TAKOZVANI HUMANI KAPITAL: Rudari, radnici, proleteri / foto: reuters

Dosije vremena – Radnička klasa 2013. >

Osujećeni poverioci u stečaju

Sve više upozorenja na kršenje ekonomskih i socijalnih prava širokih slojeva radno sposobnog stanovništva u sivoj zoni tranzicije i neuspešne privatizacije, u beskrajnim radnim sporovima i stečajnim postupcima, u mikro i malim preduzećima koja grcaju – i u čekaonicama Nacionalne službe za zapošljavanje

Drugovi i drugarice, srećan van međunarodni praznik rada Prvi maj!

Vi niste više ni proleteri, ni avangarda, ni šljakatori, ni crnci, ni manosi, ni ošljari, ni fizosi, ni šančeri, vi ste sada – humani kapital.

Koji se rasipa kao nasleđena ujčevina.

Prošle 2012. godine u Srbiji je oko 170.000 ljudi ostalo bez posla, 35.000 je proglašeno tehnološkim viškom, više od 60.000 zaposlenih nije primilo platu za svoj rad.

U SIVOJ ZONI: Posebno ranjive grupe su mladi radnici, nekvalifikovani, neobrazovani, bez iskustva i stariji od 40 godina.

Niko nema tačnu predstavu o razmerama takozvanog rada na crno, rada u fušu, prekarnog, privremenog, nesigurnog, nestalnog rada u Srbiji. Sudeći prema publikaciji Trendovi 2013. Statističkog zavoda, broj zaposlenih u privatnoj neregistrovanoj svojini je 1,7 odsto. U "Anketi o radnoj snazi 2012." pominju se procene da je tokom 2010. i 2011. između 17 i 19 odsto radnika bilo angažovano "na crno". Po drugim procenama, u sivoj zoni radi između 300.000 i milion ljudi.

Oko 10 odsto zaposlenih radi po ugovoru na određeno vreme. Ubrajaju ih u legalno zaposlene, mada njihov socijalni i ekonomski položaj nije bitno sigurniji od radnika "na crno".

Poslodavci često govore da uopšte ne mogu da posluju ukoliko ne koriste radnike na crno, da nisu u prilici da poboljšaju njihov položaj, da su doprinosi za stalno zaposlene u Srbiji visoki itd... Vlast odbija da snizi ove doprinose na podnošljivu meru, a svu odgovornost za "sivu ekonomiju" i "utaju poreza" prebacuje na male poslodavce. Poslodavci pritiskaju vlast da zakonski olakša otpuštanje...

Podsticanje malih i srednjih preduzeća je, inače, važan deo retorike svake vlasti u Srbiji od kraja osamdesetih godina prošlog veka, ali praksa svih vlasti u ovom periodu je sasvim drugačija. Pritisnuti sa jedne strane previsokim nametima države, a sa druge strane "konkurencijom" velikih privatnih monopola, od čijeg plaćanja u potpunosti zavise, mala i srednja preduzeća u Srbiji grcaju, dok se njihov broj povećava (videti tabelu u okviru).

Unija poslodavaca Srbije je marta 2012. godine objavila podatke o pogoršanju njihovog položaja – u poslednje četiri godine broj nelikvidnih malih i srednjih preduzeća je porastao sa 30.411 na 38.088...

U Srbiji ima 41,6 malih i srednjih preduzeća na 1000 stanovnika – to je negde na sredini između Slovačke (10,1) i Portugalije (81,3). Prema publikaciji Trendovi 2013, ZS, mala i srednja preduzeća su 2010. stvorila više od polovine BDP sa 55,9 odsto, i obezbeđivala značajan deo zaposlenosti (videti okvir).

Kakva je to zaposlenost?

Pogoršanje u ostvarivanju ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava građana je prva stavka na listi u redovnom godišnjem izveštaju zaštitnika građana (ombudsmana) za 2012. godinu.

Tokom 2012. godine, najveći broj pritužbi odnosio se na nemogućnost naplate potraživanja iz radnog odnosa (neuplaćeni radni staž, neisplaćene zarade i otpremnine i doprinosi za socijalno osiguranje, oko 5000 aktivnih firmi nije plaćalo poreze i doprinose).

U Istraživanju javnog mnjenja "Odnos građana prema diskriminaciji u Srbiji", koje je novembra 2012. za poverenika za zaštitu ravnopravnosti uradio Cesid, više od 60 odsto ispitanika izjavljuje da je diskriminacija prisutna mnogo ili u priličnoj meri, a 37 odsto njih smatra da je diskriminacija najveća u zapošljavanju, a i da nije retka ni na radnom mestu.

