U "Vremenu" broj 1151 ("O novcima i novinarima") zatražila sam od novinarskih boraca za "građansku Vojvodinu", kao i od onih za "srpsku Vojvodinu", da svoje političke ratove vode za svoj politički groš, a ne pod firmom borbe za slobodno novinarstvo. Rekla sam da su mnogo isti: isključivi i netrpeljivi, uvek orni za političku hajku.

Što su odmah i demonstrirali, Dinko Gruhonjić i Nedim Sejdinović u "Vremenu", na B92 i sajtovima "Peščanik" i "Autonomija", a Miodrag Zarković i Ratko Dmitrović u "Pečatu". Njihovi su iskazi poslednjih dana cepteli od indignacije, ali se nekako sve svodilo na to da onoj drugoj dvojici treba začepiti fašistička i genocidna, odnosno izdajnička i antisrpska usta.

Najlakše su se složili oko toga koliko sam im ja svima kriva. "Niže od ovoga nije moglo", reče Dmitrović, dok me Gruhonjić nazvao "pokvarenom" a Sejdinović "mnogo opasnijom" i od neonacista (iako "pod maskom umerenosti"). Ovaj potonji je još tvrdio da sam u "Vremenu" broj 1151 htela da oni koji su "protiv nacionalističkog zla" budu "odstreljeni".

Da, dobro ste pročitali. Odstreljeni.

Poznajem Nedima Sejdinovića: u normalnim prilikama nije sklon čudovišnom podmetanju. A i "Vreme" je svima lako dostupno na internetu. Šta mu bi? Uživeo se, valjda, u rolu "antifašiste" ogorčenog što nadiru "fašisti" da "opogane" javni prostor.

Ovo "opoganjivanje" sam posudila od Dinka Gruhonjića, još jednog samozvanog vojvođanskog "antifašiste". A i kako bi oni postali "antifašisti", da Srbija nije puna fašističke "pogani"? I ko bi sa Zapada finansirao njihove političke projekte?

Idemo, zato, opet iz početka. Šta je u ovom sukobu zajedničko "Pečatu" i "Autonomiji", "portalu građanske Vojvodine" Dinka Gruhonjića i Nedima Sejdinovića?

Svaki nas, na svoj način, vuče nazad u devedesete. "Pečat" bije bitke koje je njegov gazda još devedesetih izgubio, dok Gruhonjić i Sejdinović veštački fabrikuju atmosferu iz tih godina. Vraćaju staru retoriku, oživljavaju nekadašnje sukobe i zamrzavaju podelu zemlje na "prvu" i "drugu" Srbiju.

A Srbiji su životno potrebni mediji zasnovani na uverenju da svako može da razgovara sa svakim, da političke razlike ne smeju biti prepreka dijalogu. Da i u stvarima oko kojih se najviše gložimo, uvek postoji mogućnost da je druga strana u nečemu u pravu. Ili da, u najgorem slučaju, na pogrešan način izražava neki ozbiljan problem.

Zato se valja čuvati ljudi koji svoje političke protivnike prikazuju kao čudovišta. Oni samo nastoje da se unapred oslobode obaveze da slušaju njihove argumente. Upravo smo mi u Srbiji, devedesetih godina prošlog veka, na vlastitoj koži iskusili čemu služi, i čemu prethodi, satanizacija protivnika.

Moramo da se čuvamo ljudi koji tvrde da je druga politička opcija – bez obzira je li patriotsko/izdajnička, demokratsko/nedemokratska, proevropska/antievropska, konzervativno/liberalna – nešto užasno, nešto čemu se ne sme dozvoliti ni da postoji, a kamoli da govori na javnoj sceni. Znam da je takva većina naših političkih lidera, zato i moramo biti sumnjičavi prema njima. Ali zar da nam takvi budu i novinari? Ako neko poziva na rasnu, nacionalnu, versku netrpeljivost, to je za javnog tužioca i za sud. Ali treba biti strašno nepoverljiv prema ljudima, političarima ili novinarima, svejedno, koji stalno prete: Ili mi, ili apokalipsa. Nema demokratskog poretka bez sposobnosti mirnog prihvatanja različitih mišljenja.

Jedan broj mojih kolega, proevropski nastrojenih ljudi koji su imali uticaja na štampu proteklih godina, iskreno je verovao da je građane moguće naterati da "zavole" Evropu, ako im svakog dana u novinama serviraju po jednu malu roze pilulu, ako novine o Evropi pišu lepo, bez kritike i bez osporavanja. Ali ljudi se ne mogu uveriti u jednu veliku istinu ako im se ne iznese niz malih istina, od kojih neke isključuju druge, u sukobu su sa njima. Terati građane da nekritički misle ne znači približavati ih Evropi. Pa zar nismo barem toliko naučili za ove poslednje četiri godine?

