Autor

»politika«, 20. i 21. novembar 1912 >

Na kumanovskom ratištu

Pisac Ivo Ćipiko (13. januar 1869 – 23. septembar 1923) kao ratni dopisnik učestvuje u balkanskim ratovima. Između ostalog napisao je i reportažu za Politiku o Kumanovskoj bitci. Ćipiko za vreme Prvog svetskog rata prati srpsku vojsku u izgnanstvo. Rođen je u Kaštel-Novom, između Splita i Trogira, školovao se u fratarskom semeništu u Sinju, bio pod uticajem jugoslovenskih nacionalista, a godine 1911. odlazi u Srbiju. Jednom je napisao: "Zanesoh se i postadoh Srbinom", uz dodatak da time nikada nije prestao biti Hrvatom

Sviće! Po uzvišicama naziru se turski položaji... Odjednom, kao pobesneli vulkan, srpska artiljerija riga ubojitu vatru: proždire, lomi, goni... Zakriljena tom paklenom vatrom, srpska pešadija odmereno, hladno nastavi da nastupa... A iz jesenje sive magle i kiše pomalja se drinska divizija. Talasaju se gomile srpskih vojnika, u sivim odelima, i sa maglom stapaju se u jednu sivu suru boju – suru kao nepobedive litice vekovnih planina

Kad sam jutros rano, tri dana posle slavne bitke, stupio na polje što se prostire od Tabanovaca do Kumanova, sijaše i grejaše jesenje sunce kao kad mora, i ceo prostor, sve do surih planina, kupao se u svežem, blagom vazduhu.

Bio sam razdragan, uzbuđen, i goreo sam od želje da unakrst pređem to naše blagovetno, odsutno, osvetničko mesto o kojem će narodno predanje da priča kao o drugome, ne slavnome i tužnome, već o pobedonosnome Kosovu.

Prožet pijetetom punom rasne svesti i ponosa, idem po strnjištima isprekrštanim i pregaženim ljudskim i konjskim stopama – stopama što se, ispremetane, duboko utisnuše u vlažnu, suncem grejanu zemlju.

Sunce me prati. Po zemljištu, po kojem gazim, nailazim na sitne još nepokupljene stvarčice, po kojim zapažam znakove očajne borbe. Gledan učestane, zgrčena stope, prazne fišeke, granate... Do nogu leži mi komad sapuna, pa načeti paklići duvana, pa bela arnautska izvrnuta kapa. Dignem je sa zemlje i gledam u tu pustu kapu... Sve te stvari, u suncu, ostavljaju oko sebe mrke značajne senke...

Dalje usred polja, stoje dva čoveka sa svetlim ašovima u ruci. Sa strepnjom u duši požurim. Do njihovih nogu, nauznačce, sa stisnutim šakama prema nebu, ukočen leži turski vojnik. Iza uzvraćene gornje usnice vire beli zubi, česti kao zrno dozrela šipka; po čelu rasula se crna, kovrdžasta kosa. Kuršumom je pogođen povrh oka. I olovaste, prazne oči slepački u mene gledaju... Prva lešina!

Vojnici ašovima kopaju zemlju: tu će lešinu da ukopaju. Dovršivši posao, jedan od njih kaza drugome: prihvati ga za noge! Položiše ga u plitku raku, i nameštaju mu ukočene noge što se zemlji priljube.

– Što ne bi bolje kopali?

– Naše sahranjujemo dublje – odgovori vojnik, i nasloni se na ašov.

Moje oči ustaniše se na zelenoj turskoj kapi što je predamnom na zemlji ležala. Uzeh je u ruku.

– Što će vam? – upita me onaj vojnik, naslonjen na ašov. A drugi nadoveza: – Ima takvih po polju njihovih pustih kapa na hiljade!.. Traže glave... ali ne mogu da ih stignu...

Zavirim u kapu. U vrhu njenom opazim iglu i oko igle omotan konac. Ta sitna kućna stvarčica dirnu me jače od ukočene lešine, i ponese mi misao u daleke tuđe krajeve. Je li on sam, polazeći u rat, zapeo u vrh kape tu sitnu iglu?

Bojao sam se, valjda da mu u putu dugme ne otpadne, ili šav se ne pretrgne? I možda je na to više mislio nego na opasnost u koju srlja, nego na samu smrt. Ili je žena, majka, sestra, ispraćajući ga i grcajući pomislila na tu kućnu stvarčicu i zadenula mu u vrh kape, da mu se u putu nađe. I premišljajući o tim sitnicama idem po bojnom bolju.

