fotografije: aleksandar anđić

Intervju – Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta >

Iluzije iz Ministarstva finansija

"Za sada je naša poruka sledeća: stvari ne idu dobro, i nemojte na sve ovo da nabacujete još i nove rashode, nego gledajte koje bi bile uslovno korektivne mere ako se krajem aprila pokaže da budžetski deficit znatno premašuje planirani"

Istog dana kada je Fiskalni savet izašao sa prognozom da će budžetski deficit biti mnogo veći od planiranog, 11. marta, oštro je reagovao ministar finansija Mlađan Dinkić. "To je neozbiljna i neprecizna projekcija. Oni nisu uzeli u obzir podatke za celu državu, već su gledali samo Republiku", rekao je tada Dinkić i dodao: "Mi prvi put nismo imali deficit, nego suficit u budžetu."

Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, u intervjuu za "Vreme" kaže da je u javnosti počeo da se stvara utisak da je stanje u budžetu izuzetno dobro, čime je počela da se odvraća pažnja sa ozdravljenja javnih finansija ka nekim drugim temama, i da je to jedan od glavnih razloga zbog kojih je Fiskalni savet izneo svoje procene. "Zbog velikog pada prihoda u januaru i februaru, naša procena je da će budžetski deficit biti znatno veći od planiranih 3,6 odsto BDP-a. Jasniju sliku imaćemo kad prođe prvi kvartal, odnosno kada privreda počne da plaća PDV – negde krajem aprila ili početkom maja će se videti kolika je rupa u budžetu, koliko je to prolazno, a koliko je trajno. Dakle, to je jedna ograda. Ali uprkos tome, naša procena je da je ta rupa velika – možda će dobar deo toga da se zatvori, ali će još uvek ostati manjak zbog koga će deficit biti veći", kaže Petrović. "Naša procena u novembru 2012. bila je da će deficit biti 4,3 odsto, sada je 4,5 odsto BDP-a – hteli smo da upozorimo javnost na vreme da su tendencije daleko od izuzetno dobrih ili spektakularnih – naprotiv, loše su. Ministar Dinkić je početkom februara rekao da je januar bio jako dobar, izuzetno dobar, a u stvari je bio samo prosečan; da je početkom februara prvi put, da parafraziram, u istoriji Srbije ili nešto slično, dug smanjen, a reč je zapravo o privremenom smanjenju duga – na primer, u februaru 2012, kada je Mirko Cvetković bio premijer i ministar finansija, dug je takođe bio smanjen tokom jednog meseca."

"VREME": Dug je smanjen tako što je uzet drugi dug da bi se isplatio onaj prvi.

PAVLE PETROVIĆ: To je jednostavno u februaru stiglo na naplatu, imali ste rezervu još od onih novembarskih pozajmica, to su depoziti države koja se u jesen dva puta zadužila i deo prispelog duga je plaćen. Iza toga je odmah, naravno, došlo ovo zaduživanje od 1,5 milijardi dolara, čime je dug opet otišao jako visoko, a onda je, posle našeg izveštaja, ili kada je on najavljen, ministar Dinkić izjavio, a sada je vlada i donela odluku, da će pre vremena otplatiti 400 miliona dolara. Opet se stvara utisak kao da se smanjuje dug, međutim, to je taj primer: dve-tri nedelje pre toga vi se zadužite milijardu i po dolara, pa onda uzmete 400 miliona i vratite deo duga koji je po mnogo većim kamatnim stopama. I to je odlično, to je upravljanje dugom, to je za pozdraviti, to jeste štednja i treba aktivno tako da se radi, ali to nikako nije smanjivanje javnog duga. Prema tome, stvarno smanjenje duga će doći jedino ako se Vlada i Ministarstvo finansija drže smanjivanja deficita koje je planirano u 2013, ali isto toliko važno i u 2014. Tek tada će se dug stabilizovati u odnosu na BDP, u 2014, i početi da opada.

