HOĆEMO ŠANSU DA SE DOKAŽEMO: Jovana Ružić / foto: ivan šepić

Nostrifikacija diploma >

Slučajno obeshrabrenje

Iako je, nakon ratifikacije Lisabonske konvencije o priznavanju kvalifikacija u oblasti visokog obrazovanja u Evropi i donošenja Zakona o visokom obrazovanju nostrifikacija ukinuta, u praksi se povratnici u Srbiju i dalje suočavaju sa sporim, komplikovanim i skupim procesom zakonski nepostojeće nostrifikacije

Radovan Miočić živi i radi u Detroitu, u Americi. Rođen je i odrastao u Beogradu. Šef je međunarodnog istraživačkog tima Hondinog istraživačkog centra u Americi. Trenutno radi na softveru koji će automobilima omogućiti da kroz bežičnu komunikaciju preduprede potencijalne saobraćajne nezgode. Nakon završene srednje Elektrotehničke škole "Nikola Tesla" i upisanog Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, sa porodicom je 1998. emigrirao u SAD, gde se školovao u oblasti kompjuterskog inženjeringa. Objavio je 13 naučnih radova i patentirao nekoliko ideja. Vanredni je profesor na jednom univerzitetu u Detroitu.

"Zbog nostalgije, porodice i zbog ljubavi prema svom narodu, pre tri godine sam razmišljao o povratku u Srbiju", kaže Miočić i nastavlja: "Raspitivao sam se o poslovima i jedan od uspešnijih razgovara mi je bio sa Institutom ‘Mihajlo Pupin’, gde mi je rečeno da prvo moram da nostrifikujem diplomu, što sam i pokušao da učinim." Slao je mejlove i dokumenta na svoj fakultet u Beogradu, ali bezuspešno. Na kraju se sastao sa profesorom koji mu je sa fakulteta slao te mejlove i koji mu je prilikom susreta održao "predavanje" o tome kako "ne treba da se vrati" i "kako nema šta da traži u Srbiji". "Ceo proces me je razočarao i, između ostalog, uticao da odlučim da se ne vratim u Srbiju", završava priču Miočić.

PROBLEM: Snimak njegovog govora gledali su u maloj sali Doma Narodne skupštine, 7. marta, ministar obrazovanja, nauke, tehnološkog razvoja i informatičkog društva Žarko Obradović, njegov sekretar, predstavnici Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, poslanici i predstavnici organizacija civilnog društva koji se bave problemom priznavanja diploma stečenih u inostranstvu. Tada je u Narodnoj skupštini organizovano javno slušanje na temu "Nostrifikacija diploma". Ta reč bi u ovom kontekstu mogla da se definiše kao: "davanje ravnopravnosti svedočanstvima stranih škola sa svedočanstvima domaćih škola iste vrste kroz detaljno upoređivanje studijskih programa stečenih i traženih kvalifikacija".

Iako je nakon ratifikacije Lisabonske konvencije o priznavanju kvalifikacija u oblasti visokog obrazovanja u Evropi (donesena 1997; u Srbiji ratifikovana 2004; ne poštuje se sve do danas) i donošenja Zakona o visokom obrazovanju 2005. godine nostrifikacija ukinuta, u praksi se povratnici u Srbiju i dalje suočavaju sa sporim, komplikovanim i skupim procesom zakonski nepostojeće nostrifikacije.

Postoje dve vrste nostrifikacija: akademska, koja služi nastavku školovanja u Srbiji, i profesionalna, za zaposlenje. U oba slučaja, diplome stečene u inostranstvu se daju na uvid nadležnoj obrazovnoj instituciji u Srbiji, koja ih razmatra priznajući im (ili ne) jednakost u odnosu na domaća visokoškolska svedočanstva.

Za akademsku nostrifikaciju je zaduženo Ministarstvo prosvete, a u Vojvodini Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, i oko toga nema velikih problema. Za nostrifikaciju visokoškolskih dokumenata nadležni su univerziteti i samostalne visoke škole. Tu sistematsko uređenje ovog procesa prestaje. Svaki od tih nadležnih univerziteta i samostalnih visokih škola svojim statutima i pravilnicima regulišu proces. Zbog toga se može desiti da se na jednom univerzitetu nostrifikacija čeka od tri meseca do nekoliko godina (ako se uopšte dočeka), na drugom – vreme može da se skrati ali uz plaćanje od 1500 do 2000 evra, na trećem može da se desi da diploma ne bude priznata iako je drugoj osobi priznata.

ISKUSTVA I STATISTIKE: Jovana Ružičić se pre tri godine vratila u Srbiju, nakon 11 godina života u Americi. Po povratku je osnovala neformalno udruženje "Povratnici" u kojem je danas oko 720 bivših "odlivenih mozgova": svi imaju makar završen fakultet, a više od polovine završilo je magistarske ili doktorske studije na nekom od univerziteta iz celog sveta.

Njihova iskustva su raznolika, a Jovana Ružičić ih za "Vreme" klasifikuje u tri grupe: "Prva grupa je najmnogobrojnija: to su oni koji su ušli u proces nostrifikacije, a posle određenog perioda stresa – odustali. Druga grupa su oni koji su nostrifikaciju obavili na nekom od privatnih fakulteta gde su to platili 1500 ili više evra. Treća grupa su oni koji su nostrifikovali diplomu preko veze, bez stresa i veoma brzo."

Osim u "Povratniku", ljudi sa sličnim iskustvima okupljaju se i u drugim udruženjima, kao što su "Srpski Siti Klub" i Organizacija srpskih studenata u inostranstvu – OSSI.