Sve češće i češće nailazim na guste grudobrane i pomišljam na naše junake. Tu su, ne čekajući zapovesti, gledajući smrti u oči, pribrano, naučeno, gađali neprekidno i gađajući nastupali... Sve dok o tome razmišljam, dolazim do gomile vojnika. Kad se odmakoše, ustuknuh: preda mnom nauznačce sa ukočenim nogama u vazduhu, leže konjske lešine. Te nabuhle, glomazne lešine ni najmanje ne sećaju na vatru, vitkost, krv vojnih konja. Osetljive šiljaste uši ne čuju riku topova, nozdrve ne frču i ne osećaju miris baruta, a oči – svetle, žive oči – ne gledaju... Senke su njihove debele, tamne... Sklanjam glavu i ne mogu da gledam u te odvratne lešine i njihove slike.

Neko do mene reče:

– Pet ih tu leži, a šesti luta poljem, ranjen... Čitava baterija!

– Šesti je ranjen?

– Da, eno ga sada tamo... A smrkne se čim, vraća se amo i celu noć stoji nad ovim lešinama.

Iz daleka taj ranjeni konj gledaše na čas na nas, pa sleže glavu i leno pođe dalje.

Do leševa stoje Krupovi golemi topovi. Ostavljeni, prezreni, nemoćni, zevaju u suncu kao napušteni starci vatrom opaljeni. A do njih tek načete kare pune sjajnih, ubojitih granata – ubojitih, ali kukavički izneverenih u naponu snage. Samo oni u ovome lomu imaju još živi ratnički izgled...

A svugde uokolo, sa svetlim ašovima švrljaju vojnici, kopaju rake, sahranjuju. Nikada kraja. Drugi, prebirajući, kupe svakojake stvari iz bojišta, a neki, spremajući ručak, čuče uz vatru.

Mene do sada prožima nigda do sada neslućena radoznalost, osećam da se moram da, silnoj volji, koja me osvaja i od mene traži da sve vidim, zapazim, osetim.

Žuri mi se da vidim značajna događajna mesta: Buzinska Mala, Mlado Nagoričane! Te položaje jedan odred srpske pešadije, dunavske divizije, u početku napada, 10. oktobra, lavovski je branio i svojom vrelom krvi zalio. Sa svih strana, sa Plajevca, Zebrenika, Zubovca, Šupljega Kamena, javi se silna srpska vojska. I pešadija i artiljerija navali, da taj odred uništi, satre...

Ceo dan srpski pešak, nezaštićen vatrom svojih topova, odolevao je divljoj sili. red samu noć, nasta kolebanje... Ali on, onaj srpski kapetan, neće da umakne ni za stopu. Dohvatio, je pušku jednog poginulog vojnika i pribrano, hladnokrvno gađa. A kad vide, da bi mogao pasti u ruke neprijatelju – ubio se. On je jedini osetio tragiku trenutnoga uzmicanja!.. A onaj drugi, iz 18. puka, kad vide da komandant pade, junački napred stavi se na čelo pešadiji i žrtvom svoga života povede svoj puk u pobedu... I treći, četvrti... oficir, što u kiši kuršuma kao siva litica stoji na mestu i sokolskim pogledom prati svaki dušmaninov kret... I gomila njih snažne, plamene momčadi, što ne čekajući zapovesti za napad srljaju u juriš...

Noć, strahovita noć, puna tutnjave, rike, zvižduka ubojite vatre, spušta se na bojno polje. U toj noći iz Klančevačke Reke, natčovečnom snagom, savladavši sve prepone, kao grdne nemani, vuku se srpski topovi... I kad ih pešadija oseti i vide, dobi još jedno srce: drugo junačko srce!

Sviće! Po uzvišicama naziru se turski položaji... Odjednom, kao pobesneli vulkan, srpska artiljerija riga ubojitu vatru: proždire, lomi, goni... Zakriljena tom paklenom vatrom, srpska pešadija odmereno, hladno nastavi da nastupa... A iz jesenje sive magle i kiše pomalja se drinska divizija. Talasaju se gomile srpskih vojnika, u sivim odelima, i sa maglom stapaju se u jednu sivu suru boju – suru kao nepobedive litice vekovnih planina.

– Na juriš, na juriš!

Uz riku topova i paljbu plotuna, osvetljena ubojitom, paklenom vatrom, siva srpska vojska, elementarnom snagom, kao nabrekla bujica, jurnu: i lomi, i prevaljuje i goni i osvaja... I sve je osvojila!... I sada je sve sivo. i polja i vojska i nebo. Ispred te sive, strašne boje, vekovni neprijatelj beži, beži!..

A oni što ne pobegoše ostadoše tu na bojnom polju!

