IGRAČKA PLAČKA: Život nije video-igrica / foto: a. anđić

Vršnjačko nasilje >

Školsko doba pod kacigom

Osam od deset škola sa najviše nasilja u Srbiji nalazi se u Beogradu

Među udarnim vestima krajem prošle nedelje na jednom uglednom veb-portalu bile su čak tri o tučama i nasilništvu među osnovcima i srednjoškolcima. U tom trenutku izgledalo je da se sve samo nadovezalo na glavni tragični događaj, ubistvo sedamnaestogodišnjeg Ervina Bilickog kod Bečeja, te da se u koncentričnim krugovima proširilo vršnjačko nasilje koje je u prethodnom slučaju pošteno uzdrmalo javnost.

Nasilništvo nad Ervinom koji je mučki pretučen i tragedija njegove porodice, razumljivo, isprva su izazvali emocije i ogorčenje zbog surovosti među mladima kojoj, čini se, više niko ne može stati na put. A onda je ova smrt dobila i sasvim nove dimenzije. Ubistvo mladića, mađarskog Roma, sumnjičenje "korpulentnog" četrnaestogodišnjaka za zločin, koji je iste nacionalnosti, potom pominjanje grupe skinheda kao glavnih krivaca, nejasnoće oko ubistva, zamršenost motiva, uz to i splet nesrećnih okolnosti, postali su povod za sumnje jer se ionako "zna" kako neko nekog tu krije, povod da se uzburkaju međunacionalne strasti i da se, u krajnjem, plasira mnogo nagađanja.

Vrhunac u izveštavanju dostignut je kada je na naslovnoj strani "Blica" osvanula slika unakaženog lica preminulog dečaka. Čemu je to služilo niko tačno nije znao. Posle zgražavanja čitalaca, naročito roditelja čija su deca videla tu sliku, usledilo je i zajedničko saopštenje novinarskih udruženja, po kojima je "Blic" prekršio Etički kodeks jer "bez obzira na motive, objavljivanje ovakvih fotografija predstavlja očigledan primer zloupotrebe medija i porodične tragedije". Kako se moglo videti iz objašnjenja uredništva ovih novina, "Blic" je, zakoračivši jedan korak dalje, reklo bi se zarad pravdoljubivosti i aktivnog učestvovanja u istražnom postupku, u stvari duboko zagazio s one strane dozvoljenih medijskih granica. Međutim, iz konteksta sporne fotografije otvorilo se još jedno veliko pitanje: šta je starije – mediji ili nasilje? Da li mediji svojim pretrpanim crnim hronikama i istaknutim naslovima i slikama o ubistvima i siledžijstvima podstrekuju sledeći, novi krug nasilništva, ili je nasilništvo već toliko naraslo da mediji sve i da hoće ne mogu da ga revnosno prate i da mu daju zasluženo mesto. Postoji čak mišljenje, ali i argumenti, da nekih oblika nasilničkog ponašanja zapravo i nema više nego što ih je ranije bilo, nego se to samo čini usled slikovitih i senzacionalističkih napisa.

DEČJE IGRE: Taj model ne važi i za vršnjačko nasilje. Kako istraživanja pokazuju, ovde je reč o planetarnom fenomenu koji se zove porast agresivnosti. U jednom intervjuu datom Radiju Slobodna Evropa, profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu dr Dragan Popadić rekao je da se čovečanstvo suočava sa nasiljem te da i sami vidimo koliko nasilje kulja iz svih medija, filmova, video-igara što je sigurno snažan generator stvarnog nasilja. "Zašto se to dozvoljava, ne samo kod nas, već u mnogo razvijenijim zemljama? Malo je poznat podatak da je veza između gledanja nasilja u medijima ili igranja nasilnih video-igara i spremnosti na kasnije nasilje veća ili je ista kao veza između pušenja i opasnosti od dobijanja raka pluća, ili između nekorišćenja kondoma i dobijanja side ili nekih drugih zaraznih bolesti. U ova dva navedena primera opasnost je toliko velika da su ogromne društvene akcije preduzete da se tu nešto učini. U slučaju nasilja na televiziji ili nasilnih video-igara, veza je podjednako snažna i ništa se ne preduzima."

Verbalno nasilje, vređanje i ponižavanje kao najčešći oblik vršnjačkog nasilja, i fizičko kao nešto manje zastupljeno, smatra se oduvek je postojalo, ali je dobilo i nove osobine. Kao prvo, vršnjačkog nasilja evidentno ima više nego pre, drugo, ono je brutalnije nego pre, i treće, sve češće je unapred planirano. Nađe se tako nekolicina drugara, presretnu jednog na putu do škole i pretuku dok neko od njih sve to snima. Snimak se postavlja na Jutjub, pa se čak organizuje i glasanje za najbolji, odnosno najbrutalniji video. "U svim tim slučajevima", kaže prof. Popadić, "ono što meni najviše pada u oči jeste vršnjačka norma – da nije strašno nekoga izbosti noževima ili pretući na smrt, da je taj način obračuna nešto što, ako prođe nekažnjeno, podiže status u grupi. Surovost s kojom oni gledaju na druge je ono što mene lično tu najviše iznenađuje. Nije to surovost jednog ili dvojice psihopata, već surovost grupe." Pre dve godine u osnovnoj školi u Irigu, nekoliko đaka je kroz prozor bacilo i teško povredilo drugaricu iz razreda, a od neshvatljivih i nenormalnih primera maltretiranja i povređivanja među decom do danas nastao je čitav arsenal.

