IZ FILMA: "Samo vetar" mađarskog reditelja Bensa Fligaufa;...

Film – Festival »Slobodna zona« >

Smisao angažovanja i angažovanje smisla

Ima li ovogodišnji festival angažovanog i dokumentarnog filma "Slobodna zona" pouku, angažovanu pouku? Možda. I možda bi ona mogla da glasi: ako su raznorazni tipovi u poslednjih dvesta godina neprestano menjali svet, sada je došlo vreme da malo predahnu i da, eventualno, prionu na njegovo tumačenje

Kada je Emil Zola, januara 1898. godine, u pariskim novinama L’Aurore objavio otvoreno pismo francuskom predsedniku Feliksu Foreu, naslovljeno "Optužujem" (J’accuse), ukazujući na antisemitizam u francuskoj vojsci, na scenu je ušao pojam intelektualac. Od tada taj izraz označava osobu koja deluje javno, a da nije profesionalni političar. Nekoliko decenija pre toga Karl Marks je, u znamenitoj jedanaestoj tezi o Fojerbahu, postavio prototip intelektualca pozivajući filozofe da mrdnu dupe iz svojih kabineta i pogledaju malo na šta liči svet koji su do tada, tvrdi Marks, samo (pasivno) tumačili. Potom im je poručio da se ugledaju na njega i krenu taj svet da menjaju. Neki su ga, na žalost, (pre)ozbiljno shvatili, ali to je druga priča. Pedesetak godina posle Zole, pak, drugi jedan Francuz, Žan-Pol Sartr, pokušao je da artikuliše pojam angažmana (engagement), insistirajući na tome da nije dovoljno biti samo intelektualac, jer da lako je boriti se za pravednu stvar iz kafane, nego je potrebno stalno ispitivati pretpostavke sopstvenog delovanja u javnosti i, po potrebi, izaći na ulicu i rizikovati batine. Sartr se, u međuvremenu, malo bio zaneo pa se pokazao sklonim prećutkivanju izvesnih neprijatnosti sopstvene ideološke pozicije, ali i to je druga priča. U svim rečenim slučajevima na meti javnog delovanja bili su rđavi postupci vlasti, a u radikalnijim prilikama i vlast kao takva.

Toliko o istoriji.

Slobodna zona, festival angažovanog dokumentarnog i igranog filma (od 2. do 7. novembra u Beogradu), već osmu godinu zaredom ispituje šta je to angažman i na koje se načine, s obzirom na njegovu neuhvatljivu prirodu, može razumeti. Da se ove godine dogodilo nešto značajno – ili je, može biti, to progovorio duh vremena – potvrđuju rasprodate predstave i dupke pune sale, sa sve (uljudnim) pokušajima da se dođe do karte više, uz stajanje, smejanje i plakanje, sedenje na podu i stepenicama, sa selektorom gostom (Dubravka Ugrešić), te "Noćnim razgovorima", odlično posećenim novim segmentom. Očigledno je da je rečeni duh vremena zaposeo i selektore, te je izbor ponuđenih filmova bio – blago rečeno – izvanredan. Ako je Milan Vlajčić, sa svojim iskustvom svih filmskim festivala na svetu, iz večeri u veče izlazio ushićen iz sala, pa, i to valjda nešto govori. Otud je prikazivač u ne maloj nevolji iz koje se ne može izvući bez krivice: koje filmove žrtvovati bogovima ograničenog novinskog prostora.

SUDBINA, UŽAS: Festival je otvorila urnebesna komedija s pevanjem, plesanjem i plakanjem Gde idemo sada? libanske rediteljke Nadin Labaki. U nevelikom selu koje bi moglo biti bilo gde na Bliskom istoku, ili negde u Severnoj Africi (ili Srbiji, Makedoniji, Bosni...), skladno žive, jedni kraj drugih, jedni sa drugima, muslimani i hrišćani. Simpatičan svet, ne računajući popove. U središtu priče je rađanje ljubavi između zgodne udovice hrišćanke i jednako zgodnog muslimana. A onda negde daleko od sela počinje religijski sukob. Istog trenutka mužjaci počinju da reže jedni na druge i da ispoljavaju neverovatnu glupost za koju, čini se, ne postoji drugi razlog osim što su – muškarci. Shvatajući da se kretenima uzavrela krv izlila direktno u mozak, žene pokušavaju da ih smire i skrenu im pažnju sa muških budalaština, to jest rata. U tom cilju one su spremne da višak krvi iz mozga njihovih pobenavelih muževa i sinova preusmere u njihove polne organe, pa sprovode tajnu akciju u kojoj u selo dovode i ukrajinske striptizete, tanke, visoke i, razume se, plavokose, dakle savršena suprotnost njih samih. Ironija, a naročito samoironija koja u epizodi sa Ukrajinkama vrca u svakoj sceni, potpuno je lekovita, očaravajuća, bitna. A onda se dogodi smrt. Besmislena, naravno. Narednih desetak minuta, u kojima majka ubijenog momka ne samo da ne želi nikome da kaže za smrt svoga sina kako ne bi raspomamila već raspomamljene muškarce, nego će i starijeg sina da spreči da se dokopa oružja, verovatno se mogu smatrati antologijskim. Pred scenama majke koja svoju nezamislivu bol skriva od ljudi, čitava povest muškoga herojstva, počev od Ahila, preko Stevana Sinđelića, do ne znam koga, obična je budalaština nedostojna i jednog minuta ovog čarobnog filma. Devojka koja je te večeri sedela kraj potpisnika ovoga teksta gotovo se ugušila od suza. Plakao je i potpisnik, ali tiho i kukavički. Dakle muški. A onda nas Nadin Ladik, što je potpuno neverovatno, ponovo gura u grohotan smeh: žene pribegavaju jedinom efikasnom leku, menjaju svoje religijske identitete: hrišćanke postaju muslimanke, a muslimanke – hrišćanke. Spremni na sve, ušančeni u svoje uloge, muškarci tome ne uspevaju da odgovore.

