foto: aleksandar anđić

Intervju – Biljana Đurđević, slikarka >

Memento vivere

"Prošle godine je jedan likovni kritičar ‘Njujork tajmsa’ radove savremene umetnosti o kojima je pisao izjednačio sa carevim novim odelom. Bio je to prvi put da sam pročitala da je neko ustao i rekao: da li smo mi slepi? Estetika u umetnosti, veština, izvršenje, postalo je nebitno, a veština koja je proizvod nečijeg talenta i rada postala je irelevantna. Bitno je postalo samo da imaš ideju koja može da se emituje brzo, na prvu loptu. Brzo, pa da idemo dalje. Pepeo je taj od koga se danas sve pravi, zato se lako raspršuje, zato sve što se napravi sutradan se zaboravi. Zato što nije ni bilo bitno da ga se sećam. A kad to postane nebitno, onda je umetnost izgubila svoje značenje. Svako bira svoj put, ja sam odabrala liniju otpora. Ja kontriram vremenu. Ono kako hoće, ja idem svojim tempom"

Biljana Đurđević je 70. dobitnica nagrade "Vladislav Ribnikar" koju "Politika" dodeljuje za najbolju izložbu u prethodnoj godini, i najmlađa je dobitnica u ovom veku. Nagrađena je za izložbu Tamna je šuma, koja je u novembru održana u Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, legatu Muzeja savremene umetnosti. Na izložbi su pokazane tri slike od kojih je jedna poliptih, i rad u tehnici animacije – prvi u stvaralaštvu Biljane Đurđević.

Biljana Đurđević je slikarka. Diplomirala je i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti, gde je poslednje tri godine docent. Ima zavidan broj samostalnih (Beograd, Bugarska, Slovenija, Nemačka i Švedska) i grupnih izložbi (Albanija, Španija, Nemačka, Italija, Austrija, Švajcarska, Francuska, Norveška, Amerika, Australija). U beogradskoj galeriji "Remont", u toku je izložba Preslišavanje 10 na kojoj su prikazani i njeni radovi.

"VREME": Mediji su preneli da ste vest o nagradi prokomentarisali opaskom da je stigla u vreme kad je vaš rad "ušao u intenzivan ritam". Kako biste opisali tu fazu vašeg stvaralaštva?

BILJANA ĐURĐEVIĆ: Pre nekoliko meseci, slučajno, u jednom razgovoru s prijateljima, obrazložila sam sebi šta se sada dešava sa mnom i mojim radom: osećam ritam rada. To ne znači da je prethodni period mog stvaralaštva bio stihijski, nego da je sadašnji dobio ritam. Kao neka mašina da se pokrenula. I zato je ta nagrada bila kao nastavak u rečenici.

Polazište izložbe Tamna je šuma je inkunabula Hypnerotomachia Poliphili koja priča o svetu sna u snu glavnog junaka a bavi se istorijom umetnosti, filozofijom i međuljudskim odnosima. To je rukopis za koji je šira javnost čula zahvaljujući vašoj izložbi.

Knjiga je iz 1499. godine, i po značaju za umetnost jednaka je Svetom gralu. Ja pripadam onima koji smatraju da autor ovakve knjige nikako nije Frančesko Kolona, poznat po pijanstvu i bludničenju, već Leon Batista Alberti, čovek koji je oblikovao ono što mi danas nazivamo renesansnim, kosmopolitskim duhom. On je ovde spojio filozofiju i nasleđe Istoka i Zapada, i njihove religije. Knjiga je, moglo bi se reći, tadašnja enciklopedija umetnosti. Poznata je po detaljnom opisu vrtova, koji će postati model za vrtove velikih dvorova, u njoj su opisi kupola, obeliska, kako saditi vinovu lozu, kako koristiti remedije... U njoj ima svega, od najbizarnijih saveta protiv impotentnosti do uzvišenih stvari koje se tiču prirode i čovekovog duha. Kroz celu knjigu protiče priča o dvojbi – ona upozorava čitaoca da ono što odabere, to će biti njegov put. A život nas često vuče da odabiremo puteve manjeg zla, ili ono što nam se čini inertnije ili lakše. Zato ta priča o dvojbi može da se preslika u bilo koje vreme. Hypnerotomachia Poliphili je interesantna i zbog ilustracija, pretpostavlja se da su ih radili Bembo, Botičeli. Jezik kojim je knjiga pisana je takođe interesantan: kombinacija italijanskog, grčkog i latinskog, kombinacija iz koje je nastao nemušti jezik koji razumeju samo oni koji ga razumeju.

