. U ime čitavog srpskog naroda nacifikuje se kultura i politika, što preti i socijalnoj sferi, "ponudama" državne i "paravojne" zaštite nezaposlenih i gladnih masa, što neodoljivo podseća na vreme uspona nacizma u Nemačkoj.

Dominirajući srpski populizam ima veći učinak u homogenizaciji javnog mnjenja — naročito o tome da su nevolje srpskog naroda prvenstveno (ili isključivo) izazvali drugi narodi i države, da se one prevashodno silom mogu ukloniti i da je zajednički cilj svih Srba da žive u jednoj, i to što prostranijoj državi — nego što je realno ujedinio srpski narod. Homogenizacija mnjenja nalikuje na nacionalni konsenzus oko glavnih ciljeva nacionalne politike. "Svetost" tih ciljeva, a i neka veća sila, ohrabruje čak i na takve postupke koji se u međunarodnom javnom pravu smatraju zločinom.

Sama činjenica da je srpski populizam od nekada marginalne postao dominirajuća pojava navodi nas na pretpostavku da se tako nešto moglo dogoditi pod dejstvom neke izuzetno delotvorne sile, a ne samo zavođenjem — manipulacijom — masa.

III. SILA I MANIPULACIJA

Gledišta o narodu su često različita, pa i međusobno suprotstavljena, naročito kada se o njemu sudi izvan kritičkog posmatranja iskustvenih činjenica. Tako, oni koji u narodu vide svetinju smatraju da on poseduje nepogrešiv prirodni instinkt za istinu i pravdu, te da samo izuzetno može biti zaveden — manipulacijom — ili pokoren — silom. A oni koji na narod gledaju s prezirom videće ga uvek kao lak plen vlastitih niskih strasti, manipulacije ili sile.

Ovo istraživanje išlo je svojim smerom, mimo obe krajnosti. Posmatrajući dva oblika srpskog populizma, marginalni i dominantni, mogli smo doći do racionalno proverljivih zaključaka. Prvo, ni marginalni, ni dominantni populizam nisu obuhvatili čitav narod; izjalovila se težnja vođa za totalnom mobilizacijom masa. Drugo, marginalni populizam bio je u takvom kulturnom, političkom i socijalnom okruženju koje je htelo i moglo da ga drži pod kontrolom, sve dok nije izbio rat koji je razorio i samo okruženje. Treće, marginalni populizam imao je izglede da postane dominantan ukoliko bi pobedio Hitlerov "novi poredak", čiji je borbeni deo bio sve do ratnog poraza fašizma i nacizma. Četvrto, srpski populizam je postao dominantna pojava u vreme vrhunca krize Jugoslavije i jačao je sa njenim razaranjem, u kom su učestvovali isti ili slični akteri i u drugim delovima Jugoslavije, i svi su "došli na vlast". Peto, marginalni populizam bio je izrazito antikomunistički; najsnažnija struja u dominantnom — "režimskom populizmu" — na komunističku podlogu "nakalemila" je nacionalizam, druga struja u njemu — "opozicioni populizam" — izražava načelni antikomunizam, dok treća struja takođe propoveda antikomunizam i sarađuje sa sadašnjim režimom. Šesto, sve varijante populizma imaju zajedničku "duhovnu matricu" koju čine ranije pobrojani elementi "sindroma populizma" s antimodernizmom kao zajedničkim imeniteljem. Sedmo, sve varijante populizma pokazuju militantnost ne samo prema okolini i "izdajnicima" u vlastitoj naciji nego i između pretendenata na neprikosnoveno nacionalno vođstvo. I, osmo, ishod marginalnog populizma je poznat, dok još nije izvesno kada i kako će se završiti razdoblje dominantnog srpskog populizma.

Budući da smo do sada posmatrali nastajanje dominirajućeg srpskog populizma kao nedovršeni istorijski proces, preostaje nam pokušaj sistematizacije glavnih činilaca njegove strategije i tehnologije zadobijanja dominacije — u kulturi, politici i društvu.

U svim tim oblastima života prepliću se sila i manipulacija. U načelu, manipulacija je uspešna ako i manipulatori i manipulisani računaju sa silom. Ako je ona manifestna, onda izostaje komunikacija, a ako je latentna, onda se koristi za komunikacijsku dominaciju i ekskomunikaciju drugog, suparnika ili protivnika. S takvom pozadinom računaju i oni koji javnom mnjenju nameću ili prihvataju dominaciju ili opstrukciju određene politike i aktera. "Politička sila", kako kaže Žarko Puhovski, "najčešće se smatra potencijom, mogućnošću da se zabranjuje ili naređuje, kojom u pravno uređenim prilikama legitimno raspolaže sama vlast". A tamo gde takve prilike ne postoje, nailazimo na "strukturalno nasilje", dok je u ratu, revoluciji, pučevima, socijalnim i drugim nemirima sila manifestna.

