POČETAK LAKE ATLETIKE U BIH: Feodor Lukač, skok uvis, Sarajevo 1911.

Kultura sećanja – Autobiografija dr Feodora Lukača (1892–1973) >

Burni vek u dnevniku jednog lekara

Hirurg, pionir sporta, zaljubljenik u gimnastiku, fudbaler i lakoatletičar-rekorder, dobrovoljac u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, narodni prosvetitelj i promoter zdravog života Feodor Lukač, unuk zemljoradnika Sima Lukača iz Vrginmosta kraj Karlovca u Hrvatskoj, sin Steve Lukača, šumarskog inženjera s bečkom diplomom, i Katinke, rođene Popović, iz Slavonskog Broda, otac znamenitog profesora žurnalizma Sergija Lukača, u svojoj autobiografiji 1972. dramaturški sažima jednu epohu kroz ono što je proživeo u Sarajevu, Pešti, Beču, Bernu, Galiciji, Albaniji, Mostaru, Zrenjaninu, Novom Sadu – dva svetska rata, život u Austrougarskoj i u dve Jugoslavije

Sarajevski atentat 1914. Feodora Lukača je zatekao na studijama u Beču, tu su ga mobilisali i poslali na front u Galiciju, gde su ga u Kolomoji zarobili Rusi i posle navaljivanja poslali u Srbiju s grupom dobrovoljaca, u civilnom odelu. Iz Prahova ga je srpska vojska posle kraćeg sumnjičenja uputila 1915. na front protiv Bugara, na Stracin, gde kao student medicine operiše ranjenike. Odatle se povlači preko Prizrena, kroz Albaniju, uz manje čarke i glad (za šaku kukuruza davali su jedan napoleon). Jednog trenutka bio je dodeljen uz pratnju pokojnom Kralju Petru I, koji je sve vreme kroz Albaniju bio nošen na nosilima.

U San Đovani di Medui, luci na Jadranu, prošvercovao se na jedan italijanski brod do Italije gde ga je prihvatio odbor za srpske izbeglice kojim je rukovodila tada najčuvenija tragetkinja Eleonora Duze. Odatle dospeva do Ženeve. U Bernu uči medicinu, i uspešno se bavi lakom atletikom, 1918. godine upoznaje se sa Liny Guggisberg, s kojom će dobiti sina jedinca Sergija.

Po svršetku rata u Sarajevu se specijalizovao za hirurgiju kod čuvenog profesora Milivoja Kostića i odlučuje da kao lekar maja 1923. ode u Mostar, gde je postojala mala bolnica, ali hirurškog odeljenja uopšte nije bilo.

Tokom 18 godina u Mostaru izveo je 35.000 operacija, ne računajući tu manje intervencije, a jedna od dramatičnijih bila je ona kada su u bolnicu doneli potpuno besvesnog seljaka sa zaglavljenom sekirom u lobanji. Lekar i javni radnik, Feodor Lukač je predsednik društva Prosveta, posvećen je sportu i borbi protiv alkoholizma, drži oko 300 predavanja o endemskoj epidemiji ehinokoka koja su seljaci pažljivo slušali, ali nije sigurno da su to što su čuli i primenjivali. Držao privatnu praksu. Doneo u Mostar prvi rendgen.

Imao veliki, 500 ccm motorni točak BSA, odvezao se do Metkovića, pa brodom do Trpnja na Pelješcu i kao neka vrsta avangardiste turizma podstakao Mostarce da odlaze na more. U Mostaru je osnovao teniski klub, motociklistički klub, a 1936, kada je kajakaštvo postalo olimpijski sport, doneo je u Mostar prvi sklopivi kajak. (Na Bledu ga je jednom pozajmio mladom prestolonasledniku Petru.) Godine 1909. sa Emilom Najšulom u Sarajevo preneo fudbalsku igru. Zalagao se za uključivanje žena u sport.

Na početku Drugog svetskog rata dobio je od katoličkog biskupa fra Alojzija Mišića jedan dokumenat sa trostrukim pečatima, da je za sve vreme svog boravka prema Hrvatima imao naročito dobar odnos, na čemu su mu, u mirnodopsko vreme, inače, zamerali mostarski Srbi a upozoravao ga je i mostarski vladika dr Jovan Ilić.

Feodora su ustaše tokom jedne od prvih racija u Mostaru pokupile i s grupom talaca odvele na obalu Neretve – svukli su ga do gola i u momentu kada su ustaše pošle nekoliko koraka unazad, da dignu puške, skočio je sa najbližeg grebena sa visine od nekih osam metara u nabujalu i ledenu Neretvu, otplivao po mraku pod kišom metaka, krio se kod nekog seljaka u okolini, poslao pismo mostarskom proti da ode kod italijanskih vojnih vlasti i izdejstvuje da on, Feodor Lukač, koji ima vojni čin bude zarobljen i prebačen u Italiju. Prota, koji će kasnije i sam biti ubijen, nasmejao se misleći da se "naš Lukač prepao", ali je otišao kod italijanskog oficira, koji je Lukača sproveo do Splita, gde su se on i supruga sklonili u privatnom sanatorijumu dr Rojića, istaknutog hirurga, Hrvata. Sina Sergija, koji je bio prisutan kada je otac odveden, majka je otpremila za Beograd.

Feodor i Lini su se prebacili u Švajcarsku januara 1942. godine, gde su se smestili kod Linine sestre Idette u Bernu. Pri kraju rata Feodor prikuplja veće količine medikamenata i hirurških instrumenata i sa dva kamiona, preko Marselja, britanskim brodom doguravši do Barija do naše sanitetske komande, a potom britanskim avionom preko Albanije, dospeva u Beograd, a odatle ga najhitnije upute u Zrenjanin, gde su zbog lakše ishrane upućivali gro ranjenika sa Sremskog fronta, a gde je vladao očajnički haos u zbrinjavanju ratnih ranjenika. U Zrenjanin je došao i sin Sergije, koji je na Sremskom frontu bio vrlo teško ranjen, otac ga operiše pošto je prethodna operacija u Beogradu bila problematična. Iz Zrenjanina, Feodora šalju u vojnu bolnicu u Novom Sadu, a kasnije ga Sanitetska uprava upućuje za glavnog hirurga VII vojne oblasti u Sarajevu, gde je na Medicinskom fakultetu izabran za docenta hirurgije. Ostao je u armiji sve do svoje 67. godine, penzionisan je, odlikovan Ordenom rada, prešao na hiruršku kliniku, izabran i za redovnog profesora univerziteta i stalnog šefa Hirurške klinike.

U Sarajevu je ostao sve do 1964. godine, kada prelazi u Beograd, nakon što mu je sin Sergije pomogao da izdejstvuje dozvolu da se preseli u vlastitu kuću, koju je bio kupio još 1940. godine, kada se iz njegove kuće iseljavao neki penzionisani general. Poslednje rečenice njegove autobiografije opisuju mirnu starost: sa suprugom posećuje opere, sportska takmičenja i lekare, zapisuje koncizni izveštaj o svom zdravstvenom stanju krepkog starca – i priseća se događaja u životu i olimpijadama kojima je prisustvovao, uključujući i onu Hitlerovu iz 1936...

Uz minimalne korektorske intervencije, tekst koji je više od životnog rezimea Feodora Lukača prenosimo iz materijala za buduću monografiju o njegovom sinu Sergiju Lukaču, osnivaču Katedre za novinarstvo Fakulteta političkih nauka.

Rođen sam 2. novembra 1892. g. u Foči, malom mestu sa oko 3000 stanovnika u istočnoj Bosni. Moj pokojni otac je službovao kao šumski inženjer (tada je uprava bila u austrijskim rukama). Kako mi je majka kasnije pričala, te noći je u Foči bila takva zima, da su se sve vode i po kući smrzle i majka je u najvećem strahu mene digla iz posteljice bojeći se da se i ja nisam smrzao. Slučajno nisam se bio smrzao!

