ANTIKINESKI PROTEST: Tibetanac na ulici u Nju Delhiju / fotografije: reuters

Samospaljivanje >

Ljudi buktinje

Ministarstvo zdravlja Bugarske najavilo je da će pokrenuti kampanju protiv samoubistava. Od kada je zemlju počela da trese ekonomska i politička kriza, praćena demonstracijama nezadovoljnog stanovništva, dramatično je porastao broj ljudi koji sebi pokušavaju da oduzmu život, a najveći šok izazivaju samospaljivanja. Od osam ljudi koji su se u poslednja dva meseca sami zapalili, četvoro je podleglo povredama

Za bugarsku javnost posebno je šokantan bio slučaj tridesetšestogodišnjeg Plamena Goranova, alpiniste i fotografa. Goranov je umro 3. marta, jedanaest dana nakon što se zapalio ispred skupštine grada Varne. Pored njega su pronađeni plakat na kome je bilo napisano da poziva na ostavku gradonačelnika i sve odbornike i dva kanistera sa zapaljivom tečnošću. Uticajni bugarski kolumnista Ivan Bedrov napisao je da bi gest Goranova "trebalo da dovede do buđenja svesti". Osim Goranova, u februaru je još dvoje ljudi u Bugarskoj pokušalo da se ubije samospaljivanjem. Vencislav Vasilev (53), nezaposleni otac petoro dece, polio se benzinom i zapalio ispred kancelarije gradonačelnika u bugarskom gradu Radnevo. Jedan mladi Bugarin preminuo je od posledica samozapaljivanja u Velikom Trnovu 19. februara, ali policija je zaključila da je njegov čin bio rezultat šizofrenije, jer nije izrazio bilo kakve zahteve.

Vlada Bojka Borisova pod pritiskom socijalnog nezadovoljstva podnela je ostavku 19. februara, najavljeni su izbori u maju, ali požar nemira i pokušaja samoubistava samospaljivanjem nije se smirio. U martu se jedan pedesetjednogodišnji Bugarin zapalio ispred zgrade predsedništva u Sofiji, u selu Sitovo na severu Bugarske nezaposleni četrdesetogodišnjak je, pre nego što je zapalio sebe, rekao da nema ni za hleb za svoje dete i da to "više ne može da izdrži". Rudar nedavno otpušten sa posla neposredno pre nego što se zapalio pozvao je navodno svoju suprugu i rekao joj da se oseća beskorisno. Zapalio se u prisustvu sina, koji je uspeo da ugasi vatru. Bugarska pravoslavna crkva je osudila samospaljivanje i pozvala ljude da potraže rešenje za svoje probleme na drugi način.

POŽAR U ARAPSKOM SVETU: Pre više od dve godine, jedno samospaljivanje su mnogi okarakterisali kao "čin koji je promenio svet". Mohamed Buazizi, dvadesetogodišnji ulični prodavac voća i povrća sa fakultetskom diplomom, zapalio se 17. decembra 2010. u tuniskom gradu Sidi Buzid, očajan jer mu je policija oduzela radnu dozvolu. Umro je tri nedelje kasnije, a eksplozija gneva zbog svega što mu se desilo je sa Tunisa zderala masku mirnog i prosperitetnog severnoafričkog turističkog raja. Protesti su doveli do svrgavanja predsednika Ben Alija, ali i izazvali lančanu reakciju širom arapskog sveta.

Ta reakcija je u mnogim zemljama bila praćena oponašanjem Buazizijevog postupka. Desetak Egipćana pokušalo je da se spali početkom januara 2011, iz različitih razloga, od naizgled banalnih do tragičnih. U januaru se ispred egipatskog parlamenta zapalio vlasnik malog restorana, protestujući zbog vladine politike po kojoj se vlasnicima restorana ne dozvoljava da kupuju jeftini subvencionisani hleb i potom ga preprodaju; u centru Kaira jedan čovek se polio benzinom i zapalio vičući: "Ljudi, nisam mogao više da budem gladan." Višenedeljne demonstracije su kao konačan ishod imale pad predsednika Egipta Hosnija Mubaraka, koji je na vlasti bio trideset godina.