Mi ćemo zapravo početi da smanjujemo dug tek kad uđemo u budžetski suficit?

Ne nužno, zato što i naša proizvodnja (BDP) raste. Svakako, dug ćemo smanjivati kada uđemo u suficit, ali to nije glavna mera – najvažniji je relativni odnos duga i BDP-a. Iako će apsolutni dug rasti sve do 2016, sve dok ne izbalansiramo budžet, relativni odnos će, zbog rasta BDP-a koji se očekuje, krenuti od 2014. da se smanjuje. I to je ono što je relevantno, ono što se gleda kada se kaže da li je dug održiv ili ne – da se relativni odnos stabilizuje i onda da počne da pada do nekog nivoa za koji se smatra da je prihvatljiv.

Koji je to nivo? U Srbiji postoji zakon koji kaže da je to 45 odsto od BDP-a.

Posle tog zakona pravili smo analizu mi, a onda i MMF, i procenjuje se da je za zemlje poput Srbije taj nivo ispod 45 odsto BDP-a – možda između 35 i 40 odsto – da se dug spušta do tog nivoa, i onda da se tu stabilizuje. Zašto baš na 35-40 odsto? Zato što tada imate bafer, sigurnosnu zonu, kada udari sledeća kriza, ne ovako velika, ali neki šok, recesija. Tada dug naglo izleti, zato što BDP stagnira, može i da pada, a deficit počne da vam raste po samoj definiciji – prihodi opadaju, a vi ne možete da zatvorite pola škola ili pola bolnica da biste obezbedili odgovarajuće smanjenje rashoda.

nastavak

O kom rastu govorimo? Postoji podatak da je u Srbiji od 2000. do 2010. BDP prosečno rastao oko 4,3 odsto godišnje. A pre neki dan smo čuli premijera koji kaže da je Srbija krajem prošle godine ušla u recesiju.

Ovaj rast verovatno treba gledati do 2008, dok nije izbila kriza. Tu je prosek Srbije između 5 i 6 odsto, ali to nije bilo održivo, jer je bilo bazirano na ogromnom prilivu kapitala, pozajmljivanju koje je loše plasirano, u nerazmenjiva dobra – u šoping-molove, trgovinu, nekretnine, a ne u nešto što bi se proizvodilo, izvozilo ili konkurisalo uvoznim proizvodima. Ovde jeste recesija, prošla godina završena je padom BDP-a od dva odsto, međutim, velika je uloga poljoprivrede u tom padu – kada se ne bi gledala poljoprivreda, to bi bio nulti rast ili blagi pad. Očekuje se izlazak iz te recesije za ovu godinu, Fiskalni savet je tu konzervativniji, predviđamo rast od 1,5 odsto, Narodna banka ide do 2,5, i verovatno će rast biti u tom rasponu. Pošto je cela Evropa u recesiji, koja do sada nije bila uobičajena, nije jasno kolike su potencijalne stope rasta kada se iz nje izađe. Ali, mi procenjujemo da je za Srbiju to oko 4 odsto, iz ugla fiskalne konsolidacije to je rast koji bi mogao da stabilizuje dug i počne da ga obara. Izvor našeg rasta, onaj koji je održiv, može da bude neto izvoz – proizvodnja onih dobara koja se izvoze ili prodaju na domaćem tržištu, ali uz konkurenciju uvoza. Drugi deo su investicije, i to su dva značajna elementa agregatne tražnje koja mogu da vuku privredni rast. Preostala dva činioca koja su 2000–2008. vukla rast neodrživa su – to su domaća privatna i državna potrošnja. Ono što mi pokušavamo da uradimo jeste da se konsoliduje državna potrošnja, da ona sporije raste od proizvodnje, a indirektno i da se deo ukupne privatne potrošnje takođe koči. To je onaj deo koji potiče iz javnog sektora – kontrola plata i penzija. Da bi taj rast bio ostvaren, mi se de facto oslanjamo na to da Evropa krene, da tamo izvozimo. To je jedan aspekt, a drugi je da odatle počne priliv kapitala, bilo kao direktne investicije, bilo kao pozajmice. Ono što od nas zavisi su bar dve stvari: fiskalna konsolidacija i privredni ambijent. Fiskalna konsolidacija se vidi jasno u dve brojke – stabilizovanju duga i početku pada deficita. Kada investitori vide da se nepovratno pošlo tim putem, kamatne stope po kojima se država zadužuje će se smanjivati, a to je onda reper i za stope po kojima se privreda zadužuje, tako da će i privreda moći lakše da se zadužuje. To je jedan kanal, a drugi je da će strane investicije dolaziti, jer se neće plašiti da će izbiti kriza duga. Drugi stub je privredni ambijent – ovo obično deluje kao opšte mesto, ali to su sve one prepreke koje imaju mali i srednji investitori, veliki nekako uvek direktno ugovaraju sa državom. To je ono što mora da se očisti da bi se strana, ali i domaća štednja prelila u investicije, a one u privredni rast.

