Pogled na obrazovanje >

Potrebno još mnogo promena

Fond za otvoreno društvo godinama u Srbiji podržava razvoj ovdašnjeg obrazovnog sistema. Njihovo mišljenje je da je u prethodnih deset godina urađeno mnogo, ali da smo daleko od završenog posla. I dok su mnoge stvari u zakonu baš kako treba, praksa donosi sa sobom svoje kočnice

"Obrazovanje mnogo više nego bilo koja druga oblast traži da se gleda dugoročno, na period od najmanje 20 godina. Donosioci odluka to zanemaruju pa nedostatkom novca pravdaju svoju nedovoljnu posvećenost obrazovanju. Ali, ako se danas ne bavite obrazovanjem, vi ćete osetiti posledice za 20 godina. Ulaganje u njega je investicija, a ne potrošnja. Osnovni problem je što nema jasnog razumevanja da je ono instrument razvoja ljudskog kapitala, i to ne samo kao budućih zaposlenih već i kao budućih građana Srbije", ovako započinjemo razgovor sa Jadrankom Jelinčić, direktorkom Fonda za otvoreno društvo. Ovih dana navršava se 20 godina od kada je Fond počeo sa radom u Srbiji. Od početka su bili usmereni na razvoj obrazovanja, s tim što je podrška menjala svoju formu zavisno od trenutnih potreba i kretanja u društvu. Devedesetih, pošto nisu bili u dobrim odnosima sa državom, usmerili su se na neformalno obrazovanje. Jedna od pravih aktivnosti bilo je organizovanje dečjih kampova. "Mi smo tada imali kampove na kojima su zajedno učestvovala deca koja su pohađala uobičajene škole i ona koja su imala smetnje u razvoju", kaže Jadranka Jelinčić. Osim toga, to je bio prostor i za susrete između dece odavde i one koja su bila pogođena ratom. Tada je Fond promovisao rad kroz radionice. Treći element je bilo obrazovanje za aktivno učestvovanje u javnim poslovima. Podržali su tokom ovih 20 godina osnivanje i rad Beogradske otvorene škole, Centra za obrazovne politike, Centra za interaktivnu pedagogiju i svi oni im sada predstavljaju važne partnere u razvoju obrazovnog sistema u Srbiji.

fotografije: vremeJADRANKA JELINČIĆ: Ulaganje u obrazovanje je investicija

"Bili smo dosta usmereni i na manjinsko obrazovanje jer je ono potpuno iskliznulo iz pažnje države. Mi smo pomagali da udžbenici, naročito na mađarskom i slovačkom, budu štampani i besplatno stavljani na raspolaganje deci iz manjinskih grupa. Tada smo počeli da se bavimo i obrazovanjem romske dece na predškolskom nivou, nastali su prvi vrtići i način je bio novost jer je podrazumevao rad sa roditeljima, lokalnom zajednicom", objašnjava Jadranka Jelinčić, dodajući da je danas dosta od njihovog nekadašnjeg zalaganja dobilo svoj odraz u zakonu.

Naime, kada je počela reforma obrazovanja u Srbiji, kao bitni elementi uvedeni su inkluzija, interaktivan odnos onih koji drže nastavu i onih koji su "u klupama", građansko vaspitanje. Istini za volju, promene u našem obrazovnom sistemu su još u procesu zaživljavanja odnosno prelaska "sa papira" u praksu.

"Reformu 2001/03. smo aktivno pomagali, njeno planiranje, javne razgovore, tada smo želeli da svi građani budu uključeni, da roditelji, nastavnici i učenici imaju aktivnu ulogu u planiranju te reforme... Intenzivno smo se suprotstavljali retrogradnim nastojanjima da se reforma zaustavi", prepričava direktorka Fonda. Ističe da je glavna strategija bila – odgovarati na tadašnje potrebe obrazovanja i time uticati na buduće obrazovne politike, što im je i uspelo. Danas je, međutim, glavno pitanje da sve te politike dobiju pravu primenu u školama i da se razviju. Otuda se Fond bavi nadziranjem, kontrolom koja pokazuje da li se stvari realizuju i ako ne, zašto ne, potom se to stavi na raspolaganje donosiocima odluka. Važno je da obrazovne politike postanu stvarnost.

