GLAVNA ZVEZDA NIJE IZAŠLA NA POZORNICU: Mitingaši ispred pokrajinske vlade... / foto: beta

Miting vojvođanske opozicije >

Narod se, zasad, nije dogodio

Ono što naprednjaci i socijalisti imaju u Vojvodini je ili politički potrošeno i/ili kompromitovano, a "narodna energija" je slaba ako se poziva na red i mir i ako moraš ići na miting sa cvećem (naročito lalama, kad dospeju), a nema šanse da posle nekakvog lupanja grada dođeš bar do nekih novih patika iz obližnje autonomaške radnje. U stvari, narodni bes zbog siromaštva uvek se može okrenuti i protiv vlasti koja ga podjaruje na nacionalnim i državnim pitanjima

"Jogurt broj dva", kako je u početku bio zamišljen miting vojvođanske opozicije u Novom Sadu, 12. aprila, prvo pod sloganom "Stop separatizmu", koji je kasnije prepravljen u "Stop razbijanju Srbije", nije uspeo na premijeri – bar kada su u pitanju proklamovani ciljevi: ostavka premijera Vlade Vojvodine Bojana Pajtića, raspisivanje prevremenih izbora za pokrajinsku skupštinu i povlačenje najavljene deklaracije Vlade Vojvodine o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Vojvodine.

No, bez obzira na njegovu farsičnu izvedbu, novosadski miting je, verovatno, već ostavio trajne posledice, jer je obelodanio spremnost trenutno vodeće političke stranke, Srpske napredne stranke, da se ustoliči kao apsolutna vlast po celoj vertikali državne moći, pa i njenu bojnu gotovost da u tom pravcu mnogo ne bira sredstva, to jest da, ako ustreba, ruši sistem i institucije – sve s narodom i uz pomoć naroda. Znači, pretnja obnavljanja takozvanog "događanja naroda" i "širenja istine o Kosovu" iz 1988-1989. godine, puštena je iz boce, mada se svi sećamo kuda je to odvelo i Miloševića i celu Srbiju.

Kao povod za miting, koji se, inače, pripremao već duže vreme, kao što je već poznato, iskorišćen je Predlog deklaracije o ustavno-pravnoj zaštiti Vojvodine, koju je naprasno najavila Pajtićeva vlada (5. aprila). Navodno, u pripremi teksta deklaracije, ona se nije konsultovala sa svojim partnerima u Skupštini Vojvodine, ni sa njenim predsednika Ištvanom Pastorom, ali su predstavnici tih partnera u samoj Vladi glasali za tu deklaraciju. Kako se čuje, DS se i ranije često ponašao vrlo arogantno prema koalicionim partnerima u pogledu akcija koje preduzima, s obzirom na to da od 2000. godine praktično stalno ima lavovsku većinu u Skupštini Vojvodine. Pajtić je prilikom najave deklaracije saopštio da će se ona naći na dnevnom redu pokrajinskog parlamenta 10. aprila – pa se i oko same inicijative, a naročito oko datuma njenog usvajanja, stvorila čitava fama. Šta je sve tu navodno sporno?

SADRŽAJ I TAJMING: Najavljujući sadržaj deklaracije, Pajtić je istakao: "Masovno se vrše smene rukovodećih ljudi i članova upravnih odbora u značajnim državnim institucijama pre isteka mandata, bez zakonske osnove i bilo kakvog obrazloženja. Imenuju se stranački podobni kadrovi uz nepoštovanje mišljenja pokrajinske i lokalne administracije, eksperata odgovarajućih struka i sindikalnih organizacija." Kao konkretne primere naveo je postavljanje direktora Pokrajinskog fonda za zdravstvo i socijalnu politiku te ignorisanje zahteva pokrajinske vlade da se "u skladu sa nespornim nadležnostima prema Zakonu o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine, predstavnicima Pokrajine obezbedi odgovarajuće učešće u vlasništvu i upravljačkoj strukturi Novosadskog sajma".

U Predlogu deklaracije, između ostalog, piše: "Autonomija Vojvodine je istorijsko i prirodno pravo njenih građana i njihovom voljom Vojvodina je u sastavu Srbije. U tom duhu, autonomija Vojvodine je i Ustavom Srbije uređeno i obezbeđeno pravo na različitost, pri čemu se podrazumeva decentralizacija vlasti, podela nadležnosti i samostalno uređivanje određenih poslova od interesa za građane Pokrajine." U nastavku se navodi da je republička vlada, "bez konsultacija sa pokrajinskim organima, počela... na neustavan način da raspolaže pokrajinskom imovinom. Tako je Uredbom, primera radi, značajna imovina čiji je gruntovni vlasnik Pokrajina, bez bilo kakve saglasnosti, protivzakonito ustupljena Gradu Novom Sadu."

