Nasilje nad ženama >

Koga je briga

"Nekažnjavanje, ignorisanje, potcenjivanje ili prikrivanje nasilja prema ženama stvaraju pogodno okruženje za rast i ponavljanje nasilja, a atmosfera nekažnjivosti stvara osećaj pravne nesigurnosti i navodi na zaključak da zaštita i ostvarivanje ljudskih prava ostaje samo deklarativna"

Pojmovi "nasilje protiv žena" i "rodno zasnovano nasilje" koriste se da ukažu na različite oblike zlostavljanja počinjenih protiv žena, koji proizlaze iz rodne neravnopravnosti, verovanja o tradicionalnim rodnim ulogama i potčinjenog položaja žena u društvu u odnosu na muškarce. U porodici je specifični oblik nasilja koji u nesrazmernoj meri pogađa žene i time predstavlja vid i manifestaciju njihove diskriminacije. Kako navodi Centar za globalno liderstvo žena, rodno zasnovano nasilje predstavlja raširen oblik kršenja ljudskih prava, krizu javnog zdravlja i prepreku ravnopravnosti, razvoju, bezbednosti i miru. Deklaracija o eliminisanju nasilja protiv žena usvojena 1993. definisala je nasilje nad ženama kao "bilo koje delo rodno zasnovanog nasilja koje rezultira ili je verovatno da će rezultirati fizičkom, seksualnom ili psihološkom povredom ili patnjom žena, uključujući i pretnje takvim delima, prisilu ili proizvoljno lišavanje slobode, bez obzira da li se dešava u javnom ili privatnom životu". Svetska zdravstvena organizacija procenjuje, na globalnom nivou, da će barem jedna od svake tri žene biti pretučena, silovana ili izložena nekom od drugih oblika zlostavljanja tokom života, gde je u većini slučajeva zlostavljač član njene porodice. Nasilje ubija i onesposobljava onoliko žena uzrasta između 15 i 44 godine koliko i maligna oboljenja. Osobe koje su preživele seksualno nasilje imaju tri puta veće šanse da obole od depresije i šest puta veće šanse da pate od posttraumatskog stresnog poremećaja. Kod žrtava seksualnog nasilja postoji 13 puta veća verovatnoća da će postati zavisne od alkohola, 26 puta veća mogućnost da će koristiti droge i četiri puta veća verovatnoća sklonosti ka samoubistvu, navodi se u izveštaju Centra za globalno liderstvo žena za kampanju "16 dana aktivizma" ove godine. Takođe, procenjuje se da civili čine približno devet desetina žrtava rata, što su većinom žene i deca – u poređenju sa podacima iz prošlog veka, kada je to bilo vojno osoblje.

Prema jednom istraživanju koje je sprovelo Viktimološko društvo Srbije u Vojvodini 2009, više od polovine ispitanih žena je nakon punoletstva doživelo neki oblik nasilja u porodici. Skoro svaka druga žena doživljava ili je doživela psihičko nasilje, svaka treća žena je preživela fizičko nasilje od strane člana porodice, a svaka četvrta je dobijala pretnje fizičkim nasiljem. Dalje, prema ovom istraživanju, pretnje oružjem doživelo je 8,3 a napad je iskusilo 6,2 odsto žena. Seksualno nasilje je preživelo 9,1 (ovaj procenat je verovatno veći, zato što se o tome zbog stida i patrijarhalnog vaspitanja retko govori a, osim toga, seksualno nasilje u partnerskim odnosima često se ne prepoznaje kao nasilje), a skoro svaka peta žena je bila proganjana od strane člana porodice, sadašnjeg ili bivšeg partnera. Slični procenti ustanovljeni su i na istraživanjima o nasilju nad ženama u centralnoj Srbiji.

Prema zaključcima istraživanja Viktimološkog društva, ključni faktori koji utiču na manju zaštićenost žena od nasilja u porodici povezani su s njihovom porodičnom, stambenom i materijalnom situacijom. Značajan je odnos ekonomskih uloga koje u porodici imaju žrtva i nasilnik: više od trećine žena žrtava nasilja ne napušta nasilnika jer nemaju gde da odu, ili nemaju osnovna sredstva za život. Češće su izložene psihičkom nasilju i proganjanju žene koje žive same ili same sa decom. Nacionalna pripadnost utiče na izloženost žena nasilju – Romkinje su znatno izloženije pretnjama fizičkim nasiljem i fizičkom nasilju. Rezultati istraživanja iznose činjenicu da se samo u jednom od deset slučajeva vodio sudski postupak, a da u dve trećine slučajeva koji su prijavljeni policiji nije došlo do pokretanja sudskog postupka. Zbog toga je logična posledica poljuljano poverenje u sistem državnog reagovanja na nasilje u porodici.

