POLOŽAJ KOD GRADA AGDAM: Put koji vodi sve do Bakua / foto: e. mangini

Nagorno-Karabah – Zamrznuti konflikt >

Magla glavu čuva

Nekoliko dana pre našeg dolaska u ni od koga priznatu republiku Nagorno-Karabah dva azerska vojnika su ubijena na severu, na teritoriji pod jermenskom kontrolom. Oni su bili u sastavu grupe komandosa koju je presrela jermenska patrola. Noć pre našeg dolaska, snajperi su gađali mlade regrute na položaju koji obilazimo, a dva dana kasnije jermenski vojnik je pogođen na drugom mestu. Za zvanično zamrznuti sukob između Jermenije i Azerbejdžana, na liniji razdvajanja vlada veoma živo ratno stanje. Nas je magla čuvala od snajperista

Za "Vreme" iz Stepanakerta

Motor starog sovjetskog terenca UAZ brunda na blatnjavom putu koji vodi do linije fronta. Nije previše hladno u maglovitoj ravnici istočno od administrativne granice nekada autonomne pokrajine Nagorno-Karabah. Glavni grad Stepanakert sa pedeset hiljada duša nalazi se 40 kilometara zapadno odavde. Tigranakert, pre mnogo vekova glavni grad nekada moćne Jermenije, ostao je iza nas na obroncima planina. Ispred su sablasne ruševine Agdama, malog grada sa nekada trideset hiljada stanovnika, sa lepom persijskom džamijom iz 19. veka, čija su dva minareta i zidovi poslednje neporušene građevine kilometrima uokolo.

Agdam je sravnjen sa zemljom tokom sukoba Jermena i Azera posle raspada Sovjetskog Saveza. Nagorno-Karabah, pokrajina sa većinskim jermenskim stanovništvom koju je Staljin poklonio Azerbejdžanu, tražio je veću autonomiju. Azerbejdžan nije pristao na to, već je poslao tenkove. U periodu od 1991. do 1993. godine, azerske snage su osvojile skoro sedamdeset odsto teritorije samoproklamovane republike Nagorno-Karabah. Onda su Jermeni prešli u kontranapad i uspeli da povrate skoro svu izgubljenu teritoriju, čak i da osvoje novu. Danas, nekoliko kilometara duboka tampon-zona zadire u azersku teritoriju, dok je mala pokrajina na severu Nagorno-Karabaha još uvek pod kontrolom Azera.

Sve u svemu, bilans tog rata su trideset hiljada izgubljenih života i milion izbeglica. Broj žrtava i izbeglica je skoro ravnomerno podeljen među Jermenima koji su napustili Azerbejdžan i Azera koji su napustili Nagorno-Karabah i tampon-zonu. Primirje je sklopljeno 1994, a devetnaest godina kasnije obe vojske su još uvek na istoj liniji fronta.

U Agdamu se linija fronta menjala četiri puta. Svaki put je sve više građevina sravnjeno sa zemljom. Danas, ovog maglovitog jutra, samo poneka krava i pastiri izazivaju sudbinu na minskim poljima na glavnom putu i oko njega.

IMA LI SNAJPERISTA: "Molim vas, bez fotografisanja", kaže ljubazno ali strogo poručnik vojske (zvanično Odbrambenih snaga) Republike Nagorno-Karabah. Odlazi do regionalne komande i pozdravlja svog oficira, potpukovnika Arzvika, stamenog četrdesetpetogodišnjaka svetlozelenih očiju sa dva zlatna zuba i lovačkom puškom na suvozačevom sedištu UAZ-a u koji ulazimo. "Pođimo", mahne i krećemo ka prvoj liniji, koja se nalazi tu negde, u magli. "Ovo je za patke ili golubove, u slučaju da ih ugledamo", kaže tapkajući po kundaku lovačke puške.

"Imate sreće, nema snajpera po ovakvoj magli", kaže Arzvik, "ali su juče dva puta pucali na naše vojnike. Srećom, naš protivnik nije bio precizan." Arzvik koristi jermensku reč hakarakord, što znači protivnik, kao da smo na fudbalskom terenu ili igramo partiju šaha. Ne koristi reč teshnami – neprijatelj – za azerske trupe koje se nalaze na oko 200 metara od nas.