Prva prepreka sa kojom se suočavaju oni bez viška novca ili visokopozicioniranih poznanika jeste nedostatak informacija. Onaj ko želi da mu se strana diploma prizna prvo mora sam da pronađe fakultet u Srbiji sa predmetima i programom sličnim njegovoj stranoj diplomi. Nakon toga, izabranom fakultetu predaje oko osam različitih dokumenata (taj broj opet zavisi od univerziteta do univerziteta), što zbog "ovlašćenog i overenog prevoda" može da košta i nekoliko stotina evra, a tome se dodaju i "troškovi procesa" (opet zavisi od ustanove do ustanove). Na kraju preostaje čekanje: ponekad tri meseca, a ima i još uvek nezavršenih slučajeva koji traju i po devet godina.

Naspram ovih iskustava stoji statistika Univerziteta u Beogradu koja kaže da je od 2007. do 2010. godine priznato 1225 stranih diploma, a da je prosek čekanja za 2010. godinu na svim fakultetima ovog univerziteta – 50 dana. Jovana Ružičić kaže da joj nije jasno kako se iskustva članova "Povratnika" toliko razlikuju od ove statistike.

U Ministarstvu obrazovanja, nauke, tehnološkog razvoja i informatičkog društva za "Vreme" kažu da proces nostrifikacije jeste "neizvestan, dug i skup", i da bi ga trebalo urediti izmenama Zakona o visokom obrazovanju: "Izmenama zakona biće omogućeno priznavanje, a ne nostrifikacija, razdvojeni akademsko i profesionalno priznavanje i, možda, će biti unificirane cene. Smatra se da ‘akademska’ nostrifikacija treba da ostane u domenu visokoškolskih ustanova, a da za nostrifikovanje radi zapošljavanja treba da se formira jedno telo na nacionalnom nivou, npr. organizaciona jedinica u okviru Ministarstva, pri ENIC službi (Evropska mreža nacionalnih informacionih centara za akademsku mobilnost i priznavanje diploma) ili nešto slično", kaže Mirjana Vesović, načelnica u Sektoru za visoko obrazovanje Ministarstva obrazovanja.

POZITIVNI PRIMERI I POSLEDICE: U istraživanju ovog problema koje je uradio "Srpski Siti Klub" vidi se da je proces nostrifikacije na Univerzitetu u Novom Sadu jednostavniji nego u Beogradu, ali je "problem i dalje prisutan u činjenici da je taj proces vezan samo za Univerzitet u Novom Sadu i da dolaskom novog rektora može potencijalno opet da se promeni, jer ne postoje jasni i obavezni kriterijumi, kao ni standardizacija procesa", piše u istraživanju.

U Hrvatskoj je, u procesu EU integracija, osnovana Agencija za znanost i visoko obrazovanje, koja se sa ENIC službom bavi priznavanjem visokoškolskih diploma zarad zaposlenja i to kroz jednostavan i jeftin proces. Nadležna kancelarija bavi se priznavanjem stranih diploma fokusirajući se na pet elemenata koji čine kvalifikaciju – stepen, obim, kvalitet, profil i ishodi učenja. Ne teži se tome da strane kvalifikacije treba da budu skoro iste kao domaće, već se prihvataju razlike koje nisu suštinske. Svi procesi priznavanja visokoškolskih isprava u Hrvatskoj koštaju 65 evra. Na Univerzitetu u Beogradu priznavanje doktorske diplome košta oko 500 evra za državljanina Srbije, a 1000 za stranca.

U Grupi 484 ističu jednu bizarnost celog fenomena. Preko Fonda za mlade talente je za poslednje tri studijske godine na školovanje u inostranstvo otišlo 983 mladih a za to je iz budžeta poreznih obveznika izdvojeno oko 7.000.000 evra. Ukoliko ne postoji mogućnost priznavanja diploma ili on ostane ovoliko komplikovan, ta sredstva su uzaludno uložena.

U istraživanju "Srpskog Siti Kluba" navode se još neke karakteristike procesa nostrifikacije u Srbiji: "predrasude i nerazumevanje problematike od strane akademskih institucija i Ministarstva prosvete, neaktivnost Ministarstva prosvete, netransparentnost postojećih procesa, nedovoljna komunikacija i razmena iskustava i primera dobre prakse među pojedincima koji se bave problematikom priznavanja diploma".

"Ima onih koji su bili ovde par godina i posle se vratili odakle su došli. Nostrifikacija nije glavni razlog njihovog odlaska, ali jeste dobar dokaz kako ova sredina nije spremna za nova znanja. Mi ne tražimo specijalne uslove već jednaka prava za učešće na tržištu rada. Neka nam se da šansa da se dokažemo jer mi donosimo inovacije. Ovaj problem nije toliko bitan za nas koji smo se vratili u Srbiju. Bitniji je za one koji sada razmišljaju da li da se vrate ili ne’", kaže na kraju Jovana Ružičić.

Da li se zbog svih ovih iskustava može pomisliti da država i društvo rade na obeshrabrivanju povratnika? "Po mom mišljenju svakako se ne radi o obeshrabrivanju naših mladih školovanih ljudi da se vrate u zemlju, bar ne namerno", odgovorila je Mirjana Vesović iz Ministarstva obrazovanja.


 

POŠALJI KOMENTAR ODŠTAMPAJ TEKST
 


PRIKAŽI SVE KOMENTARE (0)


 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net