KRATKI SPOJ: Policija i pravosuđe / foto: reuters

Sumrak službi bezbednosti >

Udbaške intrige

Kako je uopšte bilo moguće da ono što se inače čuva u tajnosti počne da se izliva kao iz začepljene kanalizacije u javnost? Zašto baš to, a ne nešto drugo? Kome to očigledno koristi – i u borbi protiv koga? Je li to neka politika? Nego šta je

Hajde da se ne zavaravamo: ovo što slušamo i gledamo poslednjih nedelja, ako ne i meseci, nije normalno i nije bez neke. Policija i službe bezbednosti očigledno cure kao rešeto, a da to nije "prepušteno stihiji" (kako su govorili drugovi komunisti) jasno je svakome. Bilo je u dugačkoj i slavnoj istoriji naše obaveštajno-bezbednosne zajednice, počev od Mihajla Teodorovića Germana 1835, kojekakvih zloupotreba i političkih intriga; čak su i glave padale, koliko nedavno, pre deset godina; ali ovo još nismo imali. Da ministra policajnog i premijera Srbije malo-pomalo, na kapaljku, zlokobno kompromituje njegova vlastita policija, ali i služba bezbednosti pod direktnom kontrolom njegovog vlastitog potpredsednika Vlade i njegove stranke?

MOĆ I AROGANCIJA: Pustimo sada kompleks Alekse Žunića, sreskog špijuna, kao sliku i priliku bolesne opsesije Srbije policijom i tajnim službama. Reč je o nečemu drugome: o elementarnoj odgovornosti državnih činovnika i ministara prema "institucijama sistema", kako oni to vole da zovu kad jednom puste intrigu i crva sumnje, pa se posle prave blesavi. Bezbednost države – ako je bilo kome do toga stalo i ako je o toj bezbednosti uopšte reč, što nije izvesno – ovde nije tema ni za koga, niti neko za nju mari. Šta god mi mislili o slavnim prethodnicima ovih naših udbaških i drugih spletkaroša, oni sebi ovakve bruke dopuštali nisu. Jesu Obrenovići pravili razna čuda i pokore; a tek Radikalija! O zaverenicima iz 1903. i Crnoj ruci da ne govorimo. Pa smo imali Karađorđeviće i njihove podvige sa Zakonom o zaštiti države, pa Oznu i Udbu. Imali smo i Brionski plenum 1966, ali je tada sve ostalo unutar stranke (i porodice: načelnika Uprave bezbednosti JNA zamenio je njegov pašenog, a ministra unutrašnjih poslova SFRJ pašenogov brat). Svi ti policijski i udbaški cirkusi, međutim, imali su jednu zajedničku crtu: bili su izraz volje vladajuće političke klase (ili stranke; ili stranaka). Policija i tajne službe slušale su i u politiku se mešale nisu, osim ako mogu, a i to pomalo. Pouka je da policija i tajne službe služe državi i onome ko toga trenutka državom vlada – pa po bilo kom osnovu.

Slobodan Milošević, Veliki Deregulator (kako ga zove adv. Srđa Popović), od policije je napravio armiju građanskog rata, a od Državne bezbednosti ministarstvo finansija, cigareta i heroina. Policija je kako-tako dovedena u neki red posle prevrata od 5. oktobra; Državna bezbednost ostala je – svim naporima uprkos – corpus separatum, izdvojeni "entitet", kako da kažemo, otporan prema svim pokušajima da se dovede u prethodno stanje državne službe odgovorne državi. Moć i arogancija, stečeni u Slobina vremena, teško se dadu smanjiti. Spletkarenje je bilo – i ostalo je, kako vidimo, do dana današnjeg – glavni posao naših vrlih "čekista" vruće glave, hladnog srca i prljavih ruku. Inače nam se ovo ne bi događalo.

DOBA KOALICIJA: Molim: šta smo imali? Imali smo – da sad ne ulazimo u događaje koji su doveli do atentata na premijera Đinđića, a trebalo bi i mogli bismo, ali nema prostora – opstanak Udbe u manje-više istom obliku i sa sve boljim vezama sa vladajućim koalicijama, ne zna se koja je bila gora i Udbinim uslugama sklonija. Rade Bulatović i Dragan Jočić njuškali su se sa Legijom Ulemekom posle njegove predaje i do dana današnjeg neće da kažu o čemu su pričali. Bulatović se potrudio da u službu vrati ljude koje su njegovi prethodnici na vrhu BIA s dobrim razlozima najurili, a da najuri nesporne ljude. Stvar je počela da liči na Slobina vremena: načelnici policijskih uprava smenjivani su po stranačkom ukusu; dovođeni su po istom ukusu; Milan Obradović (načelnik PU beogradske) odsedeo je dva meseca u pritvoru, ni kriv ni dužan; itd.