Ideologizacija kulture

Kritički posmatrači sporova i sukoba na našem tlu već su zapazili da je oružanim sukobima prethodio "medijski rat" kojim se širila — naročito preko moćnih elektronskih medija i najtiražnije štampe — netrpeljivost prema drugim narodima okrivljenim za sve nevolje vlastitog naroda. Ti opaki drugi samo su "produžena ruka" raznih zavera koje vazda rade protiv čitavog srpskog naroda. Ideološka isključivost propagandnih aparata svih zaraćenih strana uzajamno se indukovala, stvarajući sve veću isključivost na svim zaraćenim stranama i sve veću ideološku homogenizaciju vlastite nacije. Nacionalne kulturne elite godinama su raskidale komunikaciju između nacionalnih kultura. U tome su prednjačili književnici. Sukobi između nacionalnih udruženja pisaca i način razaranja zajedničkog "saveza" utirao je put u osnovi istoj tehnologiji incidenata, opstrukcije i raskida komunikacija. U tom trendu su se našle najvažnije nacionalne institucije — akademije nauka, univerziteti, crkve i mediji, kao i "narodna kultura".

Utiske koje smo stekli posmatrajući mitinge potvrđuju i etnolingvistička istraživanja Ivana Čolovića. Mnoge poruke sa mitinga (pesme, parole i slogani) formulisane su u folklornom ključu koji oživljava svet popularne mitologije i kolektivnih verovanja: vođe su obogotvorene a protivnici raščovečeni prema shemi mitske konfrontacije, antagonizma dobra i zla, ljudskog i neljudskog. Ključna i jedna od najčešćih reči u njima je "narod". A vođa je više od mitskog oca, postaje "i otac i majka". Takve poruke odjekuju ulicama i trgovima, da bi ušle i u mnoge domove, zahvaljujući moćnim i sve agresivnijim medijima. Slične poruke nose i novokomponovane pesme, novi epovi i potkultura masovnog sporta koje, takođe, multiplikuju moćni elektronski mediji. Kroz takav folklor izražena je, zaključuje Čolović, "apolitičnost našeg savremenog folklornog čoveka, kao njegova iskonska snaga".

Snaga folklora koristi se kao sredstvo buđenja nacionalne svesti, legitimisanje stranaka, pokreta, vlasti i nacionalnog suvereniteta, a i kao sredstvo borbe za vlast između različitih stranaka i pokreta ("rat pesmama"). Folklor ima veliku ulogu u građenju novog kolektivnog identiteta, jer se narodna kultura smatra autohtonom, kao organski deo tla na kojem je nastala, autentičnom, ostaje izvorna i neiskvarena kosmopolitizmom, i primitivnom, zato što je prvobitna i dolazi iz najdavnijih vremena. U osnovi takve uloge folklora nalazi se, smatra Čolović, "mit o rustičkom prirodnom životu". U stvari, "politička moć mistifikuje, ponevinjuje, naturalizuje svoje prave interese i obraća se narodu i traži da se tobože narod njoj obraća u porukama formulisanim u folklornom stilu, porukama koje su ponuđene kao izraz duboke volje naroda i takođe kao autentični glas same prirode. "U moderno doba", ističe Čolović, "vox populi je manje vox dei a više vox naturae".

A ima li veće sile od prirode, zapitajmo se zajedno sa populističkim vođama srpskog naroda koji nije poznat kao izrazito religiozan narod, pa ako ne uspe pozivanje na boga i crkvu, uspeće pozivanje na prirodu njegovog "organskog bića".

Pristajanje delova srpskog naroda na silu, domaću ali i stranu, skriveno u epskoj tradiciji, ne može biti skriveno u korektnoj kulturnoj i plitičkoj istoriji. Recimo, Radikalna stranka u Srbiji imala je više pristalica kada se našla na vlasti, nego dok je bila u opoziciji. Kao režimska stranka, iako kompromitovana korupcijom i skandalima ("radikalija"), pobeđivala je na mnogim izborima. Ista mentalna crta primetna je i tokom čitavog razdoblja "realnog socijalizma", kada je na prividne izbore izlazilo, pre svega da pokaže lojalnost režimu, čak skoro sto odsto upisanih glasača. Na prvim slobodnim izborima, skoro polovina birača glasala je za vladajuću stranku, a znatno više od toga za njenog vođu. Bezmalo nepogrešivo osećanje velikog broja glasača o tome gde je sila pokazali su i izbori 1992. godine. I tada najveći broj glasača ostaje lojalan vladajućoj stranci. A znatno više od jedne petine biračkog tela (više od milion ljudi) podržava stranku koja najotvorenije propoveda i primenjuje nasilje — za Srpsku radikalnu stranku, što čini bez velikog rizika jer je ona lojalna režimu, ali i "perspektivna" snaga, pogotovo ukoliko trajno prevagne ratna politika.