U šumarku žive jesenje, bakaraste boje, jedna do druge nauznačce, ukočenih ruku leži gomila lešina. Gledam te lešine nekim gluvim, mrtvim osećanjem kao utučen. Na prvi mah gledam ih kako sam po bojištu gledao ćorfišeke i prazne granate. Oko lešine, u bakarastome šumarku povlači se svetla pošarica lepoga jesenjega dana. Vlažna zemlja u laganome isparenju, oseća sunčevu toplotu i rosna trava odiše svežošću, a neke šarolike bube zuje, letaju, i odbljeskuju se na suncu... I gledam ovu gomilu lešina skoro kao, u šumi, u gomilu starih, trulih panjeva, koji su svoj vek proživeli...

Šta je tome uzrok? Biće što lešine nisu tako odvratne i strašne kako sam ih ja u svojoj uobrazilji zamišljao. Nisu onako iznakažene, izgubljenih mrtvih očiju: nisu otsečenih nogu, ruku, glave... Ili možda što sam, opijen pobedama svoga naroda, pred sobom gledao vekovnoga dušmanina, pa jaki plemenski, osvetni ponos i svest ubiše za čas svaki humani osećaj: ili možda zato što je sunce grejalo i u njegovoj svetlosti sve se, uokolo, osećalo jako živo i lagodno!

Ali kad naiđoh na plitko zakopane lešine, čije noge, ruke virijahu iz zemlje, osetih teskobu i užas. Učini mi se kao da te u pola ukopane lešine još žive i razumedoh sebe: ja žalim ono što trpi dok živi!

A nigde traga krvi! Svu vrelu krv lakomo zemlja popi, i kiša isprva, i sada ta zemlja bezazlena na suncu se greje!...

A dalje pored visoke trave lahor povija svetlosti, vijuga bistra rečica. I tamo se ašovi u rukama vojnika odbljeskuju na suncu, i tamo dalje sahranjuju mrtve.

Sit sam lešina... Ne mogu više da ih gledam; žurim ka šapatljivoj rečici, žurim njoj čistoj, nasmejanoj... Nije kriva, što me svojim veselim žuborom razgaljuje...

Ali odjednom ustuknuh. Eno do same vode neke lešine. Odevena u sivo: to je naš poginuli vojnik! Grudi mi se stegnuše kao olovom okovane. Od kuda on ovde među turskim lešinama? Biće da je čineći čuda od junaštva, daleko zadro u dušmanske redove... Leži ničice na mladoj, tek nikloj pšenici, kao da htede poslednji put da zagrli zemlju za koju je život dao. Ali to što je nadneo glavu nad rečicu i pustio ruku u vodu? Da nije ranjen, instinktivno pohitao k vodi da vrelu krv s rane spere? Da nije osetio ljutu žeđ i pohitao da se poslednji put, sit napije hladne vode?.. I njegove isplakane, beskrvne, mrtve ruke lome se u svetloj bistroj vodi...

Sunce greje, ali je smrt jača i od sunca. I gledajući ga u sivome odelu odvojena od svoga jata, dušom mi prođe mlaz ljubavi i žaljenja. Bilo je toliko blagoslovenih žrtava, toliko slomljenih snaga!.. Ali ovaj ovde – samac!

I zamišljam selo s belim poređanim kućama ispod koga, u polju, ispod visoke trave što je lahor leluja, teče svetla hitra rečica kao i ova ovde. Sa praga njegove kuće vidi se voda i njegova deca skoro svakoga dana skakuću preko njiva i livada i žure k njoj...

Ali kada je on pošao na vojsku deca, čuvajući stoku, ćutke zamišljeno ogledaju se u bistroj vodi, a kad se kući vraćaju osvrću se uokolo hoće li bata otkuda da bane... Bata se ne vraća, a deca ga sa tugom jednako iščekuju... Dok ih majka teši, pitaju: gde je pošao, te se tako dugo kući ne vraća?..

I ja se setim kako, kada kroz sela prolazim i naiđem na bezazlenu decu, u belim košuljicama, uprljanu od zemlje i trave, što bezazleno prolaznike gledaju, kad ih upitam vole li više majku ili batu, redovno odgovaraju: batu! Ali bata više neće doći, i deca više neće čuti njegovu milostivu reč... A rečica će ispod kuće, kao i ova ovde, između visokih trava, da i dalje poljem krivuda...

I on i njegovo selo, ostaće i dalje neznatni i zaboravljeni. Neće o njima da priča svetska istorija i narodno predanje. Neće ih svaki Srbin s ponosom da pominje kao Bugarinje. I mene je žao njega i njegova sela...

