Branko Krstonošić, generalni direktor Wiener Stadtische osiguranja / foto: a. anđić

Intervju – Branko Krstonošić, generalni direktor Wiener Städtische osiguranja >

Osiguravajuća društva kao stabilni investitor države

"Životno osiguranje je način da se smanji nesigurnost u periodu nakon izlaska iz radnog odnosa, jer penzija garantovano neće biti ni približno onome što je pružala plata iz radnog odnosa. Ono treba da počne u periodu kada je čovek učenik, student, da traje u toku radnog angažovanja i da se završi u trenutku kada opet postane segment izdržavanog stanovništva"

U vreme kada osiguravajuća kuća Wiener Städtische obeležava 10 godina rada u Srbiji, srpsko tržište osiguranja karakterišu nerazvijenost, realno pojeftinjenje premija osiguranja, neizvesnost povodom najavljene promene Zakona o osiguranju, kojim treba da se odluči da li će se kompozitna društva razdvajati na životno i neživotno osiguranje. O poslovnim rezultatima Wiener Städtische osiguranja, predlozima za saradnju sa državom i stanju na tržištu za "Vreme" govori Branko Krstonošić, generalni direktor Wiener Städtische osiguranja.

"VREME": Kako komentarišete proteklih 10 godina rada na srpskom tržištu, a kako poslednju poslovnu godinu?

BRANKO KRSTONOŠIĆ: Kada je reč o ovakvim jubilejima, onda je mnogo lepše čuti ocenu od neke druge strane, od klijenata ili akcionara; dvesta hiljada osiguranika je podatak za ponos, a akcionari su zadovoljni poslovanjem. Što se tiče mene kao nekoga ko ima ulogu izvođača, moja ocena se može bazirati na komparaciji u odnosu na druge učesnike na tržištu ili na ukupno tržište. U tom kontekstu ja sam zadovoljan postignutim rezultatom u ovih 10 godina. Ne treba zaboraviti da je osnivanje kompanije bila grinfild operacija, dakle, da se startovalo od nule, i ako posle 10 godina imate 9 odsto tržišnog učešća, ako ste četvrti u rangu na tržištu, a uposlili ste 1200 građana, onda to nesumnjivo može da se oceni kao dobar rezultat. S druge strane, poslovanje je bilo uslovljeno i okolnostima koje nisu išle na ruku nikome ko se ovde bavio osiguranjem, pa se tim pre može reći da je postignut uspeh. On je postignut zahvaljujući činjenici što mi funkcionišemo u grupaciji koja je najsnažnija u centralnoistočnoj Evropi, dakle, mnogobrojne ćerke kompanije u 24 zemlje imaju sopstvena različita iskustva koja se koriste kao pozitivni primer i time se u izvesnoj meri olakšavaju ili ublažuju negativni uslovi iz okruženja.

Prethodna godina se najbolje može oceniti činjenicom da je rast tržišta osiguranja između 5 i 6 odsto, a da je naše tržišno učešće i rast daleko iznad toga, što znači da je to bila za nas uspešna poslovna godina.

Premija Wiener Städtische osiguranja na kraju trećeg kvartala uvećana je za 11,27 odsto u odnosu na isti period lane. Kažete da će tržište rasti između 5 i 6 odsto na kraju godinešta onda za vas znači inflacija koja je dostigla skoro 13 odsto?

Jednostavnije kazano, to znači da je osiguranje pojeftinilo. U ovoj zemlji gde nominalno i realno sve poskupljuje, jedino pojeftinjuje osiguranje. To je zapravo gorka pilula nas koji radimo u osiguranju. Počevši od 2004. godine, od kada je na snazi sadašnji zakon, tržište osiguranja stagnira, kreće se negde između 500 i 530 miliona evra godišnje i u takvoj situaciji ne možete imati nikakvog posebnog zadovoljstva. Inflacija je velika, a na nerazvijenom tržištu kao što je naše dominiraju neživotna osiguranja koja se realizuju u dinarima, pa onda imate čist neto efekat, odnosno inflacija obezvređuje taj iznos.

Zašto građani više koriste neživotno osiguranje? Postoji podatak da je prosek po stanovniku za životno osiguranje samo oko 10 evra godišnje.

Kad ocenjujete stepen razvijenosti nekog tržišta, učešće životnog osiguranja je jedan od indikatora. U razvijenim tržištima je učešće životnog osiguranja visoko, u svetskim razmerama ono je više od 50 odsto ukupne premije osiguranja. Kod nas je 14-15 odsto, znači da pričamo o nerazvijenom tržištu. S obzirom da je to vrsta osiguranja koje predstavlja štednju, štednja je moguća jedino ako ima akumulacije, odnosno ako se zaradi više nego što se potroši, a kod nas je situacija sasvim drugačija. Sa druge strane, do 90-ih godina osiguranje života je bilo razvijeno. Zbog poznatih razloga tokom inflatorne decenije ono je iščezlo i trebalo je prevazići traume nastale propašću i nepoverenjem. Promenila se i struktura stanovništva koje treba dodatno, intenzivnije da se edukuje kako bi se shvatio značaj životnog osiguranja.

Kakva je to edukacija? Kako je vi zamišljate?