FEODOR LUKAČ: Autor je bio doktor, univerzitetski profesor, sportista, sportski radnik, medicinski i sportski pisac

Otac, Stevo, rođen je 1859. godine u Vrgin Mostu, malom mestu kraj Karlovca u Hrvatskoj, od oca zemljoradnika (Simo) koji je ranije bio austrijski "felvebel " i kasnije u penziji držao malu trgovačku radnju. Uspeo je da školuje četiri sina, od kojih dva na Univerzitetu u Beču, a druga dva su svršili srednje škole. Moj otac je svršio visoki šumarski fakultet u Beču. Govorio je i pisao perfektno nemački, a dobro je razumevao i francuski. Kako je tada postojala Austro-Ugarska monarhija, to je odmah po završetku studija dobio mesto šumskog inženjera u Bosni i službovao je u Peči, Banja luci, Tuzli i Sarajevu.

Kao Srbin zaštićavao je domaće Srbe koji su posedovali male pilane i kojima su austrijske vlasti činile velike smetnje, jer su zaštićavale svoje velike firme (Sisler i Ortlieb u Zavidovićima i dr.). Stoga su ga tadanje vlasti proganjale i premeštale kad je Austrija 1918. godine propala, dobio je od naših vlasti punu satisfakciju i navršio je karijeru kao načelnik Šumarstva BiH Bio je vanredno marljiv, trezven i štedljiv i usput je kao skroman službenik da u Tuzli napravi manju vilu za svoju porodicu. Imao je četiri sina i jednu kćerku. Postigao je da tri sina završe univerzitetske škole, jedan više vojničke, a sestra viši institut u Drezdenu. Umro je u svojoj 71-oj godini od apopleksije mozga.

Majka, Katinka, rođena Popović, rođena je 1870. u Slavonskom Brodu od oca Steve Popovića, banko-činovnika i majke Marije koja je rano umrla od TBC pluća. Srednje škole završila je u internatu u Drezdenu. Govorila je i pisala nemački i francuski. Bila je sitna ženica, ali ipak, izrodila je petoro dece. Nikad nije imala više od 50 kilograma, krajnje skromna u jelu, velika radnica oko dece i kuće. Preživela je strašne peripetije: izgubila je sina Sergija, baš na sami poslednji dan I Svetskog rata na frontu, zatim sina Aleksu, lekara u Ljubuškom, koga su ustaše ubile na najsvirepiji način početkom II svetskog rata, iako je bio uzoran lekar, voljen od celog domaćeg stanovništva. Ipak imala je mirnu starost i živela je pune 92 godine, okružena neizmernom ljubavi preostale dece, posebno kćerke Ankice. Oprostila se bez bolesti. Posle ručka je po običaju prilegla, da u snu bez alarmantnih znakova prosto ugasio. Sahranjena je u Zagrebu na Mirogoju, a otac u Sarajevu, na Koševu.

Detinjstvo sam proveo posle Foče u Banja luci i Tuzli, gde sam upisan u I razred osnovne škole. Sećam se da sam sa prvog časa u toj školi pobegao kući! Otac me onda silom vratio u školu, gde sam – za čudo – ubrzo postao najbolji đak – i, posle završene osnovne škole, upisao sam se u tuzlansku Gimnaziju gde sam završio prva četiri razreda, uvek sa odličnim uspehom, kao prvi u razredu (sve školske svedodžbe u mom dosijeu). Austrija je tada polagala veliku važnost na kvalitet nastavnika i stvarno, imali smo odlične profesore. Jedan od njih ostao nam je u posebno dobroj uspomeni: prof. Ajzelt, kasniji direktor te gimnazije. On je uspeo, da nas posve mlade učenike u prvom razredu gimnazije zainteresuje za stenografiju (neobligatan predmet) i ja sam se toliko oduševio za stenografiju, da sam već u trećoj godini pisao 180 reči u minuti. Stenografiji sam ostao veran celog života. Ogromno mi je pomogla za vreme studija. Imao sam najbolja skripta kasnije na univerzi (naučio sam i nemačku stenografiju, kasnije i englesku), tako da su švajcarski studenti kupovali od mene skripta, jer su bila bolja od (skripata) svih domaćih studenata.

Stenografiji sam ostao veran čak do današnjih dana i sve moje privatne zabeleške i dan danas pišem samo stenografijom. Velika je šteta, što se ista ne forsira u današnjici. Većina đaka nema ni pojma o stenografiji. Od ostalih profesora ostao mi je u najboljoj uspomeni mladi profesor Jovan Vasić, koji nas je zainteresovao za gimnastiku. Tada smo bacali tešku, ispunjenu loptu koja se zvala "Schleuderball" i bacali smo ju zamahom desne ruke što dalje.

Kasnije smo dobili u sarajevskoj gimnaziji nastavnika za gimnastiku profesora Matejića, Vojvođanina koji je nas već zainteresovao za tada modernu gimnastiku na spravama. Ja sam bio dosta nerazvijen i slabašan dečak, ali prva gimnastika me je doista ojačala i kako sam bio uvek ambiciozan – postao sam već u četvrtom razredu gimnazije u Tuzli najbolji gimnastičar. Tako sam prilikom godišnje skupne vežbe morao svake godine pre zajedničke vežbe na uzdignutom stolu, sam, uz pratnju muzike odvežbati pred svim đacima i gostima dotičnu vežbu.

Od tih mladenačkih vremena dolazi moja velika ljubav za fizikalnu kulturu i kasniji veliki uspesi u Švajcarskoj. Sa 14 godina već sam uspevao da izvlačim stoj na rukama (na paralelkama) i da izvodim "veliki zamah (Riesenwelle) na vratilu!


Iz ove omladine regrutovala se kasnije "Mlada Bosna", čuvena po Principu i drugovima

U tom vremenu počela je srednjoškolska omladina da se manje-više galamdžijski buni protiv Austrije. Sećam se da smo znali kolektivno izostati sa nastave. Sećam se da smo se jednom strašno tukli sa dečacima iz okoline Tuzle (pod brdom Ilinčicom), naravno kamenicama. Kad smo bili prešli rečicu Jalu, došli su muslimanskim dečacima u pomoć odrasli muslimanski momci i naterali nas natrag preko Jale, koju smo onako u odelima morali gaziti. Kući nisam smeo zbog mokrog odela do kasno u noć! Od kuda nam je bila već tada usađena ta strana netrpeljivost prema muslimanima? Ne sećam se, da nas je iko od odraslih upućivao u tu iskonsku mržnju!

Sećam se, da smo – kao učenici tuzlanske gimnazije – negde oko 1906. godine trebali da vrlo svečano dočekamo cara Franju Josifa I. Mi Srbi pobegli smo iz škole i naših domova na već pomenuto brdo kraj Tuzle, Ilinčicu. Naravno, bili smo kasnije kažnjeni od škole karcerirna! Iz ove omladine regrutovala se kasnije "Mlada Bosna", čuvena po Principu i drugovima koji su kasnije proveli atentat na Princa Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine.

Moj najbolji školski i sportski drug iz tih vremena bio je pokojni Dr. Emil Najšul. Iz tih vremena, pre I svetskog rata, postoje naše velike ambicije na svim sportskim poljima.

Godine l906. premešten je otac u Sarajevo, na viši položaj. Stanovali smo na Gornjim Hisetama, preko puta kasnije i današnje Vojne bolnice. Otac je morao izdržavati ništa manje nego osam osoba (jedna stara tetka udova nije imala kuda, pa ju je otac prihvatio). Ja sam nastavio gimnaziju, peti razred. Nisam popustio u svojim ambicijama, da i u Sarajevu budem uzoran đak.


Život bez pokrivala na glavi, počeo je tada u našem malom i skromnom Sarajevu

Interes za sve vrste gimnastike nije popustio. Naprotiv! Došao sam nekako do tada čuvene knjige "Mein Sistem " ud danskog higijeničara J. P. Müllera. U svojoj knjizi na vrlo razumljiv način, nastojao je urazumiti evropskog čoveka da bi trebao dnevno barem 15 minuta da posveti razvoju svojih mišića i ventilaciji pluća! Ja sam odmah počeo vežbati njegov sistem i uskoro mi se pridružio celi razred.

