NA IZLETU 1930-IH: »Život u Mostaru bio je ispunjen teškim radom. A da li smo – kao ljudi – imali nešto prijatno od života u teškoj provinciji.« / fotografije iz albuma feodora lukača

Kultura sećanja – Autobiografija dr Feodora Lukača (1892–1973) >

Burni vek u dnevniku jednog lekara (2)

Hirurg, pionir sporta, zaljubljenik u gimnastiku, fudbaler i lakoatletičar-rekorder, dobrovoljac u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, Feodor Lukač, otac znamenitog profesora žurnalizma Sergija Lukača, u svojoj kratkoj autobiografiji dramaturški sažima jednu epohu kroz ono što je proživeo u dva svetska rata, u Austrougarskoj i u dve Jugoslavije, u Sarajevu, Pešti, Beču, Bernu, Galiciji, Albaniji, Mostaru, Zrenjaninu, Novom Sadu

Mostar je tada bio malo sresko mesto sa nekih 20.000 stanovnika. Postojala je mala bolnica, ali hirurškog odeljenja uopšte nije bilo! I baš toga dana, 23. maja 1923. godine, kad sam se već rano u jutru javio na dužnost, bila je donesena jedna takva "hitna" teška bolesnica, koje su ranije, po pravilu, slali za Sarajevo, da na nesreću do Konjica umre. Imala je zaplet creva i trebalo ju je hitno operisati. Međutim kako?! Ja sam hitno poletio u stan direktora bolnice, dr Tramera. On se začudio toj mojoj "revnosti" i glatko mi rekao da mi on ne može ničim pomeći, jer niti ima instrumenata, niti gaze, niti narkoze! U svojoj velikoj muci setio sam se da ja imam svoje vlastite instrumente još na stanici a da u Mostaru postoji vojna bolnica i u njoj hirurško odeljenje. Kako nije tada bilo automobila u Mostaru, pohitao sam fijakerom u tri kilometra udaljenu vojnu bolnicu i na moju veliku sreću naišao na vanrednog predusretljivog šefa hirurškog odeljenja, majora Živkovića. On mi je odmah pozajmio sve ostalo potrebno za operaciju, sterilnu gazu, sve za narkozu, rukavice i ostalo. To smo sve fijakerom i korpama, dobro zamotano, preneli u moju bolnicu i tada je operacija mogla početi, ali ko da mi asistira, ko da daje narkozu, a ko da instrumentira? Dosetio sam se jadu! Asistiraće mi, naravno, jedini lekar bolnice dr Tramer, iako je izjavio da nikad u životu nije prisustvovao operaciji, za instrumentarku uzeo sam najčistiju osobu u bolnici, bolničku pralju (inače nepismenu), a za narkotizera najjačeg momka, bolničkog baštovana, također nepismenog. Na veliku sreću bolesnice i moju ličnu, operacija je bila lakša, nego što sam pretpostavljao: Našao sam tzv. ileus, uzrokovan jednom jedinom petljom (zasukanom vrpcom koja je pritiskala jedno tanko crevo) i kad sam tu vrpcu odstranio crevo je proradilo. Na moje bezgranično veselje, bolesnica je dobila već drugi dan vetrove i spasla se, iako je došla u teškom stanju.

FEODOR LUKAČ: Autor je bio doktor, univerzitetski profesor, sportista, sportski radnik, medicinski i sportski pisac

Ne prođe ni pet dana, a iznenada me zove isti dr Živković, šef Hirurškog odeljenja vojne bolnice, isti onaj koji mi je pomagao materijalom pri mojoj operaciji pomenute bolesnice. Bio mu je donesen zajednički kolega iz 45 km udaljenog Nevesinja, Gaćinović. Razbolio se pre pet dana sa bolovima u desnoj polovici trbuha, ali kako je morao u 20 km udaljeno selo da porodilji pruži neodložnu pomoć, to je pošao konjem i jahao nekoliko sati tamo i nazad. Uz put mu je puklo upaljeno crevo (slepo) i donesen je u očajničko teškom stanju upale cele trbušne maramice (peritonitis). Kolega Živković ga je morao primiti, jer je Vojna bolnica bila u obavezi da prima i honorarna vojna lica, a takav je bio Gaćinović.

Kolega Živković je bio toliko pošten drug, da mi je otvoreno rekao da ga on ne sme da operiše, jer da nema toliko iskustvo i moli mene da ga ja operišem. A kad sam mu ja rekao; da će i meni verovatno umreti, bio je još pošteniji i rekao: "Ja znam, da ako Vama umre, ovde sada na početku vaše karijere u Mostaru, možete slobodno odmah da se selite. Ali u sali za operacije bićemo sami nas dva i jedan vojnik narkotizer. Ako bolesnik umre, knjige će upisati da ga je on operisao i svuda po gradu razglasiti, da je on bio operator." Kod tolikog poštenja i dobronamernosti, nisam doista imao kuda i prihvatio sam se neblagodarnog posla: Čim sam otvorio trbuh, pokuljala je gnojna smrdljiva tečnost kao iz kabla, tek posle ispumpavanja tog smrada, s mukom sam pronašao slepo crevo koje je bilo puklo u dva komada. Posle odstranjenja i uvođenja tri debela drena u tri predela trbušne šupljine, morao sam široko ostaviti trbuh otvoren i čekati dalji tok. Tada nismo još imali ni antibiotike ni transfuziju krvi i imali samo glukozu i fizički rastvor. Naći! Zahvaljujući jakoj seljačkoj konstituciji našeg kolege, on je jadnik ostao živ i živio je kao sreski lekar još dugi niz godina.


Problem ehinokoka stvarno je postojao u Hercegovini zbog nestašice pitke vode i nehigijenskih prilika na selu

Eto, to je bio početak moje teške epopeje u Mostaru. Morao sam trčati u Beograd, da izdejstvujem nove kredite za bolnicu, posebno za hirurško odeljenje. Srećom je tada u Beogradu bio predsednik Ministarskog saveta dr Milan Srškić, rodom Bosanac i imao je smisla za naše potrebe. Dobili smo najpotrebnije.

Do tada, svo vreme od šest meseci, operisao sam isključivo mojim privatnim instrumentima i nisam mogao otvoriti privatnu ordinaciju. Od tada, 1923. godine, pa sve do dolaska ustaša u Mostar 1941. godine, vršio sam dužnost šefa hirurškog odeljenja, a od 1935. i upravnika cele bolnice. U tim godinama izvršio sam ništa manje nego preko tridesetpet hiljada operacija, ne računajući tu manje intervencije ni gipsove. Pri tome sam se usudio kao mlad hirurg da objavljujem naučne radove. Već rano sam zapazio u Mostaru veliku raširenost oboljenja echinococcus! na raznim organima i sakupivši više od 120 slučajeva izašao sam na I hirurški kongres u Splitu sa samostalnim radom o echinococcus-u u Hercegovini i to je izazvalo senzaciju, pa sam zamoljen od urednika zagrebačkog Ljekarskog vijesnika da im predam rad za štampu, što su oni i preveli. Problem ehinokoka stvarno je postojao u Hercegovini zbog nestašice pitke vode i nehigijenskih prilika na selu, a pogotovo što su seljaci pri klanju stoke, kad god bi naišli na ehinokok u jetri ili drugim organima kod ovaca, bacali te organe psima za hranu. Tako je pas, posrednik i nosilac ehinokoka, sa svoje strane inficirao stoku i decu uz stoku.

U vezi sa seoskim sokolskim četama, održao sam u Hercegovini preko 300 predavanja o opasnosti širenja ove bolesti po Hercegovini. Seljaci su pažljivo slušali, ali na terenu nismo zapazili smanjivanje ehinokoka. Kasnije sam objavio još pet radova o ehinokoku, poslednji u "Wiener Medizinische Wochenschrift", kao rezime i obradio skupno svih po meni opserviranih 1150 ehinokoka.


