OBRAZOVANJE JE NA MARGINI JER NE DONOSI DOBIT: Katarina Popović / foto: a. anđić

Intervju – Katarina Popović, potpredsednica Evropske asocijacije za obrazovanje odraslih >

Srbija nije crna rupa

"Problem je i dalje što ceo naš društveni, politički, ekonomski život diše u četvorogodišnjem ritmu, od izbora do izbora. A obrazovanje nije nešto što se isplaćuje i vraća preko noći. Ono je dugoročna investicija i upravo nas to sprečava da imamo bolje rezultate"

Kada se obrazovanje u Srbiji posmatra kroz brojke, situacija deluje veoma mračno. Četvrtina građana Srbije je završila samo osnovnu školu, 45,7 odsto sugrađana je funkcionalno nepismenih, a 16 odsto, odnosno više od milion ljudi nema ni osmogodišnje obrazovanje. Neko će kazati, obrazovanje samo deli sudbinu društva.

No, koliko god lutali ili se činilo da tapkamo u mestu, u nekim segmentima stanje se menja. I to nabolje.

Oblast obrazovanja odraslih je u Srbiji bila veoma zapostavljena. Iako se zakon, davno najavljen, još čeka, projekat "Druga šansa", izgleda, otvara novu stranicu. Počinje od jeseni i njime se predviđa doškolovavanje 4000 starijih od 15 godina, kao i njihovo osposobljavanje za neki od 30 zanata koji izaberu.

"Obrazovanje je kao imati najboljeg prijatelja. Pružate mnogo, malo se i žrtvujete, ali skoro uvek održava obećanja i praktično vas nikada neće izneveriti", napisala je andragog Katarina Popović na nedavnoj konferenciji o obrazovanju odraslih održanoj u Berlinu. Katarina Popović je potpredsednica Evropske asocijacije za obrazovanje odraslih (prva je potpredsednica koja nije iz zemlje Evropske unije), docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gostujući profesor na univerzitetima u Nemačkoj i Austriji. Konačno, predsednica je ovdašnjeg Društva za obrazovanje odraslih.

VREME: Stalno putujete pa imate priliku da vidite kakva je situacija u obrazovanju odraslih u drugim zemljama. Da li mnogo kaskamo za ostatkom Evrope?

KATARINA POPOVIĆ: Činjenica je da situacija ni u Evropi nije mnogo bolja. Zemlje regiona su sve slične kada je reč o ovoj oblasti. A dobro je znati da se i u zemljama Evropske unije javlja problem nove industrijske nepismenosti. Nemačka barata brojem od 20 odsto, i to ne samo emigranata, već autohtonog stanovništva. Problem pismenosti se ponovo javio na svetskoj sceni, iako smo mislili da je on vezan za Afriku, Južnu Ameriku, neke zemlje Azije. Tu je reč o elementarnoj nepismenosti. Međutim, funkcionalna nepismenost je kočnica za razvoj i konkurentnost. Tako se Evropa ponovo suočila sa ovim krupnim problemom.

Funkcionalna nepismenost je, logično, u vezi sa rastućom nezaposlenošću.

Svakako. Ali imate i jedan fenomen koji se vidi i u Srbiji. To je da su nezaposleni ljudi oni sa srednjom stručnom spremom. Istovremeno se na tržištu rada takođe traže ljudi sa srednjom stručnom spremom ali sa drugim veštinama. I u drugim zemljama je slično, što je izazov za sistem obrazovanja. On stoji sada pred dilemom: "A kakva mi to znanja i veštine onda treba da ponudimo?" Nemačka to rešava tako što "uvozi" lekare i medicinske sestre iz zemalja istočne i centralne Evrope, a izvozi manje kvalifikovan kadar u Švajcarsku. Mobilnost ide u svim pravcima.

I osim tog "uvoza i izvoza" radne snage, kako se razvijene zemlje nose sa pomenutim problemima?