Autor je polagao najveću važnost na jačanje trbušne muskulature, jer je ta kod modernog čoveka najviše zaostala. Do tada se pogrešno poklanjala najveća pažnja jačanju muskulature ruku. To je imponovalo. Ali, Müller je ipak bio u pravu, iako se razvijenost trbušne muskulature ne vidi. Decenijama sam svako jutro vežbao Müllerovih 15 minuta. Verovatno tome imam da zahvalim, da sam održao sportsku formu do sadanje starosti (80 godina!).

Taj isti Müller napisao je kasnije veće delo "Hygienische Winke" do koga sam došao posle velike muke. U tom svom delu detaljno dokazuje da je svako pokrivalo glave (šeširi i slično) za čoveka po tuno nepotrebno i samo jedan uzrok više, da stalno degenerišemo! Naravno, ja sam smesta bacio šešir, ali kad sam stigao bez ičega na glavi u školu, pozvao me je razredni starešina na odgovornost: Da li je to opet jednom demonstracija protiv Austrije!"

Muka je bila, što su hodanje bez šešira odmah prihvatili i drugovi iz škole, pa i cela gimnazija. Dakle, ono što danas vidite po celom svetu, život bez pokrivala na glavi, počelo je tada u našem malom i skromnom Sarajevu! Jedne godine, kao sedamnaestogodišnjaci, organizovali smo turistički pohod na planinu Bjelašnicu u zimskom mesecu i na skijama kroz visaki sneg. Onako bez kapa imali smo, razumljivo, ubrzo kosu preplavljenu snegom.

Posle sedam sati marša probilo se sunce i naš sneg se na glavama otopio, s time da već; u prvi ju mrak sva kosa se sledi! Kad smo kasno u noć pronašli opservatoriju na Bjelašnici i zvonili s molbom za prijem na noćenje i kad je stari čuvar otvorio vrata i ugledao nas s onim ledenim glavama, najpre je pitao da li smo poludeli i kako smo baš svi (nas sedmorica) pogubili kape? Nije mogao verovati, da čovek po onakvoj zimi (oko 15 stepeni ispod nule!) može uopšte opstati bez pokrivala na glavi. Sutradan se uverio, da nijedan od nas "nije ni kihnuo"!

Kad sam posle više godina, stigao u Peštu, da nastavim studije, moja pojava u Pešti bez išta na glavi, pobudila je takvu senzaciju, da me je uskoro po dolasku potražio novinar "Pesti hirlapa", da se uveri da postoji čovek koji hoda uvek (i zimi!) bez išta na glavi! Izašao je dug članak i imao sam čast, da me često ispituju (kao čudovište), ali posle nekoliko meseci počeli su studenti i sami da odbacuju kapu i danas niko živ ne pita za kapu! Ja lično ostao sam veran nenošenju pokrivala na glavi ceo moj život!


Tadanja moja generacija sa pokojnim Emilom Najšulom i danas (1972) još živim dr. Stevom Jokanovićem osnovala je prvi fudbalski klub u Sarajevu Srednjoškolski klub.

Od mojih profesora u sarajevskoj gimnaziji ostali su mi nezaboravni nekoliko od njih: Lazar Kondić, profesor matematike i fizike u višim razredima uspeo je da mnoge od nas učini ljubiteljima matematike, što je inače kod đaka prava retkost! Predavao nam je i fiziku na akademski način. Nije propitivao svakog časa, nego bi na početku semestra najavio, da će predavati četiri nedelje na primer mehaniku i onda početi ispitivanje onim redom, kako se budemo mi đaci prijavljivali. Ja sam kod njega tako zavolio fiziku, da sam prilikom polaganja fizike na medicinskom fakultetu u Budimpešti, kod čuvenog profesora Barona Ötvesa tako iznenadio profesora da me je pitao, a gde sam to učio fiziku u gimnaziji. I kad je čuo, da se to odigralo u Sarajevu, morao sam odmah sutradan s njime lično u mađarsko Ministarstvo prosvete, gde sam predstavljan kao čudovište, jer sam bio prvi student iz Bosne i Hercegovine koji je došao u Peštu da studira.

Napravilo se političko pitanje, kako to da studenti iz B i H studiraju isključivo u Beču i Pragu, a nijedan u Pešti! Iako sam se opirao, moram sam prihvatiti naturenu stipendiju mađarske vlade. Posle mene, onda su počeli dolaziti i drugi bosanski studenti u Peštu!

Drugi profesor sarajevske gimnazije koji mi je ostao u živoj uspomeni bio je profesor Mijo Poljak, profesor nemačkog jezika. Kako sam ja vladao dosta dobro nemačkim jezikom od kuće, jer su i majka i otac studirali u Austriji, to sam bio zanemario učenje nemačke gramatike. Profesor Poljak mi to nije opraštao i znao bi sa vrata, pri ulazu u razred viknuti: "Lukač, pluskvamperfekt od leiden". Ako smesta nisam znao, davao mi je lošu ocenu, ali me nije nikad mogao oboriti, jer sam pismene zadatke radio odlično.

Tako nam je za maturski rad iz nemačkog dao: "Auanützung der Wasserkräfte". Uspeo sam da napišem punih sedam stranica velikog formata, a da mi profesor Poljak nije mogao staviti niti jednu jedinu crvenu ispravku. Ovo znanje nemačkog jezika mnogo mi je koristilo kasnije za vreme studija u Bernu i Beču.

I profesor Jovan Vasić, za srpski jezik, bio je osobenjak na svoj način. On bi znao u VII razred doći i s vrata viknuti: "Lukač, koji naš književnik je tvoj ljubimac? Ja sam odgovorio: ‘Simo Matavulj'." Morao sam o njemu referisati tako opsežno, da sam morao držati referat celi čas! Naravno iscrpio sam sve što sam znao. Kad tamo, sledećeg časa profesor Vasić opet s vrata: "Nastavi Lukaču, gde si stao!" Nije mi preostalo ništa drugo, nego da najvećim delom pričam isto kao zadnjeg časa i ostavio me je da se dovijam čitav čas. Njemu imam da zahvalim, da sam kasnije u svim prilikama znao, da se dovijam u referatima po ceo čas!

Profesor koji je s nama studentima imao prijesne kontakte i bio vrlo mlad, bio je profesor Miron Pičeta za logiku. Zainteresovao se i za naše samostalne đačke izlete u prirodu i jednom zaželeo da pođe s nama.

Pošli smo preko Trebevića u brda i kad smo došli do jednog potoka, pravili smo najpre nama svima dobro poznate Müllerove vežbe i onda kupanje u ledenom potoku. I on je vršio sve što i mi, a sutradan je u direkciji gimnazije podnio najpohvalniji izveštaj o našim izletima i gledanjima na život (sport!).

Profesor Matejić (iz Vojvodine) bio nam je nastavnik gimnastike. Njemu imam da zahvalim, da sam dobro naučio mačevanje i usavršio vežbanje na spravama. Smatrao me je najboljim gimnastičarem u našoj gimnaziji.

Kad sam bio u VII razredu sarajevske gimnazije, slučajno sam se u Zagrebu upoznao sa fudbalom, na igralištu tadanje "Concordije", srednjoškolskog nogometnog kluba. Nabavio sam loptu i doneo je u Sarajevo. Kod đaka pobudila je ogromno interesovanje. Tadanja moja generacija sa pokojnim Emilom Najšulom i danas (1972) još živim dr. Stevom Jokanovićem osnovala je prvi fudbalski klub u Sarajevu Srednjoškolski klub. Trenirali smo na Sarajevskom polju, ispred kasnijeg paromlina, na vojnom austrijskom vežbalištu. Sami smo morali donositi za svaki trening grede za kapiju, a naravno i sami nabavljati svu opremu, počevši od fudbalskih cipela. Dakle, bili smo doista i neopozivo najčišći amateri. Za poveliku razliku od današnjih fudbalera!

