Politički život >

Stranačka reciklaža

Od srede 14. novembra politički život Srbije bogatiji je za jednu stranku. Metaforički jak naziv Treća Srbija, međutim, sa sobom ne povlači ništa suštinski novo. Reč je o tvrdo desnoj partiji proistekloj iz Pokreta Dveri, a ni imena njenih osnivača nisu nova i nepoznata javnosti

Kako su osnivači saopštili, cilj Treće Srbije je da "pomiri prvu i drugu, prevaziđe njihova ograničenja, i vrati Srbiju među najbolje". U trenutku kada politički analitičari procenjuju da možemo očekivati sve više i više novih partija, teško je ne podsetiti se predizborne atmosfere prošlog proleća, kada je, bez obzira na političku opredeljenost ili neopredeljenost aktera, u javnom životu postojao gotovo konsenzus o tome da su srpskoj političkoj sceni potrebni svež vazduh i nove snage. U isto vreme, predizborna kampanja "belih listića" ukazala je, ako ništa drugo, na krizu stranačkog života i stranačke politike. Pet meseci nakon poslednjih parlamentarnih izbora, na sceni se pojavila nova partija. No, koliko je ona zaista nova, a koliko je zapravo sastavljena od bivših funkcionera već postojećih partija, te predstavlja samo recikliranje političkih ideja čije je zastupanje već viđeno?

Stranku Treća Srbija osnovali su, zapravo, bivši članovi Pokreta Dveri, i to isključivo iz novosadskog ogranka ove organizacije. Ulazak Dveri u lokalnu vlast u Novom Sadu izazvao je u postizbornim kombinacijama kontroverzu srednjeg intenziteta. Ubrzo se, međutim, ispostavilo da, bez obzira na ekstremno desničarska opredeljenja ovog pokreta, u Novom Sadu u vlasti ne participiraju baš autentične Dveri, nego njihov odmetnuti deo. Iako su za odbornike u Skupštini Novog Sada izabrani na listi Dveri – Pokret za život Srbije, kako je više puta saopšteno iz ovog pokreta, odbornici koji participiraju u gradskoj vlasti nikada nisu dobili saglasnost centrale za učešće u vladajućoj koaliciji u ovom gradu. "Pokret Dveri obaveštava najpre svoje birače, a potom i sve druge građane Novoga Sada da Dveri nisu na vlasti u Novom Sadu, tj. da vladajuću većinu u gradu Novom Sadu čine bivši odbornici Dveri predvođeni Miroslavom Parovićem i Aleksandrom Đurđevim, koji su isključeni iz našeg Pokreta pre nego što je formirana nova gradska vlast", stajalo je u saopštenju Dveri koje je u vreme formiranja postizbornih koalicija stiglo na adrese redakcija u Srbiji. U vestima o osnivanju nove partije upravo se ova dva imena pominju kao ključna. Pored Parovića, koji je bio šef odborničke grupe Dveri u Novom Sadu i Đurđeva koji je bio šef izbornog štaba, ni preostala dva imena koja čine Inicijativni odbor Treće Srbije nisu nepoznata javnosti. Jedan je Andrej Fajgelj, direktor Kulturnog centra Novog Sada, postavljen nakon što je Laslo Blašković smenjen zbog toga što je tabla ove institucije ispisana latiničnim pismom. O detaljima iz Fajgeljeve profesionalne biografije "Vreme" je već pisalo (videti br. 1137), a što se tiče njegove političke biografije, ovde treba dodati da mu ni Dveri nisu izvorište, već da je do pre nekoliko godina bio istaknuti pokrajinski funkcioner Socijaldemokratske partije Srbije Rasima Ljajića. Kako je od socijaldemokrate stigao do krajnje desnice, nije poznato, no takva politička "evolucija" nije ni strana ni retka na srpskoj političkoj sceni, pa joj se ne treba preterano ni čuditi.

Još jedno ime poznato javnosti, u sastavu Inicijativnog odbora Treće Srbije, jeste Aleksandar Protić, poznatiji kao Prota, bivši producent hip-hop benda Beogradski sindikat, poznatijeg po zastupanju konzervativnih, desničarskih vrednosti nego po muzici. Zapravo, s obzirom na javne angažmane bivših i sadašnjih članova, Beogradski sindikat je pre koncept nego bend, budući da su mnogi među njima kolumnisti dnevne štampe, osnivači Srpskog naprednog kluba, organizacije koja levitira između desnog centra i desnice, poznatijeg kao neformalan i nezvaničan pokretač inicijative za rehabilitaciju Draže Mihailovića. Političko utočište Beogradski sindikat je na trenutak našao u okrilju Demokratske stranke Srbije, no sa bujanjem desnice i sve većeg broja ekstremno desnih organizacija koje uspevaju da se dokopaju političkog mejnstrima, bilo je očekivano da se ne zadrže kod samo jedne stranke.