Ali šta će oni prema Pobedi Naroda! Malo i mlado Nagoričane! Eno predamnom tih sretnih mesta, koja su preko jedne kišne noći slavna postala. Sa njihovih visova naša Zavetna Misao polete daleko, u nedogled. Tu su jače zakucala naša odabrana srca, grčili se naši mišići. Tu u našoj vreloj krvi zapečaćen je početak propasti jedne vekovne imperije!...

Zna li za to ono dete, što plašljivo u me viri iza oškrinutih vrata u pola porušene kuće? Ono će docnije za to da dozna, i time će da se ponosi. A sada mu je njegovo rodno mesto sami užas i strahota! Još miriše na barut, još mu u ušima grmi rika topova, još su mu oči zasenute od paklene vatre... Ali ne sme, strepi, sumnja... Ne vidi uokolo nikoga poznatog: ni žene što svako jutro s krčagom na vodu idu, ni krda po polju, ni svojih drugara na rudini? Gde su? A selo sa svojim belim kućama, između rasturenih jablanova, čije žuto, bakarasto lišće vetar još nije razneo u suncu daje iluziju mira i zadovoljstva.

Pun je jesenji vedri dan. Razdragana uzbudljiva, po osenčenom polju, krišom kao iz busije, prate me olovaste mrtve oči nesahranjenih lešina... Dok nastojim da se tih očiju otresem, predamnom, preko druma što vodi za Kumanovo vuče se duga kolona ljudi, konja, magaraca – vuče se lagano, obazrivo. Ljudi i životinje idu i u zemlju gledaju... Životinje pretovarene sa raznolikim kućnim stvarima, i svakidašnjim ljudskim namirnicama, između kojih ističu se crveni, meki jorgovani, smeđa ćebad i detinja šarolika turska odela, jedva se na nogama drži. Ljudi mrki, u godinama, zgrbljeni, sa zgrčenim kožusima, sa uvezanim maramama oko vrata i glave, izgledaju kao da ih jednako zima bije – a sunce tako lepo sja!

– Od kuda dolazite? – pitam ih.

Ćute...

Ponovo upitam. Za čas zgledaše se između sebe, pa poplašeni zverajući očima, gledaju u zemlju. Nikako da im pogleda uhvatim...

Pljačkaši! setih se. Sigurno dolaze iz onih arnautskih sela, gde još dim suče iz popaljenih kuća.

Hteo bih da zametnem s njima razgovor.

– Gde uzeste te stvari?

– Mi smo... Hrišćani smo... Srbi...

– Ja pitam za te natovarene stvari...

– Bile bi ionako nagorele – odgovori jedan od njih, i pogledavši u stranu potera svog konja.

Na njihovim licima, u njihovim očima, ne videh ni jednog znaka radosti zbog darovane im slobode... Zar je još ne osetiše? Mišljah: kliktaće od veselja, a oni poplašeni, pogrbljeni, odševrljaše, ne rekavši ni zbogom... Jesu li se poplašili od kazne. Zar se pretvaraju? Ili im je vekovno ropstvo utuklo dušu, nerve, krv... Učini mi se da je njima u duši kao zarobljenicima, koje su iz podzemnih tmina odjedared izveli na žarku sunčevu svetlost. Ne veruju sami sebi, strepe, sumnjaju: je li moguće da ih je najedanput našla tolika sreća?

Gledam za njima. Sa pljačkom vraćaju se svojim kućama. Pored njih vuku se njihove kratke, zgrbljene, isprekrštane senke? Gde sam video slične senke? Premišljajući, dosetih se: takve senke prate primorske ribare kad, u suncu, nategom, vuku teške mreže...

Iziđoh na drum. Eno tamo stare crkvice svetog Đorđa. U njoj je sahranjen potpukovnik Glišić. Sa nekim osobitim poštovanjem prilazim crkvici. Kao dete silno sam voleo ovakve usamljene, zapuštene crkvice: to su bili hramovi moje detinje religije. Kod njih, slušajući zujanje šarolikih buba, osećao sam u vazduhu miris tamjana, voska i starih odežda. Te bele blagoslovene crkvice!

Ali sada moje misli, osećaji, čežnje, ne ustavljaju se kod ovoga hrama: u njemu im je tesno, bune se i beže daleko u nedogledan prostor... I čini mi se, naši heroji trebaju više svetlosti, prostora... I ne mogu da se pomirim s mišlju da naša snaga, polet, misao nije nego sahranjena lešina... I zanosim se mišlju: trebalo bi da se sakupe sva blagoslovena mrtva tela naših junaka koji svoju krv dadoše majci zemlji, i da se zajednički, u čistom plamenu spale, i njihov sivi pročišćeni pepeo, sahrani za sva vremena u sure litice na visovima naših, večitim snegom pokrivenih Car Planina.