Moć folklora naročito je upadljiva u socijalno marginalnim slojevima ne samo ruralnog nego i sve masovnije prigradskog stanovništva. Zamah srpskog populizma, pak, dovodi na političku scenu delove srpskog naroda u kojima preovlađuje mentalni sklop "violentnih dinaraca", s jakom ratničkom tradicijom. Iako povremeno iskazuju strahopoštovanje prema Beogradu, po mnogo čemu bi se moglo govoriti o izrazitom antiurbanom usmerenju, naročito najborbenijih grupa. Štaviše, stvaranjem novih političkih tvorevina u Krajini, Bosni i Hercegovini, povremeno se nameće utisak da raste antagonizam prema Srbiji i, posebno, Beogradu, kao da nastaju nove "vertikale" "vaskolikog srpstva", u Kninu i na Palama.

Visok stupanj ideološke homogenizacije mnjenja, međutim, ne može se objasniti samo kulturnom zaostalošću ili autoritarnim dispozicijama mase. Takva homogenizacija je, svakako, posledica i straha od promena koja se ukazala nestajanjem "realnog socijalizma" koji je dugo doživljavan kao oslonac sigurnosti i kao večiti poredak. Međutim, i nastupajući populizam donosi promene, čak veoma dramatične. Pojava kojom se ovde bavimo ne može se razumeti ako se oslonimo samo na psihološke i ideološke činioce, niti samo na antiindividualističku tradiciju patrijarhalnog i "postagrarnog" društva, uključiv u nju pre svega ratničke družine i ratnu privredu (otimanje i pljačku).

Već sama zamisao nacionalne revolucije bremenita je silom, s kojom računa svaka revolucija. Kako je to davno i tačno zapaženo, nasilje karakteriše sve revolucije Novoga veka, a ne samo zaostale zemlje i "zakasnele nacije". Nevolja ovih potonjih nije samo u dodatnoj brutalnosti nasilja, kakvu možemo svakodnevno videti na ovdašnjim ratištima nego i u moći "anonimne oligarhije" ili "elita osrednjih" — koja se suprotstavlja uspostavljanju samog "političkog polja". Stoga u takvoj sili biramo antipolitiku.

Na "anonimnu oligarhiju" nailazili smo i u dosadašnjim razmatranjima o načinu priprema, organizaciji i rezultatima mitinga "antibirokratske revolucije" i "događanja naroda". To su, obično, personalni sastavi aparata partije, države, policije, vojske i propagande.

Pojam "anonimna oligarhija" izgleda prikladan za zbivanja kojima se ovde bavimo ne samo zbog toga što on odgovara "portretu" nepoznatih arivista koji postaju poznati vlastodršci i "novi bogataši" nego i zato što nema zavereničku konotaciju, recimo "vojnih konspiracija", karakterističnih za sve balkanske zemlje. I za Srbiju, u kojoj je "Crna ruka" bila kao "država u državi". Ona je bila kadra da sruši režim Aleksandra Obrenovića — ubistvom (maja 1903) — a ne "civilni pokret" mahom đaka i studenata koji se — demonstracijama (marta 1903) — bunio protiv istog režima. Oficiri-zaverenici smatrali su svoj čin vrhunskim patriotizmom. Pijani oficiri su se šepurili fijakerom kroz Beograd slaveći svoje delo usklicima "Sve poklasmo".

Istorijsko iskustvo je pokazalo da vojna sila ima veoma važnu ulogu i u nastajanju i u nestajanju obe Jugoslavije, kao i u odbrani i u rušenju režima u njoj.

Kao partijska vojska, JNA je bila oslonac partijske države. Istovremeno sa "nacionalizacijom" vladajuće partije i u JNA se ukazuje pukotina. Ona je sve veća nakon stvaranja zasebnih jedinica teritorijalne odbrane koje će se pokazati kao jezgro za stvaranje novih nacionalnih vojski.

Sve dublja kriza zajedničke države praćena je stalnim strepnjama od vojnog udara, naročito u trenutku kada ona vrhuni sukobima u samom vrhu SFRJ i kada izbijaju snažne demonstracije opozicije u Beogradu, marta 1991. godine. Tadašnji pokušaj puča u državi, kako smo ranije videli, nije uspeo, a nije uspeo ni pokušaj puča u samom vojnom vrhu. "Armija je pogrešila", vajkao se kasnije tadašnji šef KOS general Aleksandar Vasiljević, "što samoinicijativno nije uklonila civilnu vlast i uvela vanredne prilike. Znači, zavođenje reda u zemlji. Trebalo je razoružati razne 'vojske', ukinuti stranke i u što kraćem roku pripremiti uslove za demokratske izbore."

Kao glavni učesnik rata, JNA je svom silinom ratne propagande vaskrsavala rečnik minulog rata kako bi se nametnuo zaključak da ona ponovo vodi "antifašističku borbu" protiv "ustaša" i njihove tvorevine "NDH". Time je ona pridonela starim podelama na "ustaše" i "četnike", koje potpiruju i drugi izvori. A kako je rat uzimao maha, ona je tolerisala zločine "paravojske".