Godine 1911. pošli smo, naša cela momčad, na dugi izlet u Split. Do Travnika vozom, a od Travnika do Splita sve pešice! Kad su u Splitu doznali za naš dolazak, pozvao nas je tadanji "Hajduk" na utakmicu. Iako još umorni od puta, dali smo prvog dana dobru partiju i dobili utakmicu sa 1:0, ali drugog dana tukao nas je "Hajduk" sa 5:1. Ta se utakmica i danas vodi u knjizi o 50-godišnjici "Hajduka ".


Iz te, tada skromne, grupe, razvili su se na stranim fakultetima, u Beču i Bernu vrlo dobri atletičari koji su dobijali prvenstva Austrije i Švajcarske

Ali mi se nismo ograničili jedino na fudbal. Uskoro smo doneli u Sarajevo disk i prvo koplje! Osnovali smo sekciju lake atletike, prvu u BiH i već 1911. godine priredili smo u Sarajevu prvi lakoatletski miting, na našem fudbalskom igralištu u Koševu. Naravno, naši rezultati su tada bili skromni, jer je i igralište i trkalište bilo travnato, neravno. Ipak, iz te, tada skromne, grupe, razvili su se na stranim fakultetima, u Beču i Bernu vrlo dobri atletičari koji su dobijali prvenstva Austrije i Švajcarske (o tome kasnije).

Bili smo pravi "all-round " atlete: Uveli smo i prvo sportsko plivanje u velikom bazenu kupališta na Baš-čaršiji. Doneli smo i prvu vaterpolo loptu u Sarajevo. Uveli smo i prve skije i vozili smo po brdovitim terenima oko Sarajeva. Tada je bila poznata jedino tehnika po Zadarskom (sa jednom duljom motkom, a ne sa dva štapa). Mnoge planine oko Sarajeva obišli smo na smučkama (Belašnicu, Trebević, Jahorinu i druge), što je za ono vreme bez hotela bio podvig. Tako smo za turizam otkrili i Borke i Boračko divno jezero. Kad smo 1911. godine došli pešice od Konjica na jezero, čudili su se seljaci oko jezera, kako li ćemo moći spavati pod jednim (ovećim) šatorom. A kada smo se sutra bacili u jezero, s namerom da ga preplivamo, iskupilo se celo selo, jer su nam najozbiljnije tvrdili da jezero niko ne može živ preplivati, jer u njemu živi aždaja, koja svakog poždere ko dopliva do polovine jezera.

Stari glavar sela, Simo Andrić uporno je tvrdio, da je on video jelena, kako iz planine beži prema jezeru i kad je doplivao do polovice, odjednom je nestao, kao da ga je jezero progutalo. Ne slušajući savete iskusnih seljana nas osmorica je zaplivalo u pravcu drugog kraja jezera (oko 700 m), ali na naše zaprepaštenje na drugom kraju nije bilo kraja, nego gusta šaš i posve muljavo mekano dno, na kome se nije moglo stajati, nego se propadalo. Odmah smo krenuli nazad, plivajući, kad u sred jezera naš dobar školski drug Jakov Blažević, godišnjak počne da viče, da ne može više, da će potonuti! Simo je sa obale vikao: "Jesam li vam rekao!" A ja sam slučajno, za svaki slučaj bio ponio za gaćice svezanu vaterpolo-loptu i hitno sam joj vrpcu zubima pregrizao (tada sam imao stvarno fantastične zube) i dodao Blaževiću, a on je siromah prihvatio grčevito loptu, a mi smo ga vukli i gurali do obale. Ovaj isti Blažević bio je kasnije, za vreme I svetskog rata, kao Hrvat, dobrovoljac u I srpskoj dobrovoljačkoj diviziji i siromah poginuo je u borbama protiv Nemaca u Dobrudži.

Kao mladi planinari prešli smo jednog dana celo odstojanje od Konjica pa preko Prnja (popeli se i na Lupoglav) i Boračkog jezera sve do Bijelog Polja, na 12 km od Mostara. Ali bili smo toliko iscrpljeni, da nismo bili u stanju prepešačiti još i tu malu daljinu i kako tada još nije bilo autobusa, to smo unajmili seljačka teretna kola koja su nas donela do Mostara. To je bila svojevrsna i sigurno prva ovakva đačka ekskurzija!

Bili smo i inače osobenjaci na svoju ruku! Svaki slobodan čas bio je posvećen nekom sportu, prvenstveno fudbalu, pa lakoj atletici i plivanju. Naša generacija nije znala za "korzo", ni igranke ili sastanke. S toga smo i postizali zapažene rezultate, kako u nastavi tako i u sportu i kasnije dali dosta u životu, (od nas 14 bili smo 13 za vreme I svetskog rata dobrovoljci u srpskoj vojsci, većinom vratolomnim bežanjem iz austrijske vojske).

Naša grupa, koju su zvali "Müllerovci ", zbog vežbanja njegovih vežbi i večnog hodanja bez kape, prednjačila je stvarno i u nastavi. Ja lično imao sam u svim razredima gimnazije uvek maksimalno najbolje ocene, skroz "izvrsno" što je tada bila najbolja ocena. Jedino me nastavnik iz grčkog Tandarić nije podnosio, jer sam slučajno bio Srbin, a on Hrvat i ponekad uspavao je da mi da "pohvalno", drugu po vrednosti ocenu. Maturu sam položio jednoglasno sa "odličnim", a ispit iz latinskog ispao je kao mala senzacija. Kad su mi dali jednu Ovidijevu pesmu u četiri strofe, da ju pročitam (skandirajući) i onda prevedem i ponudili da mi dadu značenje svake reči koju ne poznam, ja sam – možda preterano samosvesno — odgovorio, da molim da pesmu ispričam na latinskom u prozi. Eto tako se nekad učio latinski u našim gimnazijama, kroz 8 godina!


Igrali smo prvu utakmicu protiv tada najboljeg kluba I lige Ferenczvaroša...

Posle mature, 1911. godine otac je zahtevao da medicinu nastavim u Budimpešti, jer sam od kuće dobro znao nemački, pa da bih tobože naučio još i mađarski. Preko ferija počeo sam naglo učiti sa profesorom mađarski, ali kad sam stigao u Peštu, odmah sam ustanovio da ne znam skoro ništa! Posle 6 meseci morao sam već polagati fiziku kod pomenutog profesora Öetveša....

U roku od 2 godine potpuno sam ovladao mađarskim jezikom i lako i odličnim uspehom položio prvi državni ispit iz medicine.

Naravno, ni u Pešti mi đavo nije dao mira. Odmah sam se povezao sa studentskim sportskim Klubom "Harnimczharom" klubom trideset trojice. Oni su tada igrali u I mađarskoj ligi i imali su tada najboljeg vratara, čuvenog Zsaka. Posle godinu dana dospeo sam u I četu i trener mi je otvoreno rekao da nemam baš dobru tehniku, ali da sam vrlo brz i stavio ne na desno krilo. Sa posebnim zadatkom: da uvek čekam loptu na granici ofsajda, i da čekam duge lopte od moga centra (zvao se Horvath).

Igrali smo prvu utakmicu protiv tada najboljeg kluba I lige Ferenczvaroša. Posle oko deset minuta dobijem ja prema instrukcijama isturenu loptu od moga Horvatha i sručim se prema korner liniji. Bek koji me je trebao držati bio je za glavu viši od mene i oko 85 kg težak. Naravno, ja sam bio brži i sa korner linije sam oštro centrirao, a moj centar je dočekao glavom i to je bio prvi gol sa nas. Mene niko živ nije do tada poznavao među publikom i počeli su se raspitivati ko je taj? To igrač instinktivno oseti. Ne prođe ni 15 minuta, a ja dobijem isto takvu loptu i opet projurim i centriram. A moj Horvath opet zabije glavom! E, sada je to već bila senzacija svoje vrste. Pa da čudo bude baš kompletno, u drugom poluvremenu postignemo na isti način i treći gol i na najveće iznenađenje toga po podneva mi tučemo čuveni Ferenczvaroš sa 3:1. Igrao sam u tom svom klubu do kraja ljetnjeg semestra a onda sam prešao na studije u Beč, baš 1913. godine!

