SELEKTOR: Veliki teret za sve / foto: ap

Fudbal >

Sinišine velike cipele

Godinu dana od kad se Siniša Mihailović vratio u srpski fudbal vidimo da je taj povratak bio diletantski, nepotreban i preuranjen

U Italiji, čije državljanstvo ima, Siniša Mihailović imao je veliku fudbalsku karijeru. Ko god odigra više od deset sezona u Kalču zaslužio je penziju, a ako u tom periodu uradiš i neke važne stvari, onda si blizu toga da budeš legenda.

Mi smo bili ponosni na Sinišu i njegove "slobodnjake". Kad god bi pogodio iz daljine igrajući za Romu, Sampdoriju, Lacio ili Inter nama bi u Srbiji zaigralo srce kao kada danas gledamo Novaka Đokovića.

Naš Siniša, "Barbika" iz Borova Sela, dominirao je u jednoj od najjačih i najtežih liga na svetu. On je osećao privrženost naroda i često je isticao svoje srpstvo, pozivao se na njega i, evo sad je prilika, u vreme bombardovanja Srbije nosio majice sa eksplicitnim porukama podrške "svom narodu" rizikujući da bude kažnjen i suspendovan.

Miha je voleo da igra i za reprezentaciju SR Jugoslavije. Toliko je strastveno nastupao da je skoro u svakoj četvrtoj utakmici bio kažnjen crvenim kartonom. Neki njegovi golovi bili su neobično važni, neki njegovi centaršutevi su donosili pobede, kao što su njegovi kiksevi u odbrani bili upamćeni.

Čitav njegov nastup odlikovala je ogromna strast: želeo je da bude pobednik u svakom trenutku, izgledao je kao predvodnik i onda kada to nije bio. U takvom kontekstu ostalo je mutno njegovo ponašanje van terena, u trenucima kada je dolazio nazad u svoju otadžbinu, njegova samovolja, sklonost ka "ludom provodu" i slično. Sportski izveštači, ovi koji se danas bune protiv njega i njegovih igrača u reprezentaciji, uspevali su da ne izveste javnost o svim lošim stvarima koje su pratile reprezentaciju.

NAJVEĆA ZLA: Danas je situacija drugačija i Siniša se suočava sa drugom stranom sportske slave. Postao je najomraženija ličnost srpskog sporta, on je uništitelj nacionalnih snova o odlasku fudbalske reprezentacije na Svetsko prvenstvo u Brazilu 2014. godine, on je prevarant koji u saradnji sa menadžerima pravi tim da bi uzimao procente od njihove prodaje i, poslednje, on je neznalica.

Zašto se, zaboga, bilo ko oseća toliko loše zbog neuspeha jedne sportske ekipe i zbog čega je potrebno po blatu razvlačiti ljude koji ulažu svoje vreme da bi nastupali za državu čiji građani pojedinačno sami ne bi volontirali niti jedan dan kada bi ih neko pozvao da to urade?

Mihailovića je doveo Tomislav Karadžić, prvo lice srpskog fudbala, u trenutku kada mu je trebalo nešto veliko da bi sa sebe sklonio bes javnosti. Mihailović je pristao, došao, ali bes nije prestao. Karadžić, bez obzira na to što u poslednje vreme barem daje suvisle izjave koje pokazuju čoveka koji može da se suoči sa realnim svetom, ostaje označen kao nešto najgore što se srpskom fudbalu dogodilo i to se nikada neće promeniti.

Siniša je danas drugo, a igrači su treće najveće zlo. Ako se malo zagledamo, videćemo da su te ocene preterane, ali da su zasnovane na nekim činjenicama, jer se Siniša i Savez ne brane pravim argumentima.

Prvo, tvrde da smo primenili koncept radikalnog podmlađivanja tima pa zato nema rezultata. Ovo ne znači ništa jer nema nikakvog pokazatelja da je za takvim potezom bilo potrebe jer nije pokazano da imamo toliko supertalentovanih "mladih igrača" koje bi trebalo naprasno preseliti u A tim. Ako toga nema, onda je otvoren prostor za one koji kažu da nam tim sastavljaju menadžeri tipa Falji Ramadani, Serđo Berti i tome slično, e da bi promovisali igrače iz svoje agencije. O tom argumentu kasnije.

Reprezentacija bi trebalo da bude skup najboljih koje jedna država ima: to nema veze sa godinama, već sa talentom i prikazanom igrom. Mi znamo da ovaj Sinišin tim to nikada nije bio, jer se on lako odrekao nekih igrača koji su samo svojim iskustvom mogli značajno da pomognu "mladima" u stasavanju. Postoji merljiv podatak o tome koliki je prosečan uzrast tima koji osvaja prvenstva, i to je oko 30 godina. Naravno da Srbija nikada neće biti prvak sveta ili Evrope u fudbalu, ali je za prolaz na te završne turnire potrebno imati izbalansiran tim. Primer za to je reprezentacija Hrvatske gde se planski uvode mladi igrači onda kada je jasno da su svojim umećem prevazišli "veterane". Tako je i u drugim sportovima u kojima je Srbija uspešna.