Jedno veče donesoše nam u bolnicu teškog, potpuno besvesnog seljaka sa zaglavljenom sekirom u lobanji

Šest meseci po dolasku otvorio sam i privatnu ordinaciju koja se razvila i kraj moje volje u veliki biznis, jer su naročito seljaci dolazili prvo kao jedinim hirurgu u celoj pokrajini, a zatim jer sam ja tada jedini u Mostaru imao i svoj rentgen, pa su tražili da ih pregledam "na struju". Taj veliki priliv pacijenata nije se, naravno, sviđao mojim kolegama, koji su mi zavidili i tužakali me, i ako sam ja uveo tri puta skuplje takse od kolega i zaveo subotu kao neradni dan (naravno i nedelju). Bolesnici su dolazili ne samo iz Sarajeva, nego čak i iz Beograda, Splita, Dubrovnika i čak Skadra na operativne zahvate. Posebno kod Jevreja sam imao dobar renome, jer su oni često bolovali od kamenca žučne bešike, a tu sam imao lepo iskustvo i nikad nisam kod tih operacionih zahvata doživio smrtni ishod!

Tih 18 godina provedenih u Mostaru bilo je skopčano često sa neverovatno teškim radom. Valjalo je ustajati u šest, pa hitno pregledati najranije pacijente. Onda u bolnicu i operisati od 7 do 13, pa kući u ordinaciju koja je već bila pretrpana. Na večer ponovo u bolnicu sve do 21 sat. Uz to, ne sme se zaboraviti mostarska klima! Za vreme leta temperatura je znala penjati se i do 38 stepeni i po toj vrućini trebalo je operisati sa krpom na licu i u operacionom mantilu.

Često sam danima imao na sebi samo tri stvari: sandale bez čarapa, bele pantalone bez gaća i lekarski mantil. Uz to je ljeti u kupatilu voda s jedne strane doticala, a s druge isticala i u takvu kadu, morao sam zbog vrućine po 4-5 puta uskakati i ne sušeći se oblačiti ono oskudno odelo. I noću je to bio uzus. Tri godine nisam mogao uzeti godišnji odmor jer nisam imao hirurga zamenika, a celu Hercegovinu nisam mogao ostaviti bez hirurške pomoći. Ali kad sam mogao, išao sam po pravilu najpre u Zagreb, na hiruršku kliniku profesora Budisavljevića, odličnog hirurga, naučnika kod koga sam mnogo toga priučio, a kad mi je bilo moguće, išao sam u Švajcarsku ili Francusku, pa bih tamo odlazio u velike hirurške ustanove i marljivo bilježio sva novostečena iskustva i metode operisanja.

Od mojih brojnih operacija ostale su mi u posebnoj uspomeni dve: Kao obično, na katoličko Badnje veče seoski momci u katoličkim selima tukli bi se zbog devojaka, noževima, a ponekad i sekirama. Tako jedno veče donesoše nam u bolnicu teškog, potpuno besvesnog seljaka sa zaglavljenom sekirom u lobanji. Sečivo sekire bilo je na temenu zabijeno u lobanju i na selu niko se nije usudio da lobanju oslobodi sekire. Ni tamošnji lekar! Dok sam ja prao ruke i sve pripremio za operaciju, posebno za krvoliptanje iz lobanje, koje sam očekivao posle vađenja sekire iz lobanje, bratu lekaru stavio sam u zadatak da držeći u rukama držalo sekire pokuša da sečivo polako oslobodi iz lobanje. On je to majstorski izveo i na moje iznenađenje nije došlo do jakog krvavljenja nego do umerenog, kojim sam mogao ovladati, jer je i bolesnik bio u teškom šoku. Posle toga je došlo pažljivo zbrinjavanje rane i velikog defekta u lubanji i rupe na duri koju sam mogao prekriti jedino trasplantacijom fascije sa bedra. Na naše najveće iznenađenje, bolesnik je posle pet dana došao k svesti i ozdravio. Ostao je samo uzet u pokretima leve ruke i nešto govora. Živio je još mnogo godina i javljao se često.

Drugi "slučaj" bila je mlada muslimanka kojoj je na putu od Sarajeva do Mostara pukla vanmaterična trudnoća i donesena je u noći u besvesnom stanju do bolnice. Onda još uvek nismo imali transfuzije i da bismo ju uopšte stigli operisati morali smo joj dati brat i ja svoje krvi, svaki po 400 ccm. Kad smo otvorili abdomen, ništa se nije videlo od silne mase crne krvi, koju smo pažljivo pokupili u sterilnu posudu, našli mesto perforacije, izvršili zaustavljanje krvarenja i resekciju jedne polovice jajnika i jajovoda. Kad smo sašili trbuh, nastavili smo sa davanjem njene vlastite krvi. Bolesnica se spasila.

Navođenje mnogih drugih zanimljivih slučajeva prešlo bi granice ovog saopštenja, a bilo ih je – kao u svakoj bolnici – sva sila.


Došao je u moj hotel mlad kapetan iz garde i molio da kajak pozajmim mladom prestolonasledniku Petru

Dakle, život u Mostaru kroz tih osamnaest godina bio je ispunjen teškim i odgovornim radom. A da li smo imali – kao ljudi – i nešto prijatno od života u teškoj provinciji? Pre svega dosta sporta: osnovao sam teniski klub i uredio ništa manje nego četiri igrališta. Bilo nas je nekoliko dosta dobrih igrača. Zatim sam nabavio lep kajak čamac u Nemačkoj, kakvih uopšte nije nikada bilo u Mostaru. Tim čamcem sam išao i na dalje ture: Mostar–Metković, Drežnica–Mostar. Kad sam ga kupio bio sam baš na Bledskom jezeru. I tu je napravio senzaciju i drugog dana po pojavi moga kajaka, došao je u moj hotel mlad kapetan iz garde i molio da kajak pozajmim mladom prestolonasledniku Petru koji je na Bledu u dvorcu ljetovao. Naravno, pozajmio sam čamac i dvor je uskoro kupio kajak.

Iako Mostar leži u neposrednoj blizini Metkovića i mora, nije bio običaj da se iz Mostara ide na more! Kako sam ja imao veliki 500 ccm motorni točak BSA, sa suprugom sam se odvezao do Metkovića, pa brodom do Trpnja na Pelješcu. Tu smo našli do samog mesta divnu plažu i – ni jednog kupača. Naravno, mi smo se bacili odmah u more i uživali celi dan. U gostionici na samoj plaži kod starog šjor Vukovića dobili smo izvanrednu ribu i odlično vino, čak i sobu za dnevni odmor, sve po upravo bagatelnoj ceni od svega 10 tadanjih dinara (kad je plata učitelja bila 600 dinara). Videvši tu divotu i jeftinoću, održao sam u Radničkom univerzitetu predavanje o lepotama Trpnja i zainteresovao i siromašne radnike po Mostaru za takve izlete. Kod Direkcija železnica u Sarajevu izdejstvovao sam vrlo jeftin prevoz Mostar–Metković (a kod Jugoslovenske morske plovidbe isto tako jeftin prevoz Metković–Trpanj i na večer natrag za ciglih 15 dinara. Svake nedelje iskupilo bi se po 500–600 Mostaraca za izlet. A dobri stari Vuković je zarađivao na nama lepe parice. Pošto je do same plaže bilo slobodnog opštinskog zemljišta, to sam kod Opštine Trpanj izdejstvovao, da svakom interesentu iz Mostara i Sarajeva dadu besplatno 3000 kvadratnih metara pod uslovom da se obaveže, da će u roku od godinu dana sagraditi vikend-kućicu. Tako je nastalo kroz tri godine čitavo jedno malo naselje uzduž obale koje bi i dalje raslo da nije izbio Drugi svetski rat. Ne znam kako to naselje danas izgleda, posle 32 godine, ali znam da je Trpanj danas omiljeno boravište posetilaca našeg Jadrana.