Iako se sadržajem Deklaracije o zaštiti prava Vojvodine neće baviti niko od njenih žestokih kritičara, ni pre, ni na samom mitingu od 12. aprila, osim što će je mitingaši diskvalifikovati kao "politički pamflet" – valja primetiti da u njoj nijedan pravnik ne može naći doista ništa "protivustavno" (osim možda neki sudija Ustavnog suda). Tek nešto kasnije će se ispostaviti da u njoj ipak ima nešto što žulja sve vladajuće centre u Beogradu, pa, čini se, ne samo njih već i neke simpatizere Demokratske stranke. To je, izgleda, gorepomenuta odredba da je "voljom njenih građana Vojvodina ušla u sastav Srbije", što bi moglo da znači da je ta volja mogla biti i drugačija i da se ona sada ili naknadno ne može menjati voljom nekog drugog. Osporavati tu rečenicu, međutim, značilo bi jednostavno osporavati same istorijske činjenice (sviđale se one nekom ili ne sviđale), ali je problem što bez nekakvog "poništavanja" te rečenice, to jest istorije, nije moguće ukinuti autonomiju Vojvodine, koja zapravo "visi" na odluci njenih građana da uđu u sastav Srbije, to jest volji koja je, istorijski gledano, dva puta izražena – i 1918. i 1945. godine (videti okvir).

U tom smislu, nerazumljivo je da je Bojan Pajtić, posle "narodnog mitinga", u TV emisiji "Utisak nedelje" (14. aprila), olako najavio izbacivanje ove načelne rečenice iz Predloga deklaracije, "kad su već svi navalili", ne shvatajući, možda, da se onda ceo problem svodi na međustranački obračun unutar političke klase, to jest da ceo sukob tada stiče izgled čeonog sudara dve činovničke administracije (u Beogradu i Novom Sadu) – oko prava jedne ili druge vlade da na tlu Vojvodine postavlja svoje, lojalne, pa makar nestručne i nekompetentne ljude na vitalne javne funkcije.

Dakle, kako sadržaj Predloga deklaracije nije bio naročito zgodan za politikantsko nadmudrivanje, sva pažnja kritičara se usmerila, prvo, na "tajming" plasiranja inicijative da se ona donese. Naime, taj famozni 10. april verovatno je izabran zbog toga da se Vlada Srbije stavi u nezgodnu poziciju – da se na jednoj strani u Briselu zalaže za policijsko-sudsku autonomiju Srba na severu Kosova, bez koje je, kako je naglašeno, besmislena svaka autonomija srpskih opština na Kosovu, a da se, na drugoj strani, međunarodnim faktorima i domaćoj javnosti pokaže da ista ta Vlada Srbije tretira pokrajinsku autonomiju Vojvodine kao "takozvanu", a njenu vladu kao vođstvo pevačkog ili ribolovačkog društva (dok upravo tako nešto Tači nudi severu Kosova, prema izjavi premijera Vlade Srbije Ivice Dačića).

Pritom je izabran datum na kraju famoznih "jedanaest dana pakla" u finišu pregovora sa Prištinom, kad se već moglo predvideti patetično "odbacivanja ultimatuma Evrope" (koji nije ni postojao) – da bi se obezbedio veći odjek inicijative i zadržala pažnja Brisela i Vašingtona prema problemima u Srbiji. To je, dakako, jedna od mnogih špekulativnih teorija na temu – zašto baš sada? Oko ovog vojvođanskog "datuma", vojvođanski premijer Pajtić izjavio je na televiziji nešto drugo – da su se problemi oko položaja Vojvodine stalno gomilali, da se "dan D" stalno pomerao (od 2. aprila pa nadalje) i da već dvadeset godina, navodno, "nikad nije vreme za Vojvodinu", jer večito imamo problem Kosova i hronično se nešto drami u državi.