U svom "prethodnom životu" Arzvik je bio agronom. "Pre dvadeset tri godine počeo sam da služim u vojsci i još uvek sam tu." Odvodi nas do ulaza u rovove: "Danas nema snajperske vatre, ali ostanite dole za svaki slučaj." Do prve linije rovova postoji i pravi put. "Vidite, ovo je put za Baku", kaže Arzvik i pokazuje ka severoistoku, "ali mi ostajemo ovde. Ovde smo poslednjih devetnaest godina."

Rovovi su malo bolji od onih koji su se koristili u Prvom svetskom ratu: blatnjavi zidovi pokriveni sa malo cementa i betonska prostorija u kojoj četiri vojnika mogu da odspavaju posle noćne straže. Kalašnjikovi i minobacači stoje u uglu, pored šporeta sa čajnikom koji koriste da zagreju vodu za čaj ili kafu. Ostali vojnici stoje u rovovima gledajući u pravcu protivnika. Duž spoljne strane rova nalaze se prazne limenke povezane žicom: "Ako priđu, čućemo ih", objašnjava Arzvik, "ali imamo i savremenije uređaje, a ne samo limenke koje prave buku, mada su i one dosta efikasne." Nekako je neverovatno da u eri bespilotnih letelica ovde život vojnika zavisi od limenki povezanih žicom.

"Regruti ostaju u vojsci dve godine", priča Arzvik dok otpozdravlja vojnicima, "ali u slučaju ozbiljnog napada, svi ljudi u Nagorno-Karabahu latiće se oružja kao što je bio slučaj 1991". Kao i mi, i on zna da je kontraofanziva 1993. bila moguća zahvaljujući intervenciji jermenske vojske koja je "strateška rezerva" malobrojnih vojnih snaga Nagorno-Karabaha. Rovovi su predviđeni da omoguće otpor nekoliko sati, taman koliko je potrebno da jermenske snage stignu u NKR. Ali nekoliko sati može biti mnogo vremena u slučaju rata. Iza rovova nalazi se ravnica u kojoj su raspoređeni tenkovi. Tenkovi su negde iza naših leđa, baš kao i artiljerija, skrivena da se ne vidi sa glavnog puta koji vodi od Stepanakerta do Agdama. "Ne mogu da kažem niti ću reći koliko ovde imamo trupa", sa smeškom govori pukovnik, "recimo da ih imamo dovoljno i da savršeno poznajemo ovu teritoriju, tako da imamo samopouzdanja u slučaju napada. Ali naravno, ne želimo novi rat."

MIRNODOPSKO RATNO STANJE: Zvanično, rat nikad nije okončan. Jermenija i Azerbejdžan su sklopili primirje kojim je sukob zamrznut. Međutim, poslednjih nekoliko godina, azerbejdžanska vlada provocira, ili bar to tako vidi jermenska strana: nekoliko dana pre našeg dolaska u Nagorno-Karabah dva azerska vojnika su ubijena na severu, na teritoriji pod jermenskom kontrolom. Oni su bili deo grupe komandosa koju je presrela jermenska patrola. Noć pre našeg dolaska, snajperi su gađali mlade regrute na položaju koji obilazimo, a dva dana kasnije jermenski vojnik je pogođen na drugom mestu. Za zamrznuti sukob, ovde je veoma živo ratno stanje.

"Ne želimo da krećemo u pohod", objašnjava Arzvik. "Nismo zainteresovani da osvajamo azersku teritoriju, niti da se naseljavamo u tampon-zoni. Bićemo na svojim položajima dok god to bude potrebno, ni dan duže. Naravno, nije na meni da kažem kad i kako će se ovaj sukob okončati."

Mladi vojnici, stari devetnaest i dvadeset godina, ćutke slušaju. Deluju dobro drilovani: čiste oružje, spremaju municiju, imaju nove uniforme, zimsku odeću i čiste nove čizme. Pa ipak, očigledno je da bi većina njih radije šetala glavnom ulicom u Stepanakertu, tražila posao ili završavala fakultet. Jedan od njih će na primer uskoro postati advokat. Oni su prva generacija građana republike koju niko nije priznao, a koja ima svoj parlament, izbore, predsednika, vize i ministarstva za svojih 150.000 stanovnika.

