VELIKI DOBITAK: Nikola Sarić

Programi za srednjoškolce >

Godinu dana u Americi

Program A smyle u Srbiji postoji od 2005. godine. Sanja Ignjatović iz Američkog saveta nam objašnjava da naši srednjoškolci odlaze u Ameriku na godinu dana, tamo pohađaju lokalnu srednju školu, a kada se vrate priznaje im se razred koji su propustili u Srbiji. Uglavnom su smešteni po manjim mestima, jer je bezbednije, a i kuće su veće "što vam je već verovatno poznato iz američkih filmova"

"Kako se pobeđuje strah kada ulaziš u nešto potpuno nepoznato? Uz podršku. I važno je da veruješ da možeš da uspeš, neke stvari jesu teške, ali su moguće", kaže Nikola Sarić, šesnaestogodišnjak, koji se upravo vratio iz Alabame gde je proveo godinu dana. Kao stipendista američke vlade, preko programa A smyle, živeo je u američkoj porodici, pohađao tamošnju srednju školu. Utisci su divni iako priznaje da mu je u početku bilo malo neobično. Do tada, naime, nije odlazio van Srbije.

Nikola je rođen slep, a danas njegova oštećenost vida iznosi devedeset odsto. Živi u Rumi. U trenutku kada se prijavio za program, gde je u jakoj konkurenciji morao da pokaže veoma dobro znanje engleskog, imao je 15 godina.

"Zaista je mnogo želeo da ode. U osnovnoj školi je, kao slabovido dete, imao dosta problema. Deca su ga izbegavala, bila surova. Nastavnici nisu hteli da mu primaknu klupu bliže tabli. Hteo je da ode u Ameriku da vidi da li je svugde tako. Mi smo u početku bili protiv, on se do tada nije odvajao od nas, ali smo shvatili da je to bila šansa da on sebe dokaže", kaže Nikolina majka, Željka Sarić.

UČENJE BEZ MORANJA: Nikola smatra da su razlike između života u Americi i Srbiji vidljive svuda, ali da je verovatno najveća razlika u sistemu obrazovanja, odnosno u školi. Kao bitan element on napominje da se tamo biraju predmeti "koji se vole", a samo su američka istorija i engleski obavezni. "Ja sam uzeo matematiku, informatiku, multimedijalni dizajn, muzičko i francuski jezik." Sa ovdašnjim znanjem iz pomenutih predmeta nije ni morao mnogo da uči. Bio je prvi na okružnom takmičenju iz matematike, pevao je u horu, izabran je za đaka meseca nekoliko puta. Mislio je da je to samo za novembar, nego da su zaboravili da skinu njegovo ime, posle je shvatio da su se meseci menjali, a da je njegovo ime ostajalo. "Najveći dobitak je što sam doživeo nešto novo, usavršio engleski, stekao prijatelje", kaže Nikola. On sada pohađa srednju školu u Zemunu, gde se takođe lepo snašao, a nakon toga planira da upiše koledž u Americi – fiziku, matematiku ili informatiku. Tamo je život lakši – sažima u nekoliko reči svoje iskustvo iz Alabame. Američki savet za međunarodno obrazovanje poklonio je Nikoli uređaj, kameru sa monitorom koju usmeri ka tabli i potom mu se prikazano uveliča za 80 odsto, tako da može da čita.

Kaže da Amerikanci većinom ne znaju ništa o nama, neki mu nisu verovali ni da Srbija postoji, a uglavnom su je mešali sa Sibirom.

Porodica u kojoj je živeo imala je dva člana i vodili su ga svuda. "Prvi put sam tamo otišao na more." Bilo je i neprijatnih situacija – jednom prilikom, tornado bi, da nije promenio pravac, za nekoliko minuta došao do mesta u kom je Nikola bio.

Da bi dobio stipendiju i bio jedan od izabranih srednjoškolaca, Nikola je morao da prolazi kroz tri kruga selekcije. Naglašava podršku svoje profesorke engleskog i roditelja. Čekanje na rezultate trajalo je, kako nam prepričava Željka Sarić, od novembra do aprila. "I u tom periodu smo se negde moj muž i ja složili da Nikola treba da ode. On je izuzetno zreo mladić, a ovo je još više pomoglo njegovom odrastanju i osamostaljivanju."

foto: a. anđićZAČUĐUJUĆE MALI ODZIV: Sanja Ignjatović

POZIV: Program A smyle u Srbiji postoji od 2005. godine. Sanja Ignjatović iz Američkog saveta nam objašnjava da naši srednjoškolci odlaze u Ameriku na godinu dana, tamo pohađaju lokalnu srednju školu, a kada se vrate priznaje im se razred koji su propustili u Srbiji. Uglavnom su smešteni po manjim mestima, jer je bezbednije, a i kuće su veće "što vam je već verovatno poznato iz američkih filmova", dodaje naša sagovornica. Na jesen će ponovo biti raspisan konkurs. Testiranje se održava u Novom Sadu, Zaječaru, Kragujevcu, Nišu, Vranju, Novom Pazaru i na kraju, u Beogradu. Prvi krug se sastoji od petnaestominutnog testa znanja engleskog. Oni koji to prođu, već sutradan imaju sledeći krug koji podrazumeva polaganje dužeg testa znanja engleskog i pisanje eseja na zadate teme. Sledi intervju, a potom za nekoliko nedelja pisanje još dva eseja. Zatim se popunjava prijava, a potom sve zajedno odlazi u Vašington gde komisija ponovo čita dobijeno i donosi odluku.

