TEDx: Ideje i dan posle

Pogled na ušće Save u Dunav sa 25. sprata poslovne zgrade 22. decembra, u prisustvu stotinak ljudi čiji jutarnji glasovi i smeh odzvanjaju prostorijom, dovoljan je dokaz da se smak sveta najavljen za dan pre nije desio. Pa ipak, neki od tih ljudi su se ovde našli upravo sa namerom da opovrgnu ovu tvrdnju i da sa ostalima podele priče o svojim malim ili velikim smakovima sveta i načinima na koji su ih oni preživeli.

Da je matematika važnija ne-matematičarima nego matematičarima, zašto nečiji prvi izlazak na ispit, a nečije dobijanje diplome predstavljaju smak sveta i šta znači biti zarobljenik sopstvenih iluzija, samo su neke od tema koje su mogle čuti na celodnevnoj TEDxBelgrade konferenciji, održanoj u kuli Ušće.

Tema ovogodišnjeg TEDx-a bila je „Dan posle“, te je prva stvar koju su prisutni čuli od Vladimira Jerića koji je vodio program, bilo čestitanje na doživljavanju smaka sveta, njegovom preživljavanju i želji za širenjem ideja i dan posle.

„TED je konferencija koja ne ostavlja mnogo tragova na prvu loptu, ali ideje su te koje nas sve vezuju i mnogo vremena nakon što smo za njih čuli“, rekao je Jerić. „Konferencija je prvi put organizovana u Kaliforniji, 1984. godine, kada se najviše razgovaralo o novim revolucionarnim tehnologijama poput kompakt diska (CD) ili prvog kućnog računara. Od tada, teme o kojima su govornici pričali su se menjale, ali osnovna misija konferencije je ostala ista: to su ideje vredne širenja.“

Prvi koji je svoj smak sveta podelio sa prisutnima bio je pilot Zoran Modli, koji je kroz slikovitu prezentaciju ispričao zašto je, posle više od 20 godina upravljanja avionom, u jednom momentu izgubio kontrolu i doveo i sebe i putnike u životnu opasnost. Samokritičkim izlaganjem, Zoran je ispričao priču o svojoj tadašnjoj najvećoj iluziji: iluziji da je savršen i da ga godine iskustva mogu opravdati u tome da se, makar i na trenutak, opusti i tokom leta sve prepusti rutini. Ta misao „lako ćemo“ umalo ga nije koštala života, ali on je nakon toga postao svestan iluzije u kojoj je živeo i uspeo je da je pobedi.

Za sledećeg govornika se na bini postavila obična tabla za pisanje i njegova prva rečenica je bila da on ne koristi prezentacije, već malo staromodnija sredstva. Isprva nejasne jednačine i formule koje je ispisao, svim prisutnima su tokom izlaganja izazvale smeh na lice kada su obrazložene i kada je objašnjena njihova primena. Milan Tuba, profesor matematike, koji zbog odela i kravate odaje utisak isuviše ozbiljnog čoveka, kroz praktične primere (i čestu upotrebu reči „matematika“), objasnio je zašto bi pravnici koji određuju visinu dečijeg dodatka trebalo da znaju da računaju. „Uzmimo da dečiji dodatak u iznosu od 5.000 dinara primaju ljudi čija je plata do 20.000. Već oni koji imaju 20.001 dinar nemaju pravo na ovaj vid pomoći. Razmislimo sad, svi oni koji primaju 20.001 dinar imaju dobar podsticaj da rade manje kako bi im se plata spustila samo za 2 dinara, ali ukupna primanja povećala za 5.000“, duhovito je objasnio profesor Tuba.

U izduženoj prostoriji, pomalo nepraktičnoj za ovakvu vrstu dešavanja, nalazilo se oko sto ljudi, prevashodno mladih. Sledeća koja je izašla pred njih bila je novinarka Agneza Trpkovski. Njen smak sveta bio je otkaz nakon 23 godine rada u novinskoj agenciji Tanjug i osnivanje Internet novina „Kuća dobrih vesti“. Vedrog i smirenog lica, ispričala je da vesti nisu, i ne smeju biti, samo ružne stvari iz naše svakodnevnice. „Isuviše je dobrote i ljubavi na ovom svetu, da bi mediji prenosili samo ubistva i kriminal, zato sam odlučila da u Srbiji napravim nešto što se zove „Kuća dobrih vesti“. I ovaj skup ovde, svi mi zajedno, jedna smo lepa i pozitivna vest“, jedna je od njenih zaključnih rečenica.

Govornici su se smenjivali i zastakljenu prostoriju osvetlilo je podnevno sunce. Prva jednočasovna pauza započeta je puštanjem snimka jednog od najpoznatijih TED govora, „Religija i bebe“, Hans Roslinga. Snimak je puštan sa YouTube-a, a Internet konekcija se gubila, te je snimak odgledan uz 2-3 pauze. Neko iz četvrtog reda je počeo da cokće, pa se neko drugi ubacio: „Neka ‘zakucava’, nije smak sveta“.

Kao i ovaj komentar, snimak je dodatno nasmejao učesnike i ohrabrio predstojeće govornike.

Nakon sat vremena upoznavanja i neformalno razmenjivanih ideja uz nezaobilaznu kafu, na binu se popeo Vladan Jovanović, biolog. Predstavljajući iz ugla dva konkurentska tima sa nepristrasnim sudijom, Vladan je objašnjavao dobre i loše strane genetski modifikovane hrane, počevši i završivši svoje izlaganje rečenicom: „Ono si što jedeš“.