Drum vodi u Kumanovo. Preda mnom između žutih vitkih jablanova, vire bele kućice lepoga zaseoka. Ispred njega, na rudini, pored bistroga potoka, odmara se zamorena komora. Pored šatora vreva, užurbanost... Konji pasu. Neki od komordžija vrte se oko vatre i srču kavu. Jedan brkajlija znoji se od vrućine: na ražnju peče za ručak debela ovna.

U ovome užurbanom i veselom životu, ko mari za napušteni zaselak! U njegovoj ulici nema živa stvora. Neka širom otvorena kapija – zeva. Negde prozori razlupani; sa njih kapci vise, rekao bi da će da padnu... Na kraj sela jedno zgarište još se dimi... A samo nekoliko dana ranije, na ovoj jedinoj arnautskoj ulici deca skakutahu, ljudi, ne sluteći osvetu i strahotu, iđahu za svakidašnjim poslovima, a iza gustih rešetaka virahu turske kadune... A danas? Ovo je groblje, bez mrtvaca, mrtvi zaselak. Vetar u vrhovima jablanova pevuši i beli vitki minaret, ostavljen, zapušten, strči u nebo i – ćuti, ćuti...

– Povratiće se – tešim se povratiće se. Ululiće se i osetiće našu reč, polje, krv... što je negda i njihovo bilo i povratiće se majci Zemlji.

Kao nepoznatoga, zapuštenoga groblja vraćali se na drum. Putem sretoh naša dva vojnika sa puškom: vode pred sobom nekoga zarobljenoga Arnautina. Vezaše mu otrag ruke njegovim crvenim pojasom. Kao uhvaćena neukroćena zver, strelja očima, škrguta zubima, i ide gordo i žurno – žurno ka da će nekoga da stigne.

– Uhvatili smo ga pod oružjem – dobaci mi uzgred jedan od vojnika. Pod oružjem.

I ne dovršivši, izastopce odmiče za zarobljenikom.

Pred Kumanovom naiđoh na ostavljeni turski logor. Mora da se bežalo, besvesno, bezobzirice, sa nesavladivim strahom u duši. Čega sve nema u ovome turskome logoru! Od najkrupnijih do najsitnijih vojničkih stvari: čitavo stovarište! Begunci spasoše sami svoj go život. I putem prati me po koja nesahranjena lešina, i puste bele arnautske kapice.

Njihovim tragom ulazim u nekadašnju tursku varoš. Po zidovima prvih pojata pored kojih prolazim, suši se duvan. Svugde taj žuti duvan. Zar ga niko nije dirao, ili ga je tolika sila bilo, da ga vojska ne mogaše da raznese? Pa prolazim pored kuća, potleušica, pored kojih, na ulici, u blatu, leži sila kućnih nevrednih upljačkanih stvari. U oči padaju šarena pocepana detinja odela, i sitne detinje igračke. Neki starac u sedoj neurednoj bradi, kao okamenjen gleda u mene. Vidi se, još nije na čisto da li je ono što gleda svojim sopstvenim očima san ili java. I dolaze pred oči kuće sa belim krstovima i ponosite srpske trobojke, i pogdekoji seljak koji, saginjući se, ponizno se s puta sklanja, vičan je još od prekjuče da to u strahu radi pred svakim Turčinom! Ponegde vidi se i po koja turska bolja kuća sa zelenim rešetkama, iza kojih sada sigurno niko ne viri...

Zalazeći dalje u ulicu, ispod očiju mi nestaje sunca, teskoba me obuzima. Pa nailaze na red ćepenci – ti niski, mračni, tesni ćepenci, ispred kojih na ulici smradne kaljuge, u kojima zamišljam nabuhle deve bakalina, što ceo dan puše, srču kavu i zevaju... Sve prljavo, tamno, sitno kao da se navlaš sklanja od čistoće i svetlosti!

Dolazim do džamije: suro neukusno zdanje oštećeno i razrušeno. U njoj Arnauti, bežeći, nađoše poslednje zakonište i – smrt.

Izbivši na glavni trg, pred opštinu, otresoh se svojih sumornih misli, oživih. Trg vri našim bujnim životom. Žagor, vreva, užurbanost! Vojnici, komora, seljaci i došljaci, pazare, nose, traže, mole... Slušaš između nekih smernih glasova odsečnu nervoznu slobodnu beogradsku reč. Pune su mi uši tih glasova. Pa mi pada na pamet, da se nalazim u zemlji koja do juče bi u vekovnom ropstvu.