Mada su muslimanski sveštenici poručivali vernicima da islam zabranjuje samoubistvo, samospaljivanje se proširilo i po drugim arapskim zemljama. Činilo se na početku "Arapskog proleća" da vladari strepe da će samospaljivanje, do tada nezapamćeno u tom obimu u arapskom svetu, stvoriti kult mučenika koji postaju simboli otpora, ali brzo se pokazalo da je Buazizi bio usamljen primer. U stvari, i on sam je bio povod, a ne razlog za pobunu, a posle Tunisa i Egipta su vlasti spremnije dočekale nemire. U Alžiru se početkom 2011. nekoliko ljudi polilo benzinom i zapalilo; u Saudijskoj Arabiji se jedan muškarac zapalio protestujući jer nije mogao da dobije saudijsko državljanstvo koje donosi ekonomske pogodnosti; u glavnom gradu Mauritanije Nuak Šotu ispred predsedničke palate spalio se čovek koji je novinarima rekao da se odlučio na to zato što je "nezadovoljan političkom situacijom u zemlji i besan na sadašnji režim". On je inače na Fejsbuku slavio Buazizijev potez. Kada su se početkom 2012. u Maroku zapalila petorica nezaposlenih Marokanaca u sklopu demonstracija koje su se održavale zbog nedostatka radnih mesta za mlade svršene studente, svetski mediji su to jedva registrovali. Nijedan od pomenutih događaja nije doveo do većih nereda, a kamoli smene vlasti.

I u samom Tunisu su vesti o samospaljivanjima postale neka vrsta rutine koja se slabo primećuje u gomili informacija o neredima i nezadovoljstvu koji su nastavili da potresaju zemlju i posle pada Ben Alija. Na prvu godišnjicu tuniske revolucije, u različitim gradovima zapalilo se nekoliko ljudi, lokalni zvaničnici su tvrdili da je većinom reč o osobama koje su se ranije lečile od mentalnih bolesti. Za sada poslednji slučaj desio se u martu ove godine, kada je u prestonici Tunisa umro Adel Kadri (27). Kadri, siromašni prodavac cigareta, zapalio se na glavnoj aveniji Habib Burgiba vičući: "Ovo je mladić koji prodaje cigarete jer je nezaposlen." U javnosti Tunisa i svetskim medijima, zasićenim sličnim vestima, ni njegov slučaj nije izazvao veću pažnju.

UMIRANJE "PRAŠKOG PROLEĆA": Mohamed Buazizi nije prvi čovek koji je postao simbol tako što je sebe pretvorio u buktinju. Prva asocijacija na samospaljivanje koje je od nekoga učinilo legendu sigurno je Jan Palah, dvadesetogodišnji student iz Čehoslovačke. Palah se 16. januara 1969. polio benzinom i zapalio na Vaclavskom trgu u centru Praga, a umro je tri dana kasnije. U oproštajnoj poruci napisao je da je on tek prva od ljudskih buktinja koja će narednih dana i meseci preplaviti njegovu zemlju. Razlog je bio protest zbog toga što su u avgustu 1968. trupe Varšavskog pakta ušle u Čehoslovačku da bi "sačuvale socijalizam koji je bio u opasnosti". U Čehoslovačkoj su po ulasku "ruskih tenkova" izbili nemiri, ali su brzo ugušeni, počeo je proces "normalizacije", a Palah se nadao da će svojim delom opet probuditi revolt.

JAN PALAH: Simbol smrti u plamenu

Palah jeste postao simbol, njegov čin je odjeknuo čitavim svetom, i Istočnim i Zapadnim. Na Istoku, zidove su krasili grafiti koji su govorili da je Palah "sa mnogo manje goriva od astronauta stigao do zvezda"; Zapad je Palahovim primerom pokazivao sve užase komunizma. U stvarnosti, Palahova žrtva nije dovela do onoga što je želeo. Javnost njegove zemlje se ustalasala, ali se pokazalo da mučenička smrt sama po sebi nije dovoljna za promene, čak i kada nije jedina.