O mađarskom filmu Samo vetar Bensa Fligaufa već je, na ovom mestu, pisao Teofil Pančić ("Vreme" br. 1125), a potpisnik ovoga teksta u iskušenju je da ga nazove remek-delom. Ako u tragediji junak ili junakinja znaju svoju sudbinu i idu joj u susret kakva god da je ona, onda je Fligaufov film tragedija u najčistijem značenju toga izraza, dostojna grčkih uzora. Posle prva tri minuta filma znate kako će se on završiti, posle šest kada i na koji način. Rađen po motivima istinitog događaja – serijska ubistva romskih porodica u Mađarskoj – film prati celodnevno kretanje troje Roma: majke, petnaestogodišnje kćeri i, recimo, jedanaestogodišnjeg sina. Kao u nekakvom rijaliti šou kamera se ne odvaja od njih, bilo kad prolaze kroz jezivu šumu koja bi se, u normalnoj situaciju, verovatno držala lepom, bilo kada su u gradu, bilo u svojoj udžerici. I opasnost neprestano preti. Atmosfera se kreće u rasponu od očaja do užasa, a da se, u osnovi, ne događa ništa. Troje naturščika svojom glumom bez glume, svojim prelepim licima koja ispod nepomičnosti mišića kriju najdublji nespokoj koji je kamera u stanju da uhvati, učestvuju u svojevrsnoj hronici najavljene smrti. Ne zna se šta izaziva veći užas: da li odsustvo brige prema tim ljudima, potpuna društvena ravnodušnost oličena pre svega u sporednom liku policajca-rasiste – čak i agresija kao neravnodušnost donosi nekakvo olakšanje – dakle život bez ikakve zaštite pred ubicama, ili njihov tihi hod ka ispunjenju sudbine. Možda će, međutim, neko sudbini i da izbegne.

I OSTALE STVARI: Najbolji kanadski film za 2011. godinu, Gospodin Lazar Filipa Falardoa, jedna je od onih priča posle koje čak i najveći namćor mora da izađe iz svog hroničnog mamurluka. Svedenim izrazom Falardo priča priču o alžirskom imigrantu u Kanadi koji, u svojstvu učitelja, preuzima odeljenje jedanaestogodišnjaka čija se nastavnica upravo obesila. U učionici. I ne, nije reč o sukobu kultura, i nije Alžirac izložen diskriminaciji, niti se obrađuju neke naročite društvene napetosti. Ništa od toga. Reč je samo o susretu nekoliko razorenih života, o nekim vrlo osetljivim ljudima i o pokušaju da se neki vrlo mladi životi ne upropaste glupošću i nepažnjom. Obojen nežnim humorom, ovaj film je, naprosto, melem.

Marijine, pak, film hrvatske rediteljke Željke Sukove, briljantan je dokumentarac o trima sestrama koje odlučuju da naprave nadgrobni spomenik svojoj umrloj i, reklo bi se, prilično religioznoj baki. U tom smislu na ručak pozivaju bakine nekadašnje komšije i mole ih da daju svoje idejne projekte za spomenik. Komšije su vremešan i, reklo bi se, konzervativan svet, pa je pretpostavka da bi ih muzička pratnja u vidu češkog elektro-treš sastav "Midi Lidi" mogla šokirati. Ali tada sledi upravo bunjuelovski preokret: tihi se, vremešni i konzervativni komšiluk pokazuje neobično jeretičkim. Inteligentno, prodorno delo prožeto kvalitetnim humorom i samoironijom, zvonkim smehom privlačnih devojaka i hrabrim nastupom vremešnih komšija, uz razornu scenu kada jedna od unuka, u kapeli, priča sa duhom svoje bake, ova majstorija ubedljivo rastavlja "sve tradicionalne vrednosti" i prateće gluposti. Muški film zagrebačkog režisera Nebojše Slijepčevića dokumentarni je dvanaestominutni kroki koji snima dečake do sedam godina starosti sa plastičnim oružjem – preciznije, sa čitavim arsenalom plastičnog oružja – u rukama. Jedina intervencija je što se umesto plastičnog zvuka repetiranja oružja i elektronskog zvuka pucnjeva, čuju istinsko, metalno repetiranje i istinski pucnjevi. Učinak: kao da vam je neko opalio žestok šamar. Ratni reporter zagrebačkog fotografa i snimatelja Hrvatske televizije Silvestera Kolbasa čudesan je dokumentarac u kome se prepliću fantastične umetničke fotografije osetljivog umetnika i snimci rata iz Vinkovaca, Osijeka i okolnih sela 1991. godine. Mera između odmerenog komentara iz ofa i prizora od kojih se ledi krv u žilama – pomenimo samleveno telo netom raznetog muškarca kome je od udova, računajući i glavu, preostao samo polni organ – uz prateću porodičnu i intimnu priču, ovaj film čini autentičnim zapisom višeg reda. Nije ti život pjesma Havaja zagrebačke autorke Dane Budisavljević majstorska je arabeska o tome kako inteligentna i (pre)osetljiva devojka roditeljima saopštava svoju seksualnu orijentaciju (koja se roditeljima, jel’, ne dopada baš). Najzad, u programu "Slobodna zona Junior" videli smo jako dobre radove polaznika škole dokumentarnog filma Slobodne zone, Kaje Šišmanović (Zagreb), Smirne Kulenović (Sarajevo), Filipa Topalovića (Hrvatska) i Ane Irga (Beograd). Intenzitet iskustava tih vrlo mladih ljudi, u spoju sa njihovim talentom, doneo je četiri i više nego dobra filma.