Nijedna politička partija se nije odlučila da reprezentuje radne slojeve. Sve su se držale demagogije catch-all, "uhvati sve", a kad bi došle na vlast, pacifikovale bi sindikate i upošljavale svoje članove.

Iako je tokom 2012. godine unapređen pravni okvir kojim se u Srbiji otklanja rodna nejednakost između žena i muškaraca, istraživanja pokazuju da su žene u neravnopravnom položaju prilikom zapošljavanja, u ostvarivanju prava iz radnog odnosa.

Izveštaji organa javne vlasti i organizacija civilnog društva pokazuju da je veliki broj žena ostao bez posla, da se povećava broj nezaposlenih žena sa neisplaćenim zaradama, nepovezanim radnim stažom, bez mogućnosti da se ponovo zaposle. Žene u trudnoći i posle porođaja su neadekvatno zaštićene: one često bivaju otpuštene po povratku sa porodiljskog odsustva, upozorava Beogradski centar za ljudska prava, u izveštaju "Ljudska prava u Srbiji 2012", predstavljenom 15. aprila u beogradskom Medija centru.

Takvi izveštaji su u široj javnosti doskora privlačili pažnju zbog ukazivanja na diskriminaciju takozvanih manjinskih, marginalizovanih, socijalno isključenih grupa, ali oni sve češće govore o lišavanju prava širokih slojeva radno sposobnog stanovništva.

U 2012. žene su bile brojnije među nezaposlenim stanovništvom, posebno žene invalidi, starije žene, Romkinje i mlade žene, trudnice i majke, upozorava se i u redovnom godišnjem izveštaju zaštitnika građana (omdudsmana) za 2012.

Osobe sa invaliditetom diskriminisane su u svim sferama društvenog i privatnog života, a veliki broj poslodavaca radije se odlučuje da plati kazne nego da ih zaposli.

Situacija nije bolja ni kada je reč o bezbednosti i zdravlju na radu. U Srbiji je donet Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, čime je izvršeno usaglašavanje sa ratifikovanim konvencijama Međunarodne organizacije rada i osnovnom Direktivom 89/391/EEZ. Vlada je donela i Strategiju bezbednosti i zdravlja na radu u Srbiji za period od 2009. do 2012. Ostaje, međutim, problem primene zakona i njegovih standarda u praksi.

Inspekcije rada su neefikasne.

STEČAJNA CRNA TAČKA: Postupak stečaja okončan, stečajni dužnik izbrisan iz registra privrednih subjekata, potraživanja nisu isplaćena...

Nad privrednim društvima se postupak stečaja po pravilu otvara tek kada ona ostanu praktično bez ikakvih sredstava i kada dugovanja zaposlenima i ostalim poveriocima dostignu ogromne razmere i kada se ne mogu isplatiti prodajom preostale imovine.

Postoji i drugi ugao gledanja na taj problem.

Izvor: Trendovi 2013, ZSS


Od 2005. do 2011. broj zaposlenih po preduzeću smanjio se sa 15 na 11.

Mala preduzeća u proseku imaju po 20, srednja 105, a velika 840 zaposlenih.

Učešće mikropreduzeća (0–9 radnika) u ukupnoj strukturi zaposlenih povećano je sa 10,8 odsto u 2005. godini na 15,5 odsto u 2011.

Ukupan broj lica zaposlenih u mikro, malim i srednjim preduzećima je u 2005. bio ispod broja zaposlenih u velikim preduzećima (49,6 : 50,4 odsto).

Broj zaposlenih u 78.890 mikro, 9656 malih i 2218 srednjih preduzeća je 2011. premašio broj zaposlenih u 498 velikih preduzeća (58,2 : 41,8 odsto). Po podacima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje samozaposlenih ima 16,1 odsto, a onih koji samostalno obavljaju delatnost i zaposlenih kod njih ima 571.000.

Kako je rečeno na okruglom stolu "Politika stečaja" u Centru za kulturnu dekontaminaciju 14. decembra, ta poslednja mera koju država preduzima protiv zaduženog preduzeća kako bi zaštitila njegove poverioce, u Srbiji je postao način da se radnici mali akcionari isključe iz vlasništva i upravljanja, čime se krše njihova zakonom garantovana prava.

Stečajeve često pokreću firme povezane sa većinskim akcionarima, kupcima državnog dela akcija, koji potom izlaze iz stečaja kao jedini vlasnici celokupne imovine preduzeća, "očišćenog" od malih akcionara, nepoželjnih radnika i kolektivnog ugovora (kao primer je pominjan zrenjaninski Šinvoz, koji je zahvaljujući aktivnosti sindikata i malih akcionara marta ove godine došao pod lupu Evropskog parlamenta).