"Mi veoma ohrabrujemo i učenike sa posebnim potrebama da se prijave. Nažalost, njihov odziv je mali iako smo mi u kontaktu sa organizacijama, školama, informišemo ih svake godine", objašnjava Sanja Ignjatović.

Kada se đaci vrate iz Amerike, naša sagovornica kaže da su veoma aktivni. "U svakom trenutku neko od njih je angažovan na nekom projektu. Projekte, kada je reč o alumnistima ovog programa, finansira američka vlada."

Bivši učenik na razmeni u okviru A smylea sada je koordinator aktivnosti drugih bivših polaznika te radi u Američkom savetu.

Nikola Mladenović je tokom školske 2007/2008. živeo u Karlajlu, malom gradu od 5000 stanovnika na srednjem zapadu Amerike. Sada je student Ekonomskog fakulteta u Beogradu i budući student Američkog univerziteta u Bugarskoj.

"Nije bilo lako otići sa 17 godina negde gde te je čekalo dosta nepoznatog. Iako smo svi mi, nas 95 iz Srbije i Crne Gore koji su otišli te godine, prošli temeljnu pripremu, niko zapravo nije mogao da zna šta ga tamo tačno čeka." Iz tog iskustva tvrdi da se vratio zreliji i odgovorniji, kao i otvoreniji.

Bio je prihvaćen više nego dobro, od porodice u kojoj je živeo, od nastavnika, vršnjaka i "od ostalih stanovnika grada". Bili su veoma znatiželjni da čuju odakle Nikola dolazi i kakva je to zemlja o kojoj ne znaju gotovo ništa. "Šokirala ih je činjenica da je njihova zemlja učestvovala u bombardovanju Srbije 1999, velika većina je prvi put čula za to od mene", prepričava Nikola, dodajući da se trudio da kroz razgovor, slike, video snimke i hranu dočara bar mali deo života u Srbiji.

Najveća razlika koju može da povuče između Amerike i Srbije je, slično kao i Nikola Sarić, u školama."Uslovi su bili odlični i na raspolaganju smo između ostalog imali opremljene laboratorije za fiziku, hemiju i biologiju, sjajnu sportsku halu i terene za američki i evropski fudbal, bejzbol i softbol, amfiteatar za pozorišnu produkciju. Mogli smo da biramo između velikog broja različitih predmeta i imali smo savetnike koji su nam pomagali u tome." Na raspolaganju su imali veliki broj vannastavnih aktivnosti i klubova. "Mislim da je ogromna šteta što nemamo nešto slično u našim školama jer se tako čovek razvija kao ličnost, a i kao građanin", smatra naš mladi sagovornik.

Takođe, profesori su bili veoma pristupačni i na raspolaganju za svaki savet ili pitanje. Kako nam prepričava Nikola, pauze nisu provodili u zbornici, već u svojim kabinetima otvorenih vrata.

Za njega vrlo neobična, a za građane Karlajla normalna stvar, bio je volonterski rad. "Svi su rado priskakali u pomoć kada je trebalo očistiti park, preurediti stazu, posaditi nove biljke oko škole, organizovati različite akcije prikupljanja novčanih sredstava za obolele od astme. Bilo je očigledno da je kod njih vrlo izgrađena svest o tome da oni kao obični građani mogu i treba da doprinesu boljem životu u svom gradu i to bez pomoći države ili lokalnih institucija."

Nikola sada pokušava sa svojim drugarima sa programa da organizuje projekte koji se bave ekologijom, prikupljanjem sredstava za razne ustanove u Srbiji.

POVRATAK: Nakon tri godine od završetka programa, Nikola je imao priliku da se vrati u Ameriku na nekoliko dana kao predstavnik A smyle alumni zajednice. Posetio je svoje domaćine u Ajovi i, kada je reč o bliskosti, kaže kao da vreme nije prošlo.

Prilikom boravka u Vašingtonu, sreo se u Američkom kongresu sa Donom Berginom, bivšim marincem i vojnim zakonodavnim pomoćnikom kongresmena Majkla Tarnera iz Ohaja, kako bi mu ispričao o A smyle programu i projektima A smyle alumni mreže. "Gospodin nikada pre nije čuo za slične programe i nakon mog 20-minutnog izlaganja, kazao je: ‘To je odlično. Imajući u vidu da su ceo moj život i rad vezani za vojsku, osvežavajuće je videti da moja zemlja preduzima korake da izgradi veze sa svetom na način koji ne uključuje primenu sile’."