Iz tih snažnih misli otrgne me lik nekoga Turčina, zarobljenika, koga su kroz gomilu pratila dva naoružana seljaka. Ustaviše se u dvorištu pred opštinom. Na opštinski prozor izađe komandant, srpski oficir. Zarobljenikov poplašeni pogled, ne zaustavljajući se nigde, beži po gomili naroda. Malena je rasta, sitnih obraza, i mekih plavih očiju, čije trepavice jednako trepte. Očito ne zna šta se s njim zbiva. Desilo se tako.

Jedan od seljaka kaza komandantu:

– Našli smo ga gde luta po polju, sam, i dovedosmo ga...

– Pa šta tražite? – preseče komandant.

– Kaže da je hrišćanin, a nije nego Turčin... Poznaje se...

– Jesi li Turčin? – upita neko iz gomile sakupljenog sveta: – Kazuj!

Zarobljenik zatrepta jače trepavicama. Za čas stajaše neodlučan, pa potvrdi kretom glave pitanje.

– A jesi li hrišćanin? – pitaju drugi.

Zarobljenik, neodlučno, kretom glave potvrdi pitanje.

– Pa kad kaže da je hrišćanin, da ga privedemo u naše! – graknuše nekolicina seljaka.

Preko plavih, mekih očiju zarobljenikovih preleti siva senka, kao preko očiju slobodne ptice kad se rukom uhvati.

– Jeste li ga zatekli sa oružjem? – upita komandant nestrpljivo.

– Nema oružja! – odgovorim ja za sve ostale.

– Nema, nema! – potvrdiše drugi.

Pa pustite čoveka na miru! zapovedi komandant i otide sa prozora.

Meni čisto bi lakše kad videh zarobljenika na slobodi, kako polako, ne obazirući se, promiče kroz dolinu.

I dok njega sitna, pogužena, izgubih iz vida, čujem baktanje konjskih kopita.

– Konjica ide! – kaza neko do mene. – Konjica!

Ponosito, čvrsto, između naroda prolazi srpska konjica. Odmerenim ujednačenim korakom promiču vatreni konji kroz oslobođenu zemlju. Visoko u suncu, gordo, sa pobedonosnim osmehom na usnama i žarkim slobodnim očima u kojima se pobeda odbljeskuje, jaše srpski konjanik. Vazduh i zemlja puni su radosne jeke. Ja se opet zanosim žurnim, uzbudljivim mislima.

– Idite junaci da stignete drugove... Oni su već u Skoplju, Velesu... Žuri im se!... – čujem odsečne, nervozne glasove iz naroda.

– Žurite, žurite na more! – povikah ja živo.

– Na more! – radosno zaklikta nekolicina njih do mene. – Na more!

("Politika" 20. i 21. novembra 1912)


***


Na srpskom moru

Prvi naš eskadron u Draču


Skoplje, 20. novembra

Srpski eskadron koji je prvi stigao u Drač oštrim kasom je prošao kroz varoš, izbio na morsku obalu i zaplivao u more.

Sa isukanim sabljama vojnici su klicali blažeći umor svoj i svojih konja u zračnoj vodi srpskog mora.

Tek posle tog pozdrava sa morem, eskadron se vratio u varoš i preduzeo potrebne poslove za red u varoši i ulazak ostalih naših trupa.

("Politika", 20. novembar 1912)


 

Objašnjenja

Zavisno od izvora neki datumi su po starom, a neki po novom kalendaru.

Pravopisna pravila su ondašnja.

Nizam je turski redovni vojnik.

Redif je pripadnik turskog rezervnog sastava.

Kediv (turski hidiv, arapski khidiwi) je titula koju je otomanski sultan Abdul Aziz 1867. godine dodelio Ismailu, naslednom egipatskom paši.

Oprema: Redakcija nedeljnika "Vreme"


Još dva okvira uz tekst: Istočno pitanje i Rat s Turskom. Pod "Povezani članci".