Studije u Beču bile su, čini mi se, najlepše godine moga celog života. U toj godini nema ispita, predavanja se posećuju, ali niko ne vodi računa ako se ne dođe. Imali smo čuvane profesore kao nastavnike, iz hirurgije Eisenstëdter-a, nosioca tadanje srednjoevropske najviše hirurgije. Međutim, ni ovde u Beču nisam zaboravio svoje sportske preokupacije i ambicije. Odmah sam se upisao u sportski klub "Vienna" koji i danas 55 godina od toga davnog vremena postoji. Bio je to kraj 1913. i početak famozne 1914. godine! Austrija se, kao i druge zemlje, počela spremati za Olimpijske Igre u Berlinu, koje su trebale da se održe 1916, ali zbog u međuvremenu počelog I svetskog rata nikad nisu održane (do 1936. godine pod Hitlerom).

U "Viennu " sam uvukao sve svoje drugove-sportiste još iz Sarajeva, nas oko 12 (među njima Stevo Jokanović, Emil Najšul, Dušan Radević i dr.). Mi smo, naravno, želili igrati fudbal i primljeni smo u studentsku četu. Međutim u "Vienni" se pojavi jednog dana novo-angažovani trener austrijske lakoatletske momčadi, da ih trenira za Olimpijske igre u Berlinu. On nas je odmah upozorio da u fudbalu nećemo postići mnogo, ali da imamo talenta za laku atletiku. I odmah se bacio na intenzivan i vrlo instruktivan rad s nama. Rezultat, posle osmomesečnog promućurnog rada s nama bio je frapantan! Na Prvenstvu austrijskih univerziteta u lakoj atletici za celu državu odneli smo mi Jugoslaveni, studenti bečkih fakulteta, od 12 disciplina ništa manje nego 10! Austrijski ministar prosvete Hussarek, izrazio je svoje najveće čuđenje i čestitao, pitajući da li su to stvarno prirodni ili utrenirani (rezultati). Bilo je i jedne i drugo. Među nama je bio i tada čuveni naš sprinter, Zdravko Jeftanović, koji je kasnije po dolasku u Švajcarsku potvrdio svoj veliki talenat za sprinterske discipline. O našim uspesima u atletici pisala je i tadanja bečka štampa "Die Zeit".


U atentat bio je umešan i moj brat, pokojni Aleksandar

Ali u julu 1914. dogodio se u Sarajevu junački podvig mladoga Principa, našeg školskog druga iz sarajevske gimnazije. On je izvršio atentat na austro-ugarskog prestolonaslednika, Franca Ferdinanda, pri čemu su poginuli on i njegova žena. U atentat bio je umešan i moj brat, pokojni Aleksandar, koji je kao školski drug dobio od grupe zaverenika ručnu bombu i s njom u džepu čekao u jednoj ulici na dolazak Franca Ferdinanda. Međutim on nije prošao tim putem i brat je uspeo da sakrije bombu u jedan kanal i tako ga nisu uhvatili. Ipak, otac je odgovarao disciplinski, zašto sin nije bio u službenoj đačkoj povorci!

Već nekoliko dana po atentatu, iako smo bili daleko od Sarajeva, na studijima u Beču, svi Srbi – studenti, hitno srmo bili pozvani u austrijsku vojsku i stavljeni ped naročitu prismotru. Razbacali su nas u razne austrijske regimente, a ja sam dospeo u Trst. Kasnije sam prebačen u Ljubljanu, kao "jednogodišnji dobrovoljac" ("Einjähriger Freiwilliger").

U slobodnom vremenu povezali smo se sa slovenačkim patriotima i s njima srmo izlazili i u kavane. To je austrijskoj kontrašpijunaži odmah palo u oči. Zvali su me u komandu mesta na ispitivanje, ali naravno nisu mogli ništa doznati i za osvetu uputili su i mene i mnoge druge naše istomišljenike na front u Galiciju, gde je rat već besnio svim svojim užasom.


"E, baš nas ašćare predade Rusima!"

To je bilo novembra 1914. Sećam se dobro jedne strahovite noći: Mi smo imali zadatak, dolazeći iz Ljubljane sa "maršbataljonom " kao pojačanje našem puku koji je bio negde u Karpatima. Prestajali smo celu noć u snegu debelom oko 1,20 m bez hrane i pokrivača. Ujutru smo dospeli de štaba puka i tu su mene odredili, da sa 20 bolničara odmah pođem na front i da otvorim isturenu ranjeničku prihvatnicu. Pošao sam odmah sa namerom, da se Rusima prvom prilikom predam, da ne bih morao za Austriju ratovati.

Uspeo sam nekako da nađem seljačku kućicu i da u nju više silom nege milom uguram svoje bolničare.

Bio sam upoznat sa situacijom, da Rusi nadiru sa premoćnim snagama prema Austrijancima i nadao sam se svaki čas da će naići. I doista, kroz desetak minuta stigli su Rusi, a moji bolničari me stadoše jasno kritikovati: "E, baš nas ašćare predade Rusima!" U taj momenat vrata se otvoriše i spolja uđe posve mlad ruski oficir, kome ja odmah predam svoje ljude, a on nama odredi jednog jedinog starijeg vojnika koji nas povede preko otvorenog polja u štab ruskog puka.

Po polju su sada padale austrijske granate, ali od nas niko ne bi pogođen. U štabu ruskog puka na moju neverovatnu sreću bio je ađutant mladi ruski kapetan koji je vojne škole učio u Beogradu i perfektno govorio srpski. On me primi vrlo srdačno i pogosti čajem i pred svojim komandantom upita, da ja što znam o rasporedu austrijskih trupa na tom frontu.

Naravno da sam potanko dao sve podatke kojima sam raspolagao. Posledica toga je bila, da su Rusi, istina sa velikom ljudskom nadmoći, do nogu potukli i moj b[ivši] puk i susedan i zarobili ništa manje ad 6000 ljudi. Meni su kao nagradu dali sprovodnika, Kozaka i konja za obojicu, da bismo što pre stigli da najbliže želježnice u Kolomoji u Galiciji, gde je bio i štab ruske divizije. U štabu su nas na temelju "bumage " iz puka izvanredno primili i ugostili i već sutradan uputili vozom, prvim razredom, sa ruskim oficirima za Kijev.

U Kolomoju su u međuvremenu dopremljeni zarobljenici sa fronta, pa i iz moga b[ivšeg] puka. Neki bednici iz štaba zapazili su da uživam poseban tretman sa strane Rusa i dovikivali su mi, da ću to skupo platiti, čim se rat svrši! Napravili su navodno čak i poseban "Zapisnik" o mom slučaju. Jasno, nisu doživili, da mi sude, otpremljeni su hajvan-vagonima za Sibir.

U Kijevu su nas smestili u "Krjepasti " i dozvolili meni i još nekim Jugoslavenima koji su se svi predali Rusima slobodno kretanje po Kijevu. Čekali smo mi, da ruske vlasti odluče, gde će da nas smeste, jer mi smo svi jednodušno izjavili da želimo, da nas prebace u Srbiju na front protiv Nemaca.