Istraživanja pokazuju da je nasilje u školama podjednako zastupljeno i u svetu i kod nas, samo što se po međunarodnom testiranju krajem 2011, Srbija za poslednje četiri godine pomerila za šest mesta naniže i našla se na 11. mestu na listi od 52 države. U porastu je i nova "navika" korišćenja oružja (noževa, bejzbol palica, šipki, lanaca, pištolja), kao i grupne i masovne tuče koje se sve češće završavaju tragično. Tako je u istraživanju Centra za prevenciju devijantnog ponašanja, u kome je učestvovalo 5000 novosadskih osnovaca, polovina njih potvrdila da neko iz njihovog razreda ima hladno ili vatreno oružje. Kada je Beograd u pitanju, podaci su više nego zabrinjavajući. U studiji prof. Popadića kaže se da se među deset škola sa najviše nasilja u Srbiji, čak osam nalazi u Beogradu, a među 50 škola sa najmanje nasilja svega su tri iz glavnog grada.

TEORIJA I PRAKSA: Građansko vaspitanje i veronauka u školama izgleda nisu uticali na toleranciju, kulturu i smanjenje agresivnosti kod dece. Siledžije ne biraju mnogo gde će fizički ili verbalno da zlostavljaju vršnjake, bilo ispred škole, u dvorištu, svlačionici, igralištu, a najpogodniji vid omalovažavanja jesu internet i SMS-ovi. Dete žrtva je tada neprestano izloženo maltretiranju, i to ne samo od onih najagresivnijih nego i od naizgled pristojne dece. Lomovi u učionici i podmetanja, tajna snimanja koja osvanu na Jutjubu ili Fejsbuk grupe koje počinju sa onim "ko mrzi (tog i tog)" ili "taj i taj je najveći kretenčina, pederčina, kurvetina..." stalni su izvor frustracija i poniženja dece na koju se grupa okomila. Vesti i dalje šokiraju, jer neko je dete htelo da se ubije zbog toga, učenica se ispisala iz škole zbog pretnji, omalovažavanja, maltretiranja na društvenim mrežama, a zbog ismevanja na Fejsbuku učenica iz Valjeva doživela je kliničku smrt u trenutku kada se požalila školskom pedagogu. Svaki peti osnovac bio je žrtva slične vrste vršnjačkog maltretiranja, pokazuje istraživanje Unicefa i Instituta za psihologiju. A da posledice ne bi bile kobne, stručnjaci pozivaju na prevenciju i bolju kontrolu dece.

Šta kažu deca? Za ilustraciju mogu poslužiti odgovori osnovaca i srednjoškolaca iz vojvođanskih škola: na pitanje da ih neko uznemirava, da im preti ili zlostavlja, da li bi to prvo rekli roditeljima, 35 odsto dece je reklo da im roditelji ne znaju da koriste Fejsbuk, jer bi im inače zabranili da koriste internet. Manji broj dece, njih 25 odsto, ne bi prvo reklo roditeljima, 15 odsto dece je reklo da im roditelji ne koriste računar i isto toliko smatra da im se ne može ništa desiti na internetu.

Smatra se da je učenje nasilnog ponašanja retko kad namerno i sistematsko, nego je pre svega učenje ugledanjem. A deca se prvo ugledaju na porodicu, pa na okruženje, vršnjake, onda dolaze mediji, pa društvena klima i, na kraju, škola. Onoliko koliko je agresivnosti u svakoj toj grupi toliko će je prikupiti i deca u svom ponašanju. Koliko je empatije i međusobne osećajnosti razvijeno u porodici toliko će ih onda i dete ispoljiti prema vršnjacima. Otuda je jasno odakle početi sa promenama, ako se išta želi menjati. A u našem društvu, u našoj civilizaciji, nasilje jeste nešto što je vrednost, jer onaj koji ima veću moć zaista pobeđuje. Dragan Popadić je mišljenja da se "vođe različitih grupa, oni koji uspevaju, od politike do drugih manjih grupa, odlikuju agresivnošću i nasiljem u svojim nastupima. To je model koji se neprestano uči, ne samo u medijima. Svuda u javnom životu vidimo koliko je to dominantno." Model nasilja, koji se vidi kako u filmovima tako i u javnom životu, čini i decu nasilnom, a ona taj model poštuju jer misle da će i njima to doneti poene kod njihovih vršnjaka. Dodatni problem je što nasilnici gotovo nikada ne odgovaraju, ili su to neretko komplikovani porodični i zdravstveni slučajevi pa okolina naprosto ne zna šta će s njima.

Tako su po logici "pametniji popušta" nedavno odjeknula dva već čuvena primera. Prvi, u osnovnoj školi u Batajnici, gde 25 đaka devet dana nije išlo na nastavu zbog druga iz razreda koji ih, kako tvrde roditelji, neprestano maltretira. Za to niko u školi nije imao rešenje, pa se na kraju došlo do apsurda da je jedino taj dečak dolazio u školu i redovno pohađao nastavu, a ostala deca sedela kod kuće. I, drugi primer, u niškoj školi za obrazovanje dece sa posebnim potrebama, za problem zaštite od fizičkog nasilja jednog vršnjaka predloženo je da svi drugi đaci na nastavi nose ni manje ni više nego – zaštitne kacige. Valjda po principu sve je lepo to što teorije i strategije predlažu, ali u praksi zna se šta glavu čuva.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net