Čak ni Jermenija nije priznala Nagorno-Karabah, iako su njegovi stanovnici Jermeni koji govore jermenski i koriste jermensku valutu. Vlada u Jerevanu je pristala na to, da bi imala šansu da pregovara sa Azerbejdžanom pod okriljem takozvane Minsk grupe, sastavljene od diplomata iz raznih zemalja, a koju je 1992. formirao OEBS da bi podstakao mirovni proces. Kopredsedavajući su iz SAD, Francuske i Rusije uz učešće Turske, Italije, Belorusije, Portugala, Nemačke, Švedske, Finske i Holandije.

Mirovni proces je zaustavljen 2011. Tadašnji ruski predsednik Dmitrij Medvedev je posredovao na sastanku između predsednika Azerbejdžana Ilhama Alijeva (sina prethodnog predsednika Hejdara Alijeva) i predsednika Jermenije Serža Sargsjana u Kazanju. Na sastanku nisu uspeli da finalizuju dogovor koji su prethodno postigli ministri spoljnih poslova ove dve države. Jermenska strana tvrdi da su amandmani Azera, podneti u poslednjem trenutku, doveli do neuspeha sastanka. Azerbejdžan tvrdi da je pozicija Minsk grupe narušena zbog moćnih jermenskih lobija iz SAD, Francuske i Rusije i da je Nagorno-Karabah okupirana teritorija koja bi u potpunosti trebalo da se vrati Azerbejdžanu. Jermeni odgovaraju da je Nagorno-Karabah već bio autonomna teritorija u vreme SSSR i da Azerbejdžan ni u kom slučaju nije bio država samo Azera, čak ni za vreme vladavine Sovjeta.

Jermenija je očigledno prihvatila takozvane "Madridske principe" ustanovljene 2007, i spremna je da napusti tampon-zonu istočno i zapadno od administrativnih granica Nagorno-Karabaha, ali zauzvrat traži mali koridor kojim bi se povezala sa samom Jermenijom. To je koridor u planinama kroz koje prolazi put od Jerevana do Stepanakerta i penje se do Tamerlanovog prolaza na visini od 2500 metara. Nakon deminiranja i demilitarizacije tampon-zone i povratka dela azerskih izbeglica u Nagorno-Karabah, Madridski principi predviđaju da se njegov konačni status odluči na referendumu. Niko ne sumnja da će se na duge staze mala republika u planinama pripojiti Jermeniji. Ova ideja je čak utkana i u zastavu Nagorno-Karabaha: ima boje jermenske zastave, sa cik-cak linijom koja razdvaja narandžaste, plave i crvene pruge, što predstavlja odvojenost Nagorno-Karabaha od ostatka nacije.

POLITIČKI MILJOKAZI: Glavni problem za pukovnika Arzvika i njegove mlade vojnike, kao i za ljude koji tvrdoglavo rekonstruišu Stepanakert i restauriraju istorijske zgrade u malom planinskom selu Šuši i drugim mestima, jeste to što je sukob postao beznačajan na međunarodnoj sceni. Kada je sukob počeo krajem osamdesetih godina prošlog veka, sa prvim masovnim demonstracijama na kojima se tražila veća autonomija, i još više devedesetih godina, koristili su ga i posmatrali kao okidač za raspad Sovjetskog Saveza. Evropske zemlje i američki kongresmeni odobrili su rezoluciju da se brani pravo ljudi Nagorno-Karabaha da odrede svoju sudbinu. Pa ipak, nakon konačnog raspada SSSR niko više nije mario za ove ljude. Niko, osim naravno dva protivnika koji igraju diplomatsku igru ne bi li stekli nekakvu prednost, ili da zaštite ono što brane već devetnaest godina.

Signali vezani za blisku budućnost su različiti. Jermenija bira novog predsednika 18. februara i Serž Sargsjan će verovatno dobiti novi mandat. Poznato je da on želi da reši problem, čak i kreativnim političkim potezima kojima bi pridobio poverenje azerske strane i stekao bolji imidž na međunarodnoj sceni. Jedna, još uvek nezvanična ideja mogla bi biti unilateralno povlačenje snajperista sa prve linije fronta: Jerevan se već saglasio sa bilateralnim sporazumom na osnovu koga bi se povukli snajperisti, ali Baku to još nije prihvatio.

Jermenija, država sa 3,5 miliona stanovnika i dobrim odnosima sa Evropskom unijom i Rusijom, nakon oporavka od političkih nemira 2008. jača svoj demokratski kapacitet vratolomnom brzinom: do kraja godine mogla bi da bude spremna da potpiše sporazum o slobodnoj trgovini sa EU. Demokratija će biti još jedna strela u luku jermenske diplomatije zajedno sa idejom o normalizaciji odnosa sa Turskom (zategnuti zbog genocida nad Jermenima 1915). U međuvremenu, Vlada u Bakuu koristi svoje naftno bogatstvo da dobije međunarodnu podršku za polaganje prava na Nagorno-Karabah.