Dok smo mi čekali, koristili smo da Kijev dobro upoznamo i već drugog dana pronašao sam Kijevsko-Pečerskuju Lavru, veliki nekoliko stotina godina stari pravoslavni manastir sa prekrasnim starim crkvama i katakombama u kojima su se od vajkada sahranjivali kaluđeri njihovog manastira. Sve je bilo antikno i vrlo impresivno, a pre svega crkveno pojanje: to je bio doživljaj za se! U sredini crkve peva hor od oko 40 mladih i posve starih kaluđera. Mladi pevaju sopran i alt, a stari muške glasove, posebno impozantni ruski kontrabasovi. To crkveno pevanje na taj način nismo nikad ranije čuli. Ta je bilo savršenstvo crkvenog pojanja, sve bez nota! Kako je baš tada bila velika nedelja pred Vaskrs, ta je svaki dan bila svečana liturgija. Nisam propustio ni jedan dan, a da nisam odslušao tu nečuvenu crkvenu muziku!

U Kijevu smo se zadržali, nas devetorica bivših austrijskih oficira, a skupili smo i oko 200 vojnika, svi odreda iz istočne Bosne, oko Foče i Rogatice, sve jedan lepši od drugog i nijedan ispod 180 cm! Dodijavali smo iz dana u dan, da nas što pre pošalju u Srbiju, u rat. Ali kod Rusa je to išlo vrlo teško. Odobrili su nam da se premestimo u obližnji manji grad u Ukrajini, u grad Nježin, u Černjigovskoj tadanjoj guberniji.

Tamo smo dobro smešteni i hranjeni, a od građanstva upravo bratski primljeni. Ja sam već prvu večer po dolasku u Nježin bio pozvan na večeru kod tamošnjeg direktora gimnazije, one iste gde je nekada učio Gogolj. (Na gimnaziji bila je ispisana "Zdjes učilsja Gogolj".)

Srećom je direktor prilično dobro znao srpski, a šta je još važnije bilo, imao je 3 vrlo simpatične kćeri za koje sam ja bio doživljaj! S njima sam u dnevnoj konverzaciji vrlo brzo počeo učiti ruski, ali sam od direktora dobio i odlične udžbenika i rečnike i za nepuna tri meseca već sam se mogao sporazumevati.

Nježin je tada bio omanji gradić, sa nekih 22.000 stanovnika i sa ništa manje nego dvadeset dve pravoslavne i jednom katoličkom crkvom. Naravno i tu smo svi pošli da čujemo kako ovde poje u crkvama i na naše veliko iznenađenje u tom malom gradu pojanje po crkvama bilo je izvanredno skladno, iako su imali male horove. Čudom smo se čudili, kad smo jednog predvečerja videli na putu bosonoge seljanke, kad su se vraćale sa poljskih radova, kako pevaju crkvene pesme i to u horu. Svaka je pevala svoju deonicu, kao što peva u crkvi, a devojka opet svoju. Bilo je to posebno uživanje i već tada mi je bilo jasno, da su Rusi naročito muzikalan narod i da će Evropa imati čemu da se divi!

Da su ruske devojke sasvim drugačije raspoložene prema muškarcima nego naše, imao sam uskoro prilike da se lično uverim. Blizu našeg "pomještenija" stanovala je dvadeset dve godine mlada ruska sestra bolničarka koja je radila u obližnjoj vojnoj bolnici. Među nama razvila se velika i neobuzdana ljubav i tu sam se osvedočio, da ruske devojke daju više nego druge devojke. Zvaše se Njenila Mihajlovna Ševelj. Pošto smo mi posle dugog čekanja ipak konačno dobili dozvolu da možemo krenuti za Srbiju, to smo se tužna srca morali rastati. Nikad više nisam mogao doći u vezu s njom, iako sam preko Crvenog krsta u Ženevi tražio obaveštenja o njoj.


Vezirov most... je bio toliko zaleđen, da konji nisu hteli da zagaze na most (koji nije imao ogradu). Morali smo poskidati vojne mantile i konjima vezati oči, pa smo ih tako preveli na drugu stranu.

Svi mi, dobrovoljci iz Nježina, dodijavali smo skoro dnevnim predstavkama našem poslaniku u tadanjem Petrogradu, Miroslavu Spalajkoviću. Ali vrlo dugo uzalud! Ruske vlasti nikako nisu mogle shvatiti (vrhovni komandant Nikolaj Nikolajević) da bivši pripadnici austrijske vojske hoće da se bore protiv svoje vojske.

Trebalo je da prođe skoro cela godina dana (do novembra 1915), pa da nam ruske vlasti odobre prelazak u Srbiju. Priznajemo, da je to bilo skopčano sa izvesnim teškoćama! Morali smo mi oficiri dobiti lažne isprave, kao da smo tobože inženjeri koji putuju na rad u Srbiji, a momci da su radnici. Svi smo dobili civilna odela i vozom dospeli do Renija, rumunskog grada na granici, a odatle brodom sve do prvog gradića Srbije, Prahova, gde smo se posle pet dana vožnje Dunavom iskrcali. Posle nas svega je još jedan brod uspeo da se probije, a svi kasniji dobrovoljci bili su upućivani u Dobrudžu na front, gde su se izvanredno hrabro borili i mnogi ostavili i kosti u dalekoj zemlji.

Srpske vlasti su nas primile sa izvesnom rezervom, jer je to bio prvi slučaj ovakvog uvrštavanja u redove srpske vojske. Ja sam bio određen u XII puk drugog poziva i bio sam odmah upućen na front protiv Bugara, na Stracin. Svi dotadanji honorarni grčki lekari na prvi pucanj pušaka sramno su napustili svoje pukove i tako sam se ja, jadan, kao medicinar VII semestra sa vrlo malim znanjem iz ratne hirurgije, našao usred ratnog dejstva. Sećam se da sam još uspeo dati prvu pomoć teško ranjenom kapetanu iz mog puka. Sa Stracina smo se morali povući naglim marševima i preko Kumanova stigli isti dan čak u Skoplje. Tu smo se nekako opet prikupili, ali dotle je Mackenzen sa premoćnim nemačkim trupama nadirao preko Save i Dunava i prisiljavao celu srpska vojsku na povlačenje u pravcu Albanije.

Stigli smo u Prizren, tu prenoćili i prešli albansku granicu i stigli do sela Puki. Prešli smo usred noći i Vezirov most, koji je bio toliko zaleđen, da konji nisu hteli da zagaze na most (koji nije imao ogradu). Morali smo poskidati vojne mantile i konjima vezati oči, pa smo ih tako preveli na drugu stranu.

Albanska epopeja ostale nam je svima u nezaboravnoj uspomeni za celi život. Ostali smo bez ikakve hrane i sledovanja. Arnauti nam nisu hteli dati hrane, a ako su prodavali, tada samo za napoleone! Ja nam imao od kuće još svega pet napoleona i za jedan napoleon davali su nam dve šake pune kukuruznog zrna. Pokušali smo da taj kukuruz kuhamo u manjerkama, ali ni posle dva sata stalnog vrenja zrna nisu postajala mekša i naravno nismo ih mogli gutati. Neko se bio dosetio, da zrna namrvimo između dva čvrsta kamena i tako usitnjena zrnca su se dala donekle kuhanjem smekšati i to nam je bila jedina hrana za osam dana i devet noći!

Jedno tri dana povlačenja, imao sam osobitu čast, da budem dodeljen uz pratnju pokojnom Kralju Petru I, koji je celo vreme kroz Albaniju bio nošen na nosilima, veoma slab i star.

Kad smo konačno stigli u Skadar, Vrhovna komanda Srpske vojske je oslobodila vojne dužnosti nas dobrovoljce iz raznih krajeva buduće Jugoslavije i tako sam se ja našao u društvu kasnijeg dr. Žarka Praštala, Borčića i drugih dobrovoljaca. Praštalo i ja krenuli smo posle dva dana odmora u Skadru sa otpusnim dokumentima koja i dan današnji posedujem. Pošli smo prema najbližoj maloj luci na Jadranu, San Đovani di Medua koja je tada bila pusto i prazno malo selo.