Na stranu što se neko u vladajućem taboru dosetio da je 10. aprila 1941. godine formirana Pavelićeva Nezavisna država Hrvatska, što se zgodno uklopilo u prastare svađe srpskog i hrvatskog nacionalizma oko Vojvodine – pa je Pajtićeva inicijativa diskvalifikovana i kao proustaška. To je bilo baš "jogurtaški".

ŠEŠELJIJANSKE METODE: Glavni podsticaj za "jogurt broj dva" izgleda da je dao predsednik Srbije Tomislav Nikolić, koji je (8. aprila) Vladu Vojvodine nazvao "takozvanom", a predsedniku te vlade Bojanu Pajtiću pripretio i nekakvim apsom: "Ako gospodin Pajtić ima drugih problema, onda to nisu problemi Srbije i njene autonomne pokrajine. Ako on misli da je to odbrana Bojana Pajtića od nečega što se oko njega polako priprema... Čini mi se da već sada postoji dovoljno dokaza da u njegovoj vladi nije sve rađeno u skladu zakonom." U nastavku izjave, Nikolić je izazvao Pajtića da "raspiše nekakav referendum, neka da ostavku i ode na izbore, pa ćemo da vidimo ko će da pobedi".

Moguće je čak da je Nikoliću takvu akciju suflirao i Mile Dodik, predsednik Republike Srpske, koji je tog dana bio pozvan da se pridruži "vrhu države" (valjda "vrhu srpskih država") u donošenju "bolnih odluka" oko Kosova, a koji je, bez zazora, novinarima pričao kako on ima ljude u Vojvodini koji će lako izaći na kraj sa Pajtićem i nekadašnjom Tadićevom ekipom u Novom Sadu. Kasnije će se na mitingu u Novom Sadu doista i pojaviti neki ljudi sa šapkama Republike Srpske, a među formalnim organizatorima promovisana je i dosad nepoznata organizacija Ravnica srpska iz Subotice (pored takođe dosad nepoznate Ujedinjene omladine srpske i Sindikata Sloga).

Prikrivanje stvarnih organizatora novosadskog mitinga, a to su dakako SNS i SPS, izgleda da je učinjeno da se predupredi primedba da se vladajuće stranke u Srbiji grabe za vlast i u Vojvodini (gde su izgubile izbore pre godinu dana) i da miting dobije više "narodni karakter". U tom "friziranju" i skromnijem dimenzionisanju mitinga, čini se da je glavnu ulogu odigrao Aleksandar Vučić, predsednik SNS-a, kome je naprasno vraćanje na "šešeljijanske metode" sigurno najmanje odgovaralo, baš u trenutku kada gradi svoj novi proevropski politički imidž. Mora se, u tom kontekstu, priznati da su njegova upozorenja da se ne ruši i ne pali ništa (to jest da se na miting "ne nosi stiropor" da bi se pred vojvođanskom Banovinom sedelo "dok ne srušimo vladu, u Novome Sadu", kako se klicalo 1988. godine) – ispoštovan, što nudi zaključak da on doista kontroliše svoju stranku. Napokon, vešto plasirajući – prvo izjavu da će doći na feštu u Novom Sadu, a potom objavljujući da ipak neće doći "zbog drugih državničkih obaveza", on je na jednoj strani poterao svoje stranačke sledbenike na taj miting, a zatim im indirektno poslao poruku da ovoga puta to nije "dan D" za Vojvodinu. Zapravo, i samo naređenje da se samo u Vojvodini organizuju autobusi za "narod" koji bi putovao u Novi Sad, ukazivalo je na zaključak da se "jogurt dva" odlaže, jer je za njega ovoga puta potrebna i politička vojska iz cele Srbije.

To Vučićevo "pažljivo kalibriranje" mitinga, u krajnjoj liniji, imalo je za posledicu da su se po novosadskim zidovima posle mitinga pojavili i grafiti "Vučiću pedere", pored već "legalizovanih" "Smrt Pajtiću" i sporadičnih grafita otpora "Vojvodina naša dika biće republika". Najverovatnije su se na ovaj način u vojvođanske događaje, preko plakata i grafita, uključili i zaostali Šešeljevi radikali.