Raspad jugoslovenske države prati i raspad jugoslovenske vojske, uz velike traume i u samoj vojsci.

Vojna sila, međutim, služi kao glavna uzdanica srpskom populizmu, naročito izvan Srbije. S produžavanjem rata i uzdanjem da će se on neminovno završiti srpskom pobedom podstiče rast aspiracija "narodnih" masa i vođa. Pre oružanih sukoba, kaže ministar odbrane Krajine Milan Martić, mnogi su smatrali autonomiju Srba unutar Hrvatske poželjnom utopijom, a potom je "raspoloženje srpskog naroda takvo da se više neće prihvatiti nikakva autonomija, pa ni teritorijalna ... već će teritorije koje kontrolišu milicija i teritorijalna odbrana SAO Krajine zauvek ostati srpske ... uskoro će se uspostaviti kontrola i nad Petrinjom, Karlovcem, Zadrom, jer i nama i Armiji — a interesi su, pokazalo se, zajednički — potrebna je jedna veća luka". I komandant vojske još jedne nastajuće srpske države, general Ratko Mladić tvrdi da je Zadar bio i ostao "pretežno srpski grad" koji je "samo privremeno pod hrvatskom kontrolom". Pominjući da je "i Trst stari srpski grad", general se vajka: "Bolje da smo se tukli po Italiji i Austriji sa snagama koje su, zapravo, protiv nas sada i zaratile." Ovakve izjave najviših vojnih komandanata svakako ohrabruju ne samo vlastodršce u srpskim državama da će pobediti nego i da će se ratnom pobedom stvoriti jedinstvena — velika — srpska država, sjedinjenjem svih "srpskih zemalja".

Vihor srpskog populizma ohrabrio je mnoge da se late oružja, a oni što su ga potegli kuraže ostale kako je pobeda na domaku ruke.

Ostavljajući po strani razlike u oblicima, vojna sila je glavna "uzdanica vaskolikog srpstva". Pod vojnom silom ovde podrazumevamo ne samo delove nestajuće JNA i nove vojne formacije nego i delove policije koji su poslednjih decenija militarizovani i imali sve važniju ulogu u političkim zbivanjima, od Kosova do obračuna u vrhovima vlasti u Srbiji i Jugoslaviji. Rat je to jezgro vojno-policijske sile ojačao. Oko tog jezgra strukturiše se nova "politička elita", a uz nju i kulturna i privredna elita. Stiče se utisak da na mesto nekadašnjeg "ratnog komunizma" nastupa — "ratni kapitalizam".

I pored raspada JNA i nerealizovanih nastojanja da se stvori vojska Srbije, postoji jedno jezgro vojno-policijske moći iz kojega se i preko kojega se, uz izvesna personalna trvenja i sukobe, obavljaju zamašni poslovi u službi rata. U tome sudeluju i ratni profiteri. Među njima veoma krupnu ulogu ima "gazda Jezda", vlasnik banke i većeg broja preduzeća, inače i kandidat za predsednika Srbije na izborima 1992. godine. On je, kažu, "sve mogao", a trsio se da u zamašnim poslovima njegov "materijalni interes ne postoji". Kao da mu je jedino stalo do "patriotizma", mada je, početkom 1993, sa svojim bogatstvom pobegao iz zemlje. "Kabinet ministra vojnog" nije samo mesto za posredovanje u snabdevanju vojske, uz znanje predsednika Republike i Vlade, nego i za neposredno pomaganje "paravojnim jedinicama", pre svega Vojislava Šešelja i Željka Ražnatovića Arkana. Tu se razmatraju i ratni ciljevi, u koje spada i "etničko čišćenje". Pokušaj da se umesto "pet srpskih vojski" stvori jedinstvena srpska vojska nije uspeo. To nije bilo po volji najužeg jezgra vojno-policijskog kompleksa u kojem je Milošević središnja figura.

Baš zbog postojanosti moći vođe i jezgra sile na koju se on oslanja, mogućno je jednokratno upotrebiti i tako "teške figure" kao što su predsednici vlade. S te tačke gledano, monopol režima nad televizijom služi prvenstveno prikrivanju tehnologije vladanja i plasiranju masama signala o tome da sila postoji i da se prema njoj valja ravnati, pa onda lako prolaze i takve poruke kojima bi odoleo i prosečan razum.

Oslobađanje medija od monopola režima bi uklonilo takvu mistifikaciju središta moći i sile, a ne samo otčepilo kanale komunikacije informacija. Da bi to sprečio, režim grčevito drži monopol na kadrovsku politiku, kako bi na ključnim mestima u medijima bili pouzdani i poslušni kadrovi. I da bi zaslužni borci bili nagrađeni a nelojalni kažnjeni. Tome služe ne samo pojedinačna postavljenja i razrešenja nego i povremene čistke. One slede prilikom promena u strategiji i taktici ratne politike i, prema dosadašnjem iskustvu, uvod su u pojačanu ratnu propagandu. Jedna od poslednjih je i najmasovnija čistka u Radio-televiziji Beograd, koja je pogodila više od hiljadu zaposlenih.