Ipak ne idemo u tom pravcu, prema izveštaju Fiskalnog saveta.

Kako smo mi videli, deficit budžeta za 2013. ne ide ka tome da bude 3,6 odsto BDP-a – može da ide čak do 4,5, ali na to se još dodaju i razne inicijative koje nisu bile u budžetu. Jedna je Železara Smederevo – mi smo još u novembru rekli da treba odvojiti pare za nju, a odgovoreno nam je da će se to sigurno rešiti u prvom kvartalu 2013. Evo, nije se rešilo, i to je sada dodatni trošak, bez obzira na to što se ide kroz Fond za razvoj, pa onda država garantuje dugove Fonda za razvoj: kakva god da je konstrukcija, to je dodatni trošak. Pojavljuju se i neke druge stvari, docnje oko Ekološkog fonda, onda ova velika inicijativa oko reindustrijalizacije. Tek ćemo da vidimo kakav je plan, ali nije jasno koji su troškovi predviđeni. Druga stvar u našem izveštaju je da već sada treba planirati za 2014. godinu. Po Zakonu o budžetskom sistemu Ministarstvo finansija treba do sredine aprila da uradi i nama preda inoviranu fiskalnu strategiju, koja u sebi sadrži relativno detaljan nacrt budžeta za 2014, kao i planove za 2015. i 2016. U tom budžetu za 2014, a to je stavljeno u vladinu fiskalnu strategiju, dogovorena je putanja smanjivanja deficita koja odgovara putanji duga – da se zaustavi i počne da pada. U osnovi to podrazumeva da se u 2014. deficit smanji za 1,5 do 2 posto BDP-a, i to javno izjavljuju iz Ministarstva finansija, oni i dalje na to računaju. Međutim, kada smo mi ugrubo gledali kako izgleda smanjiti još tih 1,5–2 odsto deficita u odnosu na BDP, videli smo da nam nedostaje još nekih 400–450 miliona evra ušteda, što je više od jedan odsto BDP-a. Treba da se kaže gde ćemo mi to uštedeti, jer s tim treba da se sada počne, ako ozbiljno mislite da to uradite. U izveštaju smo rekli koji je to red veličina: tih 400-450 miliona evra je kao kada bismo sada dodatno podigli PDV sa 20 na 22 odsto, ili, kao kada bismo ponovo kontrolisali plate i penzije tako da one realno padnu za 5 odsto. Dakle, to su veliki iznosi, i kada smo dali ta dva primera, želeli smo da pokažemo koliko je to veliko, da treba ozbiljno da se planira – nemojte da dođete u situaciju da ponovo birate između novog dizanja PDV-a, što nikako ne bi valjalo, i kontrole plata i penzija, za koju ja ne znam da li bi više bila politički održiva.