Na tom okruglom stolu je rečeno i to da je nakon najave Mlađana Dinkića 2007. da će se privatizacija ubuduće sprovoditi "kroz stečaj", uvođenje preduzeća u stečaj postalo najefikasniji instrument gušenja radničkog otpora, a u preduzećima u kojima je ugovor o privatizaciji raskinut represiju protiv radničkih borbi primenjivala je država.

DEPOLITIZACIJA SINDIKATA I SVEGA: U razgovoru na temu "Socijalna i ekonomska ljudska prava i privatizacija", koju je 28. septembra 2012. u Kulturnom centru Pančevo organizovao Centar za kulturnu dekontaminaciju, ukazivano je na to da su uvođenjem kolektivnog ugovora između sindikata, poslodavaca i države 1990, partijske vlasti u Srbiji praktično završile višedecenijski proces depolitizacije radnika i njihovog isključivanja iz upravljanja društvenom imovinom.

To je omogućilo najpre prvobitnu akumulaciju kapitala tokom devedesetih godina, a zatim i njegovu legalizaciju nakon 2001. Uključivanje radnika u borbu za demokratske promene devedesetih (XX v.) dovelo je do uspeha u smenjivanju ondašnjeg režima (štrajk u kolubarskim rudnicima tokom petooktobarskog prevrata), ali oni su već od 6. oktobra sistemski isključivani iz odlučivanja, dok je direktnu odgovornost za privatizaciju (koja se u svakom trećem slučaju pokazala kao neuspešna) preuzela politička i ekonomska struktura.

Sindikati u Srbiji jesu kritikovali korupciju i pozivali vlast na poštovanje zakona, ali se nisu protivili samoj neoliberalnoj privatizaciji, koja počiva na uskraćivanju vlasničkih prava radnicima i njihovom onemogućavanju da kupuju svoja preduzeća pod istim uslovima kao i drugi investitori. S druge strane, i tamo gde su došli do akcija, neiskusni u poslovima kazino kapitalizma, radnici-akcionari su ih brzo prodavali po sistemu daj šta daš. Neki su se posle kajali i parničili.

Pored sindikata taj proces je podržala, ili bar prećutala, većina nevladinih organizacija koje se zalažu za ljudska prava, kao i mediji. To je možda razlog što je Srbija kasno potpisala relevantne međunarodne sporazume o socijalnim, ekonomskim i kulturnim ljudskim pravima.

Srbija je, na primer, od SFRJ nasledila pristupanje Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima UN, ali je tek u 2009. godini svoje zakone unela u ta prava. Beogradski centar za ljudska prava u svom izveštaju o stanju ljudskih prava u Srbiji za 2011. godinu posebno ističe da Srbija nije prihvatila pravo na podnošenje kolektivnih predstavki Evropskom komitetu za socijalna prava na osnovu revidirane Evropske socijalne povelje.

Proces privatizacije, sproveden bez "mešanja" društva, doveo je do deindustrijalizacije i do drastičnog porasta nezaposlenosti i siromaštva, jer su novi vlasnici u većini slučajeva pokazali interes pre svega za manipulisanje nekretninama i zemljištem preduzeća koja su kupovali, a ne za proizvodnju.

Radnici preduzeća koja su zbog "poslovne politike" vlasnika otišla u stečaj, prekidom radnog odnosa prestajali su da budu članovi sindikata, pa su gubili i onu nedovoljnu podršku i pravnu pomoć koju su imali u sindikatima.

Prepušteni su sami sebi, da se snalaze u komplikovanim procedurama i da ratuju sa stečajnim upravnicima i sudovima.

Ovakva politika je dovela do toga da stotine hiljada radnika malih akcionara u Srbiji svoja prava ne mogu da zaštite u okviru 22.000 sindikalnih organizacija u Srbiji.

Danas svega 15 odsto ljudi u Srbiji ima poverenje u sindikate koji primenjuju agresivno "nemešanje u politiku".

Proces privatizacije je takođe depolitizovan, naročito nakon 2001, tako da se pitaju isključivo izvršna vlast i privatni eksperti, koje ona angažuje na netransparentan način.

Po tim gledištima, vlast je neoliberalnom pričom podsticala društvenu atomizaciju.

PROMENA KLIŠEA: Šta je danas slika radnika u javnoj predstavi? To nije više slika starijeg muškarca belih zuba i garavog izbrazdanog lica. ("Plamene zore bude me iz sna – fabrička jutra, dim iz, dimnjaka", mada je ta pesma i one 1981. u originalu bila sarkastična: "Kakane zore, bude me iz sna; kakana jutra, kakan sam i ja...")