Naša sagovornica tvrdi da se školski sistem znatno otvorio ka sredini. "Radili smo na tome, bitno je bilo da se uključe učenici, roditelji. Školski sistem je bio iznimno zatvoren za svaku vrstu intervencija sa strane, za nevladine inicijative. Danas imamo seriju projekata koji se otvaraju po školama, a potekli su odatle, zatim fakultativnih predmeta. Pre petnaestak godina bila je nepoznanica da je na taj način moguće koristiti civilni sektor." Iako smatra da su radeći uticali na opšti ambijent, Jadranka Jelinčić ne misli da je posao završen.

Verovatno da nije među retkima kada veruje da napretka ima, ali da u Srbiji još ne postoji jedna celovita politika reforme obrazovanja, da je potrebno da se promene bolje povežu i da se sprovode sa više energičnosti. I kritika je, nažalost, poznata – ili se radi prebrzo ili su ambicije prekomerne.

GOTOV PAKET: "Nastavni programi su dugo bili zatvoreni paketi koje deca treba da usvoje. Škola nije imala proaktivan odnos. Ona mora da pravi školsku politiku, nije dovoljan zakon. Potrebno je da se prati šta su potrebe za obrazovanjem u njenoj sredini", ističe Jadranka Stojanović, koordinatorka romskog programa i programa javnog zdravlja. Velika promena podrazumeva da škola upotrebi slobodu koju ima, na šta nije navikla. Potrebno je i veće, specifično znanje nastavnika, zatim drugačiji pristup (pogledati okvir). Naše sagovornice ističu da sva deca imaju iste potrebe, da uče i da se obrazuju, ali ono što treba da bude različito jeste odnos prema tome i kako će se raditi sa svakim od njih da bi se motivisali. U slučaju da se proba sa inkluzijom, a sve ostalo nastavi po starom, situacija će biti skoro nemoguća. Fond za otvoreno društvo bavi se kontrolom inkluzije, organizovali su dugo godina seminare za nastavnike, imaju različite projekte koji podstiču obrazovanje romske populacije. Takođe, organizuju forume gde sve uključene strane razgovaraju o različitim pitanjima, razmenjuje se dobra inkluzivna praksa, priča se o problemima koji se javljaju. "Mi sada pokušavamo i da na nivou pilot-projekata podstaknemo formiranje raznih lokalnih partnerstava. Treba podstaći odgovornost u obrazovanju, a oni koji su uključeni moraju međusobno da uspostave takav odnos da kada se javi problem, u svojoj sredini izgrade procedure za njegovo rešavanje. Potom taj problem ne mora da se rešava ispočetka", kaže Jadranka Stojanović. Tatjana Stojić, koordinator opšteg obrazovanja, programa mladih i urgentnog fonda, ističe da lokalne zajednice kao da nisu svesne šta bi sve mogle da urade.

OD NASTAVNIKA ZAVISI: Kada je reč o inkluzivnom obrazovanju, iskustvo Tatjane Stojić govori da reakcije dece zavise od toga kako ih nastavnik na to pripremi. "Ukoliko on odradi posao kako treba, deca odlično reaguju i to je na dobrobit sve dece. Inkluzivno obrazovanje jako lepo utiče na koheziju, oni se udružuju, zajednički brinu o detetu kome je potrebna podrška, a razvijaju i neke druge osobine, socijalnu inteligenciju." Ona ističe da sve veštine koje poslodavci traže, timski rad, rešavanje problema, kritičko mišljenje, kreativno razmišljanje, sve je to više izraženo u inkluzivnoj učionici.

Od ove godine, Fond je započeo sa dva nova projekta u kojima će posvetiti posebnu pažnju nastavnicima i roditeljima. Naglasak je na podizanju svesti o nastavničkoj poziciji, jer mi imamo fizičare, hemičare, ali nemamo nastavnike. Koordinatorke Fonda se nadaju da će iz toga proisteći prvo nastavničko udruženje.

