Za opstanak je, pre svega, potrebno prisustvo duha i odsustvo tela

Sada, pošto smo preživeli i srpski smak sveta (po julijanskom kalendaru) koji pada nekako baš na moj rođendan, treba se pozabaviti i tom vrstom slatke jeze. Ona potiče iz razumljive dubinske nesigurnosti modernog čoveka u čvrstinu naše civilizacije: ta je civilizacija površinska, krhka, zavisna od složenih i uzajamno povezanih velikih sistema, podložna slomu – samo ako se poklopi nekoliko kvarova na ključnim mestima, ili dođe do nepredviđenih smetnji, kakve, na primer, može da donese smak sveta. Na muškarca se i u tom slučaju gleda kao na lice odgovorno za opstanak, što je još jedna nepravda.

Sve je to od životne filozofije poznate kao "preživljavanje" (srpski: "survavalism"), koju su izmislili Amerikanci pedesetih i šezdesetih, dok su se useravali od straha da će izbiti treći svetski rat. Tada su se gradila i prodavala podzemna skloništa za porodice (u običnim i de luxe verzijama), obavezno snabdevena – pored elementarnih zaliha – i impresivnim količinama oružja i municije. Podrazumevalo se, dakle, sasvim u protestantskom duhu, da je čovek čoveku najveća konkurencija u datoj ekološkoj niši. Pošto treći svetski rat nikako da nastupi, problematika se preselila u knjige i filmove katastrofe i propasti civilizacije. Nije da su manijaci opstanka nestali u SAD; naprotiv: ima ih koliko hoćete, većinom na desnoj političkoj margini, kao što smo videli prilikom delimično uspelog smaka sveta 21. decembra. Na njima parazitiraju ozbiljna industrija, trgovina i medijsko-izdavačka delatnost. Gledajte samo blesave TV-serije na tu temu: zombiji, klimatske kataklizme, topljenje Arktika, nestanci struje, boleštine i čudovišta iz svemira ili iz praistorije. Istini za volju, napisano je i nekoliko dobrih knjiga na te teme (a posle su po njima snimani loši filmovi): Ja sam legenda Ričarda Metisona, Smrt trave Džona Kristofera i onaj Poštar (zaboravio sam autora). Izdvajam te tri knjige (pročitao sam sijaset), jer su literarno i filozofski vredne. Kod Metisona jedan čovek ostaje sam u novoj vampirskoj civilizaciji koja se rađa; naravno da gubi, jer je sam. Kod Kristofera neki virus uništava sve vrste trave, a smak sveta nastupa kroz glad; grupa ljudi opstaje pukim i neizbežnim nasiljem; itd. O filmovima i TV-serijama nema smisla govoriti: sve je to neopevano blesavo.

Zanimljivo je, međutim, da Evropa i okolne civilizacije nisu nešto zabrinute, niti brinu o opstanku tako grozničavo kao Amerikanci. Možda zato što je Evropa preživela kataklizmičke ratove, pomore i nesreće: od Tridesetogodišnjeg rata (kad je stradala trećina stanovništva), pa Napoleona, pa dva svetska rata, a o kugama i boginjama, gladi i ostalome da i ne govorimo. Ameri su, jadni, od takvih nesreća imali samo svoj građanski rat; bio je gadan, fakat, ali ipak samo jedan. Percepcija kataklizme u te dve civilizacije, dakle, s razlogom je različita. Evropljane strahom od smaka sveta nećeš uplašiti, jer znaju šta je to.

Opstanak, dakle, kod nas Evropljana i Mediteranaca, shvata se drugačije. Sa debelim iskustvom u tome – kao planinar, izviđač, lovac, terenac i novinar – nešto sam naučio. Za opstanak je, pre svega, potrebno prisustvo duha i odsustvo tela, koje preporučuje moj omiljeni kineski filozof Jao Ce Ze. Pamet se podrazumeva, kao i određena donekle egzotična znanja. U to spadaju prioriteti: baterije za lampu, na primer, jer struja i sve na struju otpada po definiciji; sredstva za paljenje vatre (kvalitetne šibice, kojih više nema); sveće (koje sam devedesetih donosio i gomilao mojoj gospođi majci); alat, dobar švajcarski nož, na primer, koji radi radnju u većini slučajeva, ali i veći nož, sekirica i ostalo; nešto oružja i nešto više municije uvek dobro dođe, da sad ne ulazim u detalje. Slom civilizacije kakvu znamo neizbežno bi promenio sisteme vrednosti, doveo do rata svih protiv sviju i konačno do novog društvenog ugovora itd.

Nego, pustimo se fantaziranja. Nismo mi te sreće da nas opet zadese smak sveta i kraj civilizacije; to nas je već bilo zadesilo, pa šta? Mi smo – zbog naših grehova – osuđeni na smak sveta na parče, polagano. Za naš opstanak, dakle, treba nam: šporet smederevac i kraljica peći, plus drva ili dovoljno knjiga; brašno, ulje, šećer, so i zaliha konzervi; nešto dobre odeće i obuće, ćebad, sapun, sveće i tranzistor koji ne troši mnogo baterija; zaliha pića i duvana; i pamet.

Nije smak sveta za sirotinju, pa da se potresa jer nema klimu, internet, auto, zamrzivač, mikrotalasnu i mikser. Umemo mi i ovako, probali smo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net