Nije ni slika ojađenih kamarata iz Aleksinačkih rudnika iz onog talasa predratne krize 80-ih, i iz "crnog talasa" i praksisovske socijalne kritike.

Potpredsednica Privredne komore Srbije Vidosava Džagić procenila je sredinom januara 2013. da će Srbiji trebati oko 30 godina da dostigne nivo razvoja industrije iz inače krizne 1989. – uz rast BDP od najmanje sada nedostižnih 7,5 odsto godišnje. Sada smo na 60 odsto nivoa iz 1989.

Nekadašnja novoindustrijska radnička klasa je sada rasuta (11 zaposlenih po preduzeću) po malim bakalnicama, tezgama, neobičnim agencijama, auto-servisima u ponekoj radionici.

Osobe sa završenim fakultetom pretežno (65,2 odsto) rade u preduzećima u državnoj svojini, a u privatnoj dvostruko manje – 32,4 odsto.

Oni sa srednjom školom su pretežno zaposleni u privatnim preduzećima (60,7 odsto) a u državnoj svojini radi njih 36 odsto.

Prema istraživanju sociologa Slobodana Cvejića "Novi trendovi u klasno-slojnoj pokretljivosti u Srbiji 2012", kompozitni indeks imovine, prihoda i potrošnje pokazuje da se naniže kreću svi društveni slojevi osim pripadnika najvišeg sloja "biznis-kluba", a kanali socijalne promocije za pripadnike manuelnih slojeva se ubrzano zatvaraju. Sloj VKV i KV radnika u 46,2 odsto slučajeva 2012. čine potomci roditelja iz istog sloja, što je znatno povećanje u odnosu na 2003, kada je takvih bilo 36,8.

Polovina NK radnika u godini 2012. su deca NK radnika, a 1989. takvih slučajeva je bilo dva puta manje (27,3).

Neki gaje utopiju da će se oni vratiti u onih 145.000 kuća u devastiranim selima u kojima niko ne živi. Ali i taj izlaz je zatvoren – sela su desetkovana, u njima su teški uslovi za život, putevi loši, a šanse za zaradu gotovo nikakve. Oko 260.000 momaka i 100.000 devojaka sa sela, starosti od 30 do 45 godina, nisu zasnovali porodicu, upozorio je predsednik Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti Dragan Škorić, 17. i 18. aprila na naučnom skupu "Perspektive i razvoj sela".

Nova kulturna elita se s očitim prezirom odnosi prema "Slobinim i radikalskim glasačima iz devedesetih", prema radnicima "Borova" ili "Rakovice" koji su 1988. izašli na demonstracije kao radnici a vratili se kao Srbi. Osim Rudarske opere Milene Marković i Olega Novkovića, senzibilne dokumentarne priče o životima ljudi i njihovim sudbinama propalog rudarskog centra Bor i možda one sarkastične pesmice Buđav lebac grupe SARS, čini se da nije bilo zapaženijeg kulturnog proizvoda na tu temu.

Mediji gaje dežurnu liberalnu retoriku, punu reformi i restrukturiranja, a ne pokazuju neku vidljivu socijalnu osetljivost, dok jure za tržišnim tabloidnim i rijaliti formama vlastitog opstanka.

Gde su danas oni radnici? Na to pitanje mogla bi se parafrazirati ona petrogradska rečenica Prote Mateje: "Po lesam razbežalis..." Neko se tuži s bivšim preduzećem, neko je korisnik socijalnog programa, neko pokušava da nešto trguje. I prodaja gaća iz Kine je, statistički, spoljna trgovina. To je inače relativno česta delatnost mikropreduzeća (vidi okvir).

Grupni portret novog radnika možda personalizuje slika trgovačke pomoćnice koja krije od gazde da će se udati, a tati, koji čeka da mu stigne rešenje o otpremnini, posle glasnog ćutanja kaže da je gazda OK i da ima šanse da će je zaposliti za stalno. Na pošalicu: "Da stigne rešenje, pa da i ja odvedem unuče na sladoled", ona ljutito zalupi vrata...

SALDO: Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje u februaru 2013. broj nezaposlenih se povećao za 28.458 u odnosu na prošlu 2012. i u Srbiji ih ima oko 790.000.

Stopa nezaposlenosti se 2012. popela na 25,5 odsto sa 19,2 odsto u 2010.

Nezaposleni su i nekvalifikovani i najkvalifikovaniji – svaki treći tridesetogodišnjak je bez zaposlenja, a procenat zaposlenih u godištima ispod 24 je 51 odsto (videti u okviru).