Pouzdan uvid u to ko sve učestvuje i na koji način u raspolaganju vojno-policijskom silom nije samo metodološki problem u kritičkim analizama nego, kako su pokazala iskustva svih zemelja "realnog socijalizma", i krupan politički problem bez čijeg valjanog rešenja nije mogućno uspostaviti prostor politike. To je pokazalo iskustvo svih zemalja u kojima su parlamenti otvorili taj problem, dok, u našoj zemlji ne samo da on nije otvoren nego u sklopu nove revolucije, nacionalne, vojno-policijski kompleks produžuje staru i stiče novu moć, mimo bilo kakve javne kontrole. To je, verovatno, danak koji će se dugo plaćati autentičnoj revoluciji koja je pustila duboke korene u inače plodno tradicionalističko i autoritarno "biće naroda" sklono da se masovno "intimizuje" i sa "klasnom" i sa "nacionalnom" vlašću.

Na takvoj sili počiva kako arogantnost vlastodržaca, koji ne vide u političkim suparnicima "partnere u vlasti" — recimo za okruglim stolom — nego ih ona i kuraži da se "rugaju narodu", i kroz neku vrstu despotskog ludizma. Ponekad, kao u kakvoj pozorišnoj predstavi, uloge su tako podeljene da izgleda kako iz same prirode stvari proizilaze razlike između glavnih i sporednih junaka, a ne da su one dogovorno deljene tokom same predstave "s pevanjem i pucanjem", koja već godinama traje.

Beda i bunt

Tehnologija vladanja silom "kolonizovala" je kulturu i politički prostor, a preti da ovlada i socijalnom sferom. Dominirajući srpski populizam toliko je prožeo svakidašnji život da su i mnoge stranke opozicije opsednute nacionalnim identitetom, pa čak i klasične interesne organizacije — sindikati — nikako da postanu autonoman izraz i zaštitnik realnih interesa građana. Usled toga, demokratska opozicija ne uspeva da postane stvarna i moćna alternativa poretku sile i manipulacije nastalom iz srpskog populizma, u kojem su sve primetnija obeležja totalitarne vlasti.

Takva vlast toleriše sve ono što njoj ne škodi, a što je nespojivo s pravnom državom. Silom vlasti najjača preduzeća, čak čitave grane industrije, postaju moćne državne korporacije (naftna industrija, železnica, radio-televizija, itd). I sam poredak dobija korporativna obeležja. O svemu se, tobože, sporazumevaju država, privredna komora i sindikati, s tim što i komora i sindikat ostaju transmisija središta vlasti. I samo sporazumevanje zadržava obeležja kompromitovanog "samoupravnog sporazumevanja i dogovaranja", sistema koji je bio samo paravan partijske države.

"Mala privreda", koja je godinama bila uzdanica promena ka tržišnoj ekonomiji i ubrzanom privrednom razvoju, nalazi se na brisanom prostoru samovolje vlasti i korumpiranih činovnika. U takvim okolnostima buja "siva ekonomija"; njeno učešće u društvenom proizvodu ubrzano raste, od 16,7 odsto (1981) do 29,4 odsto (1992). Lični dohoci više nisu glavni izvor prihoda stanovništva, njihovo učešće u ukupnim prihodima stanovništva 1991. iznosilo je 39,2 odsto, a 1992. samo 28,6 odsto. Prihodi od neto kamata i neto deviznog priliva (zajedno sa neregistrovanim delom) iznosili su 1991. godine 27,9 odsto od ukupnog prihoda stanovništva, a u 1992. čitavih 44,7 odsto. Tako se, zaključuju analitičari privrednih kretanja, putem sive ekonomije u oblasti finansija, vrši znatna preraspodela prihoda i sve veće raslojavanje stanovništva, sa najtežim posledicama po srednje slojeve.

Kada bi se uzelo u obzir i sve ono što je opljačkano na ratištima, onda bi sloj novih bogataša još više odmakao srednjim i nižim slojevima.

Na drugoj strani, siromaštvo postaje sve veće. Prema pouzdanim procenama, u nas tri četvrtine stanovništva životari ispod granice minimuma egzistencije, ili na njoj, dok je ovaj procenat u nerazvijenom delu Azije 49 odsto, na jugu Afrike 47, a u zemljama Latinske Amerike 26 odsto.

Pored rastuće nezaposlenosti, životni standard stanovništva ugrožava galopirajuća inflacija, koja je u poslednjem tromesečju 1992. iznosila 43,6 odsto, a u prvom tromesečju 1993. je više nego učetvorostručena (179,4 odsto). Prosečna jugo-plata iznosila je u oktobru 1992. godine 110, u decembru 63, a u januaru 1993. godine 29 nemačkih maraka.