Kakve su bile društvene i političke prilike u tadanjoj Hercegovini i posebno Mostaru? Sve pre nego dobre. Ja lično nisam bio zainteresovan za život partija. Pripadao san Srpskoj zemljoradničkoj stranci, ali samo kao potpuno pasivan član. A među stanovnicima vladala je između Srba i Hrvata neopisiva iskonska mržnja. Kad sam ja 21. februara prve godine po dolasku u Mostar posetio hrvatsku godišnju zabavu Kulturnog društva "Napredak", sutradan mi u Mostaru niko od Srba nije odvratio pozdrav, jer da nikad pre mene nije niko od Srba zakoračio u njihove prostorije. Čak me je zvao k sebi mostarski vladika dr Jovan Ilić i prekorio me da to u buduće na radim! Nisam ga poslušao (iako sam bio predsednik Srpskog kulturnog društva "Prosvjeta" i društva srpskih antialkoholičara "Pobratimstvo"). Prve sledeće godine došli su na našu godišnju zabavu predsednik Hrvatskog društva "Napredak". Međutim, u samom gradu odnosi se nisu popravili. Tako je lakše razumeti divljačko ubijanja Srba (i mene) 1941. godine, kada su ustaše došle na vlast.

Lično sam bio veoma angažovan u radu "Prosvjete". Imali smo i svoj konvikt za siromašne đake (njih 50) i taj konvikt uspeo sam da doteram. Veliki sam napor ulagao na razvijanju antialkoholizma, držeći u gradu i na selu veliki broj predavanja o štetnosti alkohola. Jednom reči, uz ogroman i vrlo odgovoran posao u bolnici kao hirurg, mnogo sam radio i na društvenom polju. Morao sam uz to posvećivati i veću pažnju vaspitanju sina jedinca, Sergija koji je bio vrlo dobar đak i što je važnije – odličan i svestran sportista, što je dalo celom njegovom kasnijem životu smer i sadržaj.

Liny je u Mostaru imala najlepše dane. Kroz punih 12 godina bila nam je glavna kućna pomoćnica i kuvarica naša dobra Mara. Dobra u svakom pogledu, posebno kao izvrsna i štedljiva kuvarica. Jednom, kada sam ostao sâm u Mostaru, kuvala i spremala mi je mostarsku divnu pastrmku celi mesec dana svaki dan na drugi način, a da mi se nije dojela! Jednom prilikom iznenada su se menjale novčanice od 1000 dinara. Ja sam znao da Mara mora da ima ušteđevine u banknotama koje je negde čuvala. Skrenuo sam joj pažnju da je toga dana bio zadnji dan kada su se te novčanice mogle promeniti za nove. Dala mi je ništa manje od 17 hiljadarki. Kad sam joj donio nove, pitao sam ju zar ne bi bilo bolje da taj novac uloži u neko zemljište i kasnije sagradi kuću za starost. Teška srca je pristala. Kupio sam joj vrlo jeftino i lepo zemljište blizu bolnice i onda predložio da počnemo da joj gradimo kuću. Ona, naravno, nije imala dovoljno novaca, ali ja sam znao da kod nas dobiva mesečno 500 dinara, a uz to od naših gostiju još jednom toliko. A gostiju je bilo uvek. Tako joj ja nazidam lepu prizemnu kuću sa tri sobe i svim nusprostorijama. U nju se uselio vazduhoplovni major i plaćao joj je 1500 dinara kirije i tako je Mara sa svojim primanjima i kirijom ubrzo počela otplaćivati svoj dug. Pred samo izbijanje rata otplatila je sav dug, do jedne jedine rate.

Čim smo mi morali napustiti Mostar u maju 1941. godine Mara je uselila u svoju kuću i tu lepo u zaslužnoj penziji proživela 25 godina sve do svoje smrti (umrla od raka debelog creva, prekasno upoznatog u bolnici u Mostaru). Ostala mi je uvek krajnje blagodarna. Uz Maru imala je Liny dugo vremena i kućnog slugu, odnosno mog šofera koji joj je nabavljao stvari iz grada, tako da je imala dovoljno vremena da igra tenis i ide na zabave u oficiriski dom.


Sav taj lepi život naglo je prekinut...

Sav taj lepi život naglo je prekinut neposredno posle izbijanja Drugog svetskog rata. Sam početak rata nekako smo i izdržali. Ja sam osećao opasnost od ekstremista Hrvata i dobio sam od katoličkog biskupa fra Alojzija Mišića jedan dokumenat sa trostrukim pečatima, da sam ja za sve vreme svog boravka prema Hrvatima imao naročito dobar odnos i da sam ih, naročito katoličko sveštenstvo i časne sestre, lečio i u svakom pogledu im izlazio u susret. Časnim sestrama sam, na primer, u bolnici izgradio, kao upravnik bolnice, malu kapelu da ne bi morale ići čak u udaljenu svoju crkvu na jutarnju misu, što su i Srbi i vladika opet teško zamerili. A katoličkom svešteniku i glavaru samostana dr fra Leu Petroviću sam u dva maha direktno spasio život.

Prvi put još 1923. godine, kada su me časne sestre hitno pozvale u njegov samostan, jer da strahovito krvari "iz hemoroida" i da je krv već procurela iz kreveta na pod. Hitno sam sa pokojnim bratom Aleksom na biciklu i sa potrebnim instrumentima pojurio u samostan i našao fra Lea stvarno u lokvi krvi i video da ne krvari ni iz kakvih hemoroida, nego da je sam sebi u seksualnoj ekstazi zabo nož u penis, jer je trpio od strašnih reakcija i onanija. Lako sam zaustavio krvavljenje, jer je bio već iskrvario i ležao u nesvesti. Ali tad ga je nekako trebalo vratiti u život. Tada, jasno, nije bilo još transfuzije ni mogućnosti ustanovljiivanja krvnih grupa, pa sam improvizovao uz rizik i posle probe od par kubika krvi, da mi brat jednim većim špricom vadi krv iz moje vene i da ih uštrcava fra Leu. Tek pošto je primio 600 ccm krvi, počeo je dolaziti k sebi. Spasili smo mu život. On je toga bio svestan i dolazio mi kući, na očigled kao dobar prijatelj.

Drugi put sam mu spasio život kad su Italijani i Nemci došli na jedno 50 km do Mostara, ali jugoslovenska vojska još je držala grad. Tada je fra Leo Petrović otišao u obližnje katoličko selo, pokupio seljake i s njima pošao da on zauzme Mostar i verovatno učini pokolj među domaćin Srbima. Međutim, u Mostaru je tada još bio komandant divizije i jedan đački bataljon u kome su bili isključivo Hrvati i Slovenci. Taj bataljon se isprečio fra Leu Petroviću i njegovim ustanicima, potukao ih i kolovođe, među njima fra Lea, uhvatiše i predadoše štabu divizije. Tu je fra Leo kratkim postupkom ratnog suda bio osuđen na smrt.

To su neki oficiri iz štaba armije, Mostarci poreklom, hitno meni javili s molbom da kod komandanta divizije intervenišem, da se fra Leo ne ubije, jer bi to mostarskim Srbima donelo strašne posledice. Ja sam hitno pokupio još nekoliko najstarijih Srba Mostaraca i svojim kolima ih hitno prevezao komandantu divizije. On je uvideo opasnost po građane Srbe i predao fra Lea meni na odgovornost.

