Procvat japanske kulture u Srbiji odnosno Jugoslaviji dogodio se sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. O tome ne samo da sam svedočio, već sam u tome zdušno učestvovao. Nešto što je nekoliko godina među piscima bilo prisutno, izronilo je u javnost 1977. godine, kada je na inicijativu sjajnog stručnjaka za linearnu matematiku i japansku kulturu profesora iz Zagreba Vladimira Devidea osnovan časopis "Haiku". Uređivali su ga vrsni ljudi iz cele bivše Jugoslavije. Iz Beograda to smo radili Branko Aleksić i ja. Iako je časopis "štampan" na šapirografu, njegov sadržaj je bio svetski. Za to smo dobijali pohvale iz svih zemalja. I zaista, u njemu su se mogli naći originalni radovi domaćih autora (od haiku pesama, haiga crteža, prozno-poetskih tekstova tj. haibuna; sve to takođe prevođeno sa stranih jezika i kultura, do teoretskih tekstova, rasprava, polemika, eksperimenata). Bio je to časopis ozbiljan u svojoj oblasti i neozbiljan i nepretenciozan, kako i treba, u svojoj zen nameri. Njegov prirodni uticaj produžio se i na Japan. Tamo su haiku pesnici ondašnjeg JU prostora počeli da dobijaju najvažnije japanske i međunarodne nagrade. S vremenom, poredeći nas sa najvećim zemljama sveta, nazvali su nas haiku silom! Tako se i meni dogodilo da među prvima dobijem 1991. i opet 1993. godine neke od tih nagrada: da podsetim, Itoen haiku konkurs bio je najveći na svetu. Na jednom od ova dva učestvovalo je 12 hiljada autora sa preko 48 hiljada pesama (!) iz celog sveta. Nagrada su bile konzerve zelenog čaja (sponzora, najveće fabrike čaja u Japanu) sa odštampanim nagrađenim pesmama na njima, i to japanskom kaligrafijom. Najveći tiraž koji je pesnik mogao da zamisli, a da se čak zenovski i ponaša prema stihovima: mogao je da čaj popije, pročita pesmu, zgužva konzervu i baci je. Jednokratna upotreba poezije!

Časopis je izdržao dosta godina, uticao na stvaranje jugoslovenskog konkursa za haiku poeziju (čiji sam prvi selektor i bio), na pojavu pojedinačnih autorskih knjiga, na razvoj sveopštih misaonih i umetničkih oblasti – od meditacije, gađanja iz luka, mačevanja, uređivanja bašti, no drama, ikebane, borilačkih veština, do zen slikarstva i čajne ceremonije. I čitave armije ljudi koji razumeju Druge.

Stigle su nam i japanske haiku antologije, potom razne iz drugih zemalja – i nas je svuda bilo.

Ja sam 1980. napravio zbornik mudrosti pod naslovom Zen priče i decenijama nadalje njima širio dobri duh razumevanja. Iza njih su sledile Čan priče (zen priče Kine). Bio sam dopisnik glavnog japanskog muzičkog časopisa, objavio svoju knjigu haiku pesama Zov haiku 1988. godine. Potom sam sastavio knjigu pesama jednog od najvećih zen majstora i utemeljivača zen vrtlarstva iz 13. veka Muso Kokušija, čiji je "dizajn" pojedinih vrtova u Kjotu, Nari, Tokiju itd. sačuvan do današnjih dana, svih sedam vekova (objavljena je na srpskom jeziku u Skoplju 1992!).

David Albahari i ja smo imali dve zajedničke ljubavi iz tog doba: japanski zen i američki bit. Bili smo pravi takmaci u količini i kvalitetu knjiga koje smo iz ovih oblasti tada posedovali. I sve to delili. Otud smo 1979. (sa nekoliko prijatelja) osnovali ediciju Sveske i počeli sa objavljivanjem knjiga-svezaka kojima su defilovali pisci bit generacije i istočnjačkih filozofija.

Kada sam posle prevođenja zenovskih radova Alena Ginzberga i Leonarda Koena, velikih znalaca i praktičara pomenutih oblasti i posle ličnih iskustava sa njima u meditaciji, razgovorima... pomislio da i ja lično imam nešto da dodam na iskustvo zen budizma, napisao sam roman Knjiga o bambusu. Šta reći nego da sam sa njim doživeo spisateljski san, a to je da vam neka knjiga traje. A ona se i dan danas, skoro četvrt veka od prvog objavljivanja 1989. objavljuje i dalje, i na srpskom i na drugim jezicima. (Samo u 2013. godini biće objavljena u Nemačkoj, Italiji i Turskoj.) I biću zenovski iskren u odgovoru na sledeće, samom sebi, postavljeno pitanje: šta je najveća zen istina i sreća ove knjige? To što nije dobila nijednu nagradu.

To govori o uticaju Japana na Srbiju. Bolje nije moglo biti, jer me taj uticaj sa svojim najuzvišenijim i najjednostavnijim posledicama više nikada nije napustio.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net