Ako su tačne procene da je znatan deo privatnog bankarskog kapitala angažovan u ratnoj privredi, onda i veliki broj njihovih ulagača ("štediša"), koji se ceni na nekoliko miliona ljudi, učestvuje u podeli ratne dobiti, dabome, srazmerno svom ulogu. Omasovljenje tog tipa finansijskih špekulacija donekle objašnjava dosta široku podršku ratnoj politici ili ravnodušnost prema njoj.

Pooštravanje sankcija OUN prema našoj zemlji još više pogoršava ionako teške životne uslove. A kada je život ljudi toliko obezvređen nezaposlenošću, hiperinflacijom i ratnim stradanjima, onda nije čudnovato što je znatan broj ljudi spreman da takav život stavi na kocku neposredno učestvujući u ratu. Dakle, uzvišeni nacionalni ideali ne moraju biti presudan motiv za ratobornost.

Populizam je mobilisao mnoge ljude i znatna sredstva (pomenimo samo "zajam za Srbiju") u ostvarivanje ciljeva nacionalne politike putem sile, sve do spremnosti najmilitantnijih vođa da vode politiku "spaljene zemlje", pa i rat protiv čitavog sveta. Manipulacija narodom je, svakako, u funkciji politike sile. A kako rat duže traje, biva sve očiglednije da je on u interesu sve užeg kruga populističkih vođa i ratovođa, dok je, objektivno gledano, u suprotnosti ne samo sa materijalnim interesima velikog dela naroda već ugrožava najelementarnije ljudsko pravo — pravo na život.

Mnogi posmatrači naših prilika pitaju se s razlogom gde je dno stradanja i prag podnošljivosti "plodova" populističke politike. Protesti protiv takve politike, ponekad masovni, nisu doneli promenu nabolje. Naprotiv, u vlast su se etablirali i njoj su sve izrazitiji neposredni akteri rata. Zbog svega toga znatan deo stanovništva napušta zemlju. To su, mahom, školovani mladi ljudi. I, dok je takva strategija "pobune nogama" već na delu, ostaje otvoreno pitanje kakav bunt može iznedriti sve veće materijalno siromaštvo i sve dublja duhovna beda. Sirovi bunt mogao bi doneti još snažnije talase nasilja i dozvati još većma antidemokratsku vlast. Ali, barem u načelu, ne može se isključiti ni mogućnost nastanka snažnijeg demokratskog pokreta građana.

(De)marginalizacija modernizacije

Privodeći završetku ovo izlaganje rezultata istraživanja srpskog populizma, možemo odgovoriti na pitanje postavljeno na početku: kuda vodi populizam? Ispitani oblici populizma, prema onome što smo o njima saznali, izvesno je da ne vode ka modernizaciji privrede i društva i demokratizaciji države.

Učenje, pokret i tvorevine srpskog populizma suprotni su ne samo poželjnoj demokratiji i svetskim standardima o ljudskim pravima, građanskim slobodama i uljudnom životu, nego su i mimo, pa i protiv, onog toka u srpskoj kulturnoj i političkoj istoriji koji je težio skladu slobode građanina i slobode države, ravnoteži unutarnje i spoljne slobode, za šta su se zalagali i takvi velikani naše istorije kao što su Dositej Obradović, Boža Grujović, Jevrem Grujić, Vladimir Jovanović, Svetozar Marković, Dragiša Stanojević, Jovan Skerlić i pripadnici građanske levice (Mihajlo Ilić, Đorđe Tasić i dr.). "Sricanje slobode", kako je tu nit u kulturnoj i političkoj istoriji Srbije nazvao jedan savremeni istraživač, potiskuju u zaborav i vladajuća ideologija "marksizma-lenjinizma" i stihija marginalnog i dominirajućeg srpskog populizma. Individualna prava i slobode za njih su "crvena krpa" na koju reaguju ponekad i histerično. Tako nešto, prema njihovom gorljivom verovanju i borbenom delovanju, i ne spada u srpsku istoriju ili, kako to oni vole da kažu, to ne spada u "biće srpstva". Zato oni svim silama nastoje da ih izmeste iz "vaskolikog srpstva" i, kao strano telo ("nacionalna izdaja", "strano plaćeništvo") — zatru. Čak su iz nekada srpskim nacionalistima omiljenog gesla — "Oslobođenje i ujedinjenje" — izostavili "oslobođenje", a zadržali samo "ujedinjenje" ("ili smrt", kako su nekada govorili "crnorukci"). Dakle, ne ujedinjenje slobodnih građana, nego, kako je svojevremeno upozoravao Svetozar Marković, spajanje "kancelarija" koje danas izgledaju kao vojni bunkeri sred ratnih zgarišta.