Obećao mi je da će u svom samostanu mirovati i ja sam ga ostavio u njegovom samostanu. I šta mislite, kako je taj "sveštenik" uzvratio moje dvostruko spasavanje njegovog života? Kako je on bio jedan od glavešina u ustaškom stanu, koji je uskoro bio organizovan u Mostaru, a po zauzimanju grada po Nemcima i Italijanima, on je bio prvi koji je u ustaškom stanu predlagao, da se mene likvidira u prvoj grupi Srba koje će ustaše odvoditi na streljanje!


Kada su ustaše pošle nekoliko koraka unazad, da dignu puške na nas, ja sam skočio sa najbližeg grebena sa visine od nekih osam metara u nabujalu i ledenu Neretvu

Tako se to i odigralo: Kad su Nemci i Italijani uzeli Mostar, nisu s početka dirali u Srbe. Zauzeli su Mostar 10. aprila 1941. a ustaše su preuzele vlast u gradu tek krajem maja. Dotle je vladao mir u gradu. Ali 31. maja je počelo prvo odvođenje Srba na ubijanje.

Te noći upalo je u moj stan oko jedan i po ponoći ništa manje nego 12 do zuba naoružanih ustaša. Ja sam spavao, jer sam sve do 11 sati operisao u bolnici baš trojicu Hrvata inženjera koji su imali težak udes na železnici. Sva trojica su spašena uspelim operacionim intervencijama. Moja supruga pokazala im je preporuku biskupovu, ali oni su se samo nasmijali i rekli: "I biskupa ćemo mi odvesti!" Rekli su da idemo na neko saslušanje i da ja ponesem bolje odelo i dosta novaca. Ponio sam svega 5000 tadanjih dinara. Uveli su me u veliki autobus za najmanje 25 lica. Počeli smo kupiti Srbe po Mostaru: najpre službenika Opštinskog suda u Mostaru koji je bio predsednik tadanjih četnika (iz I svetskog rata), zatim jednog manjeg trgovca i konačno smo došli pred kuću najimućnijeg Srbina Mostarca. Kod njih je slučajno stanovao komandant talijanske divizije i žena njegova bila je toliko pametna, da je najpre zovnula komandanta. Kad je on izašao pred ustaše, zahtevao je od njih pismeno naređenje, po kome se traži njen muž. Oni to, dakako, nisu imali i nisu ga odveli. Ni tada ni ikojeg sledećeg dana. Preživio je celi rat. Očigledno preplašene, ustaše tada nisu nastavile da kupe Srbe za streljanje, a nas povedoše glavnim drumom prema Buni i kad stigoše do sela Hortiježa, izvedoše nas iz kola i preko obližnjeg pravoslavnog groblja na samu obalu Neretve. Tu nam ukratko narediše da se svučemo, a kad sam ja protestvovao zašto to čine sa nama, odbrusio mi je (to je za historiju važno!): "Hitler i Pavelić sastali su se u Berchtegadenu i složili da Srbe, Jevreje i Cigane treba najhitnije potpuno istrebiti, a da na teritoriji Jugoslavije to treba da izvrši Pavelić, međutim u samoj Srbiji to će izvršiti Hitler!" To je živa istina. To mi je pred streljanje izjavio njihov vođa, jugoslovenski šef policije u Mostaru, koga sam od ranije dobro poznavao (kasnije je ubijen od partizana negde u Vojvodini).

Bio sam već svučen i u momentu kada su ustaše pošle nekoliko koraka unazad, da dignu puške na nas, ja sam skočio sa najbližeg grebena sa visine od nekih osam metara u nabujalu i ledenu Neretvu. Srećom, nisam udario u neku stenu, kojih tu ima u obilju, nego u duboku vodu. Samo sam nešto zgulio, ne osećajući to, kožu sa dlana desne šake i, jasno, zaronio što mogu dublje prema sredini reke.

Kad sam posle 10-ak zamaha morao zbog kisika na površinu čuo sam kako brzom paljbom prema meni pucaju. Bio je savršeno potpun mrak i stoga me nisu pogodili, a ja sam plivajući i roneći grabio niz Neretvu. Posle jedno 800 metara (posle rata sam proverio sve na samom terenu) bio sam toliko iscrpljen i daleko od ustaša, da sam morao prići obali, ali to je bio malo teži padež, jer sam bio potpuno klonuo.

Srećom za mene, bila je na obali žalobna vrba koja je pružala svoje duge grane skoro do polovice reke i tako sam uhvatio za te grane i pomoću njih posle par minuta dovukao (se) do obale i puzajući popeo na suvo. Ali kuda sada? Opet jednom imao sam sreće u svoj nesreći: Kad sam pošao u pravcu sela čije su se kuće nazirale, išao mi je u susret čovek, seljak, vodeći konja. Ja sam bio go, a on mi priđe i upita jesam li ja to, dr Lukač. i zašto se toliko pucalo? Objasnio sam mu da sam ja to i da su to ustaše pucale na Srbe koje odvode iz Mostara. On mi sa obližnje ograde dade jedne seljačke ženske donje gaće od botane i rekao mi da ga sledim do njegove staje.


Tu sam po njegovom savetu morao gaziti po prikupljenoj balezi ("da mi se trag izgubi, ako bi ustaše doveli pse")

U staju sam se morao popeti na potkrovlje merdevinama i onda povući merdevine prema potkrovlju i tu sam se morao uvući duboko u seno, da me ne pronađu. Kasnije mi je doneo malo ječmenog hleba i malu poprženu pastrmku, koju sam ja, za čudo, pojeo s najboljim apetitom. Ostavio me je tu sakrivanog do sutra, a sutradan mi je dao seljačko odelo i opanke i 20 ovaca i odveo me u obližnju planinu, jedno dva sata hodao sam u planini, ostao sa ovcama punih osam dana i devet noći, sam samcat. Po jednom dnevno neko bi od njegovih doneo malo hleba i sira, a ja sam morao musti ovce, kako sam znao i umeo. Posle osam dana došao mi je i saopštio kobnu vest, da neću moći ostati duže, jer da oni moraju voditi ovce – kao svake godine – u veću planinu u Bosnu i pitao, šta da radi sa mnom?

Ja sam se opet jednom srećom dosetio da sam ja sanitetski kapetan i da imam zakonsko pravo da me okupator, te jest Talijani odvedu u Italiju u zarobljeništvo, a ne da me ustaše ubijaju na svirep način. Napisao sam jedno kratko pismo mom dobrom prijatelju, proti Marku Gvozdenoviću u Mostar i dao starici majci seljaka koji me je sakrio. U pismu sam molio protu da ode kod talijanskih vojnih vlasti i izdejstvuje moje prebacivanje u Italiju. Prota se nasmijao, kad je pročitao pisamce i rekao:

"E, baš nam se naš Lukač prepao!" A kasnije, posle 15 dana odveli su iz Mostara nekih trideset Srba, među njima sedam sveštenika, a među njima opet istog protu! Nijedan se nije spasio. Prota je ipak bio kod komandira karabinijera koji je slučajno bio veliki katolik i Sicilijanac i stajao je na gledištu, da se nevini ljudi me smeju ubijati kao životinje. On je još istoga dana stigao sa još tri naoružana karabinijera jednim vojnim džipom do sela i onda s njima do moga brda. Ja sam, naravno, bio krajnje preplašen, jer nisam znao da li dolaze s dobrim namerama.

Dao mi je jednu talijansku uniformu i pušku, tako da sam izgledao kao obični italijanski vojnik na dužnosti! Džipom nas je proveo kroz celi Mostar, a da me nije niko prepoznao i odveo u karabinijerski smeštaj koji se slučajno nalazio u onom istom konviktu "Prosvjete" gde sam nekad ja bio predsednik. Tu su me najpre obrijali od strašne osmodnevne brade, onda dali da se dobro umijem i dali odličnu večeru. Posle dobro odspavane noći pošli smo malim džipom i sa još tri naoružana vojnika (i ja sam imao pušku sa mecima).