Bili smo u stalnoj opasnosti, da nas onako osamljene napadnu domaći Arnauti, da nas opljačkaju, premda nismo imali ni para ni čiste odjeće. Već za vreme prolaza kroz Albanija od srpske granice, stalno su napadali u klancima celi naš puk i jednom prilikom njih šestorica zaustavili su naš celi puk!

Bili su na tri visoke kote koje su vladale našim klancem i mi nismo mogli ni koraka napred. Tada smo bili zadivljeni ličnom hrabrošću jednog mladog Srbijanca, potporučnika. On se dobrovoljno javio da ih napadne. Uzeo je samo jednog jedinog vojnika i prikrao se polako i neopažen prvoj albanskoj grupi od tri napadača na nas. Kad im se primakao na trideset metara, hitnom automatskom paljbom ubio je dvojicu, a treći je pobegao. Na to je tek puk mogao krenuti, jer su se i ostali napadači razbežali.

Dr. Praštalo i ja smo u San Đovani di Medua čekali puna tri dana, bez ikakvog izgleda da bi nas mogli ukrcati u neki brod za Italiju.

Kad smo ostali i bez hrane, [desio se] slučaj nesreće jednog našeg broda na moru, koji je dovozio jugoslovenske dobrovoljce u pomoć srpskoj vojsci, ali je naišao na austrijsku minu, ili ga je pogodila austrijska podmornica, tek pred našim očima potonuo je za nekoliko minuta, a na njemu je bilo mnogo slanine u velikim komadima koji su zaplivali po celom zalivu. Ja sam se, iako je bio mesec januar, odmah bacio u more, sa pedeset metara odstojanja dovukao za Praštala i mene ogroman komad slanine. Tu smo isekli u male komadiće i u manjerki pravili čvarke, koje opet nije bilo lako jesti – onako bez hleba!

I ko zna kako bi se naše čekanje na obali Jadrana okončalo, da nije četvrtog dana iznenada pristao uz obalu italijanski brod od cca 3000 tona da bi prihvatio, na molbu srpske vlade, decu, učenike, iz Sremske Mitrovice koji su bili pošli sa srpskom vojskom, koja se bila povukla posle zauzimanja Sremske Mitrovice i kasnije morala da se pred austrijskom premoći povuče i posle povlačenje kroz Srbiju konačno dospe do mora u Albaniji!

Taj brod je dakle prihvatio tu decu sa njihovim profesorima, ali kako da nas dvojica uđemo u brod? Ušli smo! Na nedozvoljen način. Praštalo se uvukao među gimnazijalce, a ja sam pred samim brodom uočio onog istog srbijanskog oficira kome sam pružio prvu pomoć još na Stracinu. On mi je dozvolio da budem njegov posilni i da ponesem njegove torbe u brod. Kad sam jednom bio na brodu, stuštio sam se u najdonji zahod i zaključao. Mnogobrojni su kucali na zahodska vrata, ali ja uporno ne otvarah nikome, dok brod nije pošao od obale podaleko.

Tako sam stigao brodom u Brindizi, ali kuda dalje i kako?


Tragetkinja Eleonora Duse (lična prijateljica čuvenog kasnijeg fašiste D’ Anuncija)... nam je nabavila pristojna odela i ponudila da ostanemo kao italijanski stipendisti

Najpre su me odveli u gradsku policiju i ispitivali, ali nisu doznali da sam se prokrijumčario ilegalno u brod. Tako me pustiše, ja nađem Praštala i s njime doguram do Rima.

Tu je već bio obrazovan neki prihvatni odbor za srpske izbeglice kojim je rukovodila tada najčuvenija tragetkinja Eleonora Duse (lična prijateljica čuvenog kasnijeg fašiste d’ Anuncija). Ona nam je nabavila pristojna odela i ponudila da ostanemo kao italijanski stipendisti na studijama u Rimu. Mi, Praštalo i ja, sanjali smo samo o studijama u Švajcarskoj i tako su nas posle mesec dana brige oko nas pustili i mi smo se obreli u Ženevi. Bez para i dokumenata.

Ja sam bio prisiljen da u velikoj kavani "Du Nord " budem neka vrsta sudopera u kuhinji, ali sam imao barem hranu. Srpski konzulat u Ženevi doznao je za naše teške sudbine i priskočio nam je u pomoć. Dobili smo već posle mesec dana neku novčanu pomoć, a uskoro od srpske vlade u Londonu mesečne stipendije za nastavak studija. Moja stipendija je bila vrlo mala. Svega 150 švajcarskih franaka mesečno, što je bilo dovoljno da platim celi pansion, ali sam onda celi mesec živio bez santima.

Studije smo nastavili u Bernu, gde su tada delovali svetskog glasa naučenjaci: na hirurgiji čuveni profesor Theodor Kecher, koji je prvi na svetu uspeo operisati strumu (gušu), pa čuvani patolog Wegelin i osnivač savremene internističke dijagnostike Herrman Sahli. Ja sam, kao iskusan stenograf, svako njegovo predavanje stenografski hvatao i na kraju semestra imao njegova celokupna predavanja iz kojih sam onda s lakoćom spremao ispite.

Čim sam stigao u Bern, počeo sam se interesovati za laku atletiku. Na žalost, ona je bila u prvim povojima u Švajcarskoj. Prolazeći jednom kraj vežbališta, sišao sam na skakalište i videći kako oni slabo vladaju tehnikom, počeo sam pokazivati pojedine trikove, zalet, potrebu brzine, zaleta i način odskoka. Upisali su me u tada posve mladi atletski klub GGB (Gymnastische Gesellschaft Bern) i tu sam oberučke primljen i brzo imao svoju ekipu. Na prvim većim takmičenjima redovito sam pobeđivao na 100 metara, u skoku u dalj, i tadanjem četvoroboju (skok u dalj, 100 metara, i bacanje kugle desnom i levom rukom).

Na prvenstvu Švajcarske iz lake atletike te godine i još tri uzastopne, bio sam prvak u skoku u dalj (iako je na primer 1918. godine bilo na samom skoku u dalj ništa manje nego 260 takmičara). Te godine postavio sam i novi švajcarski rekord u skoku u dalj, sa 6,72 m, koji još dugo nije bio prevaziđen.

Ceo život u Švajcarskoj je inače bio ispunjen ozbiljnim studiranjem, polaganjem ispita i sportom. Za kavane nisam imao ni novaca ni vremena. Napisao sam za moje društvo i zapažene dve knjige: "Techik. Training und Taktik der leichtathletischen Übungen", koje je izdalo knjižarsko preduzeće Paul Haupt u Bernu i koje je brzo razgrabljeno. Ja imam još i danas jedan primerak. Kasnije sam pozvan lično od rektora Univerziteta u Bernu, da u ogromnoj hali Univerziteta u Bernu održim, specijalno za žene, predavanje o vrednosti lake atletike i za žene. Odazvao sam se pozivu i pred najmanje 300 mladih žena u Bernu održao četiriipočasovno predavanje, bez ikakvog čitanja. Primljeno je sa oduševljenjem, a da je nešto vredilo, verovatno je dokaz, da me je lično pozvao rektor bernskog univerziteta, da mu predam rukopis (koji sam naknadno morao tek napisati) i stvarno mi ga je rektorat štampao, a niko manji nego prof dr. de Quervain, šef hirurške klinike u Bernu, mi je napisao predgovor.

I ta brošura je brzo pokupovana i prvi energičniji korak je učinjen – da se i ženskoj atletici otvore do tada hermetički zatvorene kapije. A danas?!

Na taj i druge načine odužio sam se ponešto zemlji Švajcarskoj za sve što su oni učinili za mene i moje zemljake, kad smo, onako bedni, stigli iza naše albanske golgote.