Ovim rukopisom se bavite poslednju deceniju. Šta ste tražili, šta ste našli u njemu, šta ste preneli na sebe, na svoj rad?

Upoznala sam nekoliko ljudi koji su zapleteni u Hypnerotomachiju. Jednog trenutka, dok je čitate, shvatite da gledate svet očima te knjige. Neki detalji iz nje vas navedu da promenite neke stvari kod sebe, u svom radu. A to je važno. Mene je, recimo, stalno upozoravala na površnost. I desilo se da što sam više u njoj, sve sam teže nalazila rešenja za sliku. Više mi je trebalo vremena da nešto naslikam, a ne obrnuto, s obzirom da sam postajala iskusnija. Radila sam sve sporije, ako uopšte može sporije od mene da se radi: dve i po godine sam provela sa slikom Tamna je šuma!

Eksterijer u ciklusu Tamna je šuma je doživljen kao nova faza vašeg slikarstva, koju ste, istina, nagovestili i ranije. Zašto ste izašli u šumu iz enterijera, iz hladnih, blještavih pločica i teskobnih hodnika, po kojima ste prepoznatljivi?

Upravo zato što je postalo prepoznatljivo, došlo je vreme da ga se napusti. Jer postoji nešto što je izvan toga. Da sam nastavila sa enterijerom, bila bi to linija manjeg otpora. I to je taj odabir puta čemu vas nauči Hypnerotomachia.

Ali zašto vas je uputila baš u tamnu šumu?

U Hypnerotomachiji inicijacija glavnog junaka je kroz šumu. Moja šuma nije ekološki prikaz ni vapaj za lepim šumama. Moja šuma je prikaz mog unutrašnjeg stanja. Tamna šuma je ono što ja određujem u mom životu, kuda se krećem, prepreke koje sebi pravim, unutrašnji svet kakav ga gradim, ono zbog čega jesam ili nisam ono što jesam. Biljke, životinje, insekti na poliptihu su prepreke u tamnoj šumi, ali su i moje prepreke, sve ono što ja pravim u životu kao problem ili rešenje. To je tamna šuma.

Vaše slike su, znači, autobiografske?

Uvek! Pa ne može se pobeći od toga, mora se biti unutar svog života, ne može se biti njegov puki posmatrač. U mojim slikama mora da postoji moja unutrašnja priča, moja sreća, moj bol. Inače je laž. A ako nešto ne mogu da trpim, onda je to laž, to stvarno ne mogu. Na slici, na delu, odmah se oseti kad se emituje laž. Kada nije tvoje. Kada nema emocija.

Jedan od razloga zašto vam je žiri dodelio nagradu, kako su napisali u obrazloženju, jeste vaše istraživanje fenomena drame identiteta...

Ali ja ne mogu drugačije! Kad god da slikam, slikam kroz sebe, a ne kroz druge. Jer kroz druge bi bila laž, to ne bi bilo ono što ja doživljavam kroz svoja pluća, srce, krvotok. Mora da bude nešto što mene drži u tenziji, što me osvoji, što me razori, ono što meni čini dobro ili loše. Ja ne mogu da stvaram ako to nemam u sebi, boli me stomak i ne osećam se dobro. Mada, to ima i negativne osobine: dok slikam, svaku emociju zbog koje slikam proživim iznova. Ako slikam starca u kolicima (slika Pieta – p.a.), opet proživim starca u kolicima. Imam nekoliko prijatelja koji trpe što im telefoniram usred noći da bih prevazišla krizu koja se javi. I čim završim sliku, sklonim je, ne želim to više da gledam.