Istraživanje je pokazalo i da oko polovine žena zna da postoje institucije kojima mogu da se obrate za pomoć, ali to čini svega 23 odsto žena. Žrtve nasilje ne prijavljuju zbog sramote, straha od eskalacije nasilja, zato što smatraju da nasilje nije dovoljno "ozbiljno" da bi zahtevalo intervenciju policije, nepoverenja u rad policije. Međutim, došlo se i do podatka da samo 10 odsto žena zaista zna šta mere pozitivnog zakonodavstva podrazumevaju, što ukazuje na potrebu za intenzivnijim informisanjem žena kako o porodičnom nasilju uopšte, tako i o zakonskoj regulativi i mogućnostima zaštite.

KULTURNI OBRASCI: Nasilje počinjeno od strane sadašnjeg ili bivšeg partnera predstavlja rizik u svim zemljama i kulturama. Jedno istraživanje Ujedinjenih nacija iz 2010. pokazuje da se jedna od četiri anketirane žene u 33 zemlje slaže da je opravdano da bude udarena ili prebijena zbog svađe ili odbijanja seksa sa mužem. Tako prihvaćeno verovanje uklapa se u širi kontekst tolerisanja nasilja nad ženama. I pored toga, često se može čuti kako je teško razumeti zašto žene ostaju u nasilnim partnerskim odnosima, naročito ako su u drugim oblastima života emancipovane – na primer, ako se nalaze na rukovodećim pozicijama, uspešne u profesiji itd. Zapravo, nasilje izazove reakciju tek kad se desi teško fizičko nasilje, koje ponekad rezultira ubistvom, dok se mnoge druge forme fizičkog, psihičkog, ekonomskog i seksualnog nasilja i ne prepoznaju kao takve. Posebno je problematično verovanje da postoji neko opravdanje zašto su nasilni muškarci takvi: ljubomorni su (uz to često ide verovanje da je ljubomora produkt ljubavi i strasti), imaju ili su imali neke druge probleme u životu, a neretko se objašnjava i time da je žena izazvala nasilje svojim ponašanjem. Opravdavanja idu do bizarnosti, tako da se po medijima moglo pročitati čak i to kako je muškarac učinio ubistvo "zbog samilosti prema žrtvi". Romantizacija nasilja prema ženama u medijima i uopšte u javnom mnjenju proizvodi dalja uverenja kako postoje načini da se nasilje opravda, i na taj način ga legitimizuje kao prihvatljiv obrazac ponašanja.

Žena nikad ne ostaje u nasilnom odnosu zato što voli nasilništvo, već zbog mnogih drugih razloga. Osim materijalne nesigurnosti, straha od pojačavanja nasilja ako pokuša da ga napusti, nepoznavanja svojih prava i mogućnosti, i zajedničke dece, tu je i niz drugih koji su vezani za odnos žene prema muškarcu, okolini i društvenim normama. Žena se može nadati da će se on promeniti, da je to sve samo privremeno, zatim može biti bez podrške drugih osoba, izolovana, zbog čega ne oseća dovoljnu snagu da se suprotstavi nasilju. Može da oseća sramotu ili krivicu, ponekad baš zbog toga što je dugo ostajala u nasilnom odnosu – očekuje da će je ostali osuditi zbog toga, pa nastavlja da ćuti o svojoj situaciji. Ostajanje u nasilnom odnosu može biti posledica iscrpljenosti i osećanja bespomoćnosti. Osim toga, pomirenja i "povremene milosti" uobičajeno su sastavni deo jednog nasilnog odnosa, koji ženu mogu da zadrže stvarajući privid da se nasilje neće ponavljati.

FEMICID: Visok nivo tolerancije u društvu na nasilje nad ženama često je praćen, a ponekad i generiše visok nivo femicida (ubistvo u kome je relevantan pol žrtve, kad učinilac misli da ima pravo da oduzme život ženi samo zato što je žena). Iako kriterijumi preko kojih se definiše femicid na međunarodnom nivou nisu isti (na primer, ponekad se u ukupne femicide ubrajaju samoubistva žena kao posledica izloženosti dugotrajnom nasilju, ili ubistva žena počinjena u oružanim sukobima), a podaci su prikupljeni iz različitih izvora (administrativni podaci ili upitnici, policijski, zdravstveni podaci), postoje sakupljene nacionalne statistike. Izveštaj "Globalno jezgro oružanog nasilja 2011" Ženevske deklaracije navodi da je svake godine u svetu nasilno ubijeno oko 66 000 žena, što čini 17 odsto od ukupnog broja ubistava s predumišljajem. Od 25 zemalja sa vrlo visokom i visokom stopom femicida, sedam zemalja se nalazi u Evropi (Rusija, Litvanija, Belorusija, Letonija, Moldavija, Ukrajina, Estonija). Uglavnom, zemlje gde već postoji visoka stopa ubistava i gde su žrtve u većini slučajeva muškarci, broje i visoku stopu femicida – tako je najviše femicida zabeleženo u zemljama Latinske Amerike i u Karipskom području.