Stopa radne aktivnosti i stopa zaposlenosti su pale na najniži nivo u poslednjoj deceniji, udeo radno sposobnog stanovništva u ukupnoj populaciji Srbije manji je nego u bilo kojoj novoj članici EU.

Da su se uslovi na tržištu rada naglo pogoršali i da "stvaranje održive zaposlenosti predstavlja veliki izazov", konstatovano je u Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2012.

Ovde to odavno nikoga ne brine, dok se u svetu pale crvene lampice upozorenja, jer problem, naravno, nije samo srpski.

Međunarodna organizacija rada (ILO, po našem MOR) u svom nedavno objavljenom izveštaju za 2013. pod naslovom "Austerity, a threat to prosperity?" (Štednja, pretnja prosperitetu?), upozorava da je kriza tako duboka da će jako uticati na sposobnost oporavka, da je nezaposlenost u Evropi dostigla istorijski nivo od 26,3 miliona ljudi, a da u svetu ima 197,3 miliona nezaposlenih.

Takvo stanje je primetno u 22 od 27 zemalja članica EU. Samo pet zemalja ima veću stopu zaposlenosti nego 2008. godine. To su: Austrija, Nemačka, Mađarska, Luksemburg i Malta.

Obeležena generacija mladih radnika suočava se s opasnom mešavinom visoke nezaposlenosti, neaktivnosti i nesigurnosti posla u razvijenim zemljama. "Što je nezaposlenost veća, veća je i mogućnost izbijanja nemira", poručuje se u izveštaju ILO u kome se kaže da su mogući socijalni nemiri u Grčkoj, Italiji, Portugaliji, Španiji, Sloveniji, Češkoj i na Kipru, a tu listu unekoliko proširuju novinske vesti iz okruženja – iz Slovenije, Rumunije, Bugarske... U Srbiji, kriza zasad ide bez socijalnih tenzija – nekoliko štrajkova: rudnik Zajača, građevinci...

Da se ne bi širili nemiri, Međunarodna organizacija rada predlaže evropskim zemljama promenu kursa – da se posvete ciljanim podsticajima na tržištu rada i programima za zapošljavanje mladih.

Ovde je oguglalost na ključni dugoročni problem tolika da nema produktivne ideje na vidiku. Samo se propagandno ponavlja: "Doći će ovaj, daće onaj..."


 

Strah od budućnosti: Dnevnik nezaposlene žene

Kada bude u septembru napunila pedeset godina, Slađana Gogev iz Beograda teškom će mukom uspeti da sakupi ljude na proslavi jer kaže da nema šta da slavi a još manje ima sa čim da slavi.

"Od kad sam pre dve godine proglašena tehnološkim viškom u firmi u kojoj sam radila, nikako ne uspevam da pronađem posao i sve veća jeza me hvata iz dana u dan", govori Slađana dok se vraća sa pregleda u Gradskoj bolnici.

Ona je sakupila dvadeset osam godina radnog staža, ali sada ne veruje da će ikako uspeti da izgura do penzije. Ne razmišlja ni o vremenskoj ni o starosnoj penziji, samo želi da ima posao i nešto čemu će se posvetiti iz dana u dan.

"Gde god sam pitala, a pitala sam svuda, čak i kod Kineza, svuda su bile problem moje godine i sada mi izgleda da nikada neću naći posao", kaže Slađana.

Ona je jedna od gotovo milion registrovanih nezaposlenih osoba u Republici Srbiji prema poslednjim objavljenim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje iz marta 2013. godine i pripada onima koji na tržištu rada konkurišu onim što znaju da rade očekujući da će njihove sposobnosti biti potrebne nekom ko je preduzetan i ko kreira poslove. Pored ovog broja, postoji i veliki broj onih koje NSZ ne primećuje jer nisu aktivni tražioci posla, a ima i nekoliko stotina hiljada ljudi koji su zaposleni "na crno": oni zarađuju platu ali nisu u sistemu zdravstvene i socijalne zaštite ili varaju taj sistem time što su prijavljeni u NSZ a rade "na crno".

Na žalost Slađane Gogev i na žalost ove armije ljudi bez posla, takvih preduzetnika u Srbiji je iz godine u godinu sve manje jer podaci koje objavljuje Zavod za statistiku pokazuju da je broj preduzeća i novootvorenih preduzeća u stalnom padu. Pored toga, u različitim analizama se pokazuje da tržište rada ima dve glavne karakteristike: zaposleni u Srbiji imaju dužu radnu nedelju od većine kolega u EU, ali je ocenjeno da ih aktuelni Zakon o radu previše štiti i da bi u tom smislu trebalo menjati zakonski okvir koji uređuje položaj zaposlenih na tržištu rada.