TIŠINA UNIVERZITETA: Što se tiče visokoškolskog obrazovanja, u toku je projekat Fonda koji počinje istraživanjem o društvenoj odgovornosti univerziteta u Srbiji. Naime, po mišljenju Radmile Maslovarić, koordinatorke Fonda za visoko obrazovanje, Bolonjski sistem je, iako je bio nužan, učinio univerzitete mestima gde studenti samo stiču diplome. Naša zemlja, međutim, u ovome nije izuzetak. U međunarodnim dokumentima UNESKO-a, Savet Evrope primećuje da se univerziteti zadržavaju samo na svojoj obrazovnoj ulozi. "Bolonja je na neki način suzila visoko obrazovanje na ulogu koja jeste osnovna, ta naučnoistraživačka, ali se zanemaruje šira odgovornost univerziteta ka društvu u celini. Smatramo da univerzitet sebe ne percipira dovoljno kao činioca civilnog društva", kaže Radmila Maslovarić, dodajući da se čini da univerzitet ne preuzima ulogu za razvoj društva u celini, kao i za obrazovanje akademskog građanina koji je sposoban da se kritički odnosi prema svetu. Otvaranjem te teme Fond hoće da skrene pažnju na to da univerzitet treba da počne da informiše građane, društvo, donosioce odluke o svim procesima koji su kritični za razvoj. "Recimo, mi sada čitamo u štampi da počinju da se kloniraju ćelije. Ja bih kao građanin volela da se napravi multidisciplinarni akademski panel koji će dovesti i lekare, biologe, hemičare koji će nama građanima objasniti, otvoriti društveno javnu debatu o tome šta je kloniranje, koje su etičke implikacije, da bih ja kao građanin mogla da zauzmem stav. Ili, recimo o klimatskim promenama. Tako mi vidimo širu društvenu ulogu univerziteta", ističe koordinatorka Fonda za visoko obrazovanje. Važno je da intelektualni mladi kadar bude aktivan, da ima širu sliku i sposobnost za kritičko sagledavanje društva. Ideja Fonda je da se vidi u kojoj meri Univerzitet sagledava svoju društvenu odgovornost, kako obavlja svoje zadatke i kako misli da bi to trebalo da radi. Kada istraživanje bude gotovo otvoriće se serija debata. Cilj je da univerzitet istupa u odnosu na društvo kao celinu, da preuzme odgovornost i kaže, recimo, "Ovo društvo ide u pogrešnom pravcu, evo i zašto" a zatim informiše o tome donosioce odluka.


 

Intervju: Tatjana Stojić, koordinator opšteg obrazovanja Programa mladih i Urgentnog fonda

Intervju: Tatjana Stojić, koordinator opšteg obrazovanja Programa mladih i Urgentnog fonda

"VREME": Inkluzija deluje kao veoma skup projekat. Imamo li mi kapaciteta da se izborimo sa tim?

TATJANA STOJIĆ: Što se tiče finansijskih sredstava, postoji budžet, mere IPPA projekta, podrška UNICEF-a, Svetske banke, našeg fonda za otvoreno društvo, sve ove organizacije daju svoju podršku i to zaista nisu mala sredstva. Finansije nisu problem. Ono što jeste problem je nedostatak druge vrste kapaciteta, nedovoljna pripremljenost škola... Misli se da je dovoljno da se ta deca uvedu u škole i gotovo. Nije dovoljno, mora sve da se promeni, čitava paradigma u školi mora da se izmeni. Nije ništa više isto, morate da individualizujete nastavu i uvažite različitost između dece. Nastavnici za to nisu obučeni. Naš zadatak je da posmatramo taj deo, kako se odvija sama nastava, kako se individualizuje, kako se rade pojedinačni obrazovni planovi. Ukoliko se to radi neadekvatno, nešto što je vrhunski domet inkuzivnog obrazovanja može postati sredstvo diskriminacije. Mnogo toga još mora da se promeni – metod, sadržaj, i dalje treba da se obučavaju nastavnici. Vi ste uvek u školi imali različitu decu. Ali su nastavnici radili često na samo jedan način, ko je uspeo da uđe u taj voz ušao je, ko nije, on je otpadao. Sada ne može više tako.

