foto: reuters

Autor

vanredne situacije i mi >

Izgradnja evropskog sistema zaštite i spasavanja

Od uvođenja sistema zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama u Republici Srbiji (decembar 2009. – jul 2010), i najveći skeptici moraju priznati da je urađeno mnogo u ovoj oblasti. Iako Srbija spada u red balkanskih zemalja koje su među poslednjima učinile reformske korake ka stvaranju sistema zaštite građana u vanrednim situacijama, to se po nju ipak završilo time što nisu ponavljane sistemske greške kojih je u regionu evidentno bilo (preuranjena decentralizacija, slaba koordinacija unutar službi, nedefinisan način finansiranja, animozitet između pripadnika vatrogasnih službi i civilne zaštite i dr.). Gledajući na stvar iz tog ugla može se, dakle, reći da je sistem koji je u Srbiji tada stvoren bio primeren trenutku i okolnostima u kojima se zemlja nalazila a koje, istinu govoreći, u ekonomskom smislu nikada nisu bile povoljne, niti su to danas. Stvorena je jedinstvena služba za reagovanje u vanrednim situacijama (Sektor za vanredne situacije MUP-a Republike Srbije), objedinjavanjem svih kadrovskih i tehničkih potencijala državnog aparata do tada podeljenih između tri ministarstva (MUP-a, Ministarstva odbrane i Ministarstva ekologije).

Reč je o centralizovanom sistemu sa oko 4000 zaposlenih od čega oko 3000 vatrogasaca-spasilaca, sa precizno definisanim načinom finansiranja kroz budžetski fond za vanredne situacije, i čvrstom povezanošću sa lokalnom samoupravom ali i Vladom Republike Srbije kroz zajedničko participiranje u štabovima za vanredne situacije – od opštinskih, gradskih, okružnih do Pokrajinskog i Republičkog štaba. Stvoren je primeren zakonodavni okvir kojim su precizno definisani uloga i mesto svakog subjekta zaštite i spasavanja ali i odgovornost. Usvojena je Nacionalna strategija zaštite i spasavanja u vanrednim situacija ustrojena u duhu "Hjogo okvira za delovanje u smanjenju rizika od katastrofa UN".

Sve ove aktivnosti bile su praćene povećanjem broja vanrednih situacija, uglavnom elementarnih nepogoda – poplava, zemljotresa, suša, ekstremno niskih temperatura praćenih snežnim padavinama itd. Praktično je sistem odmah po nastajanju imao nekoliko velikih ispita, ali se nakon dve godine može reći da je najveći deo testova uspešno položen. Sigurno je da je na tom putu bilo posrtanja, uslovljenih pre svega činjenicom da je bilo potrebno prilagoditi se novom sistemu nakon dvadesetogodišnje pauze, jer je upravo toliko vremena prošlo od kada se urušio sistem stvoren u doba SFRJ. To je pre svega podrazumevalo prihvatanje odgovornosti svih subjekata zaštite i spasavanja (državnih organa, lokalne samouprave, privrednih subjekata) za preduzimanje mera neophodnih ne samo u slučaju reagovanja i upravljanja u vanrednim situacijama nego i u preduzimanju preventivnih mera, kako bi se posledice svele na najmanji mogući nivo.

I upravo tu su primetne najveće slabosti u sistemu te je stoga neophodno pozabaviti se merama koje se u najkraćem vremenskom roku moraju preduzeti kako bi se u Srbiji u potpunosti stvorio evropski sistem zaštite i spasavanja.