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Kumanovska bitka, prvi dan (23. X 1912.)
  • Kumanovska bitka, drugi dan (24. X 1912.)
  • ZAROBLJENIK: Fuad Bet na Kumanovu
  • Četnici, komite
  • Uz »Prvi naš eskadron u Draču«

KUMANOVSKA BITKA (23. i 24. X 1912)

Mape u foto galeriji

Nastupajući koncentrično ka Ovčjem polju, gde se pretpostavljalo da će biti glavne turske snage srpske armije su 22. oktobra zanoćile: 3. armija (komandant general Božidar Janković) u rejonu Prištine, 2. armija (komandant general Stepan Stepanović) s prethodnicom Timočke I (pukovnik Vladimir Kondić) kod Stražina, a Prva armija (komandant prestolonaslednik Aleksandar; na položajima severno od Kumanova sa divizijama u dva ešelona – u prvom Moravska I (pukovnik Ilija Gojković) na liniji Vaksince–Tabanovce, Drinska I (pukovnik Pavle Jurišić Šturm) kod Suševa, jedan puk na predstraži na Nikuljanskom visu i Dunavska I (pukovnik Miloš Božanović), sa 9. i 18. pukom u Mladom Nagoričanu, a 7. i 8. pukom u Starom Nagoričanu.

Na levom armijskom krilu, na Srtevici, bio je četnički odred vojvode Vuka (Vojin Popović); u drugom ešelonu, Timočka II (pukovnik Dragutin Milutinović) kod Maminaca i Dunavska II (pukovnik Mihailo Rašić) kod Bugarinja, dok se Konjička divizija (knez Arsen Karađorđević) nalazila pozadi predstraže Dunavske I; samo dva njena eskadrona bila su ispred armijskog fronta.

Zbog pogrešne procene da su glavne turske snage na Ovčem polju, slabe izviđačke i obaveštajne službe i nepravilne upotrebe Konjičke divizije, I armija se uoči bitke našla udaljena od susednih krilnih armija, na neorganizovanom položaju i slabom organizacijom veza sa svojim divizijama. U Štabu l. armije verovalo se da slabije turske snage, uočene toga dana u rejonu Kumanova kod Novoseljana i Murgaša, imaju samo zadatak da usporavaju njeno nastupanje ka Ovčem polju...

Nasuprot neizvesnosti koja je vladala u srpskoj vojsci, zahvaljujući dobrom radu isturenih odreda na granici, Turci su imali gotovo tačne podatke o jačini i pravcima kretanja srpskih armija. Na osnovu toga se Zeki-paša komandant Vardarske armije (5. korpus – 13, 15. i 16. nizamska i Štipska redifska divizija; 6. korpus – 17. nizamska i Bitoljska redifska divizija i 7. korpus – 19. nizamska, Skopska redifska i Konjička divizija) odlučio da napadne srpsku i. armiju sa 5. i 6. korpusom s linije Novoseljane–Orašac obuhvatno u levi bok, a 7. korpusom, prikupljenim od Kumanova, da je frontalno zadržava, radi čega se solidno utvrdio na položaju Režanovce – Crno polje.

Zbog slabe izviđačke i obaveštajne službe Srbi nisu bili svesni da su u direktnom sudaru potukli Vardarsku armiju Zeki paše i dobili bitku, pa su se umesto energičnog gonjenja zadržali na osvojenim položajima, još uvek pod pretpostavkom da će se tek na Ovčem polju sudariti sa glavnim turskim snagama, što je dalo mogućnost Turcima da odstupe prema Skoplju i Velesu...

Kumanovska bitka je dobijena zahvaljujući grupisanju jakih snaga na južnomoravskom pravcu koje su bile u stanju da biju bitku s glavninom turske Vardarske armije i bez pomoći krilnih armija (2. i 3). Njome je podignuto samopouzdanje srpskog naroda i vojske, što je bila moralna podloga njenih kasnijih pobeda. Vest o srpskoj pobedi primili su s naročitim simpatijama jugoslovenski narodi u Austrougarskoj.

Srpski gubici: 723 poginula, 3441 ranjen 603 nestala. Turski gubici nisu poznati. Zarobljeno je oko 2000 vojnika, a zaplenjen 21 top, 6 mitraljeza, veća količina municije.

(Vojna enciklopedija, 1972)

Srpska i turska mobilizacija

Srbija je mobilisala 10 pešadijskih i 1 konjičku diviziju, sa brdskom i teškom artilerijom van sastava. Ukupna je jačina (sa jednom bugarskom divizijom od 35.000 ljudi) bila: 184 bataljona, 47 eskadrona i 100 baterija, sveta 283.860 ljudi. Svi saveznici mobilisali su ukupno 725.000 ljudi, od kojih 553.000 boraca. Turska je mobilisala ukupno 307.000 ljudi od kojih u Vardarskoj Armiji (protiv Srbije) 5, 6 i 7 armijski korpus (8 nizamskih i 1 vojničku diviziju), dve redifske divizije I klase i 4 redifske divizije II klase. Ukupno oko 145 bataljona, 24 eskadrona i 200 topova, sa osiguravajućim delovima i Arnautima oko 104.000 ljudi.