Mada je srpski populizam, ostavši dominantna pojava, marginalizovao težnje za modernizacijom koje su i ranije postojale u istoriji srpskog naroda, one ni danas nisu presahle, ma koliko ih sila suzbijala a manipulacija skrivala. Čak bi se moglo reći da, baš zbog toga što one i danas postoje, režim nije kadar i spreman da ide do kraja u stvaranju totalitarnog poretka. Režim je prinuđen da vodi računa ne samo o svetu, s kojim je u zavadi, nego i o znatnom delu naroda koji podržava demokratsku opoziciju. Podsetimo se da je protiv Miloševića na poslednjim predsedničkim izborima (1992) glasala trećina izbornog tela. Povremeni masovni protesti protiv njega takođe izražavaju postojanje snažnog otpora s kojim on mora računati.

Manipulacija narodom prestaće da bude efikasna kada se slomi sila kojom populizam raspolaže. Da li će, kada i kako to da se dogodi, velika je zagonetka ovog doba, čije odgonetanje ostaje van okvira ovog razmatranja.

ŠOK PROŠLOSTI

Uporedna analiza marginalnog i dominirajućeg populizma pokazuje da u njihovoj osnovi stoji ista duhovna matrica antiindividualizma i militantnog nacionalizma koju karakteriše verovanje u zavere, strah od drugog (naročito "stranog"), mržnja prema razlikama između pojedinaca i naroda i spremnost da se silom te razlike uklone. Iz takve matrice izviru razorne energije, naročito u ratu, i onom i ovom. Već ovaj nalaz nas suočava sa najtamnijim delovima prošlosti južnoslovenskih naroda koje izazivaju pravi šok kod svakog razboritog posmatrača. Šok je još jači kada znamo da ista matrica postoji i u istoriji evropskog fašizma i nacizma. Iz "otpora protiv transcendencije", kako je to pokazao Nolte, razmahale su se sile koje su dovele svet do ruba katastrofe. Ista matrica je, međutim, preživela ratni poraz i održala se, i to ne samo u nerazvijenom svetu.

"U svetu postoji jedna neuroza", tvrdi Umberto Eko, kao znalac iracionalnih strana čovekovog sveta, čija su dela Ime ruže i Fukoovo klatno svetski bestseleri, "jedna bolest koja ubija čoveka". Reč je o "sindromu podozrenja" koji je zahvatio i kulturu i politiku naše epohe, tako da sav život izgleda da je podvrgnut večitim zaverama, lancu zavera. Uspeh ovih romana kod najšire publike, prema uglednom medijavelisti Žaku Le Gofu, ukazuje na to da su u modi tamne strane srednjeg veka ili, kako mu je jednom sam Eko rekao, reč je o "večnom fašizmu". Uprkos svim dometima zapadne racionalnosti, svet magije i hermetičke tradicije nije nestao iz istorije. Naprotiv, kako kaže jedan od tumača Ekovih dela Paolo Rosi, "na nivou običaja, magija i magijska tradicija preživele su kroz modu okultizma i astrologije", pre svega zbog toga što iz njih crpi bogatstvo i moć jedna od najvitalnijih industrija praznoverja u istoriji koja računa sa sklonostima miliona ka svetu bez nauke i racionalnog mišljenja i veruje da je želja svemoguća te da se realnost može modifikovati bez njenog analitičkog poznavanja, kroz astrologiju i okultizam. To pogotovo važi za društva u kojima strasti dominiraju nad interesima.

Iz istog "sindroma podozrenja" u nerazvijenom delu Evrope, baš u trenutku suočenja sa izazovima budućnosti, sa "šokom budućnosti" (Tofler) — šokom modernizacije, narodi koji tu žive, a i čitav svet, doživljavaju šok prošlosti.

Ako je dijagnoza Ištvana Biboa o opakom karakteru nacionalizma u srednjoj i istočnoj Evropi, koji je prouzrokovao dva svetska rata, tačna, vredi se zapitati i o valjanosti njegovih prognoza. Naročitu zebnju donosi jedna njegova prognoza od koje, kako on sam kaže, "neka nas Bog čuva". Prema njoj će i "treći svetski rat", ako izbije, izbiti "jedino zbog onoga što je izazvalo prva dva svetska rata: iz anarhije Nemačke i malih nacija koje se prostiru istočno od nje". "Nema smešnijeg i bezuspešnijeg napora", piše Bibo, "od htenja da se po sebi istrebi agresivni duh a da se u međuvremenu povećavaju anarhija, neizvesnost i nezadovoljstvo. Iz ove teritorije svetski rat može izrasti i tako što napad neće krenuti sa ove teritorije nego na ovu teritoriju". Ovaj prostor i dalje je "najveća pretnja za svetski mir sve dotle dok ostaje područje najveće anarhije, najveće neizvesnosti i najvećeg nezadovoljstva."