Drugim rečima, niti su novinari "Pečata" "fašisti", niti su Gruhonjić i Sejdinović "antifašisti", niti je istraga etničkog porekla dopušteno sredstvo medijske kritike, niti je etično i profesionalno ono novinarstvo koje tvrdi da drugu stranu ne treba ništa pitati i ni u čemu slušati, jer druga strana predstavlja iskonsko političko zlo.

To sve lepo piše u novinarskim kodeksima širom sveta. Kolegama iz "Pečata" možda ne vredi citirati evropske dokumente, ali "antifašisti" bi mogli da zavire u najnovije spise Evropske unije o stanju medijskih sloboda u Evropi. Nigde tamo ne piše da smeš da proglasiš stotine i hiljade ljudi, ili cele narode, za "fašističke", i da ih, jednom satanizovane, više nikada ništa ne pitaš.

Naprotiv. Tamo piše da niko ne polaže pravo na apsolutnu istinu. I da demokratija uspeva jedino u sredinama u kojim su građanima na raspolaganju različite verzije činjenica i u kojim je moguće pronaći različite interpretacije istih činjenica i događaja u medijima. Niko nikom ne brani da izdaje izrazito politički pristrasne medije, kakvi su "Pečat" i "Autonomija", ali se i od takvih medija očekuje da budu transparentni i da poštuju razliku između činjenica i mišljenja. (Što podrazumeva i da ne smeš da podmećeš drugome da je rekao ono što nije rekao.)

Važno je da mediji budu slobodni i nezavisni, ali je važno i da nude širok raspon mišljenja i stavova koji izražavaju raznolikost populacije cele zemlje.

"Pečat" je protiv Evrope i njenih standarda, ali se Gruhonjić na rečima zalaže za evropski diskurs. (Ne znam gde bi čovek smestio Ivana Milenkovića, koji se nezgrapno umešao u polemiku u "Vremenu": tobož kao "protivrasista" koji u istom dahu priča o "diskurzivnim režimima" i "obrezanom prljavom musliću", ali tako da je ostalo nepoznato gde je tu gadost našao, ukoliko je nije sam smislio. Kao što je teško pogoditi u kojoj se školi mišljenja Slobodan Srećković učio da polemiše tako što će svom sagovorniku strpljivo objašnjavati šta je taj sagovornik u stvari hteo, a nije umeo da kaže.) Zato nije nebitno koliko Gruhonjićevo novinarstvo odudara od evropskih standarda. Teško da je to moglo promaći njegovim finansijerima, pa valja pretpostaviti da ti verovatno više cene njegove političke stavove od njegove novinarske pravičnosti i objektivnosti. Ko bi ozbiljno pomislio da su Gruhonjić i Sejdinović bogom dani da "denacifikuju" Srbiju? Gruhonjić Srbiju uporno naziva "zmijskim leglom". Ni najveći cinik ne bi očekivao da je to način da se pridobiju srca i duše (ili, što bi Amerikanci rekli, hearts and minds) širokog kruga građana Srbije. To bi pre bio način da se sa njima zavadi.

Sam je dao dobar primer svog žurnalističkog prosedea upravo u prošlom broju "Vremena", u tekstu "O novinarstvu i ratnoj propagandi", kada je srpske novinare iz devedesetih (koje je NUNS pre tri godine denuncirao Tužilaštvu za ratne zločine kao ljude koji su "planirali, organizovali i podsticali genocid i ratne zločine") uporedio sa Julijusom Štrajherom.

U Nirnbergu je, kao što je poznato, saveznički sud optužbe za ratne zločine oslobodio Hansa Friča, šefa propagande u Ministarstvu informacija nacističke Nemačke. Nemci su mu posle sudili za druga dela, ali saveznici su zaključili da namera ovog Gebelsovog čoveka nije bila istrebljenje Jevreja, već "podsticanje ratnog morala Nemaca". Na smrt je osuđen Julijus Štrajher, zločinac koji je u nirnberškoj optužnici označen i kao glavni urednik "Der Šturmera", visokotiražnog nemačkog lista koji je vodio međunarodnu hajku protiv Jevreja. Štrajher je bio jedan od prvih članova Nacističke partije, organizator prvog pogroma Jevreja 1933. godine, provoditelj rasističkih zakona, nirnberški gaulajter, seksualni zločinac i sadista koji je u Nirnbergu osuđen za zločine protiv čovečnosti – i to kao tvorac zločinačke politike, a ne kao novinar podstrekač.

Šezdesetak srpskih novinara je zahvaljujući NUNS-u dospelo na crnu listu organizatora genocida i ratnih zločina. Niko od njih nikad nije procesuiran, niko nije ni formalno osumnjičen, niko nije optužen – ali su svi i dalje na crnoj listi.

Da bi ih Gruhonjić sada izjednačavao sa Julijusom Štrajherom, jednim od najgorih zločinaca u istoriji čovečanstva.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net