Sistem 112

Evropski broj za vanredne situacije 112 uveden je u zemljama Evropske unije pre više godina. Predstavlja operativno-tehnički sistem koji omogućava građanima EU da pozivom na taj broj dobiju veoma brzo svu pomoć bez obzira da li se radi o elementarnim nepogodama, krivičnim delima ili zdravstvenim problemima. Srbija je jedina zemlja u regionu koja ovaj sistem nije implementirala iako je to "tehnički uslov" svake zemlje koja aplicira za članstvo u Evropskoj uniji. Praktično se uvođenjem ovog broja objedinjuju aktivnosti Sektora za vanredne situacije, policije i Ministarstva zdravlja. I pored skoro četvorogodišnjih nastojanja da se od strane Ministarstva finansija obezbede početna finansijska sredstva (reč je o iznosu od oko 30 miliona evra), nije bilo političke volje da se napravi napredak u ovom veoma važnom segmentu bezbednosti svih građana Republike Srbije. Sve velike elementarne nepogode, od zemljotresa, poplava, požara, hemijskih akcidenata, preko velikih snežnih padavina praćenih izuzetno niskom temperaturom, do zdravstvenih problema i na kraju i posledica velikih terorističkih akata, mogu se kudikamo uspešnije sanirati ukoliko država ima funkcionalni sistem 112. Ne treba posebno isticati da je u ovakvim situacija vreme pružanja pomoći ključni faktor od koga zavisi pre svega život ljudi ali i zaštita njihove imovine. Za sada se ne nazire mogućnost da su u narednom periodu ova sredstva obezbede uprkos napred navedenoj argumentaciji.


Izmena obrazovnog sistema

U Srbiji još od osamdesetih godina prošlog veka u obrazovnom sistemu ne postoji veoma važan segment bezbednosne kulture svih građana – upoznavanje sa vanrednim situacijama i načinom na koji se mogu zaštititi ljudski životi. Treba napomenuti da je ovaj problem doveo do toga da se ne može govoriti o "niskoj svesti građana", već o njenom potpunom odsustvu kada je reč o zaštiti i spasavanju u vanrednim situacijama. Nijedna medijska kampanja koja ima za cilj da se izmeni ovakvo stanje ne može biti efikasna koliko je zapravo efikasno obrazovanje, pre svega najmlađih sugrađana u ovoj važnoj oblasti. Ne radi se ovde o želji da se uvode novi predmeti poput nekadašnje Opštenarodne odbrane i društvene samozaštite, već o potrebi da se postojeći nastavni planovi i programi prošire. Tako bi deca naučila da reke mogu predstavljati opasnost u vidu poplava i učila bi kako da se sačuvaju u slučaju njihove pojave. Naravno, učile bi se mere zaštite i u slučaju požara, zemljotresa, niskih, visokih temperatura itd. Kampanja koju su zajednički pokrenuli Sektor za vanredne situacije i Misija OEBS-a u Srbiji, izradom porodičnog priručnika za vanredne situacije, samo donekle može ublažiti posledice ovih manjkavosti u obrazovnom sistemu, ali ih ne može ni u kom slučaju odmeniti.


Kadrovska popuna i Civilna zaštita

Broj pripadnika Sektora za vanredne situacije naročito vatrogasaca-spasilaca je oko 3000. Normama Evropske unije predviđeno je da na 1000 stanovnika zemlja mora imati jednog vatrogasca. Dakle, Srbiji u ovom trenutku nedostaje između 3000 i 4000 vatrogasaca. Posebno treba istaći da je Srbija posle Albanije zemlja sa najmanje vatrogasaca-spasilaca. Stoga je u svim vanrednim situacijama bilo neophodno angažovanje celokupnog sastava Sektora iz svih delova Republike čime su se do krajnjih granica opterećivali ne samo skromni tehnički već i ljudski potencijali. Stoga je bilo neminovno da se angažuju i pripadnici vojske, žandarmerije i ostalih službi, koji iako disciplinovani nisu uvek opremljeni i obučeni za reagovanje u svim vanrednim situacijama. Prvi pomak nabolje u ovom pravcu učinjen je usvajanjem Zakona o budžetu za 2013. godinu, kojim su predviđena sredstva za prijem 500 vatrogasaca-spasilaca u ovoj godini. Neophodno je da se i u narednih nekoliko godina obezbedi finansiranje prijema kako bi se na taj način podigla operativna sposobnost svih organizacionih jedinica Sektora za vanredne situacije.