Za šta se zalaže Treća Srbija? Ukratko, i u medijima najcitiranije: za pomirenje prve dve. Već tu se može naslutiti da je reč o odsustvu bilo kakvog iole ozbiljnog političkog programa. Naprotiv, posredi je samo baratanje pojmovima koji su se olako ustalili u javnom govoru, iako je diskutabilno koliko u njima ima opipljivog sadržaja i pravog značenja. Podela na prvu i drugu Srbiju je nešto što je ustaljeno i okoštalo u političkom diskursu, ali jasna granica, vrednosti i ključne figure te navodne dve Srbije daleko su od toga da budu precizno definisane. Ali, pošto je učestala u javnom govoru, podela je postala podrazumevajuća, pa niko više i ne preispituje šta ona znači. Podrazumevanje je stiglo dotle da se na njemu može zasnivati i politički program.

Kako Treća Srbija planira da pomiri prve dve? Odgovor je naizgled jednostavan: inkluzivno – stoji u manifestu ove stranke. Tu dolazimo do jednog ozbiljnijeg problema od odsustva političkog programa, jer Treća Srbija nipošto nije jedina stranka koja pati od odsustva programske orijentacije. Problem je pojmovna zbrka koja nastaje ukrštanjem tvrdo desničarskih, tradicionalističkih pojmova sa novogovorom postpetooktobarske Srbije. Jer, inkluzija je samo još jedan u nizu novih pojmova koji su se ustalili u javnom govoru sa početkom tranzicije. Rezultat te pojmovne i, ako ćemo iskreno, vrednosne zbrke jeste prilično frankenštajnovski projekat Treće Srbije koja bi da objedini "prvu" i "drugu". Daleko od toga da je ova klimava podela jedini poluprazan i nedefinisan pojam kojim nova stranka barata: "U društvu u kom roditelji počinju da uče decu da ne vredi – učiti, raditi, biti pošten, ustajati ujutru – politički program mora početi od onog što se inače podrazumeva." Iako je teško dokazati da roditelji u Srbiji zaista uče decu da ne vredi učiti i biti pošten, ovakve paušalne ocene, udružene sa floskulom "poremećen sistem vrednosti", samo su niz okoštalih fraza koje se, valjda, podrazumevaju. Problem sa takvim pojmovima jeste što za njih u političkom govoru, a pogotovo delovanju, jednostavno nema mesta, jer im nedostaje ozbiljnost i, pre svega, potkrepljenost.

Kad smo već kod vrednosti, nije zgoreg pretresti koje od njih zapravo zastupa Treća Srbija. I to se može naći u njihovom manifestu: "Najbolje narodne tradicije se ukrštaju sa iskustvima iz sveta. Slobodi se možemo učiti od Evrope i Amerike ili od Nemanjića i ustanika. Radnoj etici, od Japanaca ili srpskih domaćina. Otvorenosti i izuzetnosti, od proizvoda informatičke revolucije ili Visokih Dečana." Ovo tobožnje spajanje suprotnosti, modernog i tradicionalnog, opet više svedoči o slici sveta koju imaju osnivači ove stranke nego o realnoj suprotstavljenosti onoga što bi oni da pomire. Jer, zapravo, isticanje suprotnosti između narodne tradicije i "iskustava iz sveta" govori samo i jedino o nesnalaženju u vlastitoj kulturi i istoriji i o doživljaju Srbije kao parčetu zemlje izolovanom od ostatka sveta, a tome je opet najsklonija srpska postmoderna desnica.

Bilo bi lako reći da je ovo tek još jedna opskurna i irelevantna pojava na političkoj sceni. Međutim, problem je u tome što ovakvim pojavama okolnosti idu naruku. Sa zaokretom vladajuće Srpske napredne stranke ka proevropskim, u Srbiji uvek percipiranim kao netradicionalnim vrednostima, oslobodio se prostor upravo za ovakve pokrete. Tradicionalno, ovakve političke pojave uvek bolje bujaju kada imaju jasno definisanog protivnika ili, još bolje, neprijatelja. Za ekstremnu desnicu u Srbiji do sada je to najčešće bila mala grupa koju čini LGBT populacija. Od prošle nedelje i oslobađajuće presude Haškog tribunala hrvatskim generalima, ekstremna desnica dobila je snažan vetar u leđa i priliku da se okrene starom dobrom proverenom neprijatelju – zapadnom susedu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net