Da li ste očekivali ovakvo reagovanje iz Ministarstva finansija? Rekli ste da ste dobro sarađivali sa njima, i sada odjednom dobijete kvalifikaciju da je taj vaš izveštaj neozbiljan.

Ako treba stručno da kažem, daleko od toga da je neozbiljan. U toj stručnoj ravni primedbe su bile zašto nismo gledali ukupnu državu, koja osim republičkog budžeta uključuje lokalnu samoupravu, i sl. Odgovor je jednostavan – podaci su bili raspoloživi jedino za republički budžet, a još važnije, planirano je da on napravi 90 odsto deficita ukupne države. Stoga, ako sa republičkim budžetom stvari loše idu, neće lokalna samouprava ili fondovi moći da vam pomognu.

Kažete da je to stručna ravan. To znači da postoji i još neka?

Mislim da je to na neki način prosto odbrana, i to neopravdana, jer su stvari počele da se prikazuju kao izuzetno dobre: prvo "odličan januar", pa prevremena otplata duga i sve tome slično, i onda smo se pojavili mi i rekli "ne, to ne da nije odlično, ne da nije neutralno, nego tendencije pokazuju da je loše". Ćutanjem bismo potvrdili neopravdani optimizam i zato smo brzo reagovali, posle dva meseca ove godine, što je ipak kratak period. Zato smo i gledali samo republički budžet, jer samo za njega postoje podaci. Ali, prethodno je samo deo veće slike. Isto toliko je značajno da li će početi reforme, da li će se pojaviti kredibilan budžet za 2014. i s njim smanjenje budžetskog deficita od 1,5 do 2 odsto BDP-a, da vidimo gde je to kresanje rashoda i da li se prethodno ostvarilo. Za sada je naša poruka sledeća: stvari ne idu dobro, i nemojte na sve ovo da nabacujete još i nove rashode, nego gledajte koje bi bile uslovno korektivne mere ako se krajem aprila pokaže da budžetski deficit znatno premašuje planirani. Kada gledamo širu sliku, bez sumnje su urađene dve stvari i one moraju da daju rezultat: podignuti su porezi i kontrolisane su plate i penzije, i to mora da smanjuje deficit. Ali, paralelno s tim, trenutno u svetu, u međunarodnim finansijama ima puno slobodnog novca i stoga su se odjednom uslovi kreditiranja za Srbiju i za sve druge slične zemlje znatno poboljšali.

Izjava iz Ministarstva je bila, otprilike, da je Srbija svojim radom postigla da se smanje kamatne stope.

To je opet deo stvaranja utiska da su stvari odlične. Glavni uzrok smanjenih kamatnih stopa je ogromna međunarodna likvidnost. Naravno, da Srbija nije u septembru i oktobru podigla poreze i zakočila rast plata i penzija, deficit i javni dug bi neodrživo rasli i obilje raspoloživog novca u svetu ne bi nam bilo od pomoći. Ilustrativno rečeno, pad kamatnih stopa po kojima se Srbija zadužuje je dve trećine posledica međunarodne likvidnosti, dok je jedna trećina do nas. I to može dobro da se vidi u relativnim indeksima rizika – na početku 2012. Srbija je bila nešto bolja od Hrvatske i Mađarske. Sada su svima kamatne stope pale, ali smo sada mi nešto gori od Hrvatske i Mađarske. Sledi da se mi u odnosu na druge nismo značajno popravili, već da je obilje raspoloživog novca u svetu popravilo uslove našeg zaduživanja. Povoljno zaduživanje, naročito ako se sebi pripiše u zaslugu, može da bude opasno jer stvara utisak da smo stali na zelenu granu, i odvraća od daljih napora za ozdravljenje javnih finansija koji su neophodni, a politički bolni. Mislim i da se pregovori sa MMF-om stalno odlažu jer ne želimo da se suočimo sa sledećim nužnim reformama.

Postoji mišljenje da Srbiji MMF manje-više nije ni potreban za ovu godinu, jer je obezbeđena likvidnost za 2013.