Dosledni ste slikarstvu, iako se čini da je slikarstvo ustuknulo pred novim tehnikama i tehnologijamana 50. Oktobarskom salonu, na primer, vaš rad je bio jedina slika. Zašto ste verni četkici i boji?

Hypnerotomachia vas uči osećaju da od prošlosti možemo imati koristi, uči nas da prepoznamo ono lepo što nas određuje. Istina, ja sam slikala i pre Hypnerotomachije. Što se tiče tehnike, imam teoriju koja može da bude objašnjiva a i ne mora: nije pitanje koji se medij koristi u umetnosti, već šta se njime prezentuje. Ako je dobro urađeno, nije važno da li će to biti video ili nešto drugo – jednako je primamljivo očima u svakom mediju. U jednom momentu je među slikarima postalo dovoljno samo nažvrljati ideju pa je vreme koje umetnik provede u egzekuciji rada postalo vrlo kratko. I zato je kvalitet počeo da mimoilazi ideju, o tome se radi. To je stvorilo novi trend: simulaciju umetnosti. Oduševio me je prošle godine jedan likovni kritičar "Njujork tajmsa" zato što je radove o kojima je pisao izjednačio sa carevim novim odelom. Bilo je to prvi put da sam pročitala da je neko ustao i rekao: da li smo mi slepi? Estetika u umetnosti, veština, izvršenje, postalo je nebitno. Veština, koja je proizvod nečijeg talenta i rada, postala je irelevantna. Bitno je postalo samo da imaš ideju koja može da se emituje brzo, na prvu loptu. Brzo, pa da idemo dalje. A onaj trenutak kada vi radite zarad sebe jeste esencija. Da li će taj vaš rad kasnije biti pokazan publici ili ne, to je sporedno. Međutim, ako vi ne radite zarad sebe nego zarad publike, priča se završava pre početka. Pepeo je taj od koga se danas sve pravi, zato se lako raspršuje, zato sve što se napravi sutradan se zaboravi. Zato što nije ni bilo bitno da ga se sećam. A kad to postane nebitno, onda je umetnost izgubila svoje značenje.

Moglo bi se pomisliti da zamerate brzinu u radu zato što sami, kako ste maločas kazali, radite sporo: dve i po godine je nastajao poliptih Tamna je šuma...

Ja imam problem sa vremenom, ja ne kapiram pojam vremena. Možda je za mene to blagorodno jer, bez obzira da li je protok vremena brz ili spor, ja uvek radim u svom tempu. Ja kontriram vremenu, živim u sopstvenom toku vremena. Ono kako hoće, ali ja idem svojim tempom. I to mi je bitno.

Žiri nagrade "Vladislav Ribnikar" pohvalio je dijalog s vremenom u vašoj izložbi. O čemu razgovarate s današnjim vremenom, šta mu zamerate?

Mislim da je uvek bilo jednako teško. Možda je sadašnje vreme surovije zato što imamo internet i televiziju pa je sve dostupno. Zameram današnjem vremenu to što mi moramo da saznamo za svaku saobraćajnu nesreću u svetu. Čuti da su u nekom delu sveta poginuli neki ljudi, ne čini život lakšim. Nema lepih vesti u medijima, ali ih ima u životu. Zašto ne započeti dan nekom lepom vešću, a ne sa tragedijom? Ja mislim da je to otud što nas ovo vreme kuje da budemo tupi. Da ne osećamo. Jer ako stalno uzimate pomalo otrova, na koncu ćete postati otporni na taj otrov.