Odvezli smo se u predgrađe Splita (koji su tada držali Italijani) i onda mi je predao civilno moje odelo koje je prošle večeri donio od moje kuće i ženi saopštio moje spasenje i da će i nju narednih dana prevesti u Split. Potom je najpre pošao u svoju pretpostavljenu komanda i, kako mi reče, morao je najpre da se interesuje, šta bi njegova komanda rekla, da jedan karabinijer spasi lekara, kao što je moj slučaj. Tek kad su rekli da je pravilno postupio, priznao je da je to bio on. On me je još odveo u tadanji najbolji hotel u Splitu, koji je vodio moj dobar poznanik još iz Sarajeva. On me je sklonio dva dana i tada sam prešao u stan drugog prijatelja (Fleša) koji je bio moj gimnazijski drug iz istog razreda. On me je krio i hranio, dok se i supruga mogla spasiti iz Mostara, pomoću istog oficira koji je kasnije spasio još osamnaest Srba iz Mostara.

Konačno smo se smestili u privatnom sanatorijumu dr Rojića istaknutog hirurga, Hrvata, koji nas je držao uz minimalnu pristojbu punih 7 meseci. Naravno, počeli smo raditi svim sredstvima, da se nekako domognemo Švajcarske. To nam je uspelo, pomoću vize koju nam je u Rimu izrado onaj isti oficir karabinijera!


Od nekih osamnaest lekara, koliko nas je tada bilo u Švajcarskoj, odazvao se jedan jedini

U Švajcarsku smo stigli bez većih teškoća početkom januara 1942 godine. Najpre smo bili smešteni kod sestre Linine, Idette, u Bernu, zatim kod druge rodbine (stare gospođe Wyleman) i konačno u Bazelu kod druge sestre Linine. Celo vreme radio sam kao volonter u Hirurškoj klinici u Bernu kod profesora Lengenhagera i mnogo toga priučio i naročito mnogo mogao čitati savremenu medicinsku literaturu. Dosta sam i operisao. Profesoru sam proveo dva puta korekturu novog izdanja de Quervainove knjige Chirurgische Diagnostik. To vreme u Bernu bilo je prekidano samo povremenim odlaskom u praksu kada me je slala švajcarska vlada kada na terenu nije bilo švajcarskih lekara (zbog ratne mobilizacije). Među ostalim bio sam jednom dva meseca mobilisan u Adelbede: gde je bilo smešteno nekih 1500 oficira jugoslovenske vojske koji su se posle pada Musolinija spasili iz talijanskog zarobljeništva. Već tada 1943. obrazovale su se tu usred Švajcarske dve grupe oficira: kraljevska i komunistička. Kraljevaca je bilo znatno više i oni se nikad nisu vratili u zemlju, nisu se međusobno pozdravljali ni govorili, na veliko čuđenje Švajcaraca.

Moj napred opisani slučaj odvođenja na streljanje opisan je u više mahova u sarajevskom "Oslobođenju" i mostarskim novinama, a detaljno je objavljen u knjizi Pobegli od smrti Momčila Marića u izdanja biblioteke "Ideali" (Mlado pokoljenje Beograd 1961).

Boravak u Švajcarskoj bio bi nam po sebi prijatan, da Nemci baš tada nisu bili najjači i prodirali u Rusiju bez velikog otpora, tako da smo svi mi koji smo se bili sklonili u Švajcarskoj stalno strahovali od daljeg napretka Nemaca, jer smo bili uvereni da bi u slučaju njihove pobede u Sovjetskom Savezu konačno uzeli i Švajcarsku, gde nas je bilo sklonjenih Jugoslovena najmanje 4000.

Srećom i borbom ruskog naroda konačno su ipak potučeni i kad su jedan mali krajičak Švajcarske oslobodili, počeo sam odmah raditi na odlasku u našu zemlju da teškoj borbi partizana koliko toliko pomognem. Međutim, kad sam energično počeo propagirati među, i jednim i drugim našim oficirima, da pođemo za zemlju, nisu se hteli ni jedni ni drugi odazvati.

Od nekih osamnaest ljekara, koliko nas je tada bilo u Švajcarskoj, odazvao se jedan jedini, a pridružila nam se jedna grupa Jevreja i jedna grupa švajcarskih ljekara i medicinskih sestara u ime Švajcarskog Crvenog krsta. Meni je uspelo, da kod velikih švajcarskih firmi prikupim veće količine medikamenata i hirurških instrumenata i sa dva kamiona pređemo kroz oslobođeni krajičak Švajcarske južno od Ženeve i sve donesemo u Marselj. Pošto je rat još uvelike besneo i Sredozemlje još obilovalo nemačkim podmornicama, to je bilo sada pitanje, kako se prebaciti od Marselja do neke talijanske luke i odatle u Jugoslaviju. Posle obletanja engleskih pomorskih vlasti u Marselju, posle punih osam dana odobrili su nam da se ukrcamo u jedan njihov "Liberty-ship" koji je nosio hranu i municiju za engleske trupe u Italiji. One su bile već prilično uznapredovale od Rima prema Livornu. Nisu hteli ili mogli da nas iskrcaju u Napulju koji je bio pred nama, nego su nas odvezli nešto južnije od Livorna, tamo nas snabdeli hranom i predali nam naše medikamente i instrumente.

Sad je valjalo opet se vratiti na jug do Barija, gde je bila naša komanda za Italiju. Morao sam kod italijanskih vlasti nekako izdejstvovati barem jedan teretni vagon i lokomotivu, jer vozovi nisu tada – kao u ratnom području – uopšte komunicirali.

Tako je nas dvanaest ležalo na golom vagonskom podu, hranili se od engleskog sledovanja, u vagonu ja sam bio i kuvar i čuvar. Punih pet dana smo trebali dok smo nekako dogurali do Barija i tu se javili kod naše sanitetske komande. Šef je bio jedan sanitetski potpukovnik i kad sam mu saopštio našu želju da nas prebaci u zemlju, jer da želimo raditi kao sanitet za partizane, odbrusio mi je da nas niko nije zvao, ali sav materijal da moramo predati njemu, a on će ga pravilno raspodeliti po republikama. Ja sam mu predao sav materijal (preko 3 tone).

Nikad nisam doznao kako i kome je taj materijal raspodeljen. Kad sam video, da on nas neće ili ne može da otpremi u zemlju, obratio sam se ponovo Englezima, koji su baš tih dana otpremali za zemlju jednog svog službenika i njegovu sekretaricu i oko dve tone narandži. To je bio teretni avion i mi smo svi sedeli na podu, preleteli smo Albaniju i spustili srećno na zemunskom aerodromu.


U međuvremenu mi je došao i sin Sergije, koji je na Sremskom frontu bio vrlo teško ranjen

Tu nas je čekalo novo razočarenje. Pošto smo izašli iz aviona, sačekao nas je mlađi čovek (oko 23 godine) i rekao, da pošto nemamo nikakav zvanični poziv, da ne možemo u Beograd. Uzalud smo mi dokazivali da dolazimo kao dobrovoljci da pomognemo armiji. Bio je toliko uporan, da sam ja morao da se obratim direktno Sanitetskoj upravi i srećom dobijem samog dr Nikolu Nikolića, koji pusti sav posao i kolima dođe iz Beograda k nama na aerodrom i pošto je "komesara " izgrdio, prevede nas sve za Beograd. Ja sam se smestio kod i rodbine i odmah sutradan prijavio Sanitetskoj upravi. Instrumente sam predao glavnom odboru Crvenog krsta.

U Sanitetskoj upravi su odlučili da mene najhitnije upute u Zrenjanin, gde su zbog lakše ishrane upućivali gro ranjenika sa Sremskog fronta.