Njegova najava da će ga slediti drugi bila je tačna. Tih meseci u Čehoslovačkoj kao da je zavladala epidemija samospaljivanja, zapalilo se 29 ljudi, sedam je umrlo, ali samo tri slučaja imala su jasno političko obeležje. Osim Palaha, to je važilo i za osamnaestogodišnjeg studenta Jana Zajica i Evžena Ploceka (40), zamenika direktora fabrike autodelova. Surovom ironijom po kojoj se ističe i pamti samo jedna žrtva, jedino Palahovo ime je ušlo u istoriju, baš kao i u slučaju Mohameda Buazizija i onih koji su ga na tragičnom putu sledili.

VIJETNAM:Ta ironija pokazala se i na primeru budističkog kaluđera Tik Kvang Duka, koji je šest godina pre Palaha potresao svet. Duk je 11. juna 1963. seo na ulicu u Sajgonu, u tadašnjem Južnom Vijetnamu. Kaluđeri sa kojima je došao polili su ga benzinom, a on sam je kresnuo šibicu i zapalio se. Fotografija čoveka u plamenu, koju je napravio američki fotograf Malkolm Braun, munjevito je obišla planetu.

Duk se spalio u znak protesta protiv režima tadašnjeg predsednika Južnog Vijetnama, Ngoa Dina Diema. Gorljivi katolik Diem odlučio je da od većinski budističkog Južnog Vijetnama načini katoličku zemlju, diskriminišući budiste kojima je bilo zabranjeno i da bilo gde ističu svoju zastavu. Zbog toga su širom zemlje izbile demonstracije, a maja 1963. su vojska i policija otvorile vatru na demonstrante u Sajgonu i ubili desetine ljudi. Kvang Duk je ostavio oproštajnu poruku: "Pre nego što sklopim oči i krenem u susret viziji Bude, ponizno molim predsednika Ngo Din Diema da svoj um ispuni milosrđem prema ljudima naše zemlje i uvede religijsku jednakost kako bi se zauvek održala snaga naše domovine."

Predanje kaže da je tadašnji američki predsednik Džon Kenedi, pošto je video fotografiju i čuo zašto se budistički kaluđer zapalio, rekao: "Moramo da uradimo nešto po pitanju takvog režima", pa je zbog toga avgusta 1963. vojnim pučem svrgnut predsednik Diem, koga su SAD do tada podržavale. Legenda zvuči lepo, ali ako se malo zagrebe ispod površine, vidi se naivnost pomenutog predanja. Postupci velikih sila, i u Indokini tih godina i danas, ne formiraju se i ne menjaju na osnovu osećanja izazvanih šokantnim fotografijama; predsednik Diem jeste pao, ali su oba Vijetnama još deceniju krvarila u stravičnom ratu.

U svakom slučaju, Duk jeste postao legenda i simbol otpora. Njegov primer sledilo je još osam budističkih sveštenika koji su se ubili samospaljivanjem, ali njihova imena istorija nije zapamtila. Osim "inflacije smrti", razlog je sigurno i moć medija. Novine su Dukovu fotografiju stavile pred oči čitavog sveta. Sama fotografija koja je ovekovečila njegovu smrt je strašna i opčinjavajuća u isto vreme. U zauvek zaleđenom trenutku u kome Duk umire u kovitlacu plamena, oko njega na ulici su ljudi u pokretu, na licu im je šok i strah. Interesantno je da danas širom sveta mnogo više ljudi zna za Jana Palaha kao simbol samospaljivanja iz protesta, mada fotografija tog događaja ne postoji. Razlog bi mogao biti i to što je Palah bio simbol borbe protiv komunizma, mnogo više rabljen i pominjan na Zapadu.

SMRT NA KROVU SVETA: U budističkoj etici, baš kao i u drugim religijama, poput hrišćanstva i islama, na samoubistvo se gleda kao na greh. U svakoj religiji je greh, koji za posledicu ima isključenje iz zajednice, i nagovaranje ili ohrabrivanje u pokušaju da se počini samoubistvo. Ipak se kroz istoriju, a i danas, bezbroj puta pokazalo da je politika često jača od verovanja.