Očekivalo bi se da današnjem vremenu zamerate, na primer, odnos društva ili države prema umetnosti ili kulturi, ili recimo sprovođenje gradske politike otkupa radova...

Gradski sekretarijat za kulturu je otkupio jedan moj rad, Izgubljeni raj, za Muzej grada. Srećna sam zbog toga, naravno... Međutim, ne mogu a da ne mislim da mi nemamo politiku otkupa, da se kod nas otkupljuje da bi se otkupilo. Mada, kod nas ne postoji ni politika budućnosti naše zemlje. Ja bih volela da nam kažu 15 godina ćemo gladovati ali 16. godine ćemo početi da živimo ovako i ovako. Mi nemamo plan za kulturu, za državu, mi smo kampanjci, od danas do sutra. I ta ideja od danas do sutra nam čini život gorkim, mi ne znamo šta će biti prekosutra. Mi možda znamo samo do sutra.

Osim Muzeja grada, u Beogradu još samo Muzej savremene umetnosti ima vaše radove.

U vreme kad u Beogradu nijedan slikar nije mogao da izlaže na pristojnom mestu, mene je podržao Muzej savremene umetnosti, konkretno Branko Dimitrijević, pa sam u njihovom Salonu imala izložbu "Sedam smrtnih grehova". Muzej je zatim otkupio dva moja rada, Poslednji dani Deda Mraza i Stomatološko društvo. Oni su od početka verovali u mene, kao retko koja institucija. Slika Izgubljeni raj u Muzeju grada mene muči. Ona je emiter problema dece zbog načina kako su ogoljena u današnje vreme. Ja tu sliku nikad ne bih mogla da okačim na zid. Kao što vidite, na mojim zidovima nema slika. Da su tu, stalno bih išla sa četkicom da ih korigujem. Moji radovi nisu dekoracija za stan. U stvari, oni uopšte nisu za stan, oni su za memento vivere. To je Ničeov izraz, on je umesto "memento mortis" rekao "memento vivere". Hteo je da kaže da smo zaboravili da živimo. Moje slike ne treba gledati kao stradalna mesta, već kao upozorenje da treba živeti, boriti se, ići dalje, dići glas protiv. Mene goni to memento vivere. Ja tako radim. Međutim, pitanje je kada će to neko videti, kada će te moje slike biti izložene s obzirom da muzeji ne rade. Kultura nije hobi, kao što misli država. Sve dok država to ne shvati, kultura će biti nebitna a muzeji će imati malog interesa. Zar državi ne predstavlja upozorenje da su generacije odrasle a da nisu ušle u muzej? To je užasan pokazatelj koliko je našim političarima stalo do naroda. Jer da im je stalo, Narodni i Muzej savremene umetnosti bi radili. Muzeji su lična karta države. Kada bi to naši političari shvatili, možda bi bilo nekog pomaka.

Ko kupuje vaše slike, da li ih ima u privatnim kolekcijama?

Entuzijasti, ima ih par kod nas. Ja imam malu produkciju, i to je posledica moje svađe s vremenom. Ali, to je moj izbor. Znam koliko mogu da izdržim bez nekih stvari i živim reducirano. Istina, ne bih volela da živim kao devedesetih kad moja porodica bukvalno nije imala šta da jede. Za izložbu Stomatološko društvo u Domu omladine Beograda tata mi je pravio ramove. Kupio je najjeftiniju građu, tako da se pozadi na ramovima videla kora od drveta. Tada sam dve godine radila u klubu Fakulteta. Gledali su me kao vanzemaljca: ne pijem, ne pušim, ne pripadam im. I zahvaljujući profesoru Slobodanu Roksandiću i profesoru Mileti Prodanoviću zaposlila sam se na Fakultetu kao obdareno lice. Profesor Roksandić me je sledeće godine pozvao za asistenta, tako da više nisam morala da radim u klubu. I, malo sam počela da dišem. Bila sam dve godine u klasi, ali me nisu primili u stalni radni odnos. Tek sam pre tri godine postala zvanično član Fakulteta likovnih umetnosti. Trebalo je to iživeti. Eto, zato ja volim svađu s vremenom, svako ide svojim putem. Ono teče, a ja radim. Ne kukam, svako od nas ide putem koji je izabrao. Naravno, pomogli su mi beskrajno tolerantni roditelji i prijatelji.