MITING DOKTORI: Elem, kad se čulo da novosadskom mitingu neće prisustvovati "glavna zvezda večeri" Aleksandar Vučić, sve je spalo na "koncert pratećih muzičara", koji je rešilo da poseti između 10.000 i 30.000 ljudi (margina procena je vrlo široka). Među njima najviše su se trudili Igor Mirović, potpredsednik SNS-a i vođa vojvođanske organizacije ove stranke, ali i Dušan Bajatović, šef vojvođanskih socijalista. Mirović je vešto svoju priču povezao sa "Pajtićevom privatnom državom u Vojvodini" i indikatorima ekonomskog propadanja Vojvodine, dok je Bajatović, u poslednje vreme ne uvek svestan ni svojih reči, ni konteksta događaja, slavodobitno sa govornice uskliknuo da je SPS već odavno "doktorirao" na mitingašenju. Ova vesela izjava koja će se sigurno dugo (zlo)pamtiti, u priličnoj je suprotnosti sa upadljivom ćutnjom srpskog premijera i šefa SPS-a Ivice Dačića oko novosadskih događaja. Trudio se mnogo, istina, i "domaćin mitinga" (koji će i platiti ovu zabavu iz gradskog budžeta) Miloš Vučurević, kome je odelo gradonačelnika Novog Sada očigledno preveliko i čije su se sposobnosti izgleda iscrple "ćirilizacijom" Gradskog saobraćajnog preduzeća i Sterijinog pozorja.

Šta se može očekivati u narednim danima, teško je reći. Bojan Pajtić je po prvim koracima nakon mitinga pokazao da nije spreman da "radikalizuje" pitanje Vojvodine onako kako to traže tvrdi "Vojvodinaši" i "autonomaši", jer bi tada verovatno bio veoma brzo suočen sa grubljom silom od ove koja je proteklih dana najavljena, ali je pitanje da li njegova dosadašnja politika "sitnog veza" po, inače, tesnim institucionalnim kanalima – ima perspektivu. Jer okolnosti su se tokom njegova dva mandata očigledno naglo promenile, posle promene vlasti u Beogradu. Tamo više nisu na vlasti drugovi iz iste stranke, pa bi se Vojvodina morala braniti na otvorenom polju i u saradnji i sa večito nepodobnim, a u biračkom telu prilično slabim saveznicima iz drugih "provojvođanskih" stranaka i grupa. Moguće i bez podrške DS-a iz beogradske centrale. Pošto mu nastavak demonizacije ne gine, tek treba da vidimo imaju li on i DS nekog borilačkog žara.

Na drugoj strani, ono što SNS i SPS imaju u Vojvodini je ili politički potrošeno i/ili kompromitovano (naročito u aferi oko Novosadske autobuske stanice), a "narodna energija" je slaba ako se poziva na red i mir i ako moraš ići na miting sa cvećem (naročito lalama, kad dospeju), a nema šanse da posle nekakvog lupanja grada dođeš bar do nekih novih patika iz obližnje autonomaške radnje. U stvari, narodni bes zbog siromaštva uvek se može okrenuti i protiv vlasti koja ga podjaruje na nacionalnim i državnim pitanjima. A siromaštvo je zahvatilo čak i Vojvodinu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Kako je stvorena autonomna Vojvodina

Prvo "sajedinjenje" Vojvodine sa Srbijom izvedeno je na Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Bačkoj, Banatu i Baranji, koja je održana u Novom Sadu 25. novembra 1918. godine, ali su njeni autonomni organi (Veliki narodni savet i Narodna uprava sa 11 resora) ubrzo ugašeni naredbom prve jugoslovenske vlade.

Tito se dugo kolebao da li Vojvodina treba posle Drugog svetskog rata da postane federalna jedinica u novoj Jugoslaviji. Na kraju je prevagnulo zalaganje Edvarda Kardelja da se Vojvodina kao autonomna pokrajina priključi federalnoj Srbiji, "jer je ona u teškoj političkoj situaciji".

Zvaničan predlog da se Vojvodina "priključi federalnoj Srbiji" donela je Skupština izaslanika naroda Vojvodine na zasedanju u Novom Sadu, 30. i 31. jula 1945. godine. Na osnovu ovog predloga, na Trećem zasedanju AVNOJ-a, 10. avgusta 1945. godine, doneta je odluka koju je predsedavajući dr Ivan Ribar proglasio sledećim rečima: "Objavljujem da je Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije jednoglasno prihvatilo odluku Prve skupštine izaslanika Vojvodine o priključenju Autonomne Pokrajine Vojvodine federalnoj Srbiji."

Najzad, 1. septembra 1945. godine, Predsedništvo Narodne skupštine Srbije donelo je Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu Autonomne Pokrajine Vojvodine.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net