Kineske vlasti uhapsile su krajem februara u severozapadnoj kineskoj pokrajini Gansu pet Tibetanaca, uglavnom budističkih kaluđera, za koje navode da su podsticali tri osobe na samospaljivanje, rekavši im da će njihove žrtve doprineti kampanji za slobodni Tibet. Tibetanske vođe u izbeglištvu su saopštile da se od 2009. do kraja januara ove godine 99 Tibetanaca zapalilo u znak protesta protiv kineske vlasti na Tibetu i da je od tog broja 83 umrlo od povreda. Među njima je bilo i osmoro mlađih od 18 godina, od kojih i jedan četrnaestogodišnji dečak.

Lobsang Sangaj, koji je 2011. preuzeo funkcije šefa vlade u izbeglištvu od tibetanskog duhovnog vođe dalaj-lame, kaže da kineska vlada pribegava okrivljivanju drugih "umesto da otkloni glavne uzroke samospaljivanja i drugih oblika protesta Tibetanaca". "Oni krive nas za tragediju na Tibetu, što je potpuno besmisleno jer Tibet je pod kineskom okupacijom već 50 godina", kaže premijer u egzilu, koji je, zajedno s dalaj-lamom, pozvao Tibetance da ne pribegavaju samospaljivanju.

Tibetanski aktivisti, inače, tvrde da su razlozi za samospaljivanje verska represija i suzbijanje njihove kulture, "satanizacija" dalaj-lame, kao i to što se sve veći broj pripadnika Han nacije naseljava na Tibetu pa Tibetanci postaju manjina u sopstvenoj zemlji. Peking kaže da Tibetanci imaju slobodu veroispovesti, da su brojne investicije Tibetu donele modernizaciju i bolji život, i optužuju dalaj-lamu da pretvara tibetanski budizam u "kult zla" tako što podstiče samospaljivanja kako bi izazvao nezadovoljstvo i separatizam.

Stvarnost Tibeta je, kao i svuda, mnogo slojevitija od crno-belih slika koje isturaju i kineska i tibetanska strana. Teško je reći šta je potrebno da se desi da te dve strane približe stavove, ali sigurno je da stvarnost Tibeta neće promeniti ljudske buktinje, koliko god da ih bude. Suštinske promene za koje su se borili nisu donele ni najpoznatije žrtve samospaljivanja, poput Palaha, Duka i Buazizija, mada im je svet imena zapamtio. Tibetanci koji se spaljuju to čine gotovo anonimno, po oblastima koja su istorijski bile deo Tibeta, a kineska vlast ih je pripojila kineskim provincijama Sečuan, Gansu, Ćinhai, po zabitim planinskim mestima sa malo puteva i lošim komunikacijama. Doduše, video-snimci i fotografije često osvanu na Jutjubu i na sajtovima izbegličkih tibetanskih organizacija, ali bi te organizacije morale biti svesne da je efekat tih snimaka na svetsko javno mnjenje minoran. Što je veći broj sličnih slučajeva, ma kako to morbidno zvučalo, to je za njih manje interesovanje, pa je i dramatična fotografija Džampela Ješija, tibetanskog demonstranta koji zapaljen trči ulicama indijskog Nju Delhija tokom antikineskih demonstracija samo za trenutak bila glavna vest u svetu.

