Ljubomir Zivkov

lisicaiždral >

Socijalistička slava

Dok se olimpsko pleme opija Milanskim ediktom, ja sam se oslonio na devet vekova mlađi pravni akt, a to je Magna carta libertatum

Trinaestog februara 1963. dobio sam harmoniku, klavirsku, 80 basova, melodija "tango", na unutrašnjoj strani kofera otac je svojim moram reći fontom (toliko je bio ujednačen i jedinstven taj neznano gde izbrušeni rukopis) zapisao istorijski trenutak i kad god bih otvorio kufer mogao sam da izračunam koliko staža imam, ergo, prošlog meseca pade pedesetogodišnjica umetničkog rada! Daj, ne računaš valjda prve akorde koje si napipao ne znajući ni šta su ni kako se zovu u umetnički rad?! Pa nisu bili umetnički, ali sam pevao barem deset godina pre toga, još se prepričava, premda sve ređe, kako se u Sakulama, na seoskoj slavi zvanoj socijalistička (što je nama bilo normalno, a što će mog druga sa studija marksizma Jusufa zaprepastiti: banatska sela sva oblepljena plakatima: SOCIJALISTIČKA SLAVA, tad i tad, dolaze radio-pevači, drugi tim novosadske "Vojvodine" i sl. – pa šta je ovo, čudio se čudom Jusuf, socijalizam slavi, svečar je?!) pevao sam za rodbinu, ali se okupilo slušalaca toliko da sam poslednje dve strofe interpretirao stojeći na stolici; imao sam četiri godine kad sam sa majkom pevao pesmu koja se protivila trafikingu, "Bolen leži mlad Stojan", u dva glasa: ako mati pođe dolmom ja idem tik pored vode, a ukorak s njom, ako otpočne da povlači puniju štraftu (kao one na moleraju), pevam iznad njenog glasa, ko zna – možda je to bilo bolje nego moja petljancija sa akordima, skalama, basovima i mehom?

U ansamblu "Lole" (osnovanom početkom sedamdesetih, who cares!) odbijao sam da sviram harmoniku, nosila je beleg aktivne seljačije, a ja sam, što reče Crnjanski o sebi, bio tipičan smetenjak svog doba: ako nemam električnu gitaru i ne držim korak sa naprednom svetskom mladeži iskazaću se na nečemu drevnijem od harmonike, to ispadne basprim, a mi postadosmo miljenici beogradske televizije pre nego što smo ispekli zanat i dokopali se repertoara, u tada legendarnom "Nedeljnom popodnevu" pevali uživo jer nismo imali nijedan snimak, ljudi, ovi sa televizije opet zovu, moramo da vežbamo, moramo bar malo da se uskladimo sa ovom preuranjenom i nezasluženom slavom; kasnije ćemo snimati ploče, pevati na koncertima, festivalima, po klubovima danas izumrlih Jugoslovena...

U Filadelfiji sam se na četvorokanalnom magnetofonu, uh, suočio prvi put, jedan na jedan, sa svojim vlastitim pevanjem i svirkom, sve ploče i snimke "Lola" napravili smo pevajući i svirajući džumle, ovde sam se našao pred ogledalom, rendgenom, ultrazvukom, magnetnom rezonancom – čuo sam prvi put snimljen svoj glas i svoju svirku. Bio sam zaprepašćen: ništa nije bilo onako kako sam mislio da jeste! Neke stvari u glasu su me porazile, neke su me prijatno pa iznenadile, slično ispade i sa svirkom: nešto što sam smatrao dobrim, i u čemu sam uživao, nije uopšte dobro zvučalo, pocrveneo sam slušajući svoje sada razgolićene pasaže i ukrase; neke pak situacije u kojima nisam uživao predstavljale su me u svetlu znatno boljem, uglavnom, u leto 1992. navukao sam se na snimaluk (u nekim pesmama čuju se filadelfijska hitna pomoć i vatrogasci), bend odavno nemam pa snimam sam i glasove i instrumente, a to su: dva basprima, prim, domra, gitara, akustična bas-gitara i, gle, harmonika, koju su mi poklonili i iz daleke Rige poštom poslali novostečeni znanci Tatjana i Manos: weltmeister, troglasna, osamdeset basova, kao ona kupljena nestvarnog trinaestog februara šezdeset treće verovatno u pok. "Skali", preko puta "Madere".


&


Dokle misliš sa tom arheologijom, daj nešto društveno, nešto što se tiče života savremenika, pa dobro, dok se elita opija Milanskim ediktom, ja sam se oslonio na Veliku povelju sloboda iz 1215. godine. Ophrvan gripom i prikovan za bolesn. postelju zaboravio sam bio da mi je istekla pretplata za parkiranje u tzv. zoni: na brisaču, pod snegom, sačekalo me je pet kazni za pet uzastopnih prestupničkih dana (1870 din. kom.). U pismenoj žalbi Parking servisu naveo sam olakšavajuće okolnosti bolest, uzrast, pauperizovanost: jesam guilty, ali bi vaspitno dejstvo imala i jedna kazna, dok bi mi četiri trebalo halaliti. Komisija nikako da donese verdikt te ti ja zloupotrebljavajući časnu profesiju kolumniste podsetih javnost šta Magna karta mezhdu prochem veli: za sitnije prestupe i kazna mora biti odgovarajuća, a čak i za teža nedela globa ne sme biti tolika da ugrozi opstanak prestupnikov...

Prekjuče saznam da ću platiti samo jednu kaznu, pohvaliću komisiju, bilo da je čitala moj tekst, bilo da se rukovodila vlastitim milosrđem, ali šta ako ohrabrim hiljade prestupnika da pođu mojim stopama i ja ispadnem presedan, hoće li se moji dobrotvori rasrditi: mi mu učinili, a on pokrenuo lavinu novih zahteva! S druge strane, sebično bi bilo i da ćutim – moj se slučaj srećno završio, a ostali neka robko sve plaćaju, tako im i treba.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net