Sad ste pogodili u suštinu, kako je ja vidim. Znači, kad se država uspešno zadužila i tako obezbedila potrebne pare, ne treba nam sad MMF, jer dogovor sa Fondom pre svega podrazumeva reforme i odgovarajuće smanjenje javne potrošnje i državnog deficita. I više od toga – reformu tržišta rada i još neke druge stvari van javnih finansija. Kako država uspeva da se relativno lako i povoljno zadužuje, to je onda opasnost da se od reformi ili potpuno odustane ili da se znatno odlože. To može polit-ekonomski da se objasni i da se razume, ali ne može da se opravda: "pa, što bih ja sada uvodio penale za prevremeno penzionisanje i stavljao sebi glavu na panj, zašto bih zatvarao preduzeća koja ne rade, zašto bih uskraćivao subvencije za radno mesto – zašto kada mogu da ih dajem i odmah pokažem rezultat?" Time se šalje poruka da nam ne treba MMF za vratom, kao i nužne reforme koje dogovor s njim podrazumeva, i to je, ponavljam, deo razloga ovog našeg izveštaja, i na tome ćemo insistirati kada budemo javno istupali i kada se budemo sastali sa Ministarstvom finansija: znači li to da sada, kada se lako zadužujete i možete da pokrijete deficit i do 4,5 odsto, a videćemo šta će biti u 2014, treba da gurnete u stranu ono što je racionalno, efikasno, na šta ste se obavezali i što treba državu da postavi na zdrave osnove?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Muk o reformama

PAVLE PETROVIĆ: Fiskalni savet smatra da 400–450 miliona evra neophodnih ušteda za 2014. mogu da se pronađu smanjenjem transfera države prema lokalnoj samoupravi, odnosno vraćanjem na zakon iz 2007. Time bi se uštedelo oko 25 milijardi dinara, dakle, oko polovina potrebne sume. Mi smo ovaj predlog u septembru i novembru inovirali i predložili Ministarstvu finansija, oni to nisu prihvatili.

"VREME": Zanimljivo, s obzirom na program sa kojim su izašli na izbore.

Tačno, ali sa druge strane su na neki način bili prvi put otvoreni za razgovor, nisu odmah na nož dočekali taj predlog. U širokoj slici važno je držati deficit budžeta u 2013. pod kontrolom, ali isto tako je važno ne izgubiti iz vida plan za 2014. i reforme koje treba već sada preduzeti. O tim reformama je Fiskalni savet govorio još u maju, pa smo onda u septembru sa Vladom i Ministarstvom finansija to razmatrali, imali smo dobru saradnju, i oni su najveći deo toga prihvatili i stavili u fiskalnu strategiju u decembru. Ono što nas zabrinjava jeste da dva i po meseca vlada muk, tek se sad nešto pokreće, ali je krajnje neizvesno šta će se stvarno i preduzeti. Mnoge stvari treba pokrenuti u prvoj polovini, ili u toku godine, da bi dale rezultate u 2014. i dalje. Razgovarali smo o penzijama i videli da je glavna neravnoteža, glavni trošak, ali i nepravda to što postoji znatan broj prevremenih penzionisanja koji košta, jer oni u dužem roku primaju penzije od onih koji su radili sve vreme. Fiskalni savet je predložio, a to je ušlo u fiskalnu strategiju, da se uvedu penali za svaku godinu prevremenog penzionisanja, i bonusi za svaku godinu kasnijeg odlaska u penziju, oko šest odsto po godini. Imamo i čitavu listu drugih reformi koju je Vlada usvojila, na primer restrukturiranje državnih i javnih preduzeća, ali se to stalno pomera. Državna preduzeća u restrukturiranju "gutaju" ogromne direktne i indirektne subvencije, dok se javna preduzeća zadužuju na račun države da bi obezbedila tekuće poslovanje ("Srbijagas", na primer), što je krajnje neracionalno i neodrživo.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net