Inostranstvo vas je brže i jednostavnije otkrilo...

Bilo je to neočekivano i čudno. Bila sam 2000. godine na Ohridu, na jednoj manifestaciji zajedno sa Bugarima, Hrvatima i drugima iz regiona. Tu sam se sprijateljila sa Danijelom Kostovom, koja me pozove u Sofiju na izložbu. Ona odlazi u Milano i priča o meni Đan Karlu Politiju, direktoru "Fleš arta", magazina za savremenu umetnost. On hoće da me upozna, zove me, pita da li bih učestvovala na Bijenalu koje organizuje u Tirani. Ja odlazim tamo, i zatičem pred svojom slikom Harolda Zemana, velikog istoričara umetnosti, kako imitira konje koje sam naslikala. Hteo je da me upozna, ali se ja, pošto sam sramežljiva, nisam pojavila. Vraćam se kući, i na aerodromu me ispraćaju. Ulazim u carinski deo, sedam na klupu pored čoveka sa bradom, ne gledam ko je to. Društvo mi maše i nešto gestikulira. Čovek me pita da li se oni obraćaju meni, ja ga pogledam, shvatim ko je, i pitam: "Da li ste vi Karolj Zeman?" On odgovori: "Nisam, ali moj deda je bio." Tako smo se upoznali i postali prijatelji. Promovisao me je u Njujorku, mnogo mi je pomogao, i ostavio neizbrisiv trag u mom životu. Kada je umro, bilo mi je kao da mi je neko blizak otišao. I dalje sam u kontaktu sa njegovom ćerkom i suprugom.

Šta posle nagrade?

Isto, radiću. Ne verujem u povremenost, mora da se radi kontinuirano. Nije idilično sedeti svaki dan pred štafelajem, ja ga ni nemam, ali je bitno da se svaki dan sedne. Desi mi se nekad da čitav dan presedim a da ništa ne uradim, ali mi je bitno da sam sedela. Sutra ću opet.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Poslednji dani Deda Mraza<br><br>foto: vlada popović
  • SA NAGRAĐENE IZLOŽBE: Tamna je šuma
  • Sinhrono plivanje<br><br>foto: saša reljić
  • foto: aleksandar anđić

Deda Mraz na vašem platnu nije ni nalik onom kakvog ga zamišljamo: ogoljen je i umoran od života, kao da se predao. Zašto mislite da je to pravi Deda Mraz?

Kao predložak za ovu sliku koristila sam Rembrantovo platno Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa. Čovek koji secira leš na slici predstavlja se kao doktor a u stvari je nadrilekar, kao i još dvojica pored njega, a osoba koju seciraju je siromašni čovek koji je obešen zato što je ukrao kaput. Bilo mu je hladno, i da bi preživeo, ogrnuo se tuđim kaputom. Ta ideja da je mali čovek stradao samo zato što je hteo da se zaštiti od zime, a ova dvojica-trojica se lažno predstavljaju kako bi uzeli pare, oni su "cenjena gospoda", ta ideja me je povukla ka ovom platnu. Jer, Deda Mraz, odnosno Sveti Nikola koji je pokrovitelj dece, uzurpiran je reklamom Koka-Kole. Pokrovitelj brige o deci postao je gojazni čovek koji prodaje koka-kolu punu šećera i veštačkih sastojaka. Tako je, zarad prodaje, potpuno izvitoperena ideja o čovečju. Iskorišćen je Deda Mraz da bi se okoristili proizvođači pića. A ima, znamo, mnogo ljudi koji glume Deda Mraza.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net