Tretman osoba sa mentalnim smetnjama

Nacrt zakona o zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama objavljen u novembru prošle godine predviđa da se zaštita osoba sa mentalnim smetnjama obavlja bez diskriminacije i uz zaštitu dostojanstva pacijenta. Ali, zaštitnik građana Saša Janković smatra da u njemu ne postoje jasne garancije da će ova načela biti sprovedena.

„Nacrtom zakona o zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama lečenje se generalno usmerava na postojeće psihijatrijske bolnice i domove zdravlja, a nedovoljno pažnje posvećuje se podršci lokalnim zajednicama koja je neophodna da bi se, tamo gde je moguće, lečenje deinstitucionalizovalo i stvarali uslovi za socijalno uključivanje tih lica i postepeno zatvaranje velikih stacionarnih ustanova“ navodi, između ostalog, Saša Janković u mišljenju o Nacrtu koje je prošle nedelje uputio Ministarstvu zdravlja.

Zaštitnik građana posebno naglašava da treba biti oprezan sa smeštajem osoba sa mentalnim teškoćama u psihijatrijsku ustanovu i sa zadržavanjem u njoj, da ne bi došlo do kršenja ljudskih prava. Posebno osetljivo je pitanje smeštaja mentalno obolele osobe u ustanovu, bez njenog pristanka, i tu se moraju imati u vidu odredbe Zakona o vanparničnom postupku da se u praksi mogućnost prisilnog smeštaja u psihijatrijsku ustanovu ne bi zloupotrebljavala.

Mišljenje slično njemu zastupa i Međunarodna mreža pomoći, IAN, koja je takođe objavila svoj komentar na Nacrt. Oni smatraju da uloga centara za zaštitu mentalnog zdravlja mora biti jasnije definisana, na način koji će ukazivati da oni u zajednici treba da sprovedu sve neophodne oblike psihosocijalne rehabilitacije sa ambulantnim službama, dnevnom bolnicom, službama za lečenje u kućnim uslovima, službama za psihosocijalnu rehabilitaciju, radno osposobljavanje i zaštićeno stanovanje što bi olakšalo uključivanje osoba sa mentalnim smetnjama u socijalnu sredinu.

Dr Milutin Nenadović, direktor klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ za „Vreme“ kaže: „Oni koji nisu lekari pokušavaju da analogizuju mentalne sa ostalim bolestima. Međutim, kada je u pitanju osoba koja boluje od fizičke bolesti, ona prilikom odbijanja lečenja utiče samo na svoj život. Ali osoba sa oštećenom kognicijom ne poima svet oko sebe, ni sebe u tom svetu, i onda nije humano prepustiti toj osobi odluku da li će biti lečena.“ On dodaje i da „zajednica treba da čini roditeljsko dobro za duševnog bolesnika, a ne represiju ili nepoštovanje ljudskih prava, osim lišavanja prava da odlučuje, kada može da ugrozi interese drugih.“

U okviru Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture, Zaštitnik građana je u toku protekle godine obavio više poseta psihijatrijskim bolnicama i on ističe da postoje brojne negativne posledice dugoročnog, a i u pojedinim slučajevima, doživotnog smeštanja osoba sa mentalnim smetnjama u psihijatrijske bolnice, koje su, po njemu, po mnogim obeležjima prerasle u azil.

Samo u psihijatrijskoj bolnici u Vršcu, smešteno je osam stotina dvadeset pacijenata, od kojih se četiri stotine šezdeset leče više od jedne godine, a njih stotinu jedanaest na lečenju je više od deset godina.

Kako za „Vreme“ kaže Miloš Janković, zamenik zaštitnika građana, držanje na tako dug period postavlja pitanje da li je to lečenje ili samo izolacija iz socijalnog okruženja.

Nataša Cvetković Jović iz IAN-a za „Vreme“ objašnjava da nehumanost i neefikasnost takvog lečenja najbolje ilustruje komentar jednog pacijenta koji je čula prilikom posete bolnici: „Kada shvatim da ću da umrem ovde, ja ne mogu da spavam i po celu noć plačem.“

Za razliku od nje, dr Nenadović smatra da je institucionalni tretman neophodnost i u 21. veku, s tim da treba da bude zasnovan na savremenim psihijatrijskim metodama i poštovanju ljudskih prava, u službi medicinske nauke i interesu duševno obolelog. On dodaje: „Institucionalizaciju pacijenata koji su mentalno oboleli nikako ne treba ukinuti, samo treba uspostaviti dobre kontrole kvaliteta lečenja i verovati najhumanističnijem pozivu.“

Mišljenja o Nacrtu su različita, Zakon o zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama je svakako korak napred, ali kako smatraju nevladine organizacije i ombudsman, ima mnogo prostora za unapređenja lečenja i humaniji pristup.

Zamenik zaštitnika građana je uveren da će doći do dijaloga između Ministarstva zdravlja i ombudsmana u cilju unapređenja kvaliteta lečenja i humanijem pristupu osobama sa mentalnim smetnjama.

S druge strane, Nataša Cvetković Jović nije sigurna da će pritisak javnosti uroditi plodom i dovesti do izmene nacrta. Ona dodaje da Helsinški odbor za ljudska prava i IAN planiraju da naprave paralelnu verziju Nacrta, i da je zagovaraju dve, tri godine, koliko bude potrebno i tako podstaknu dijalog između Ministarstva i nevladinih organizacija za zaštitu ljudskih prava, što bi dovelo do kompromisa i unapređenja Zakona.

Iz Ministarstva zdravlja za „Vreme“ kažu da je široka javna rasprava o Nacrtu već organizovana u četiri velika grada u saradnji sa OEBS-om, UNICEF-om, sindikatima i komorama. Dodaju da je posvećena dužna pažnja svim konstruktivnim primedbama koje će biti ugrađene u konačnu verziju Nacrta zakona uz učešće osoba sa invaliditetom.