Sistem civilne zaštite u Republici Srbiji urušio se sa nestankom SFRJ. Ono što je tokom sedamdesetih godina prošlog veka bio respektabilan sistem organizovanja građana u akcijama zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, nestalo je preko noći. Više od 20 godina je prošlo od tada a da su se tek 2012. godine stvorili uslovi za ponovno uvođenje civilne zaštite u Srbiji na nešto drugačijim osnovama, primerenim društvenim prilikama sada prisutnim u zemlji. Veliki deo posla, naizgled nevidljiv, započet je i realizovan. Realno je očekivati da u naredne četiri godine u Srbiji bude aktivno oko 8000-9000 pripadnika Civilne zaštite. Reč je o mladim ljudima koji će biti obučeni za akcije zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama.


Kontinuitet u finansiranju

Od usvajanja Zakona o vanrednim situacijama (decembar 2009) do kraja 2012. godine, u budžetski fond za vanredne situacije uplaćivana su sredstva čiji iznos nije prelazio 5.000.000 evra na godišnjem nivou. Iako nedovoljna, tim sredstvima se uspelo da se nakon sedam godina izvrši nabavka radnih i zaštitnih uniformi za sve vatrogasce-spasioce u Srbiji. Usvajanjem Zakona o budžetu za 2013. godinu ovaj iznos je udvostručen. To će omogućiti nabavku novih vatrogasnih vozila čija je prosečna starost 25 godina. Najnovija vozila nabavljena su još 2007. godine. Takođe, neophodno je ulagati finansijska sredstva u opremanje helikoptera za gašenje požara. Naime, Srbija raspolaže dovoljnim brojem letelica ovog tipa ali su samo tri helikoptera opremljena za gašenje požara, što uz postojanje tri poljoprivredna aviona JAT-a čini više nego nedovoljne snage za gašenje velikih šumskih požara iz vazduha. Sistemi za zaštitu od bujičnih poplava, nabavka specijalnih vozila za gašenje šumskih požara, nabavka uniformi za pripadnike Civilne zaštite samo su neke stavke u Planu nabavke za 2013. godinu Sektora za vanredne situacije. Izvesno je da se i pored toga, ukoliko i u narednim godinama budžet za ove namene ne bude obezbeđen u istom ili većem iznosu, neće uspostaviti kontinuitet u opremanju, što će za direktnu posledicu imati smanjenu efikasnost u reagovanju u vanrednim situacijama. Sve zemlje u Evropskoj uniji nemaju dilemu u pogledu pitanja da li u ovu oblast treba ulagati ili ne. Klimatske promene uzrokovale su povećanje broja elementarnih nepogoda koje prouzrokuju velike štete pa se svaka ozbiljna država protiv toga bori povećanim izdvajanjem finansijskih sredstava za ove namene.


Direkcija za vanredne situacije

Od 2002. do 2008. godine u Srbiji nije bilo političkog konsenzusa u pogledu odgovora na pitanje kako ustrojiti službu za vanredne situacije. Stavovi su bili podeljeni oko dva pristupa. Jedan je zagovarao formiranje Agencije za vanredne situacije koju bi činili pripadnici Civilne zaštite Ministarstva odbrane a ona bi bila nadređena vatrogascima koji su u sastavu MUP-a Republike Srbije. Drugi je zagovarao formiranje jedinstvene službe za vanredne situacije u okviru MUP-a Republike Srbije po uzoru na model prisutan u 27 zemalja Evropske unije, a koju bi činili svi subjekti zaštite i spasavanja koji su funkcionisali u okviru tri ministarstva. Tek 2008. godine došlo se do odluke da se takva služba napravi u okviru MUP-a Republike Srbije – spajanjem Sektora za zaštitu i spasavanje MUP-a (Vatrogasci), pripadnika Civilne zaštite Ministarstva odbrane i jednog broja zaposlenih iz Ministarstva zaštite životne sredine. Tako je i nastao Sektor za vanredne situacije MUP-a Republike Srbije koji je u ovom smislu postao operativan jula 2010. Treba napomenuti da je ovo bila dobra odluka primerena trenutku u kojem se zemlja nalazila i u kojem se još uvek nalazi, prevashodno u pogledu rasta bruto društvenog proizvoda, koji se neminovno odražava na budžete lokalnih samouprava. Drugim rečima, da je došlo do politički podsticane decentralizacije, došli bismo u situaciju da se i ovako malobrojna vatrogasna služba svede na još manju usled nemogućnosti lokalnih samouprava da finansiraju njihovo funkcionisanje.