Nakon njega, o tome kako izgubiti nekoliko tona ugljen-dioksida i zašto je to dobro, učesnici su mogli čuti od Đorđa Samardžića, čoveka koji „nikad u životu nije bacio đubre na ulicu“, kako ga je moderator programa predstavio. Vidno nervozan zbog javnog nastupa, Đorđe je ipak osvojio simpatije publike tokom govora o reciklaži i tome kako „svakodnevno smara ženu da konzerve stavlja u odvojenu kantu za aluminijum“.

Nakon još jednog video snimka TED govora, u kome čuveni kuvar Džejmi Oliver pokazuje na koji način se Amerikanci hrane i zašto to izaziva gojaznost, na govornicu TEDx-a u Beogradu, popeo se Damjan Damnjanović. Već uvodnom rečenicom i vađenjem igle iz džepa izazvao je jezu, ali i privukao pažnju publike. „Ja nisam narkoman. Ja imam dijabetes. Ovo je priča o mom smaku“, rekao je.

Ispričao je kada je dobio dijabetes, kako se osetio tada i ko mu je pomogao. Ispričao je i da se ta neočekivana pomoć pretvorila u saradnju, te da je tako u Srbiji osnovan „Plavi krug“, prvo udruženje za borbu protiv dijabetesa. Damjan je na kraju svog izlaganja sve prisutne pozvao da na licu mesta kod njegove koleginice testiraju nivo šećera u krvi, iznevši podatak da 8 od 100 ljudi ima ili će dobiti dijabetes u nekom momentu svog života.

Pod jakim uticajem ovog govora, predstojeća pauza poslužila je da se svi zainteresovani učesnici testiraju i jedni druge kude zbog količine stavljenog šećera u kafu i ispušenih cigareta. Sunce je polako zalazilo, i više se nije moglo videti „pola grada“ zbog gustine magle koja je bila napolju.

Prošlo je skoro 6 sati od kada su govori počeli, te su svi prisutni, sada već naviknuti na prisustvo jedni drugih, počeli opuštenije da razgovaraju i slobodnije iznose svoje ideje i utiske.

Grupica ljudi koja je razgovarala sa Damjanom Damnjanovićem, prethodnim izlagačem, saznala je da je svaki govornik prošao posebnu obuku za ovaj javni nastup, te da svakom od njih „na ramenu stoji jedan mali Relja Dereta“ koji im je u tome pomogao.

Od sledećeg govornika, Petra Kočovića, oni koji nisu čitali Marka Tvena mogli su saznati da je on predvideo Internet, ili da se nešto nalik sadašnjim Guglovim naočarima prvi put pojavilo u serijama naučne fantastike, kao što je „Zvezdane staze“. Takođe, za one koji nisu znali, trenutno se radi na unapređivanju tih naočara, i to u Internet sočiva.

Daša Spasojević, najmlađa govornica tog dana, osvojila je publiku svojom pričom o smaku sveta koji se njoj desio kad je – diplomirala. Daši uz ime sada stoji „arhitekta“, ali ona je sve podstakla da se zapitaju ko zaista stoji iza tih titula i imena, tj ko su oni zaista. „Ja sam Daša, i ja još uvek tražim sebe“, rekla je kao završnu rečenicu.

Poslednji govornik, a koga je, prema sopstvenim rečima, bina jedva izdržala, za kraj je razmrdao i nasmejao publiku, ali i naveo na jedan od najjačih aplauza za taj dan. Vladimir Koprić je u životu imao dva smaka sveta. Jedan kada je prvi put izašao na ispit koji, pritom, nije položio jer „nije u redu prema drugim studentima da se položi iz prve“, a drugi kada mu se rodila ćerka. Vladimir je, uz pregršt fotografija i primera iz privatnog života, ispričao priču o svom poslu u korporativnoj sredini koja ga je „izjedala“ godinama, dok nije shvatio da strah nije napustiti posao kojim si nezadovoljan i pokušati ostvariti snove, već je strah držati malu bebu u naručju i presvlačiti je, a pritom joj „ne polomiti neki od udova“. Zajedno sa svojim prijateljima, Vladimir je ostvario ideju reforme edukativnog sistema u Srbiji: njihov projekat za tablet bukvare za decu predškolskog i školskog uzrasta je „naglašavam, čak i tokom izborne godine, a bez veze u ministarstvima“, uspeo od države da dobije podsticaj za realizaciju.

Kada je utihnuo i aplauz koji je Vladimir dobio, napolju je već bio mrak. Magla se više nije videla, samo su svetla grada statički pokazivala dokle pogled dopire. Branimir Acković, glavni organizator ovog skupa, za kraj je sve podsetio da je dan 22. decembra najkraći, ali da mu je drago da zna da je svaki minut bio korisno proveden.

Na momente, taj dan, sa 25. sprata kule Ušće, delovalo je kao da se smak sveta zaista dogodio i da su svi preživeli okupljeni u ovoj prostoriji i rade na tome da svet koji će iznova da grade, bude bolje mesto od prethodnog. Problemi sa kojima su se svi učesnici zajedno suočavali i predlozi za njihova rešenja koji su razmatrani, učinili su da se stvori atmosfera koju je jedan od učesnika opisao rečima: „Znate šta, da nema ovakvih i sličnih dešavanja – e, to bi bio smak sveta!“