Slađanina priča pokazuje nešto drugačiju sliku.

"Sa poslednjeg posla su me oterali tek tako. Radila sam i ćutala a vlasnik je bio tridesetogodišnji klinac koji je mislio da može da se na svima iživljava. Kada sam otišla, osetila sam olakšanje što više neću biti izložena torturi, ali sam ubrzo shvatila da ću teško naći novi posao", kaže Slađana i objašnjava da je počela da radi sa nepunih dvadeset godina i da je to tada bila normalna stvar.

Radila je u Industriji obuće Beograd u Zemunu u vreme kada je ta kompanija bila najveća fabrika obuće u Evropi.

"Zaposlila sam se odmah posle srednje škole i radila kao sekretarica. Sve je izgledalo odlično do 1991. godine i od tad traje sunovrat koji se ne zaustavlja", opisuje ona svoj "radni staž".

U vreme kada je naša sagovornica završila srednju školu, bilo je lako doći do posla koji je omogućavao kako-tako pristojan život. Ona je mogla da računa na gomilu privilegija koje je stalni posao omogućavao i da ne razmišlja previše o tome šta će biti u budućnosti. Početkom osamdesetih izgledalo joj je da nikada neće morati da brine oko pronalaženja posla.

Posle propasti velike kompanije u kojoj je radila promenila je više poslova: radila je uglavnom ono što se danas zove "ofis menadžment", a na poslednjem poslu i "knjiženje, fakturisanje i popis magacina".

Danas je situacija drugačija: oko 40 odsto svih registrovanih nezaposlenih jesu "mladi", oni koji imaju između 16 i 30 godina. U poređenju sa evropskim prosekom od 20 i kusur odsto, ovaj pokazatelj govori da su oni koji izlaze iz škola bez suštinske perspektive, ocenjuje se u brojnim studijama kao i u Nacionalnoj strategiji zapošljavanja 2011–2020. U suštini, ne zna se kome je gore. Da li Slađani koja je na ulasku u šestu deceniju ili njenoj komšinici koja je završila fakultet i takođe ne nalazi posao, i to ne u struci nego bilo kakav posao.

"Čim sam dobila otkaz, prijavila sam se na biro, ali nikada nisam dobila nikakvu ponudu za posao", kaže Slađana Gogev. Ona redovno odlazi u filijalu Nacionalne službe za zapošljavanje, na svaka tri meseca, ponaša se onako kako bi trebalo da radi neko iz kategorije "tražilaca posla" (job seeker), ali nema ni trunke vere da će joj to doneti posao. Zahvalna je na činjenici da joj je bar zdravstvena knjižica overena i da uz potvrdu sa biroa može da ostvari pravo na mesečnu markicu za javni prevoz po subvencionisanoj ceni. Kaže da se prijavljivala na programe dodatne obuke, jer su je to pitali kada je otišla da se prijavi kao nezaposlena, ali da je ni na to nisu zvali.

"Mislila sam da postoje programi za unapređivanje veštine rada na računaru i želela sam da unapredim znanje engleskog, oni su me zaveli u svoju evidenciju, ali me nisu zvali ni na kakvu obuku", objašnjava ona.

Sagovornica "Vremena" kaže da skoro svakoga dana šparta po gradu i pita za posao i da joj u većini slučajeva kažu da posla nema, a tamo gde ga ima da je ona suviše stara. Gleda oglase u novinama, prati na portalu NSZ oglase, ali posao ne nalazi. Ona objašnjava da je spremna da radi bilo koji posao i da je poslala svoj CV na stotine adresa, ali da se niko nije javio sa povratnom informacijom. Živi sa roditeljima koji su penzioneri sa niskim penzijama i jedva preživljavaju. Kaže da takva situacija izaziva dodatnu nervozu u kući i samo pojačava strah pred onim što će se dogoditi.

"Ponekad mislim da sav novac koji imamo, od tih penzija, damo na komunalije i lekove. Užasno se plašim da bi mojim roditeljima nešto moglo da se desi jer mislim da ne bismo mogli da preživimo sa samo jednom penzijom", kaže Slađana.