Danas su mišljenja podeljena oko toga kojim putem treba ići u godinama pred nama u pogledu načina organizovanja zaštite i spasavanja. Da li formiranjem ministarstva, agencije ili direkcije za vanredne situacije? Nameće se ipak stav da je u narednom periodu potrebno raditi na formiranju direkcije za vanredne situacije kao samostalnog državnog organa neposredno odgovornog predsedniku vlade. Argumenti za ovaj stav leže u činjenici da formiranju Ministarstva uglavnom pribegavaju velike (po površini i broju stanovnika) države: Rusija, Belorusija, Ukrajina... S druge strane, ovo mora biti služba koja je odmaknuta od politike i po političkom ključu izabranih pojedinaca koji će njom rukovoditi, što bi formiranjem ministarstva za vanredne situacije bilo neizbežno. Formiranje agencije za vanredne situacije je rešenje koje je napušteno još 2008. godine a razlozi su prisutni i danas (u sastavu agencije po Zakonu o državnoj upravi ne bi mogli biti vatrogasci-spasioci, u lokalnoj samoupravi nema dovoljno finansijskih sredstava za funkcionisanje vatrogasnih jedinica, uvek prisutno pitanje koordinacije u tim uslovima itd.). Poslednje dve godine praksa je pokazala da Sektor za vanredne situacije MUP-a Republike Srbije umnogome već deluje kao samostalni državni organ koji funkcioniše profesionalno a ne po političkom diktatu. Potrebno je stoga kroz formiranje direkcije za vanredne situacije kao samostalnog državnog organa, učvrstiti taj profesionalni status i omogućiti da služba dobije više prostora, kojeg sada nema zbog dominacije policije u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Direkcija je, s druge strane, forma organizovanja koja omogućava da se u okviru jedne službe nađu svi subjekti zaštite i spasavanja: vatrogasci-spasioci, civilna zaštita, inspektori preventivne zaštite od požara i eksplozija. Drugim rečima, direkcija bi mogla nastati izdvajanjem Sektora za vanredne situacije iz sastava MUP-a Republike Srbije.

Nemoguće je proceniti kada će se to dogoditi. U svakom slučaju, onda kada bude bilo političke volje da se ta promena dogodi. Finansijski faktor nije dominantan jer ova promena iziskuje minimalne finansijske troškove. S druge strane, to je put kojim će se u godinama pred nama svakako ići i koji će omogućiti još efikasniji odgovor države u vanrednim situacijama.

Ukoliko u narednim godinama bude volje i upornosti da se preduzmu napred navedeni koraci, sasvim je sigurno da će Srbija dobiti modernu evropsku službu za vanredne situacije, ali i izgrađen sistem koji će omogućiti bolju zaštitu ljudskih života i njihove imovine. U svakom slučaju, ishod će zavisiti od upornosti pripadnika Sektora za vanredne situacije i razumevanja koje će za njihove napore pokazati nosioci najviših političkih funkcija u državi. Stara japanska poslovica kaže: "Pedeset koraka je isto kao sto koraka." Ili, posao nemojte ni da započinjete, ako nemate snage da ga obavite kako treba i da ga završite do kraja. Ostaje da se vidi da li će ovaj posao biti realizovan do kraja.

(Autor je načelnik Sektora za vanredne situacije MUP- a Srbije)
slika autora: a. anđić


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net