Konačno, svakako da odlasci đaka, studenta i nastavnog kadra u svet ne znače da treba da usvoje sve što su videli, po principu copy-paste. Naš obrazovni sistem ima svoje dobre strane, a takođe i krupne nedostatke. Odlazak u inostranstvo može da posluži kao dobar uvid u ono šta ovde može i mora da se menja i ispravlja. Što dokazuju primeri naših mladih sagovornika.


 

POŠALJI KOMENTAR ODŠTAMPAJ TEKST
 


PRIKAŽI SVE KOMENTARE (0)


Program za nastavnike

Osim za đake i studente, postoje programi i za nastavno osoblje na fakultetima i visokim školama, kako bi oni proveli određeno vreme na fakultetima u SAD. Za programu JFDP (Junior Faculty Develpoment Program) mogu da se prijave svi koji imaju dve godine radnog iskustva na instituciji visokog obrazovanja u Srbiji, kao i da su trenutno tu zaposleni. Ponuđene oblasti se pre svega odnose na društveno-humanističke nauke. Kako nam objašnjava Sanja Ignjatović, oni koji budu izabrani prvo odlaze nekoliko dana u Kanzas na program orijentacije, gde stižu stipendisti svih zemalja. Potom idu na univerzitete koji su im dodeljeni.

"Cilj ovog programa je da se oni unaprede kao predavači", ističe naša sagovornica. U Americi, oni prisustvuju predavanjima, a većina, u dogovoru sa mentorom, održi i sama neki čas. Takođe, stipendisti dobijaju novac koji mogu da potroše na odlaske na konferencije i imaju obavezu da budu uključeni u društvenokoristan rad.

Program, kao i A smyle, u potpunosti finansira američka vlada, a Američki savet je administrator. U Srbiji je na raspolaganju fakultetskom nastavnom kadru od 2003, a inače postoji od 1994.

Interesovanje u Srbiji za ovaj program se menja. Dve, tri godine je konkurs raspisivan usred godišnjih odmora, tako da se teško dolazilo do ljudi i otuda je stigao manji broj prijava. Kada se promenio datum za prijavljivanje, poraslo je i interesovanje.

No, budžet za program je, shodno ekonomskoj krizi, smanjen. Prve dve godine otišlo je 16, odnosno 12 stipendista. Ostali su tamo godinu dana. Od 2005. program je "preobražen" u jednosemestralni, a tekuće godine očekuje se da će Srbija dobiti četiri stipendije.

Prvi krug je pisanje prijava, a drugi je intervju i polaganje testa engleskog jezika TOEFL-a. U trećem krugu, sve putuje u Vašington gde se, kao i kada je reč o drugim programima, donosi konačna odluka.

Kada se vrate u Srbiju, stipendisti postaju deo alumni zajednice kako JFDP-ove, tako i Fulbrajtove. To im otvara vrata da se prijave za dodatna sredstva za različite projekte u koje često uključuju ostale kolege i same studente. Tako je Milica Savić sa Katedre za engleski jezik iz Niša, alumnista JFDP-a, organizovala sa svojim kolegama vannastavne aktivnosti za studente. Svakog vikenda studenti su prevodili novinske članke Dž. D. Selindžera, do sada neprevedene u Srbiji. Studenti su dobijali konkretno iskustvo, čega uvek manjka. Svi su svakako prisustvovali radionicama volonterski.

"Studenti su bili oduševljeni, a mi smo im obećali da ćemo kada završe štampati knjižicu sa pričama koje su preveli. To smo i uradili, ona se ne prodaje, ali može da se koristi u nastavi", kaže Sanja Ignjatović.

Svakako da ne može da se sve naučeno, odnosno viđeno na univerzitetima širom Amerike primeni i na ovdašnjim visokoškolskim ustanovama. "U zavisnosti od fakulteta do fakulteta, od pozicije zaposlenih koji pohađaju ovaj program zavisi do koje mere će naučeno biti primenjeno", naglašava naša sagovornica. "Problem je što su kod nas još velike grupe studenata pa ne može da se radi kao tamo gde su one male te je omogućena i intenzivnija komunikacija sa studentima i oni se podstiču da sami dođu do odgovora, da budu aktivni", kaže ona.

Značajno može da bude što se nastavnom kadru koji odlazi na program JFDP daje mogućnost da osavremene nastavni materijal kada se vrate (zaostalost udžbenika i autora koji se rade po "planu i programu" ovdašnjih fakulteta dugo je bila bolna tačka školstva u Srbiji). Dešava se, takođe, da stipendisti, pošto ostvare kontakte, pozovu profesore iz Amerike da dođu i predaju neko vreme u Srbiji. Američka ambasada ima fondove kojima podržava pomenute aktivnosti, tj. dolazak njihovih profesora na naše fakultete.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net