Posmatrač zbivanja u našoj zemlji, pod utiskom nemoći da se zaustave užasi rata, teško odoleva katastrofičnim predviđanjima. Pomisao na to da je Nemačka doživela preporod — obnovu privrede, denacifikaciju i uspostavljanje demokratije — tek nakon vojnog poraza nacizma i ogromnog stradanja čitavog nemačkog naroda povezana je sa sablasnim vizijama i odbojnim cinizmom sile.

Rat na jugoslovenskom prostoru bremenit je, dakle, katastrofom širih razmera. Reč je o trajnijim procesima, naročito dramatičnim u ovom delu Evrope gde, kako kaže Emil Sioran, narodi "idu iz poraza u poraz", između kojih se nekako živi, ali je to u osnovi "civilizacija koja se kreće od neuspeha do neuspeha", kao da je "poraz njihova sudbina".

Mirenje sa takvom sudbinom, spremnost ne samo na uništavanje "drugog" nego i na samouništavanje vlastitog naroda — "istine i pravde radi" — nudi legitimaciju sve većim brutalnostima na ratištima i oko njih. Sve to upozorava na opasnost od još većeg šoka prošlosti, od srljanja u varvarstvo.

Oslanjajući se na saznanja još jednog velikana iz istog dela Evrope, Sigmunda Frojda, mogli bismo čak pretpostaviti da je na delu proces varvarizacije od koje nije imun čitav ljudski rod, a ne samo osvedočeni rušioci kulture. Naime, kultura je i nastala kao brana razmahu onog dela čovekove prirode koji ga čini tako bestijalnim da, za razliku od drugih vrsta živih bića, satire upravo vlastitu vrstu. "Baš zbog tih opasnosti (prirodnog stanja)", piše Frojd, "kojima nas priroda ugrožava mi smo se sjedinili i stvorili kulturu koja između ostalog treba da omogući i naš zajednički život. A to je čak glavni zadatak kulture, pravi razlog njenog postojanja — da nas brani od prirode." Jedan od plodova razvoja kulture jeste i iluzija u "primat inteligencije nad nagonskim životom", ali ni tu nema fatalizma jer, kako kaže ovaj razboriti skeptik, i pored snage nagona, u intelektu "ipak ima nešto posebno: glas intelekta je tih ali on ne prestaje sve dok ga se jednom ne sasluša". Novi početak uljudnog života započinje, dakle, s obnovom kulture.

Uprkos tragičnim iskustvima, više je nego teskobno poverovati u fatalnost čovekove prirode, u metafizičko biće naroda ili u neizmenjivu kob geografskog prostora. "Ovo područje", oslonimo se još jednom na uvide Ištvana Biboa, "nije ni nesposobno za konsolidaciju iz razloga što je iskonski varvarsko, nego je varvarizovano zato što je usled nesrećnih okolnosti istorijskih nizova događanja potisnuto sa puta evropske konsolidacije i više nije umelo da se vrati na taj put. Na žalost, tu i nije pružena neka opipljiva pomoć, štaviše, u tome je ovo područje čak i sprečavano." Nastojanje da se silom, unutarnjom ili spoljnom, reše sporovi, vodi samo u nove katastrofe. Reč je o problemu epohe, a ne samo o plemenskim ratovima.

I naš poznati humanista Rudi Supek, kritički posmatrajući antidemokratsku prirodu populizma u razdoblju sutona "realnog socijalizma", oslanja se na najbolje nalaze moderne antropologije kada ukazuje na dvosmernost procesa čovekove individualizacije i kolektivizacije, na uspravljanje i povijanje, na proces koji se kod svakog čoveka ponavlja, nikad nije stalan i uvek preti "opasnost pada unatrag, u duboku prošlost, u atavizme".

Tokom ovog istraživanja imao sam na umu upravo ovu dvosmernost ili naizmeničnost delovanja nagona života i smrti, uspona i pada čovečnosti. Čak i kada je bilo očigledno da se ovde prvenstveno bavim jednom pojavom koja donosi ne samo gorke nego i smrtno otrovne plodove, trudio sam se da ne podlegnem fatalizmu i negativnim emocijama prema bilo kojem akteru.

Inače, ne verujem da se zlo može iskoreniti, ali sam uveren da se može staviti pod kontrolu demokratskih ustanova i tekovina moderne civilizacije.

Nastojao sam da razumem šta se zbiva, a ne da cvilim nad sudbinom ili da sudim akterima.

Beograd, aprila 1993.

Dodatak Vremena br. 135, od 24. maja 1993.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Populizam je mobilisao mnoge ljude i znatna sredstva (pomenimo samo "zajam za Srbiju") u ostvarivanje ciljeva nacionalne politike putem sile, sve do spremnosti najmilitantnijih vođa da vode politiku "spaljene zemlje", pa i rat protiv čitavog sveta.

OVDE možete čitati tekst o završnici krize partijske države Deset godina populizma

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net