Na svim pomenutim primerima vidi se da takvi slučajevi žrtvovanja ne daju rezultate, ma kako to u nacionalnim mitologijama lepo zvučalo. Neke od žrtava samospaljivanja će svet pamtiti zauvek, ali ogromna većina će ostati samo u sećanju najbližih, kao i razlozi zbog kojih su se odlučili na taj strašni čin, bilo da su u pitanju politička i verska uverenja, očaj ili duševno rastrojstvo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Očajni, siromašni, duševno rastrojeni

Januarskih dana 2011. godine, Buazizijev primer kao da je izazvao reakcije širom sveta. U Rumuniji su se tada u znak protesta zapalila dvojica muškaraca. Jedan od njih bio je tridesetjednogodišnji otac troje dece koji je tvrdio da se zapalio iz očaja, jer nije mogao da prehrani svoju porodicu, drugi beskućnik koji nije mogao da dobije smeštaj u prihvatilištu. Doduše, prvi utisak o ponavljanju obrasca može da vara, jer samospaljivanja se dešavaju relativno često širom sveta, i bogatog i siromašnog, a pribegavaju mu ljudi svih rasa, religija, uzrasta, oba pola.

Za veliki broj samospaljivanja motivi nisu poznati, ukoliko ih samoubice ne obznane javno, ili možda mediji samo registruju čin, ne zanimajući se za dalju sudbinu ljudi koji sebe pretvaraju u buktinje, kao kada se u januaru ove godine u svom dvorištu u Knjaževcu benzinom polio i zapalio M. Đ., u čemu nisu uspeli da ga spreče ni prijatelji. Prošle godine se ispred zgrade suda u Oslu, u kojoj se sudilo Andersu Brejviku za terorizam i ubistvo 77 ljudi, zapalio jedan čovek.

Neki drugi najavljuju svoj čin, pravdajući ga očajem prouzrokovanim bedom, nepravdom, nesrećom… U januaru 2012. zaječarska policija je sprečila Bratislava Đorđevića da se spali ispred zgrade Gradske uprave, da bi ga potom poslala na odeljenje psihijatrije u zaječarskoj bolnici. Đorđević je dan ranije najavio da će pokušati da se zapali, Gradskoj upravi poslao je pismo u kome je naveo da je po izlasku iz zatvora radio svakakve poslove, ali da je nakon majčine smrti ostao i bez primanja i bez krova nad glavom, i da su ga na očajnički potez primorali jad, muka i nemaština.

U februaru 2013. se na rimskom aerodromu "Leonardo da Vinči" zapalio državljanin Obale Slonovače, koga je čekala deportacija. U Rimu se ispred predsedničke palate oktobra 2012. polio alkoholom i zapalio pedesetpetogodišnji Rumun, koji je u Italiji radio kao vozač kamiona i ostao bez posla, u avgustu se još jedan čovek zapalio ispred italijanskog parlamenta iz istih razloga. Italijanski mediji navode da je broj samoubistava zbog privredne krize poslednjih meseci u drastičnom porastu, baš kao i španski, gde su u januaru ove godine dvojica muškaraca preminula od opekotina koje su zadobili pošto su se sami zapalili. U Francuskoj se muškarac star 49 godina u februaru ove godine zapalio u predgrađu Pariza, jer je trebalo da ostane bez socijalne pomoći, što je bio drugi takav slučaj u tri dana.

Izrael se potresao kada se u julu 2012. Moše Silman (57) zapalio u Tel Avivu tokom socijalnih protesta. Silman je bio u očajnoj ekonomskoj situaciji, nije uspevao da nađe posao, razboleo se, do incidenta je živeo u stanu prijatelja koji je morao da napusti. Krajem novembra 2011. na pekinškom trgu Tjenanmen zapalio se muškarac. Zapadni mediji požurili su da njegov čin povežu sa demonstracijama koje su se na trgu desile 1989. godine, ali policija je saopštila da je čovek "preduzeo ovu ekstremnu akciju, jer je bio nezadovoljan ishodom građanske parnice pred lokalnim sudom u provinciji Hubei".

Ima pokušaja samospaljivanja koji ulaze u kategoriju bizarnosti. Dvadesetog januara ove godine, na Vaclavskom trgu u Pragu, tridesetšestogodišnji muškarac se polio benzinom i zapalio. Policajci su ugasili vatru, a čovek je prevezen u bolnicu s lakšim opekotinama. Policija je saopštila da muškarac "po svemu sudeći nije želeo da izvrši samoubistvo, već da se zapalio u znak sećanja na Jana Palaha".

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net