TV manijak >

Oružjem protivu uroka

Srbija je preživela još jedan masovni zločin, porodični masakr u selu Velika Ivanča pored Mladenovca. Ljubomir Bogdanović je u pet ujutro ubio 13 svojih komšija i rođaka, pucajući im u lice. Među njima je bilo i dvogodišnje dete.

Događaj je potpuno zaokupio pažnju medija (domaćih i svetskih), a 10. april je proglašen za dan žalosti. Ovakve tragedije su uvek na naslovnim stranama, ali pitanje glasi: zašto se ovakve stvari dešavaju?

Tragedije dovode do posledica, a posledice u svakom društvu otvaraju pitanje prevencije budućih nesreća. Racionalno društvo pokušava da informisanjem građana, edukacijom, postepenom promenom predrasuda i mentaliteta, boljim zakonima spreči da se tragedija ponovi.

Ubistvo u Ivanči je otkrilo da je u Srbiji registrovano preko 1,2 miliona komada vatrenog oružja i ko zna koliko još ilegalnog. Praktično rečeno, svaki treći čovek kojeg vidite na ulici – ima neku prangiju. Ukoliko logično pretpostavimo da su žene neuporedivo ređe naoružane, statistika je još strašnija – skoro svaki drugi muškarac može da zapuca! Pitanje naoružanja je neverovatno osetljivo, jer se pokazalo (naročito u komentarima gledalaca, slušalaca i na info-sajtovima) da je oružje u našoj kulturi visoko cenjen znak muškosti. Oružje je namenjeno muškim glavama, bivšim ili aktuelnim ratnicima, veteranima, zaštitnicima porodice u nesigurnim vremenima. Po arsenalu pariramo Jemenu i Amerikancima, a za registrovanje i dobijanje dozvole je dovoljno neuporedivo manje provera nego za vozačku dozvolu. Policajac će se kod komšija raspitati kakav ste čovek – vi ćete reći, majke mi normalan sam i to je otprilike to. Komšije će reći: "Ko Ljubiši ne bi otvorio vrata?"

Ovo je sledeći utisak koji su mediji preneli u gotovo neprekidnim izveštajima iz izolovanog zaseoka Velika Ivanča. Sve komšije su, sledeći naš običaj da se "o mrtvima govori sve najbolje", ponavljale rečenicu: "Ljubiša je bio divan čovek!"

U ovoj rečenici imate sukob sa elementarnom logikom – jer je posle izvršenja zločina definitivno izgubio svaki dodir sa dobrotom. Serijski ubica nije dobar čovek. Možda je legalno dobio pištolj, možda komšije nisu primetile čudno ponašanje i prek karakter ili depresiju pripisale drugim uzrocima, možda je alkoholizam normalan (ili prihvaćen), možda nije čudno da mlati ženu, možda nije čudno da je bio na ratištu Vukovara i nikada nije govorio o tome, možda nije čudno što mu se otac obesio, stric lečio pa takođe život završio samoubistvom, ali verujte, niko na ovom svetu ne legne uveče u krevet kao divan i normalan čovek, a rano izjutra pobije 13 svojih komšija i rođaka. Psihijatri su rekli, a nadam se da će tek reći, da nije svejedno kako je zločin izvršen, da li su žrtve poznate ili nepoznate, da je pucao u lice (a ne u telo), a ubistvo deteta pogotovo odaje tešku patologiju.

Mediji su, sa izuzetkom emisije "Oko magazin" na RTS1, po pravilu pratili policijski deo istrage, a neuporedivo manju pažnju posvetili uzrocima. U Americi su slični slučajevi doveli do predloga o restriktivnijoj politici prema izdavanju dozvola za oružje, dok u našoj javnosti – shvatio sam evo sedam dana nakon tragedije – slučaj je medijski potpuno stavljen ad acta.

Jedini medij koji se sedam dana bavi masovnim ubistvom jeste magazin "Treće oko", koji najavljuje da će sličnih slučajeva biti još. Najstrašnije je što mislim da je "Treće oko" nažalost potpuno u pravu! Naravno, dijametralno se razlikujemo po pitanju motiva, jer ja verujem da će nelečene psihopate u doba krize pre ili kasnije pronaći svoje žrtve. "Treće oko", međutim, deli stav pozamašnog dela javnosti kojem treba pribrojati bar dva tiražna dnevna lista. Na naslovnim stranama tih novina, a posredno i u nekim TV izveštajima – pojavila su se "objašnjenja" motiva. Mnogo lakše je ovakvo ponašanje objasniti time da je na Ljubišu i njegovu porodicu "pala kletva". Neki njihovi su ko zna kada ubili, da nabrajam – babu, dva monaha, a pominje se i majka nekog Roma kojeg je Nemcima odala Ljubišina prababa za vreme rata. Ona je proklela porodicu – da polude!

Možda ćete pomisliti kako je na samo 60 km od Beograda sujeverje na nivou srednjeg veka, ali verujte mi, ovo objašnjenje je i danas u Srbiji potpuno prihvatljivo i validno. Štaviše, ćerke pokojnog ubice odlučile su da očevo telo tajno kremiraju i sahrane van seoskog groblja. Motiv je ipak – verovali ili ne, strah od kletve koja bi mogla pasti na naslednike!!! Magijsko mišljenje je u ovom slučaju, bar što se tiče porodice (ako su navodi tačni), potpuno pobedilo racionalnu logiku i suočavanje sa činom i posledicama. Plašim se da je isti ovaj princip – kolektivnog kremiranja zločina i sećanja, uz razvejavanje pepela i ritualnog nacionalističkog sujeverja – primenjen u celom našem društvu. A bili smo tako divan narod, svi nas voleli, al’ pade neka kletva na nas…


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net