Slobodan Georgijev


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

  • NA BRISANOM PROSTORU: Industrijski radnici<br><br>foto: a. anđić
  • VREME STABILNOSTI: Srbija, ali pre 30 godina<br><br>foto: draško gagović

Grupni portret radnih ljudi

Maljčiki

Plamene zore bude me iz sna
fabrička jutra, dim iz dimnjaka
pesma se ori, mladi radnici
čelična jutra, hitam fabrici

Drugovi moji, radni, veseli
bicikle voze, ponositi svi
drugovi moji, radni, veseli
pobede nove nosit ćemo mi

Sunce već greje, vetar ćarlija
jutarnja rosa, zemlja mirisna
sunce već greje
bogata žetva, radujem se ja

Visoke peći potpaljujem ja
ruda se topi, nasmejan sam ja
pesma se ori, peva fabrika
pesma se ori...

(Idoli)


Aktivno i neaktivno stanovništvo

Stanovništvo staro 15 i više godina – 6.297.560

Stanovništvo mlađe od 15 godina – 1.134.034

Aktivno – 2.924.352.

Zaposleno – 2.253.209

U poljoprivredi – 478.111

Nezaposleno – 790.292

Neaktivno – 3.373.209

Žele i mogu da rade – 288.813

Žele, ali ne mogu da rade – 144.968

Ne žele da rade – 2.267.985

Stari 75 i više godina – 671.442

Izvor: Anketa o radnoj snazi, RSS, april 2012, Nacionalna služba za zapošljavanje Republike Srbije: Nezaposlenost i zapošljavanje u Republici Srbiji, Mesečni statistički bilten broj 126, februar 2013.


Aktivnost lica radnog uzrasta*

Stopa aktivnosti – 59,4

Stopa zaposlenosti – 45,4

Stopa nezaposlenosti – 25,5

Stopa neaktivnosti – 40,6

Rad na određeno vreme – 11,3 odsto

Pomažući članovi domaćinstva – 5,8 odsto

Povremeni rad – 1,3 odsto

Nezaposlena lica – 25,5 odsto

(procenat stanovništva radnog uzrasta 15–64, po definiciji ILO)

Izvor: ZSS


Kod privatnika

Prema "Anketi o radnoj snazi" u Srbiji je periodu 2005–2011. povećan je broj zaposlenih u privatnim preduzećima sa 44,1 na 54,1 odsto i u državnim preduzećima (sa 33,5 na 43,1 odsto).

Istovremeno je rapidno smanjen broj zaposlenih u preduzećima društvene svojine (sa 17,1 na 3,1 odsto) i u ostalim oblicima svojine, kao što su zadružna ili mešovita (sa 5,4 na 3,1 odsto zaposlenih).

Delatnosti: dva radnika, jedan prodavac

U 2011. godini na nivou Republike Srbije najveće učešće u ukupnom broju zaposlenih imala je prerađivačka industrija (319.143 zaposlena lica odnosno 31,9 odsto). Zatim slede: trgovina na veliko i malo i popravka motornih vozila (199.328 lica odnosno 19,9 odsto); saobraćaj i skladištenje (93.668 lica odnosno 9,4 odsto); građevinarstvo (79.538 lica odnosno 7,9 odsto); stručne, naučne, inovacione i tehničke delatnosti (5 odsto); administrativne i pomoćne uslužne delatnosti (4,1 odsto); informisanje i komunikacije (3,9 odsto); poljoprivreda, šumarstvo i ribarstvo (3,7 odsto); snabdevanje vodom i upravljanje otpadnim vodama (3,5 odsto); rudarstvo (3,1 odsto); snabdevanje električnom energijom, gasom i parom (2,8 odsto); usluge smeštaja i ishrane (2,2 odsto); umetnost, zabava i rekreacija (0,9 odsto), državna uprava i obavezno socijalno osiguranje (0,03 odsto); zdravstvena i socijalna zaštita i poslovanje nekretninama (0,3 odsto); obrazovanje (0,4 odsto); finansijske delatnosti i delatnost osiguranja i ostale uslužne delatnosti (0,5 odsto).


Čime se bave: mikro, mala, srednja i velika preduzeća

Mikropreduzeća su najčešće formirana u oblastima trgovina na veliko i malo i popravka motornih vozila (38 odsto), zatim u prerađivačkoj industriji (17 odsto), stručnim, naučnim, inovacionim i tehničkim delatnostima (12 odsto), građevinarstvu (7,7 odsto), saobraćaju i skladištenju 5,3 odsto itd.

Mala preduzeća: sektor trgovine na veliko i malo i popravka motornih vozila – 28,4 odsto; sektor prerađivačke industrije – 27,3 odsto, a sektor građevinarstva – 9,2 odsto. Zatim slede stručne, naučne, inovacione i tehničke delatnosti (8,9 odsto); saobraćaj i skladištenje sa 6 odsto itd.