U samom Zrenjaninu je vladao očajnički haos u pogledu ratnih ranjenika. Od osam škola pre mene su napravili neku vrstu bolnica, ali nisu imali ni jednog hirurga i tako su ranjenici ostajali neprevijeni, rane su od reda bile inficirane i od 3.200 ranjenika koji su ležali razbacani bez ikakvog reda po bivšim školama, a sada neke vrste bolnicama, umiralo je oko dvadeset dnevno.

Prvi korak mi je bio da sam jednu školu, koja još nije bila uzeta za bolnicu, kratkim putem pretvorio u hiruršku centralnu bolnicu. Hitno sam obišao sve improvizovane bolnice i odmah prevezao sve najhitnije i najteže hirurške slučajeve. Stvorio operacionu salu, mobilisao sve medicinare u gradu (njih osmoro) i već treći dan mogao početi hirurški tretirati sve potrebne slučajeve. Srećom je u gradu bila mlađa koleginica koja je baš bila počela specijalizirati hirurgiju. S njom i medicinarima mogao sam hirurški obraditi 18 do 20 slučajeva dnevno. Smrtnost je odmah pala, pa iako smo opet dobivali nove slučajeve sa Sremskog fronta, gde je rat još uvek uvelike besneo, organizovanim radom smo sve otaljavali.

Karakterističan slučaj doživeli smo jednog dana, kad nam je čak sa mađarskog fronta bio upućen jedan sovjetski vojnik koji je teško ranjen u levi kuk. Glavica femura bila je raskomadana, acetabulum se video pun gnoja i muskulatura rastrgana. Sasvim slučajno, baš kad je bio donesen, naišao je ruski sanitetski major i interesovao se za ruske ranjenike i kad sam mu pokazao pomenutog ranjenika, rekao je da ga za njega ostavim (opisani slučaj) jer da on želi da ga operiše.

Dogovorili smo se da operacija bude sutra već u 7 sati. On nije došao ni u 7 ni u 9, pa ne smijući ostaviti ranjenika u onom krajnje teškom stanju, operisao sam ja. Morao sam najradikalnije postupiti: odstranio sam smrskanu glavicu, očistio acetabulum i pocepane i pokidane muskule. Naravno, celu ranu sam morao ostaviti otvorenu. Ruski major došao je tek u 11 sati i kad sam mu nagovestio, da sam ga čekao puna dva sata i da nisam dalje smio odlagati intervenciju, složio se i nije mnogo ni pitao, šta sam sve učinio. Ranjenik je na naše veliko iznenađenje ostao u životu i dugo godina mi javljao iz Sovjetskog Saveza.

Na tom mučnom radu od jutra do kasne večeri (i nedeljom) ostao sam punih šest meseci. U međuvremenu mi je došao i sin Sergije, koji je na Sremskom frontu bio vrlo teško ranjen kroz desni lakat sa povredom zgloba i kostiju. I njega sam morao radikalno operisati, jer ni u Beogradu nije bio uređen, kako treba. Rane su mu se zalečile s malom ankilozom laktenog zgloba.

Iz Zrenjanina armija me je uputila a Novi Sad. Iako je tamo od ranije postojala dobro vođena vojna bolnica sa dobrim hirurškim odeljenjem, ipak su i u Novom Sadu otvorili veliku vojnu bolnicu, prvenstveno za još neobrađene ratne ranjenike. I tu su me odredili za šefa ustanove, iako su imali aktivnih vojnih hirurga (pukovnik dr Damić).

Posao je tekao redovito, osim jednom prilikom, kad sam ja službeno morao za Beograd, a na mom odeljenju bio je dr Čutuković, hirurg-specijalista. Operisao je u mom odsustvu jednog oficira, prvoborca na appendicitisu, koji i nije bio neki akutni slučaj, a sam oficir je isforsirao operaciju, zbog nekog bolovanja koje je želeo dobiti posle operacije. Čutuković je tu nešto sfušario, tako da je bolesnik dobio upalu trbušne opne i podlegao. Podigla se velika galama i čak sud je sudio Ćutukoviću, a mene su optužili, zašto sam ostavio Čutukovića, da sam operiše. Ništa nisu pomagala sva moja uveravanja (tako se tada neposredno posle oslobođenja postupalo). Ja sam dobio "opomenu".


Jedva sam ga ubedio da treba prvenstveno da operišem i radim u vojnoj bolnici, a tek povremeno u Sanitetskoj upravi

U međuvremenu stigla je i Liny iz Švajcarske. Živeli smo ne samo skromno u nekoj sobici bolnice nego i u pogledu jela bilo je doista više nego skromno. Srećom, to je sve trajalo samo neka tri meseca, kada sam od Sanitetske uprave upućen za glavnog hirurga VII vojne oblasti u Sarajevu. Načelnik mi je bio pukovnik dr. Moni Levi koji nije shvatio da u mirnodopskom periodu hirurgu nije mesto u Sanitetskoj upravi kraj njega kao načelnika nego u bolnici. Jedva sam ga ubedio da treba prvenstveno da operišem i radim u vojnoj bolnici, a tek povremeno u Sanitetskoj upravi, prema potrebi. Tako sam u punoj meri mogao raditi na hirurškom odeljenju Glavne vojne bolnice i tu sam razvio veliki posao.

Već posle kratkog vremena (6 meseci) izabrao me je Medicinski fakultet za docenta hirurgije. Na klinici je tada bio šef profesor dr Blagoje Kovačević. Prvo vreme mi je bio zadatak da predajem Opštu hirurgiju za studente VI semestra četiri puta sedmično, ali kako je Kovačević poboljevao i nije volio da drži nastavu, to sam već te godine morao preuzeti celokupnu nastavu iz hirurgije i veći deo ispita za studente, a sve bez ijednog docenta.

Asistenti su smeli samo da održavaju praktične vežbe sa studentima. Naravno to je bilo za mene veliko opterećenje. Rano ujutru trebalo je izvršiti sastanke i jutarnju vizitu na hirurškom odeljenju vojne bolnice, a već u 11 sati biti na Hirurškoj klinici i održavati ispite ili predavanja. A predavanja je trebalo i spremati.

Posao je ipak išao dosta glatko. Uz to je uskoro bila dozvoljena i privatna praksa i vojnim lekarima i kod mene se odmah napunila ambulanta, tako da ni posle podne nije bilo otdiha, a u večer je trebalo održavati večernje vizite u vojnoj bolnici. Da muka bude kompletna, smenjen je šef-ljekar ginekološko-porođajne klinike na Jezeru koje je dosta udaljeno i od jedne i druge bolnice, pa sam i tu morao barem formalno da izigravam šefa klinke!

Srećom za mene, Vojna uprava dodelila mi je stipendiju za Englesku, da proučim njihovu traumatologiju i tako sam bio upućen najpre u Birmingem na Accident Hospital. Tu sam mnogo tog video, posebno njihovo savremeno tretiranje preloma vrata femora. Dizali su te većinom stare bolesnike već drugog dana da uz pratnju hodaju! Posle tri meseca u Birmingemu prešao sam u London i tu sam redom obilazio sve velike bolnice (i netraumatske). Video njihove tadanje operacije srca i druge velike intervencije na plućima i bio iznenađen na visokim stanjem njihove torakalne hirurgije.

Svuda su nas jugoslovenske hirurge primali srdačno, mogli smo čak da jedemo iz njihovih menzi s njima zajedno. Mi smo primali od naše vlade vrlo visoke stipendije, tako da sam ja sebi mogao od ušteda kupiti čak dobar engleski motocikl BSA, kojim sam tada puno godina vozio po Sarajevu, čak i zimi kad se sarajevski motociklisti nisu usuđivali izaći na ulicu zbog leda i snega!