Onda je došlo doba koalicija, koje će kulminirati "istorijskim pomirenjem" Tadića i Dačića. Eto im ga sada: gde je Tadić? Kako se provodi Dačić? Naravno da su policajci i udbaši odmah shvatili da o čemu je tu reč. Kada je Aleksandar Vučić krenuo u svoju kampanju borbe protiv "korupcije i organizovanog kriminala" potpuno i va banque (u sve), pojavile su se razne prilike koje se ne propuštaju. Da nešto nije u redu sa dosadašnjim konsenzusom oko sistema vrednosti u policiji i službama bezbednosti videlo se kada se "grupa policajaca" pobunila jer da je Oliver Dulić, prethodni ministar, pušten da se brani sa slobode u tom nekom predmetu za koji ga sumnjiče. Ne pamti se presedan; policajci i tužioci umeli su da se svađaju i ranije; čak često. Policajci su tužiocima (ali i sudijama) često zamerali da oslobađaju ljude za koje su oni skupljali tolike dokaze; ovi su odgovarali da njihovi dokazi nisu bili valjani i da su radili traljavo; obe strane bile su uglavnom u pravu. Ali: da se policajci otvoreno (mada anonimno, doduše) pobune protiv odluke istražnog sudije da nekome ne odredi pritvor – e, to nismo imali nikada. Već je taj – ubrzo zataškani – incident bio povod da se država zamisli. Nije se zamislila, jer ni taj protest nije bio spontan; neko ih je podbrcnuo, očigledno.

Sada smo se našli u čudnoj situaciji: imamo premijera koji je i ministar unutrašnjih poslova; imamo potpredsednika Vlade koji je i ministar odbrane, ali i Veliki Koordinator svih Službi i još predsednik najveće stranke u koaliciji na vlasti; imamo debelu aferu kokainskog kartela sa milijardama evra profita koje već godinama zapira, propira i pere kroz srpsku (i ne samo našu) ekonomiju i privatizacije. Stvar je nadasve ozbiljna, jer – umesto da se kriminalistički polako rasvetljava, što nije lako! – na scenu stupaju intrige, podmetanja, optužbe, prozivanja itd. Ispada da je Miki Rakić, Vučićev prethodnik na mestu koordinatora, znao da ko se sve sa Šarića klanom njuškao; pa da je znao i Boris Tadić, kako kažu, ali niko nije rekao. Da je znala Uprava kriminalističke policije, pa – prema tome i direktor policije – ali nije znao ministar koji je tu od 2008. Pa da je Dačićev šef kabineta bio u vezi sa Šarića klanom, a i sam Dačić, takođe, sa tim nekim Mišom Bananom, a i da je Dačićev "specijalni savetnik za nacionalnu bezbednost" neki Ivica Tončev koji prolazi kroz krivične evidencije, a ima i neku diplomu koja nije u vezi s bilo kakvom bezbednošću, ponajmanje nacionalnom; ako je ima, to jest.

HAOS I KONFUZIJA: Reč je, dakle, o potpunom haosu i sumraku svake ozbiljnosti i odgovornosti u našoj političkoj klasi. Tabloidi se javljaju kao glavni izvor i usmerivač pravca za afere koje se proizvode i koje eskaliraju svakodnevno. Ko hrani tabloide informacijama iznutra? Te su informacije, inače, službene tajne... U toj priči niko više nije nevin: ni Demokratska stranka, ni Socijalistička partija Srbije, ni Srpska napredna stranka. Sve te stranke gledaju da iz celog ovog tužnog cirkusa izvuku neku korist; ako ništa drugo, ono da nekome crkne krava. Niko se ne pita za interes države i njene "bezbednosti", ako tako nešto više uopšte i postoji u njihovom načinu mišljenja. Sve se nekako čini da oni mogu da misle samo o svojim strankama i guzicama.

Na takav način, koji vidimo ovih dana, srozavaju se i ugled i profesionalna etika i poziv policajaca i radnika BIA; nikakva korist se iz toga ne vidi – osim privatne. Nije više bitno ko će i zašto postati direktor policije ili načelnik UKP; bitno je čiji će to čovek biti i hoće li slušati. Svejedno je hoćemo li uhvatiti Darka Šarića i Mišu Bananu, sve dok komšiji i koalicionom partneru krava polako crkava. I šta onda da očekujemo od policajaca i udbaša? Nisu ni oni naivni, imaju i oni penziju da dočekaju.

Jeste: policija i tajne službe bile su zloupotrebljavane po svim našim režimima od 1835. do danas. Ali nikada niko nije napravio ovakav haos i konfuziju; znao se neki red – pa makar i kriminalno pogrešan. Možemo o policiji i Udbi da mislimo šta hoćemo, ali nije dobro kompromitovati ih ovako kako se to sada radi. Ima i od njih neke koristi – ako se puste da na miru rade svoj posao u interesu države, to jest građana.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net