Preduzeća srednje veličine: sektor prerađivačke industrije (38,8 odsto), trgovina na veliko i malo i popravka motornih vozila 17 odsto; građevinarstvo 9,9 odsto; snabdevanje vodom i upravljanje otpadnim vodama 5,5 odsto; poljoprivreda, šumarstvo i ribarstvo 5,1 odsto.

Najveći deo velikih preduzeća preostao je u sektoru prerađivačke industrije (43,4 odsto), u trgovini na veliko i malo i popravci motornih vozila (13,5 odsto), građevinarstvu (9,8 odsto), saobraćaju i skladištenju (6,2 odsto), snabdevanju vodom i upravljanju otpadnim vodama (5,6 odsto) itd.


Mali uvoznici

U izvozu je angažovano najviše radnika mikropreduzeća – 57,2 odsto, zatim slede radnici malih preduzeća (29,6 odsto), srednjih (10 odsto) i velikih sa 3,2 odsto.

U uvozu su radnici mikropreduzeća još mnogobrojniji (63,6 odsto), zatim dolaze mala (25,2), srednja (8,4) pa velika (2,8).

U vrednosti izvoza, velika preduzeća, međutim, učestvuju sa 47,9 odsto, srednja sa 26,8 odsto, mala sa 12,9 odsto i mikro sa 12,4 odsto.

Prema vrednosti uvoza, velika preduzeća učestvuju sa 42,1 odsto, srednja sa 21,3 odsto, mala sa 20,4 odsto i mikro sa 16,2 odsto.


Gastarbajteri

U inostranstvu radi 414.839, prosečna dužina boravka je 13 godina, a kod oko 200.000 preko deset godina.

Zemlje zapošljavanja: Nemačka 102.799 (15), Austrija 87.844 (15), Švajcarska 65.751 (12), Francuska 27.040 (18), Italija 20.428 (7), SAD 16.240 (10), Švedska 14.049 (14), Kanada 10.908 (9)...

(Izvor: Popis 2012, Zavod za statistiku Srbije)


Traže posao

Prvi put traži zaposlenje – 248.877

Imali zaposlenje – 487.925

Prestali da rade pre više od 8 godina – 136.140

Prestali da rade u poslednjih 8 godina – 351.785


Razlog prestanka rada onih koji traže posao

Otkaz, likvidacija preduzeća – 221.575

Privremeni ili sezonski karakter posla – 68.764

Čuvanje dece ili nemoćnih odraslih lica – 1985

Lični ili porodični razlozi – 17.934

Bolest ili nesposobnost – 2807

Školovanje ili obuka – 678

Prevremena penzija – 927

Redovna penzija – 2260


Koliko dugo traže posao

Još nisu počeli da traže posao – 0,2

Kraće od 1 meseca – 2,1

1–2 meseca – 3,3

3–5 meseci – 5,9

6–11 meseci – 10,3

12–17 meseci – 9,3

18–23 meseca – 8,2

24–47 meseci – 16,2

4–6 godina – 17,5

7–10 godina – 12,4

10 godina i duže – 14,5

Izvor: Anketa o radnoj snazi, ZS, 2012.

Nezaposlena lica prema stepenu stručnog obrazovanja

2010–2011.

Ukupno 729.520–745.187

Visoko, više i srednje stručno obrazovanje 285.859–301.327

Visokokvalifikovani i kvalifikovani 199.443–199.109

Priučeni (polukvalifikovani) i niže stručno obrazovanje 35.047–32.948

Nekvalifikovani 209.171–211.803


Nezaposlene žene

Ukupno 384.396–388.443

Visoko, više i srednje stručno obrazovanje 174.297–181.295

Visokokvalifikovane i kvalifikovane 81.212–79.954

Priučene (polukvalifikovane) i niže stručno obrazovane 18.898–17.576

Nekvalifikovane 109.989–109.618

Izvor: Statistički kalendar ZSS, 2013.


Svaki treći tridesetogodišnjak bez zaposlenja

15–24 51,2

25–34 29,8

35–44 17,8

45–54 18,7

55–64 15,3

15–64 23,1

65 i više godina 3,7

(% nezaposlenosti u Srbiji, po starosnoj dobi)

Izvor: Anketa o radnoj snazi, oktobar 2012) Prikaz osnovnih makroekonomskih pokazatelja u Republici Srbiji u 2012. godini, broj 1/13, Savez samostalnih sindikata Srbije, Odeljenje za ekonomska i socijalna pitanja, 21. februar 2013.


Neka se pripremi 131 školska generacija

Prema procenama Ministarstva prosvete, u septembru 2013. u Srbiji će u prvi razred krenuti 71.500 đaka prvaka, 1500 manje nego prošle godine, kada ih je bilo 73.000.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net