U Sarajevu ostao sam u armiji sve do svoje 67 godine. Tada sam penzionisan u armiji, odlikovan ordenom rada i posve prešao na hiruršku kliniku, gde je profesor Kovačević dosta poboljevao i kad se jednom uputio u Nemačku na svestrani temeljit klinički pregled i potom se zadržao u Zagrebu u hotelu, dobio je u noći strahovito krvarenje, povratio je oko dva litra krvi i kad su ga u ekstremno teškom stanju preveli na hiruršku kliniku, nisu imali krvi i jadnik im je nasred klinike iskrvario i umro u toku zore. Bio je premešten u Sarajevo i svečano sahranjen uz sve počasti.


Sad sam ja sâm morao preduzeti kliniku

Prethodno sam još bio izabran za prodekana, a kako je sam dekan, profesor Grujica Žarković, baš tada bio godinu dana na studijama u inozemstvu, to sam morao voditi i sve dekanske poslove. Na moje neprestano urgiranje, našli smo i šefa za Ginekološko porođajnu kliniku, profesora Berića iz Skoplja, čime sam ja bio oslobođen barem te odgovornosti. Sledeći moj korak je bio, da sam ubrzo dao legalnim putem izabrati tri najstarija asistenta za docente i zadužiti ih izvesnim predavanjima. Srećom je došlo i do zabrane privatne prakse uopšte i tako sam i kod kuće imao više mira i mogao se posvetiti većem publikovanju naučnih radova, a i mlađe stimulisati ka većem objavljivanju naučnih radova. Tako smo za jednu godinu bili objavili sa klinike ništa manje nego 43 rada! A svaki sam ja lično prethodno proučio i odobrio za objavljivanje ili vratio na dopunu.

U međuvremenu bio sam izabran i za redovnog profesora univerziteta i stalnog šefa Hirurške klinike. Rad na klinici me je radovao, iako je bilo teško rukovoditi klinikom od 300 postelja i nekih 40 ljekara klinike i 230 pomoćnog osoblja. Reorganizovao sam celu sterilizaciju koja nije bila na savremenoj visini, otvorio još dve operacione dvorane i poboljšao dežurstva u noći.

Međutim i moje vreme se bližilo kraju. Baš u svojoj 70-oj godini, 1962. godine dobio sam prve znake srčane koronarne insuficijence i po traženja profesora dr Bogdana Zimonjića, šefa Interne klinike, morao sam ostati kod njega na klinici punih pet nedelja i posle toga ostati u kućnoj njezi četiri nedelje, iako nisam imao pravi infarkt nego neko "predinfarktno stanje", kako su me tešili. Bolove oko srca nisam imao nikad, ali (sam imao) ekstrasistole i aritmije koje su kasnije na mirovanje nestale. Pravo je čudo kroz kakve sam peripetije u životu prolazio, da nisam ranije i ozbiljnije stradao od srca!

U Sarajevu sam ostao u penziji sve do 1964. godine, kada mi se ukazala prva mogućnost da preselimo za Beograd. Tu nam je silno pomogao sin Sergije koji je stalno živio u Beogradu. On nam je izdejstvovao dozvolu preseljena u našu vlastitu kuću, koju sam bio kupio još 1940. godine. Iz naše kuće se iseljavao penzionisani general. Tako smo preselili u Beograd u julu 1964.

U Beogradu je počeo novi život: Kao ljubitelji dobre opere imali smo mogućnost posećivati svaku bolju operu i operetu. Zatim sve veće sportske priredbe osobito u atletici i fudbalu. Iste godine nabavili smo i nemački TV aparat "Grundig", koji me evo služi već punih osam godina i u dobrom je stanju.

U zimi provodimo već godinama po mesec dana negde na moru, na Hvaru, u Splitu, ili Dubrovniku, a prošle godine u Herceg Novom. Ljeti zbog vrućina idemo rađe u brda, tako smo bili u dva maha na Zlatiboru i jednom na Zlataru, po 3-4 nedelje.

Inače smo posljednjih 25 godina, a i ranije, mnogo putovali u inozemstvo. Dok smo – pre rata – imali velika kola "Opel-six" sa 6 cilindara, putovali smo mnogo i u inozemstvo: Pariz, pa Berlin na Olimpijadu 1936. U zemlji na Bled, Jadranskom magistralom sve do Herceg-Novog.

Od Olimpijada, posetio (sam) onu u Parizu, zatim u Amsterdamu i konačno 1936. u Berlinu. U Berlinu sam sudelovao čak u jednom poteškom autoreliju i dobio prvu nagradu, jer sam imao najdulji put do Berlina (od Mostara) i jer sam i po Nemačkoj vozio bez kaznenih bodova. Tako nam je pobednicima lično Hitler uz Gebelsa uručio zlatnu medalju, a naše novine to objavile kao veliku senzaciju. Verovatno je Hitler očekivao da ćemo ga svi pozdraviti sa "Heil Hitler", a kad to prvi ja nisam učinio, predao nam je (drugi je bio Norvežanin) medalje bez ijedne reči, a treći je bio Austrijanac i taj se ne samo do zemlje savio nego glasno viknuo "Heil Hitler". Njemu je ne samo čvrsto stegnuo šaku, nego ga potapšao po ramenu i čestitao. To smo lako preživeli.


Kratak rezime

Da li je vredelo preživeti 80 godina ovakvog života? U svakom slučaju: Jest! Što se tiče materijalnih briga, tih sam imao samo malo i kratko, pre svega kao mlad student u Švajcarskoj. Otac me je za vreme studija u Budimpešti i Beču izdašno pomagao. Nikad dobiveni novac nisam potrošio, nego još donosio od ušteda kući. Dug koji sam kod drugova učinio za vreme studija u Bernu, mogao sam svima vratiti do zadnje pare. Kasnije, kao lekar početnik, živio sam dve godine vrlo skromno, sa svega jednom bolničkom porcijom, jer se dve nisu mogle podizati ni za novac! A kad sam otvorio svoju prvu privatnu praksu u Mostaru,1923. godine, stvorila se tolika praksa, da sam za kratko vreme od deset godina mogao uštedeti preko tadanjih 1 milion dinara za koje sam pare kupio u Zagrebu vrio lepu petorokatnicu sa deset stanova. Na žalost tu su mi ustaše odmah čim su stupili na snagu oteli, ali po oslobođenju 1945. nove naše vlasti vratile su mi kuću. Uz gubitak kirija od pune četiri godine. Praksa je međutim išla dobro i nadalje i za sledećih osam godina (do mog odvođenja iz Mostara u maju 1941. godine) mogao sam uštedeti ponovo milion dinara i za tu sumu sam kupio današnju našu kuću koja je baš tada bila dovršena.

Dakle, materijalnih velikih briga nisam imao u životu.

Zdravstvene brige: kao dečko od šest godina imao (sam) tešku difteriju, koju mi serumom izlečio naš kum, dr Ivanović. Kasnije sam inklinirao anginama sa visokim temperaturama i morao sam se dati tonzilektomirati po prof. dr Praštalu, našem kumu. U svojoj 29. godini morao se dati u Zagrebu appendektomirati, jer sam ranije imao akutni napad. Težih povreda, i kraj više padova sa motocikla, nisam doživio, ali od svoje 30-40. godine imao sam tri puta jaki napad nefrilitijaze, dva puta s desne strane i jedan put s leve. Kamenčiće san uvek izmokrio. Bili su oksalati, ne veći od zrna kukuruza. Prebolio sam bez teškoća i jednu malariju. Ne znam kako sam mogao doći do nje. Glatko sanirana kininom. (Godine) 1965, dakle sa 73 godine, imao prvi put smetnje sa strane prostate. Kad sam zbog toga stupio u Vojno medicinsku akademiju s time, da se prostatektomiram, nisu se Papo i Adanja mogli složiti, jer da su mi koronarke oštećene. To sam znao još iz rutinskih pregleda koje svake godine u proleće vršimo i ja i supruga. Dali su mi lekove za srce i pustili kući. Evo godina od tog datuma i stvarno mokrenje je ostalo skoro isto. Dosadna mi je samo polakisurija (noću 4-5 puta). 1966. godine imao sam srećom lakšu cerebralnu trombozu, koja se manifestirala lakšom smetnjom u govoru (ležao kod profesora Bulića). Posle mesec dana pušten kući i od toga doba nisam imao smetnji sa strane cerebrima. Pamćenje održano, nemam smetnji ni sa strane govora, ni kretanja ekstremiteta. Apetit normalan iako držim dijetu od jače slanih jela i što manje mesa. Svake srede držim voćni dan t. j. celi dan jedem samo voće. Prilikom nefrografije konstatovali mi u Vojnoj akademiji čak tri ciste kraj bubrega, ali da ih ne trebam operisati, jer oba bubrega funkcionišu, a ja ih ne osećam. Pitam se da li sam te ciste zaradio u Hercegovini, da nisu ehinokokne ciste?