Prema prikupljenim podacima u istraživanjima novinskih članaka koje je radila Mreža "Žene protiv nasilja", u periodu između 1. januara i 30. juna ove godine, u Srbiji je ubijeno 15 žena u porodično-partnerskom kontekstu, dok je istovremeno bilo sedam pokušaja ubistva. Jedanaestoro maloletne dece ostalo je bez majki, a navodi se da su deca sve češće direktni svedoci ubistava. Od navedenih 15, trećina ubistava je počinjena vatrenim oružjem, od čega je, prema pisanju medija, u tri slučaja nasilje prijavljivano institucijama (policiji, centru za socijalni rad), ali to nije rezultiralo oduzimanjem oružja. Ove činjenice govore da su postupci nadležnih institucija, ako ih je bilo, bili neefikasni i nedelotvorni, i da je izostala zaštita žena koje su preživljavale nasilje u porodici: "Nekažnjavanje, ignorisanje, potcenjivanje ili prikrivanje nasilja prema ženama stvaraju pogodno okruženje za rast i ponavljanje nasilja, a atmosfera nekažnjivosti stvara osećaj pravne nesigurnosti i navodi na zaključak da zaštita i ostvarivanje ljudskih prava ostaje samo deklarativna", kaže za Vreme Aleksandra Nestorov, koordinatorka Mreže "Žene protiv nasilja".

POSTIGNUĆA: Mnogi dokumenti značajni za oblast nasilja u porodici već su usvojeni u Srbiji. Tu spadaju Porodični zakon, Krivični zakon, Zakon o ravnopravnosti polova, Zakon o zabrani diskriminacije, Nacionalna strategija za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama i nasilja u porodici (mada još uvek nedostaje akcioni plan), kao i Оpšti protokol o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima. Ministarstvo unutrašnjih poslova pozitivno je odgovorilo na zastupanje od strane Autonomnog ženskog centra, nevladine organizacije koja pruža specifičnu podršku ženama koje preživljavaju nasilje, da se u policijsku praksu uvede korišćenje specijalizovane liste za procenu i upravljanje rizicima od nasilja za teško povređivanje i po život žene. Ipak, preostaje da se uvedu dobre prakse nekih evropskih zemalja u oblasti nasilja nad ženama, da se usvoji Konvencija o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, kao i da se praktikuje doslednija primena postojećih zakonskih rešenja. Pre svega, potrebno je uspostaviti jedinstven sistem praćenja i evidentiranja slučajeva nasilja prema ženama. Nadalje, neprihvatljivo je dug period od momenta prijave nasilja u porodici do pravosnažne presude (čak i do godinu dana). Žrtvama nasilja nedostaje i psihosocijalna podrška tokom sudskih postupaka. Ne prepoznaje se potreba za vraćanjem dostojanstva žrtvama nasilja – baš zato što institucije čija je to svrha nisu uspele da ih zaštite, potrebno je da ih podrže i pruže im izvesnu "kompenzaciju" za preživljenu patnju. Zbog nedostatka sredstava za finansiranje, četiri SOS telefonske linije u Srbiji u nevladinom (civilnom) sektoru za pomoć ženama koje trpe nasilje su ugašene tokom prošle godine; istovremeno, 14 SOS telefona koje drže centri za socijalni rad ne pružaju podršku za koju su dobili sredstva od lokalnih samouprava. Ostaje neprepoznat problem nasilja nad višestruko diskriminisanim ženama (Romkinje, starije žene, žene sa invaliditetom, lezbejke, žene sa sela, nezaposlene, samohrane majke).

Ovogodišnja kampanja, između ostalog, ističe povezanost militarizma i rodno zasnovanog nasilja. Kako se navodi u pamfletu Centra za globalno liderstvo žena, koji koordinira kampanju od njenog uspostavljanja 1991. godine, militarizam – kao ideologija koja kreira kulturu straha, podržava korišćenje nasilja, agresije i vojnih intervencija za rešavanje sukoba i ostvarivanje ekonomskih i političkih interesa. Na taj način militarizam privileguje nasilne oblike maskuliniteta i pretpostavlja da nasilje predstavlja efikasan oblik rešavanja problema. Zato što su naši prostori naročito militarizovani poslednjih decenija, potrebno je učiniti vidljivim ovaj problem.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net