Neko vreme je postojao otpor da industrijska, razvijena zemlja prizna da ima problem nepismenosti. Opravdanje je glasilo: "Pa da, to su emigranti". Onda se, recimo u Engleskoj, shvatilo, da je reč uglavnom o Britancima, a mnogo manjoj meri o emigrantima. Sada postoje ozbiljni programi funkcionalne pismenosti i obrazovanja. Daje se mogućnost da se završi osnovna škola, ali i da se stekne određena kvalifikacija. To je ono što se popularno zove životne veštine, čega još nema u standardnim programima osnovnog obrazovanja, ali je neophodno. Počev od računara, upotrebe mašina, kao što su bankomati, do snalaženja u različitim situacijama.

Koliko su ti programi deo ozbiljne, dugoročne državne strategije a koliko rezultat projekata? Ponekad u Srbiji deluje da "bljesne" trenutni projekat i onda nastane zatišje.

Da, uglavnom države naprave ozbiljne programe i planove. Ali činjenica jeste da se dobar deo problema rešava kroz projekte. Takođe, postoji još nešto što smo mislili da je naša specifičnost, a nije. I tamo se mnogo polaže na nevladine organizacije. Svi koji učestvuju u socijalnom partnerstvu su angažovani i uzimaju svoj deo odgovornosti.

Znači, Srbija ipak nije "crna rupa"?

Nismo, niti imamo neki specijalni problem. Što ne treba da zamagli činjenicu da to jeste ozbiljan problem. Opet, funkcionalna nepismenost se prožima sa mnogim aspektima. Ne možete imati stabilan sistem, institucije, demokratsku kulturu, ako imate funkcionalno nepismene ljude. I ako hoćete demokratski razvoj, to ne možete sa politički polupismenim stanovništvom.

Čini se da je ovde obrazovanje podosta nisko na lestvici vrednosti. Kolika je to kočnica kako za celo društvo tako i za oblast kojom se vi bavite?

Kada govorimo o tome kako je u našoj zemlji, mnogo smo kritični. Volela bih da kažem da nije reč o tome da mi manje vrednujemo obrazovanje, da smo manje svesni koliko je ono važno i potrebno. Ljudi su isti svuda. Jednostavno, ono u našem društvu nije put da nešto visoko postignete. Toliko je bržih i lakših načina, sporednih puteva koji se nude. Istina, nisu svi legalni, a veliki broj, u najmanju ruku, nije pristojan.

Ali obrazovanje je u našem društvu vrlo spor i nesiguran put da nešto postignete. I naši ljudi, kao i svugde u svetu, procenjuju mogućnosti i ne opredeljuju se za obrazovanje koliko bismo mi voleli, ne zato što lošije procenjuju od drugih, već vide kako stvari stoje.

Mislite li da se nešto ipak kreće nabolje?

Svakako da se kreće.

Problem je u tome što devedesetih u celom društvu obrazovanje nije vredelo ništa. Ili je vredelo ako hoćete da napustite zemlju i odete u Kanadu i Novi Zeland. Država je brinula o obrazovanju, ali na način koji mu je više štetio, jer ono može da bude i brain washing. Od 2000. je deo društva shvatio da obrazovanje nije oblast koju možete ali i ne morate da podržite, nego da je ona svuda. Svest o tome je počela 2000. da raste. Ali i dalje ostaje problem što ceo naš društveni, politički, ekonomski život diše u četvorogodišnjem ritmu, od izbora do izbora. A obrazovanje nije nešto što se isplaćuje i vraća preko noći. Ono je dugoročna investicija i upravo nas to sprečava da imamo bolje rezultate. Država, odnosno politika, ne prepoznaje obrazovanje kao bitno jer ono nije nešto što za tri ili četiri godine može da donese dobit i zato je uvek na margini. Kao i Ministarstvo prosvete.

Smatrate li da Ministarstvo prosvete dovoljno i na pravi način radi na razvoju obrazovanja u Srbiji, kako odraslih tako uopšte?

