Brankovina – 20 godina od smrti Desanke Maksimović >

Cvrkuću laste

Pored Ministra kulturnog, Pomoćnika gradonačelnika sa ruke na dupe Radoice i SNS Gospodina sa ruke preda se, na pomenu Desanki bio i Pomoćnik Dragan, kome pesnikinja po njega majke rod, a pesmu o Pesnikinji kaziv’o pesnik Pjevčević, koji isto veli da mu Desanka u genealoškom stablu

Desanka Maksimović je doživela (1898–1993) da za života bude najpoznatija i najveća srpska pesnikinja. Za života su je stigle i mnoge počasti, ‘89. joj je podignut i spomenik u centru Valjeva. Sahranjena je u Brankovini, nedaleko od Valjeva, u tamošnjoj porti crkve, jerbo je tadašnji brankovački prota Vladan Kovačević svedočio da joj je to poslednja želja. Sahrani je prisustvov’o i Dobrica Ćosić, kao predsednik SRJ. Prošlog ponedeljka, 11. februara, na grobu pesnikinje u Brankovini održan je pomen u povodu 20 godina od smrti. Pomen je bio tako pitoreksan, da se tekst o njemu sam od sebe pisao.

POP I MINISTAR: Ponedeljak je bio zimski, i prozračan. U porti crkve već ima ljudi, žena i dece. Prisutna deca i učiteljice iz obližnje škole "Prota Mateja Nenadović". Prisutan i SPS gradonačelnik Valjeva, gologlav, crna dolamica, sa do sebe žensko čeljade iz Gradske uprave koje zaduženo da nosi cveće. Načelnica Gradske uprave, crna bunda, kosa napuštena, nemala cveće. Pristupi i direktorka Valjevske biblioteke, plava frizura, pesnička, do na crveno zimske čizme garderoba, već nervozna jerbo Ministar kulturni kasni. U sve se izdvajao gospodin Radoica, pomoćnik gradonačelnika zadužen za zaduženja, kravata, košulja k’o sneg, koji je sve od’o sa ruke na dupe. Sa gospodin Radoica – koji, vele, isteran iz policije jer falsifikov’o diplomu srednje škole, al’ se kao čovek iz Karić partije izškolov’o do Karić fakultet mastera – ramenuje se gospodin sa kravatu Rajko, koji isto bio policajac, koji bio u taj JUL, i koji sade u taj SNS, i koji samo što nije pomoćnik direktora Doma kulture. Gospodin Rajko drži ruke preda se.

Pristiže, sa cveća buket, upravnik Narodne biblioteke Srbije, direktorka Valjevske biblioteke, kao organizator, sugerisa da se formira kolona. Pred reportera ispade pesnik Ljubomir Pjevčević sa svoju fasciklu. Pesnik Pjevčević, crni šešir, crna i dolama, otvori fasciklu, stade pokazuje slike gde on sa beloruski, ruski, japanski ambasador. Nastavi da mu ne daju da govori, a on sa Desanku rod, ima 89 knjiga, isto toliko nagrada, ordenja i medalja. Izvadi i ‘artiju sa potpis i pečat od princ Aleksandar, pročita da princ napis’o da Pjevčević zaslužuje svako zemaljsko i onozemaljsko priznanje. I organizator mu ne da govori, ali, popustili veli, kako, kad rek’o da će se žali Ministru.

Stadoše u kolonu, krenuše Desanke grobu, gospodin Radoica sa ruke na dupe, gospodin Rajko sa ruke preda se. Napraviše raspored oko groba, direktorka biblioteke reče, Evo ga ministar, napusti tužni skup da ga dočeka. Priđe Ministar kulturni, sa do sebe pomoćnik Kolarević kulturni, iako kasnio odma’ pređe na pos’o, prvo i lično pozdravi tri popa, sve stade gde treba. Bi polaganje cveća, kako ministar toga ne im’o, podeli buket sa upravnik Narodne biblioteke. Upališe sveće, javiše se popovi, Oče naš, iže jesi na nebesi... amin. Ugasiše sveće, glumica reče pesmu Tražim pomilovanje, sa besedu se javi arhijerejski namesnik Milovan Teovanović, pošto najavljene vladike Lavrentije i Milutin ne došli.

Probesedi namesnik Milovan: Uvaženi gospodine ministre, gospodine Gradonačelniče, dame i gospodo, braćo i sestre, čast mi je obratiti se u ime Njegovog preosveštenstva episkopa Valjevskog gospodina Milutina, danas, kada se navršava 20 godina od upokojenja naše najveće poetese. Pisala je o ljubavi, o mladosti, o životu, prirodi, o prolaznosti, pisala je za decu i omladinu... Njeno osnovno pesničko načelo je bilo da poezija mora biti uvek razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Volela je Brankovinu, zelene livade, pašnjake, voćnjake, jele, poljsko cveće, šumske jagode, čarobni šum potoka, prve otkose trave...

Reč dobi ministar kulture u vladi Srbije, gospodin Bratislav Petković. Ministar izvadi ‘artiju belu, stavi naočare, pa reče, ko da je od popa prepisiv’o, il’ da je i njemu i popu besedu pis’o Pomoćnik Dragan: Dame i gospodo, dragi prijatelji, poštovaoci dela Desanke Maksimović, veoma mi je drago što smo se okupili ovde, gde je kao učiteljeva ćerka učila i živela naša poznata pesnikinja... Bi još nadahnutih reči, ko od popa prepisanih, Desankino osnovno pesničko geslo, da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu, doprlo je do svakog poštovaoca njenog dela... Zahvaljujem se na pažnji. Svi dadoše aplauz, ministar diskretno klimnu glavom.