U Švajcarske sam se 1918. godine upoznao i sa Liny Guggisberg, koja je kao mlada 17 godišnja devojka stanovala nedaleko od moga pansiona i kraj čije kuće sam morao prolaziti, kad sam išao na svoja predavanja. Iz poznanstva razvila se kasnije ljubav i mi smo se venčali 25. oktobra 1919. godine. Pre toga, kad sam završio svoju obimnu doktorsku disertaciju o problemima raka na dojci. Ja sam najpre sam pošao kući, da vidim svoju budućnost u otadžbini i kad sam dobio skromno mesto asistenta na hiruruškom odeljenju Državne bolnice u Sarajevu, vratio sam se u Bern i tu smo se venčali civilno u Opštini i kod pravoslavnog sveštenika koji je bio na studijama u Bernu.

Stanovali smo u vrlo skromnoj sobici u bolnici i kako nismo imali pravo na dve postelje, mučili smo se u jednoj, a kako nismo imali pravo ni na dva obroka hrane, gladovali smo s jednim. Već posle tačno devet meseci našao nam se jedinac sin Sergije, najveća radost celog našeg života.

K nama je nešto kasnije došla i Linina sestra Fridika koja je bila ostala sama u Bernu (jer su oba roditelja bila umrla), ali sam u međuvremenu dobio veću sobu i dovoljno postelja. Ostala je kod nas dve godine (i kasnije po prelasku u Mostar).


"Ma zar čovek može živeti bez ijednog bubrega?"

Specijalizaciju iz hirurgije proveo sam kod čuvenog profesora Milivoja Kostića skoro pune četiri godine. On je bio vanredan tehničar. Kod njega sam mogao naučiti najbolje tehniku, ali manje ga je interesovala dijagnostika i tada nam se dogodila nesreća, da smo jednoj teškoj bolnici odstranili jedan posve propali bubreg, sve u lokalnoj anesteziji (!!), a kad smo joj saopštili, da smo joj odstranili bubreg, zaplašeno je upitala: "Ma zar čovek može živeti bez ijednog bubrega?" (jer joj je drugi već pre dve godine bio odstranjen).

Naravno, profesor Kostić joj je tek odstranjeni bubreg opet usadio i žena je živela još pet punih dana, a i inače ne bi dulje, jer je i taj bubreg bio cistama potpuno uništen. Drugom prilikom operisao je profesor Kostić, dok sam ja asistirao, čuvenog našeg pesnika Aleksu Šantića. I pri toj operaciji dokazao je svoju blistavu tehničku spremu.

Usred operacije velikog hypernephroma desnog bubrega koji je bio intimno srastao sa velikim krvnim sudovim, pukla mu je vena cava i nastalo je strahovite krvoliptanje. Tad smo još operisali bez rutinske transfuzije krvi i bolesnik bi bio glatko iskrvavio, da nije bilo Kostićeve zapanjujuće tehnike: Dok sam ja energičnim pritiskanjem iznad i ispod rupe na veni zaustavljao krv, dotle je on sa tadanjim "crevnim" iglama (jer još nisu bile poznate igle za ušivanje krvnih sudova) uspeo da sašije perforaciju vene cave i Šantić je ne samo preživio operaciju, nego se bio potpuno oporavio i umro je tek nekoliko godina po tome kod svoje kuće u Mostaru na posve trećoj bolesti.

U maju 1923. godine prelamala se moja sudbina. Bio sam već specijalista za hirurgiju i trebalo je da se odluči, kuda sada? Tadanji ministar za narodno zdravlje za BiH dr Uroš Krulj tražio je od mene da pređem za Mostar i otvorim hirurško odeljenje, a moj dotadanji šef, profesor Kostić zahtevao je da pođem s njim za Beograd, gde je on bio izabran za šefa Hirurške klinike posle profesora dr Subotića. Kostić mi je obećavale univerzitetsku karijeru, najpre asistenta, a kasnije docenta za hirurgiju.

Nasuprot tome, dr Uroš Krulj mi je ukazivao neodložnu potrebu za hirurgom u Hercegovini. Ja sam kao dugogodišnji asistent i dežurni na hirurškom odeljenju u Sarajevu bezbroj puta doživljavao, da sam uzalud čekao najavljenog bolesnika iz Mostara (osobito zbog zapleta creva, puknutog ulcusa na želucu i sl.), ali kočijaš bolničkih kola (još nije bilo sanitetskih automobila) redovito bi me pri dolasku izveštavao: "Ne trebaš više da čekaš, bolesnik je – da si ti živ i zdrav – umro između Mostara i Konjica u vozu. "Stvarno za narod je bilo bolje, da hirurg dođe u Mostar, nego u Beograd. Tako sam se i ja odlučio na sudbonosni korak, da pređem za Mostar, što me gotovo stalo života, kad su me ustaše u Mostaru (posle 18 godina rada) odvele na streljanje.

Feodor Lukač, Beograd 1972.
(Oprema teksta, naslovi, podnaslovi: redakcija "Vremena")

Nastavak možete čitati u "Vremenu" od 10. januara 2013.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

PRI SVRŠETKU DRUGOG RAZREDA U TUZLI, GODINA 1900: Levo od nastavnika Feodor Lukač, desno od nastavnika Emil Najšul – njih dvojica će kasnije doneti prvu fudbalsku loptu u Sarajevo<br><br>fotografije iz albuma feodora lukača
  • Štafeta 4x100, Bern 1917.
  • Osmi razred sarajevske gimnazije na izletu 1911.
  • »ZA OSVETU UPUTILI SU I MENE I MNOGE DRUGE NAŠE ISTOMIŠLJENIKE NA FRONT U GALICIJU«: Austrijska rezervna bolnica u Ljubljani, student medicine Feodor Lukač (1) u srednjem redu levo
  • »SELJACI SU PAŽLJIVO SLUŠALI, ALI NA TERENU NISMO ZAPAZILI SMANJIVANJE EHINOKOKA«: Izlet u okolini Mostara
  • »DOŠAO JE U MOJ HOTEL MLAD KAPETAN IZ GARDE I MOLIO DA KAJAK POZAJMIM MLADOM PRESTOLONASLEDNIKU PETRU«: Sin Sergije u kajaku, Bled, 1930-ih
  • LINY JE U MOSTARU IMALA NAJLEPŠE DANE: Supruga Feodora Lukača sa sinom Sergijem 1931.
  • TURISTIČKA AVANGARDA: »Kako sam ja imao veliki 500 ccm motorni točak B S A, to sa suprugom odvezao sam se do Metkovića, pa brodom do Trpnja na Pelješcu«
  • TENIS TRIDESETIH: Feodor i Sergije Lukač
  • LEPI ŽIVOT PRED OLUJU: Sergije i Tanja 1940.
  • POSLE OLUJE: Sergije Lukač, ranjen na Sremskom frontu 1945.
  • »TAKO JEDNO VEČE DONESOŠE NAM U BOLNICU TEŠKOG, POTPUNO BESVESNOG SELJAKA SA ZAGLAVLJENOM SEKIROM U LOBANJI«: Feodor Lukač u toku operacije u mostarskoj bolnici, 1923.

Sin Sergije

Sin Sergije je maturirao u Mostaru. Uvek bio odličan đak i vrio dobar sportista. Među mostarskim đacima vođa fiskulturnih delatnosti. Upisao ga na pravo u francuskom Grenoblu i zatim je studirao u Parizu, ali, pred izbijanje II svetskog rata vratio se u zemlju i bio u kući kad su odvodili mene na streljanje. Liny ga je uspela prebaciti u Beograd, gde se uskoro (sa 20 godina) oženio Zagrebčankom koja se posle nekih šest godina razvela i preselila u Francusku, gde je sa svojom 41 godinom umrla od raka dojke. Sergije je svršio prava u Zagrebu i kasnije se sav predao novinarstvu, u kome je doživio mnogo uspeha i došao u glavno uredništvo NIN-a. Sa njegovih 45 godina je uz to bio izabran za profesora i osnivača redakcija i predavanja o žurnalizmu. Oženio se pre 14 godina Ognjenkom Milićević, profesorkom na katedri za pozorišnu umetnost. Iz prvog braka ima jedinicu kćerku koja živi udata u Frajburgu u Švajcarskoj.

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net