Što je, u stvari, korenita promena...

Inkluzija se vrlo tretira kao ulazak dece sa smetnjama u razvoju u obrazovni sistem. U pitanju je priprema sistema za različitost. Različitoj deci ne može da se pristupi kao što se to ranije radilo. Ukoliko se ne nastavi sa reformama, ukoliko se mnoge stvari ne promene, program, kurikulum, način, od inkluzije neće biti ništa. Inkluzija je kao novinu donela to da sve mora da se prilagođava deci.

To prilagođavanje podrazumeva da škola zna koje su prave potrebe deteta?

U tom smislu inkluzivno obrazovanje i jeste revolucionarno jer objedinjuje sve sisteme oko jednog deteta. Oni koji su do sada funkcionisali samostalno – sistemi socijalne, zdravstvene zaštite, obrazovni sistem, sada bi zapravo trebalo da počnu da se povezuju.

Škola treba da se otvori i ka lokalnoj zajednici. Postoje interresorne komisije u lokalnim zajednicama koje treba da procene koje su potrebe svakog učenika. U školi postoji inkluzivni tim. Taj tim sarađuje sa roditeljima, uključuje druge nastavnike, to je jedan kontinuirani proces koji počinje od prvog razreda i nastavlja se. Ranije je bio slučaj da su nastavnici u petom razredu zbunjeni i ne znaju šta da rade sa decom. Sada to treba da se radi timski, mada sam sigurna da ovakva praksa nije zaživela u mnogim školama.

Intervju: Tatjana Stojić, koordinator opšteg obrazovanja Programa mladih i Urgentnog fond

Intervju: Tatjana Stojić, koordinator opšteg obrazovanja Programa mladih i Urgentnog fond

"VREME": Podržavali ste ulazak i sprovođenje Bolonjske reforme u visokoobrazovanom sistemu Srbije. Šta mislite, dokle se stiglo i koja je uloga Fonda sada kada je Bolonja zaživela?

RADMILA MASLOVARIĆ: Dosta toga je urađeno, negde više, negde manje... Ali, sve u svemu, stanje se poboljšalo. Ali nije idealno. Mislim da je najveća boljka kvalitet obrazovanja. Što se tiče uloge Fonda, mi jesmo u jednom trenutku odlučili da je zaista vreme da se Univerzitet bavi sobom, ušao je Tempus u Srbiju i mi smo rešili da taj vid podrške reformi postepeno počnemo da privodimo kraju. Otvorili smo jednu temu za koju smatramo da je neobično važna, a to je društvena uloga univerziteta. To je boljka ne samo Srbije, već i mnogo šire i prepoznaje se kao tema budućnosti.

Čuje se mnogo kritika na račun Bolonje, i to opet nije samo boljka Srbije. Kada se osvrnemo, mislite li da smo mogli da se "izvučemo" iz te reforme i(li) da iznađemo neki drugi put?

Mislim da nismo mogli da se izuzmemo iz toga. Univerzitetsko obrazovanje je kod nas jako okoštalo, uspavano u zastarelim strukturama. Na velikom broju fakulteta se radilo sa udžbenicima iz sedamdesetih, osamdesetih i kakva god da je Bolonja sa svim svojim manjkavostima, ona je bila jedina šansa da se univerziteti uteraju u reforme. Ja nisam sigurna da bi to bilo moguće da nisu postojali formalni proces i formalna obaveza. Bolonja je sada evropski prostor visokog obrazovanja koji je veoma širok. Mi smo u Fondu rekli ovako: "U redu, podržaćemo Bolonju jer je to put da počne da se razmišlja o reformama." Ona je otvorila ta vrata, imala je svoje manjkavosti, ima ih i dalje, ali mislim da je potrebno da još nekoliko generacija izađe sa fakulteta da bi se video pravi učinak. Mislim da bismo na mapi Evrope bili crna tačka da Srbija nije prišla ovom procesu.