OSAM KO DEVET: Onda bilo da svi, u koloni, krenuli, preko potoka, do Desankine spomen škole. Napred, po svaki red, iđahu ministar i gradonačelnik. Bi tu i te prigodne konverzacije, gradonačelnik kao pravi domaćin upita ministra, je l’ biv’o ranije u Valjevu, a ministar imade ministarski odgovor da posećiv’o Galeriju modernu, i muzej, naravno. Gradonačelnik imade i pitanje, znade li kog Valjevca, a ministar i tu imade ministarski odgovor, kako da ne, odlično zna Aleksu Jokića, koji, da se ka’no u fusnoti upiše, bio u Miloševića ministar, a sade šef na svi kabineti od Vučić Aleksandar. Na pristojnoj udaljenosti iđahu i Pomoćnik Dragan sa onaj gospodin ruke na dupe Radoica i ruke preda se gospodin Rajko. Inspirisani Pomoćnik Dragan, kad pređoše na potoku most, obavesti partijskog druga Radoicu, i partijskog druga Rajka, da je on sa Desankom rod, i to preko majke.

Sve uđe u Desankinu školu, gde Desankin muzej. Kustosica uze objasni da Desanka bila jako ponosna na svoj zavičaj. Ministar, sve turajući naočare, mog’o vidi poeziju u rukopisu, slike, odlikovanja, ćiriličnu pisaću mašinu... Gospodin sa ruke na dupe, i Gospodin sa ruke preda se, sve ispratiše. Na kraju ministar klimnu glavom, i gospoda Radoica i Rajko kanda složno klimnuše.

Onda sve pređe u prostoriju veću, gde su stolovi, sa te stolice, bili postavljeni u to ćirilično pe. Sve beše redno, na tanjiri pršuta, pa čajna kobasica nadeljana, kajmak na sir, projarice, suve šljive sa orasi, pa i smokve, salašnjaci posuti šećerom u prahu... Ministra staviše u čelo, pod portret pesnikinje Desanke. Napred levo sede pomoćnik Dragan sa do sebe gospodin Radoica, gospodin Rajko se smesti napred, i preko puta gospodin Radoica. Gospodin Rajko pre’stavi gospodinu ministru gospođicu koju u nji’ partija turila da, za prvi pos’o, bude direktor na Dom kulture u Valjevu. Sve stolice se zauzeše po neku zaslugu i prioritet, tako da su popovi ostali na kraju sofre.

Sve se diže, jopet se javiše popovi sa molitvu, namesnik Milovan završi, Bog da joj dušu ‘prosti, izvolte, prijatno. Ali ne bilo odma’ prijatno, ustade u crven džemper raspremnjeni gradonačelnik, pa opriča da Valjevo na Desanku ponosno, i opriča da video Desanku, bio joj u poseti ‘92, Desanka, kao i on, bila zabrinuta za sudbinu zemlje... S druge strane se javi direktorka Valjevske biblioteke, Gospodine ministre, gospodine gradonačelniče, gospodine upravniče Narodne biblioteke Srbije, srodnici Desanke Maksimović, đaci, pesnici i umetnici, dragi Brankovčani... pozdravljam vas u ime Valjevske biblioteke, i ime Zadužbine Desanke Maksimović, i u svoje ime. Opet se javi ministar lično, Mi smo zaista srećan narod kad imamo takvo blago u velikim ženama koje su obeležile 20 vek, među kojima je i Desanka Maksimović. Pa ministar opriča da im’o sreće da kao osnovac, sedmi razred, uradi intervju sa velikom pesnikinjom, od pesnikinje dobio kolač, popio sok, i nadahnuto prenese šta mu je otac govorio ako nekad zaluta, Okreni se i vidi odakle si krenuo, tako i Srpski narod, napravi ministar parabolu, ne može propasti jer ima gde da se okrene, vidi odakle je krenuo, od Svetog Save do Desanke. Svi dadoše aplauz, gospodin Rajko odloži rakiju da bi dao aplauz.

Pre prijatno bi i program umetnički, Desanka recitacija i flautistkinja mlada. Voditeljka za kraj najavi pesnika Ljubu Pjevčevića. Stupi pesnik Ljuba, crni šešir, crna i dolama, u ruke mu bela knjiga sa sliku Desanke. Javi se pesnik Ljuba sa pesmu Mnogo smo voleli oca: "Moj otac Mihailo mnogo je voleo decu/ i kao stari Jug Bogdan imao devet je ptića/ mene, Zoru i Maru, Božu, Milu i Neru/ beše nas ukupno osam k’o devet Jugovića... Kad otac žito žanje, jedno mu vodu daje, a drugo hranu nosi/ a onih ostalih šest, kupe, vežu i plaste/ i beže zrikavci mali ispred tatine kose/ nad našim glavama dečijim veselo cvrkuću laste..." Ministar je sluš’o pesnika Ljubu sa četvoro očiju, gospodin Radoica i gospodin Rajko su se odmakli od tanjira, pesnikinja Radmila Lazić, koja je takođe bila u čelu stola kao jedna od dobitnica pesničke nagrade Desanka Maksimović, sve je gledala preda se.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

DESANKI U ČAST: Ministar Petković u Brankovini<br><br>foto: dragan todorović

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net