Sada živim u svojoj 80-oj godini relativno vrlo mirno i povučeno od spoljnog sveta. Ovoj kratkoj biografiji dodavaću, ako nađem za shodno, nove doživljaje ili peripetije, ako naiđu.

Beograd, 2. septembra 1972.
(Oprema teksta, naslovi, podnaslovi: redakcija "Vremena")


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

PANORAMA PREDRATNOG MOSTARA,...
  • ...SERGIJE LUKAČ S MAJKOM LINY NA IZLETU NA TREBEVIĆU 1931: »Taj isti 'gladni gospodin' nije hteo da jede pileći batak u podne«
  • FEODOR LUKAČ U TRPNJU 1930-IH: »Iako Mostar leži u neposrednoj blizini Metkovića, nije bio običaj da se iz Mostara ide na more«
  • FEODOR I SERGIJE U KAJAKU: »Tim čamcem sam išao i na dalje ture«
  • FEODOR NA MOTORU S NAOČARIMA, SERGIJE, HANA 1931: »Imao veliki 500 ccm motorni točak BSA, odvezao se do Metkovića, pa brodom do Trpnja na Pelješcu«
  • FEODOR LUKAČ: Da li je vredelo preživeti 80 godina ovakvog života

Srgije Lukač o Mostaru svoje mladosti

Dajte nam hleba

...U razredu nas je bilo pedesetak, sa svih strana: iz Zalika, i Ilica, od Podhuma do Carine, od Bjelušina i Brankovca do Donje Mahale i Cernice, svih vera, vonjeva i krajnje neujednačeno punih stomaka.

U našu kuću stizala je hercegovačka nevolja, ranjenici, bolesnici, patnici uvek 48 časova prekasno, a u školi je bilo isto toliko dečije sirotinje.

Mali kržljavi poluseljačić Pajo Harno negde iz neke vukojeb... ustajao je svako jutro u 4.30. Išao pjehe neki sat do stanice, hvatao voz, švercovao se do Mostara, a onda bi kukavac sinji imao da čeka još dva sata da počne nastava u školi. Pomagao bi podvorniku Šaćiru ili Luki da nalože vatre u učionicama i tako bi se sam zagrijao. Dali bi mu za to hljeba ali bez mrsa. Bio je jadnik uvek neispavan i gladan. Iz radoznalosti otišao sam sa Hamom do njegove kuće i video jednu životnu istinu o kojoj nisam ni slutio. Od tada sam svakog dana u školu donosio sendvič u triplikatu koje je Mara ravnomerno pripremala. Imao sam još jednog abonenta – nekog Salku. On je dolazio iz neke njegove nedođije. Jedno jutro učiteljica prozove Hamu na tablu. Zlosrećni Hamo, skupio se mamuran; trebalo je sabirati neke kruške i jabuke. Izašao je na tablu, pred čijim je dimenzijama postao pravi patuljak, kad se razredom zaori urlik. Jadni Hamo, u hladnom mraku svoje potleušice, bunovan, bio je obukao svoje pantalone i gaće naopako: šlic ozada, tur spreda. Sve naopako. Tada sam video svojim očima kako izgleda čovek – dete, kad hoće, od stida u zemlju da propadne. Tog trena mi je postao najdraži u razredu. Udvostručio sam Hamin sendvič i namolio majku da mu poklonim jedne svoje pantalone od đavoljeg platna, košulju i plavi pulover, a čarape i cipele smo kupili kod Bate.

Nikad više nisam sreo mlado čeljade koje je skuplje plaćalo svoje školovanje i lavalo veće kamate za investiciju u sebe, kako se to danas kazuje...


***


Neobični su putevi sudbine.

Harmonika me odvela u levi pokret Mostara. Narodni front, kojim je rukovodila KP, u svojoj je antifašističkoj propagandi održavala u gradu i okolnim selima nešto kao muzičko-političke priredbe. Sa svojom harmonikom ja sam predstavljao muzički deo programa koji je imao svoju gradsku i seosku varijantu. Upoznao sam se sa levim pokretom, njegovim vođama, studentima i radnicima. Bili su tu dr Safet Mujić, lepi mladi lekar-marksista, Salko Fejić, Avdo Humo, Džema Bijedić, Stjepan Šulentić, Nenad Vasić, Franc Novak, Miro Popara, ponekad Fredi Bergman, brat doktorke Bergman i još neki. Ja, 17-godišnjak bio sam polaskan poverenjem drugova studenata i vredno sam svirao. Kada sam, valjda, položio ispit pouzdanosti, dobio sam zadatak da u prvoj masovnoj demonstraciji mostarskog proletarijata, posle jedne fudbalske utakmice, na "JŠK" stadionu ponesem u prvom redu jednu štapinu na kojoj je bio ispisan poveći transparent "Dajte nam hljeba, dajte nam rada". Masa je prolazila bučno kraj naše kuće ispod Rondoa, do Nardelijeve vile. Otac i majka, kuvarica Mara i još neko od posluge, privučeni bukom dotrčali su do prozora, kad ono...

Videći me na čelu demonstracija kako tražim hljeba, moja Mara je oduševljeno počela da viče: "Pa ono je naš mladi gospodin." A mladi je gospodin još tog jutra važno vozikao u ćaćinom automobilu neke svoje drugare, nosio je "pekari" rukavice; i crveni svileni šal vezan ispod kragne košulje, taj isti "hleba gladni proleter" nije hteo da jede pileći batak u podne. Protest je potrajao samo još stotinjak metara. Kod Komadinine vile primio sam prvi žandarski udarac pendrekom, transparent moje klasne borbe je pao, dobio sam i drugi udarac po ćiferici, vratio udarcem noge u donji trbuh sredovečnog brke žandarma, na šta mi je on ekavštinom skresao "majku majčinu". Ja sam klisnuo u Komadininu baštu, odatle preko nekog plota u usku stazu koja je vodila u Lisku i izbegao svoje prvo od nekoliko kasnijih hapšenja o od antikomunističkih, a kasnije i komunističkih specijalaca...


***


Građanski je Mostar igrao tenis u šumici crnogorice kod Severnog logora. Inžinjerske, direktorske, advokatske i doktorske supruge su se dosađivale dok su muževi argatovali. Moja je majka rođena Guggisberg pila čaj sa mlekom sa gospođom Hedi Hlubna-Štajger, također Švajcarkom i suprugom onog nezaboravnog dobričine doktora Dragutina Hlubne koji je kao i moj otac završio medicinu u Bernu. Zamislite, dve Švajcarke u jednom Mostaru. Ponekad je motociklistički klub izlazio na izlete u blagajsku Tekiju na katu ili kod Džebe na Buni na najbolju pastrmku na svetu.

U gluhoj provinciji jedva se čuo tutanj čizama Vermahta...

(Iz sećanja Sergija Lukača koja su pod naslovom Dolcecord objavljena u Knjizi o Mostaru, Beograd, 2006)

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net