Postojala su neka očekivanja da Beogradski univerzitet uđe na Šangajsku listu...

Da, mi želimo da Beogradski univerzitet uđe na Šangajsku listu, a pritom se zanemaruju neki važni aspekti. Mi moramo da pričamo o temeljnom kvalitetu da bi uopšte mogli da dođemo do priče o rangiranju.


POŠALJI KOMENTAR ODŠTAMPAJ TEKST
 


PRIKAŽI SVE KOMENTARE (0)


Intervju: Jadranka Stojanović, koordinatorka romskog programa i programa javnog zdravlja

Intervju: Jadranka Stojanović, koordinatorka romskog programa i programa javnog zdravlja

"VREME": Podaci od pre nekoliko godina o broju dece koja pohađaju školu su bili porazni. Ima li poboljšanja?

JADRANKA STOJANOVIĆ: Promenjen je zakon, on sada omogućava pristup romskoj deci. Uvedeni su i pedagoški asistenti, mada moram da kažem da smo mi 1996. počeli u naše pilot-projekte da uvodimo pedagoške instrumente u predškolskim programima, a zatim od 2000. i u školskim. No, što se tiče državne statistike, problem je što nema praćenja, mi pokušavamo da delujemo na to. Jedinstveni informacioni sistem i dalje ne funkcioniše tako da su podaci vrlo šturi. Uglavnom imamo trendove na osnovu nekih posrednih pokazatelja. Najveći napredak je u tome da je više romske dece ušlo u obrazovanje. Neke procene su da se taj broj povećao za oko 20 odsto. S obzirom na to da je trend osipanja bio jako veliki, između 70 i 90 odsto dece, sada je, makar na početnom nivou, to osipanje manje. Takođe, manje je prisustvo romske dece u specijalnom obrazovanju. Studije su pokazale da je oko 30 odsto romske dece u specijalnom obrazovanju, dok je u nekim sredinama taj broj bio znatno veći. Sada se sva deca upisuju redovnu školu.

Zašto je toliki broj romske dece ranije upisivan u specijalne škole?

Istraživanje je pokazalo zašto su roditelji upisivali decu u specijalno obrazovanje. Pored toga što su ih komisije tako kategorisale, uglavnom se smatralo da su roditelji tražili da se deca upišu u te škole jer one daju posebne pogodnosti – besplatne udžbenike, užinu, kasnije mesto u učeničkim domovima. Sigurno da to negde jeste bio podsticaj, ali nije svugde bilo tako. Generacijski su romska deca, što je vrlo nepovoljno, išle u specijalne škole, ali je najalarmantnije to da su se ona tamo dobro osećala. Pitanje je zašto. Zato što je odnos drugačiji.

Istraživanje pokazuje da su kod romske dece ocene na nivou postignuća za dve niže od ocena dece većinske populacije. Kao najčešći razlog navođeno je siromašno. Činjenica je da Romi nemaju adekvatne podsticaje u siromašnim sredinama, ali pokazalo se da 40 odsto razloga za loš uspeh leži u siromaštvu, a 60 u obrazovnom sistemu koji im nije pristupio na pravi način.

Sada im je pristup školi olakšan. Ali, da li je naš obrazovni sistem zaista otvoren? Spomenuli ste da su se romska deca lepše osećala u specijalnim školama jer je odnos prema njima bio drugačiji.

Sada smo doprineli boljem pristupu, ali ono što i dalje ostaje kao problem jeste kvalitet. Kakva će im biti postignuća, da li imaju odgovarajuću podršku, koliko će dugo ostati u obrazovanju. Naš obrazovni sistem još nije prijateljski orijentisan ka njima u praksi. Postoji jedna vrsta diskriminacije koja nija javna. Naime, dolazi do snižavanja kriterijuma za romsku decu, ne pregledaju im se zadaci, dobijaju manje da rade nego ostala deca. Jednostavno, često se smatra da je za njih dovoljno samo da znaju da čitaju i pišu.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net