GUBITNICI: Ovako, grupa mladih i talentovanih fudbalera, među kojima ima nekoliko njih koji mogu da budu upamćeni kao dobri igrači, dovedeni su u situaciju da budu gubitnici i da sa njih niko ne skida tu auru, jer su ovi koji treba da ih štite, Siniša i Savez, toliko kompromitovani da to ne mogu da urade. Posle glupog poraza u Zagrebu izgledalo je kao da igrači sami treba da daju objašnjenje, da se izvinjavaju, da objasne naciji zašto su je "izdali", što je nedopustivo.

O tome da li igraju samo oni koji su pod uticajem pomenutih menadžera suvišno je ozbiljno govoriti jer kakav interes ima neki menadžer da mu igrač bude prepoznat kao deo neke loše ekipe, da bude gubitnik i slično? Naravno, ponekad je interes agencija mali i bazira se na utisku koji traje kratko: taman dok ne prodaju igrača ili dok on ne stekne broj utakmica dovoljan da dobije radnu dozvolu u Engleskoj. Ipak, preteran je i ne toliko važan uticaj "tih ljudi", posebno u sadašnjem srpskom fudbalskom kontekstu gde su oni već viđeni kao neko koga bi trebalo u najmanju ruku pritvoriti dok se neke stvari ne razjasne.

Priča o uticaju menadžera, čitaj mafije, služi da prikrije nedostatke sistema jer čitava priča sa dovođenjem Mihailovića, kao i sa njegovim prethodnicima, više se tiče karaktera upravljanja Tomislava Karadžića nego neke zavere na koju on ne može da utiče. Jednostavnije, i vojničkim rečnikom, selektori su za Karadžića vrsta dimne zavese da "narod" ne bi lomio mozak oko toga zašto se, zaboga, taj čovek uopšte nalazi na čelu fudbalskog saveza. Kada se posmatra iz tog ugla, onda je jasno da je čitav sistem bolesno ustrojen pa je jasno da se iz toga ne može roditi nešto zdravo i uspešno.

Odlazak na SP u Južnu Afriku 2010. godine bio je incident: tadašnji selektor Radomir Antić je svojim autoritetom uspeo da stvori dobru atmosferu u i oko tima, ali je bio sapleten od Karadžića i pre nego što se otišlo u Afriku. Karadžić drži Savez kao da mu je dedovina i zbog toga ćemo biti svedoci još mnogim užasima u srpskom fudbalu (osim ako i on ne ode u talasu borbe protiv korupcije).

TUŽAN KRAJ: Mihailović se, opet, priključio tom sistemu jer mu nikako nije išlo kao treneru u Italiji, što ne znači da nešto neće da napravi u narednih dvadesetak godina. On je došao kao stranac, kao neko ko je poznavao ekipu "iznutra", ali pre desetak i više godina, i predstavio se više kao učitelj, dirigent i diplomata nego kao trener.

Omanuo je u svim aspektima.

Kao učitelj očevidno nema dovoljno harizme da bi napravio tim koji mu veruje i koji je spreman da "izgine" na terenu. Verovatno zbog toga što je krenuo od pretpostavke da su ti igrači razmaženi, pokvareni i da su skloni zabušavanju, baš kao što je bila njegova generacija. On je hteo da ih nauči da ne ponavljaju njegove greške, ali vidimo da to ne funkcioniše. Omanuo je i kao dirigent jer će ga ljudi upamtiti kao tipa koji je terao igrače da pevaju himnu po svaku cenu, što je od samog početka stvorilo zlu krv u timu i javnosti. On ima frizuru koja podseća na onu Ivana Tasovca, ali očevidno da tu svaka sličnost prestaje na ovom muzičkom i menadžerskom planu. Tim peva himnu, ali se vuče po terenu bezvoljno i bezidejno tako da nije zaslužio poštovanje onog tima koji ne peva himnu, ali donosi bodove.

A bodova nema, očevidno, zato što Mihailović nije trener koji je dorastao ovom nivou odgovornosti. Suviše je on fokusiran na pomenute "spoljne aspekte" i svoj ugovor, na kraju, nego na igru tima. On se javno hvalio da nosi cipele tri-četiri broja veće da mu noga ne bi izgledala bezveze kada se "dotera": to priznanje je na neki način i najbolja ilustracija njega kao trenera – popeo se tri-četiri stepenice više nego što objektivno može, ume i zna. Zato nam se sve ovo i dešava.

Dole Tole!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net