Međutim, rukovodstvo Alijeva postaje nervozno zbog sve većeg nezadovoljstva koje se oseća među deset miliona građana kojima vlada.

U Azerbejdžanu se prepoznaju znaci nezadovoljstva zbog "nasledne republike" koju su Alijevi stvorili nakon raspada SSSR. To nezadovoljstvo je sve izraženije, kako se približavaju predsednički izbori u oktobru. Dva istaknuta člana opozicije, od kojih jedan planira da se kandiduje za predsednika, nedavno su uhapšena pod optužbom da podstiču nemire u gradu Ismaili. Čuveni azerski pisac Akram Ajlisli napisao je roman o tome kako su Azeri pomagali Jermenima tokom pogroma u Nakičevanu početkom dvadesetog veka i u Sumgajitu u februaru 1988. Zbog ovog romana Ajlisli je javno ponižen, a neki poslanici su tražili od vlade da mu oduzme državljanstvo.

A čuveni scenarista sovjetskih i azerskih filmova, 74-godišnji Rustam Ibrahimbejov (napisao je scenario za film Varljivo sunce Nikite Mihalkova koji je 1994. dobio Oskara za najbolji strani film), napustio je zemlju nakon što je osnovao EL, građanski pokret koji poziva na slobodne i fer izbore.

OSAMNAEST MINUTA: Irina Girigojan ne gubi nadu da će se situacija normalizovati. Bivša nastavnica u liceju u Stepanakertu sada upravlja obdaništem u centru grada, odmah pored male zgrade Ministarstva spoljnih poslova Nagorno-Karabaha. U svojim šezdesetim godinama, radi za NVO koja pokušava da ponovo uspostavi vezu sa azerskim partnerima.

"To je neka vrsta demokratije običnih ljudi", objašnjava u svojoj kancelariji, "kontakti kakvi su nam potrebni da bismo izašli iz zamke etničkog sukoba." Kaže da je skoro osamdeset odsto muških učenika iz njenog liceja poginulo za vreme rata. "Ne mogu da dozvolim da se više ijedna generacija nađe u toj situaciji, zbog toga pokušavamo da radimo sa Azerima koji takođe žele mir. Neki od njih su sada moji prijatelji." Priseća se vremena kada je Stepanakert bio pod opsadom i kada su ga azerske trupe granatirale sa brda iz grada Šušija. U to vreme su fudbalski mečevi dece trajali osamnaest minuta: znali su da nakon jednog granatiranja imaju tačno osamnaest minuta do sledećeg. Osamnaest minuta da ponovo budu deca i da se igraju na ulici.

Njene aktivnosti su neko vreme podržavale zapadne NVO, naročito one iz Ujedinjenog Kraljevstva, ali skoro sva podrška je prestala 2009. "Pokušavamo da naučimo ljude koji ovde žive da prihvate ideju da će biti napravljena neka vrsta kompromisa, da bi se okončao konflikt", kaže Irina. "Nismo želeli rat, nametnut nam je, mi smo se borili na našoj teritoriji, za svoje kuće. Pa ipak, ovo nije bio međuetnički sukob. Moje komšije su bili i Azeri i zajedno smo protestovali za veću autonomiju Nagorno-Karabaha krajem osamdesetih godina prošlog veka. Svi mi smo bili deo i žrtve diplomatske igre svetskih sila."

Iste te sile, međutim, ne mare mnogo za Irininu prošlost, a ni za budućnost 230 dece o kojoj se ona i njeno osoblje svakodnevno brinu. "Slavimo Dan pobede 9. maja kao pobedu sovjetskih snaga u otadžbinskom ratu. Ali ne govorimo svojoj deci protiv koga su se njihovi očevi borili. Ne želimo da posejemo seme buduće mržnje među Jermenima i Azerima koji će sigurno biti susedi." Ako zvanična diplomatija bude nalik Irininom radu, njeni đaci će moći da se igraju koliko žele na ulicama Stepanakerta. Bez straža u rovovima po nekom maglovitom danu.

S engleskog prevela: Aleksandra Đerić


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net