Nije stvar u tome da li će Ministarstvo samo po sebi da podrži obrazovanje odraslih, ono to radi koliko je u njegovim mogućnostima. Problem je što nemaju mnogo mogućnosti. Ni finansijske, a pretpostavljam ni u resursima. S druge strane, da bismo dali pravilnu ocenu, moramo da znamo da njihov položaj u celoj vladi i šire nije visok. Govorili smo o tome kakva je uloga obrazovanja u celom sistemu. Tek kada se u državi prepozna da je obrazovanje nešto što je ključno za pokretanje i ekonomije i regionalnog razvoja, tada će Ministarstvo prosvete imati više moći i mogućnosti i resursa. Do tada, njemu su ruke vezane.

Kada je reč o obrazovanju odraslih, čini se da tu sve uključene čeka veliki posao. Počev od toga što je u školama namenjenim za to sve bilo, na neki način, neodgovarajuće. Počev od nastavnog plana i programa, preko udžbenika, pristupa...

Moram da kažem da se nastavni kadar, i uopšte uključeni, jako trudio ranijih godina. Međutim, imali su vrlo nezgodnu društvenu funkciju. Školski sistem je njima slao, liferovao "drop out". Zatim, tu je bio ulaz za romsku populaciju kojoj tu nije bilo mesta, ali zbog socijalnih uslova nisu imali postignuća za redovnu školu. Nastavni planovi i programi bili su praktično skraćeni programi za decu. Oni su u hodu popravljali stvari. Pa su bili izbačeni Miša i Maša koji voze sanke i stavljeni moderniji sadržaji, ali to i dalje nije bio adekvatan program.

Šta dobijamo sa projektom "Druga šansa"?

Ovaj program bi trebalo konačno da reši sve te slabosti. On je u završnoj fazi, gotovo spreman. Tim koji na tome radi je izuzetno posvećen. Čitav projekat predstavlja dobar primer kako može da se radi kada se posao ne odrađuje i kada se evropski novac koristi da se zadovolji suštinski problem.

Evropski projekti se dosta kritikuju i za to ima dobrih razloga. Međutim, ovaj projekat pokazuje da se evropski novac može dobro iskoristiti kada se partnerski radi, kada se polazi od potrebe zemlje. U upravljačkoj grupi sede predstavnici svih relevantnih ministarstava, nevladinog sektora, službe za zapošljavanje. Uključeni su svi relevantni partneri. Jer je to projekat koji je od životne važnosti za sve nas.

Koja je uloga andragoških asistenata?

Ovaj projekat se oslanja na iskustva jednog prethodnog projekta – Funkcionalnog obrazovanja odraslih Roma. Tada smo došli do zaključka da je izuzetno važno za one koji su se vratili u proces obrazovanja da imaju neku vrstu podrške. Osoba koja će im pomoći i u učenju, ali i u socijalnim problemima. To se pokazalo kao jedan od ključnih faktora uspeha. Odrasli su vrlo krhka grupa. Oni se vrate u proces obrazovanja, što je već samo po sebi veoma važno, i lako ih možete izgubiti. Projekat sve radi na tome da ih zadrži. Od prilagođenog materijala, fleksibilne organizacije, vremena, nastavnika koji su prošli treninge da rade po modernim metodama.

Kolike su i kakve barijere onih koji se u odraslom dobu vraćaju ili čak prvi put sedaju u školske klupe?

Barijere su brojne jer govorimo o grupama koje ne samo da nemaju nivo obrazovanja, već su i socijalno deprimirane, ugrožene na različite načine – visokim nivoom nezaposlenosti, lošim uslovima stanovanja, niskim kvalitetom života. Ključna je stvar da se oni vrate u proces obrazovanja, ali i da ostanu u njemu. Ministarstvo prosvete je maksimalno angažovano i posvećeno, što je jedan od ključnih faktora uspeha.

Zašto Zakon o obrazovanju odraslih nije donesen ranije?