Moglo bi se još mnogo pisati o Fudbalerima buntovnicima izvrsnom francuskom dokumentarcu Žila Rofa i Žila Pereza sa Erikom Kantonom koji nas uvodi u malo poznate aktivnosti fudbalera poput doktora Sokratesa, Didijea Drogbe, Sarajlije Predraga Pašića, Čileanca Karlosa Kaselija i Alžirca Rašida Meklufa. Mogla bi se čitava rasprava napisati o filmu Hana Arent Margaret fon Trota, o nežnom Đakomovom letu Alesandra Komodina, ili čarobnoj Nani Valeri Masadjan. Novinski je prostor, međutim, iscureo.

Ima li ovogodišnja "Slobodna zona" pouku, angažovanu pouku? Možda. I možda bi ona mogla da glasi: ako su raznorazni tipovi u poslednjih dvesta godina neprestano menjali svet, sada je došlo vreme da malo predahnu i da, eventualno, prionu na njegovo tumačenje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Ponovo zajedno

U okviru festivala "Slobodna zona", održanog od 2. do 7. novembra, prikazan je film Ponovo zajedno, u kojem grupa kosovskih Albanaca i grupa kosovskih Srba pokušavaju da razgovaraju – najpre 1999, a potom i deset godina kasnije. Zanimljiva, ali nikako neočekivana tema na festivalu posvećenom dokumentarnom i angažovanom filmu. Ono što je u ovom slučaju neočekivano jeste činjenica da je film, osim pred publikom rođenom dovoljno davno da se seća 1999, prikazan i pred publikom koja je te 1999. bila ili u maminom stomaku ili u pelenama. Stotinak srednjoškolaca iz više beogradskih srednjih škola nisu pravili buku tokom projekcije, nisu se smejali na pogrešnim mestima, nisu glasno komentarisali ili radili bilo šta što se obično (neopravdano) očekuje od njihove generacije. Strpljivo su odgledali sat i po vremena dramatičnih i emotivnih ispovesti i povremeno oštrih prepirki glavnih aktera. Nestrpljenje je, međutim, došlo do izražaja tokom razgovora sa autorom, norveškim rediteljem Junom Hauklendom i Stajnerom Brinom, čovekom koji je moderirao razgovore "sukobljenih strana" u filmu i koji je 2009. nominovan za Nobelovu nagradu za mir. Bes i strast koje su iskazali akteri filma (ljudi duboko obeleženi kosovskim zbivanjima) bili su očigledni i u sali u kojoj su sedela deca koja veze s Kosovom nemaju: ta i takva deca iznela su teze o "kosovskim putevima droge", tvrdnje kako "mi mladi mrzimo i Albance, i Hrvate, i Muslimane", ali i želju za nekim rešenjem.

Nakon ove projekcije, Brin je u razgovoru za "Vreme" rekao da su se bes i mržnja već preneli na sledeću generaciju mladih, bez obzira na nacionalnost, i da su oni, sticajem okolnosti, "rođeni u strukturi nasleđene mržnje". "Zbog toga je neophodno saslušati onog drugog, upoznati ga, a ne samo pokušavati da ga nadglasaš i pobediš", kaže nesuđeni nobelovac. S druge strane, autor filma Jun Hauklend ističe da, i pored mnogih nagrada koje je njegov film dobio, najvećim komplimentom smatra to što su mladi Norvežani, posle slične projekcije, bili skoro isto toliko emotivni i pogođeni kao i mladi Srbi. "Ljudi na Balkanu mi često kažu kako su posebni. A nisu. Ljudi su slični svuda u svetu, pa Kosovo, koliko god vaši ratovi bili kompleksni, nije toliko specifično. Ova priča nas sve tera da tu međusobnu sličnost prepoznamo u sebi."

Tamara Skrozza

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net