Moja ideja je da to bude široki front, gde će se uključiti svi oni koji će iz toga izvući neki od benefita. Potencijal, predstavljaju svi ljudi u Srbiji između 15 i 65 godina, oni koji mogu da se osiguraju. Njima treba reći zašto je životno osiguranje dobro, što će učiniti osiguravači objašnjavajući im kakav je karakter tog produkta, šta on sam po sebi znači. Država sa svog aspekta treba da istakne da će životno osiguranje smanjiti nesigurnost u periodu nakon izlaska iz radnog odnosa – penzija garantovano neće biti ni približno onome što je pružala plata iz radnog odnosa. Dakle, treba da postoji jedan komplement koji će, zajedno sa tom obaveznom niskom penzijom, pružati nešto slično onome što je bila poslednja plata. Država ima interes da radi na tome, jer je penzija za državu trošak. Osiguranje treba da počne u periodu kada je čovek segment izdržavanog stanovništva, kada je učenik, student, da traje u toku radnog angažovanja i da se završi u trenutku kada opet postane segment izdržavanog stanovništva, tako je na Zapadu. Bitna osobina osiguranja je dugoročnost, nema ništa na kratak rok.

Sa druge strane, ne možemo na nivou prosečne plate od 300 evra da očekujemo odziv ili da imamo takav portfelj osiguranja kao kad je plata od 1000 evra. Ako to hoćete da prevaziđete, morate da imate nešto što će vam skratiti put, a to je aktivnost države, da država određenim poreskim olakšicama stimuliše ljude da se osiguravaju – da se svakom ko plati premiju osiguranja, obezbedi umanjenje poreza na platu u iznosu od 25 odsto od plaćene premije. To je ovog momenta teško jer država ima budžetski deficit, međutim, pitanje je šta se za uzvrat dobija. Ako se dobija akumulirana velika premija koju osiguravači žele da dugoročno ulože u sigurne instrumente, onda država tu može dobiti nazad tako što će emitovati dugoročne obveznice sa rokom koliko traje osiguranje i tako dobiti institucionalnog investitora – osiguravača koji će kupiti te hartije, kome to dospeće odgovara na dugačak rok. Država će na taj način imati kvalitetan izvor sredstava za infrastrukturne, investicione aktivnosti.

Poslednje prodaje državnih obveznica su prošle sa potražnjom većom od ponude. Zašto država da prihvati takav plan osiguravajućih kuća kada može i bez toga?

Reč je o nekoliko emisija državnih obveznica u dolarima koje su prodate stranim investitorima, a to je zaduživanje u inostranstvu, sa prilično visokom kamatom. Ovo o čemu ja pričam je zaduživanje na domaćem tržištu i to su dve bitno različite stvari. Zasigurno je na lokalnom tržištu zaduživanje države jeftinije – ako ništa drugo, ne kalkuliše se rizik države koji podiže kamatu. Drugo, sad je tražnja veća nego ponuda, ali je pitanje kako će to biti dugoročno gledano. Osiguravači su za državu potencijalno stabilni, sigurni investitori u budućnosti. Svake godine osiguravači bi imali interes da kupe određen obim emisija, a država bi svake godine mogla da emituje obveznice na 20 godina. Država je svojevremeno emitovala jednu seriju obveznica na 15 godina od 200 miliona evra i osiguravači su kupili 3/4 te emisije. To je bio prvi korak koji je bio realizovan bez drugog segmenta, a to su poreske olakšice. Na žalost, kada smo hteli o tome da se dogovaramo, došao je poslednji period rada Vlade kada ni jedna Vlada ne pravi radikalne zakonske izmene, a reforma poreskog sistema nije simboličan zahvat.

Više puta ste iznosili stav da ne bi trebalo da se razdvajaju životno i neživotno osiguranje u kompozitnim društvima. Izmene Zakona koje se tiču ovog razdvajanja su odložene a rok je produžen do kraja 2013. Koliko ova neizvesnost oko konačne odluke šteti osiguravajućim društvima?

Ove godine se očekuje sveobuhvatna promena zakona, kako bi posle devet godina on ponovo postao savremen zakon koji će imati duži vek trajanja. Postoji dosta ograničenja u zakonu – ako 9 godina imate neizvesnost da li ćete se deliti ili ne, ta neizvesnost ne doprinosi razvoju i sve stoji na početnoj tački. Nema potrebe za naročitim mudrovanjem, zatečeno stanje kod kompozitnih društava ne treba menjati. Tako nećete pogoršati uslove poslovanja nekome ko je navikao na postojeće – država treba da poboljša uslove poslovanja, a ne da ograničava i da sputava. Postavlja se pitanje: a šta će drugi koji su nakon donošenja tog zakona morali da se organizuju kao dva društva? Pa u redu, zakon tako propisuje, ali onda uredite dodatno da razlika između kompozitnih i razdvojenih društava u uslovima ne bude dramatično velika, već da onima koji funkcionišu kao razdvojeni približite uslove onih koji su kompozitni. To je rešenje, a ne da se svi stave u isti koš i da svima bude loše. U suprotnom, imaćemo situaciju u kojoj pet – šest najvećih osiguravača iz povoljnih uslova poslovanja prelaze u lošije.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

foto: a. anđić

"Vreme uspeha!" je redovni podlistak nedeljnika "Vreme", izlazi svakog prvog četvrtka u mesecu.

Podlistak u PDF-u

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net