Mi smo mogli da donesemo Zakon i ranije, ali on ne bi mnogo promenio. Samo bi se uklopio u postojeću situaciju i regulisao nešto sitno, ali mi to nismo hteli. Mnoge države u regionu su to uradile. Makedonija, Hrvatska, Republika Srpska. Ali bismo time dezavuisali samu ideju zakonskog regulisanja obrazovanja odraslih. Hteli smo da napravimo zakon kojim ćemo pomeriti stvari napred. Ako nemate sazrelu praksu, ako on kompletno mora da povuče praksu unapred, to je previše za zakon. Slomiće se i zakon i praksa. Čekali smo da ipak situacija sazri, jer je teško da zakon bude motor pokretač. Takođe, pošto je u prirodi obrazovanja odraslih da uključuje mnoge aktere, on nije bio u rukama samo Ministarstva prosvete, nego je naročito tu bilo uključeno i Ministarstvo finansija. I trebalo je dobiti saglasnosti i pretresti mišljenja svih socijalnih aktera, kao i usaglasiti ih. Sada sve zavisi samo od političke volje. I ja verujem da ćemo jesen dočekati sa usvojenim zakonom.


 

POŠALJI KOMENTAR ODŠTAMPAJ TEKST
 


PRIKAŽI SVE KOMENTARE (0)


Zlatna medalja

U aprilu je Katarina Popović primljena u Hol slavnih u Sjedinjenim Američkim Državama. Ne radi se ni o kakvom vrhunskom sportskom postignuću, već o vrhunskom postignuću u oblasti obrazovanja odraslih. A Amerikanci i za nauku imaju Hol slavnih. "Nama Evropljanima je to malo čudno. Smatram da su oni time hteli da pošalju poruku ljudima koji se bave naukom, kao i mladima, da se može nešto značajno postići u toj oblasti, nešto što se visoko vrednuje." Tada je dobila i medalju. Ovu čast ima samo 220 stručnjaka iz celog sveta, s tim što je samo 20-30 članova iz Evrope. Iz ovog, istočnog dela, ima samo njih petoro.

"Ovo priznanje vidim kao priznanje oblasti obrazovanja odraslih. Zatim, kao priznanje Srbiji. Sem Rumunije tu nećete naći nijednu drugu zemlju. I treće, kao priznanje beogradskoj školi andragogije. Činjenica je da je tako malo Evropljana, a dvoje nas je iz Beograda (tu je i osnivač katedre za andragogiju Dušan Savićević), što je priznanje beogradskoj školi andragogije. Mi imamo katedru, studijsku grupu za andragogiju i često nas uzimaju kao vrlo pozitivan primer. Trudimo se da budemo uključeni u međunarodnu saradnju. Zato i imamo sve više zainteresovanih za studije andragogije jer znaju da će dobiti i znanja i konkretne i primenljive kompetencije.

Od Palestine do Skandinavije

"Jednom smo posetili Ramalu, glavni grad palestinskih teritorija u Izraelu. Tu je reč o programu funkcionalnog obrazovanja koji je na nešto nižem nivou nego u Evropi. Posetili smo čas matematike. Sedele su žene sa feredžama. Posle smo razgovarali i nama je izgledalo da se radi o onom najelementarnijem. Razmišljali smo: ‘Šta može da im pomogne elementarno računanje? Ne mogu one da nađu posao zahvaljujući tome.’ Kada smo ih to pitali, nastavnik je prevodio, jedna od njih nam je odgovorila: ‘Moj muž je u zatvoru. Pre nego što sam bila na kursu, nisam znala da računam. Nisam bila u stanju da izađem iz kuće sama i kupim hleb sebi i deci.’ Onda shvatimo koliko je obrazovanje, i ono najosnovnije, preduslov za život."

"Razvijene zemlje poput Skandinavije, u okruženju i Slovenija, imaju oblik obrazovanja koji se zove studijski kružok. Dovoljno je da se skupi jedna grupa ljudi i da izrazi želju da proučava neki problem iz istorije, geografije, kulture, umetnosti. Država omogućuje sredstva za učenje, specijalno obučenog tutora, u Skandinaviji im plaća putovanja. Naravno, oni se organizuju po određenim pravilima, to nije potpuna improvizacija. Ali su to kursevi za lični razvoj, zarad zadovoljstva u učenju."

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net