Mobilizacija srpske vojske bila je još u miru izrađena do detalja i čestim vežbama i probnim mobilizacijama dovedena gotovo do savršenstva, tako da je i izvedena potpuno po planu. Mobilizacija je objavljena 17/9 tim, da je prvi dan (mobilizacije bio) 20/9, ali već od 18/9 stizali su vojnici na mobilizacijska mesta, tako da je pešadija operativne vojske (I II poziva) završila mobilizaciju za 4 dana, konjica i artilerija za 6 dana. III poziv, određen za zaštitu granice bio je mobilisan odmah, i postavljen na granici za zaštitu koncentracije. 4/10 počela je dejstvovati Vrhovna Komanda, a 5/10 premestila se u Niš.

Mobilizacija turske vojske u Evropi bila je uslovljena blagovremenim prevozom ljudstva iz Male Azije, koje je po planu za mobilizaciju trebalo da popuni divizije evropske Turske. Kako se ovaj uslov nije mogao ispuniti zbog dejstva grčke flote, a s druge strane nije mogla biti savladana obest Arnauta, koji nisu hteli da idu daleko od svojih sela, to je i mobilizacija turske vojske bila izvršena vrlo rđavo. Od 29 divizija sa 277.000 ljudi (II inspekcije), koliko je planom bilo predviđeno, moglo se mobilisati svega 16 divizija, i to nepotpunog sastava.

(Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, Stanoje Stanojević Bibliografski zavod d. d. Zagreb, 1928)

Šta se govori?

Jedan ranjeni oficir priča mi:

Seljak i seljanka sa Homolja pošli da potraže sina, koji je bio u mojoj četi. Našli u nas pred Bitoljem.

Doneli mu jednu pogaču, malo tvrdog planinskog sira i, valjda, nekoliko groša. Vojnik, sedeći s njima dohvatio hleb iz očinske kuće pa odvaljuje krupne zalogaje i guta ih još nesažvakane. Majka ga gleda punim očima. Otac ga takođe dugo gleda, pa onda skoro stidljivo kaže:

– Daj i nama malo! Dva dana nismo ništa okusili!

("Politika", 1. januar 1913)

Četnici, komite

Slika u foto galeriji

Pre Prvog balkanskog rata u Makedoniji su delovale gerilske čete koje su ubacivane iz Bugarske, Grčke i Srbije – komite, četnici i andarti. Najviše je bilo bugarskih komitskih četa, oko 100. Srbija je imala oko 30 četa čiji su pripadnici nazivani komitama, a češće četnicima. Iza makedonski komiteta u Bugarskoj, stajali su vojni krugovi i dvor sa knezom Ferdinandom, snabdevali su bugarske komite oružjem i novcem, a akcijama na terenu rukovodili su oficiri bugarske armije.

Komitske čete vodile su ogorčenu borbu protiv Turaka i između sebe. Bugarska u ovim akcijama oslanjala na Egzarhat, a Grčka se koristila Patrijaršijom u Carigradu. U tim tenzijama stradali su popovi, trgovci i učitelji druge nacije.

Komitima se nazivaju i učesnici makedonskog Ilindenskog (Ilindensko-preobraženskog) ustanka 1903. i pripadnici VMRO čiju su jaču frakciju činili vrhovisti (Vrhovni makedonski komitet) i čija je delatnost smatrana pokušajem Bugarske da stvori Veliku Bugarsku asimilacijom stanovnika Makedonije, a drugu struju, koju su činili centralisti koji su bili za oslobođenje cele Makedonije. I njihovo suparništvo karakterišu brojne likvidacije pripadnika suparničke struje.

U Srbiji četničku akciju su inicirali i materijalno pomagali trebinjski trgovac beogradski dobrotvor i učesnik Nevesinjskog ustanka Luka Ćelović i valjevski lekar i nacionalni radnik dr Milorad Gođevac. Bugari su čak poslali atentatore da Ćelovića i Gođevca ubiju, ali ovi nisu stigli do Beograda. Posle 29. maja 1903. prišao im je i general Jovan Atanacković u čijoj je kući u Krunskoj ulici u Beogradu 1903. godine osnovan Srpski komitet. Članovi tog komiteta pored ostalih bili su ugledni političari i trgovci Ljubomir Davidović, Ljubomir Jovanović, Jaša Prodanović, Ljuba Stojanović, Dimitrije Ćirković, Luka Ćelović, Golub Janić, Nikola Spasić...

Srpska četnička akcija je finansirana iz dobrovoljnih priloga trgovaca, ali i iz poverljivih kredita Narodne skupštine. Inače lično štedljiv i škrt, Luka Ćelović sam, davao je 40.000 do 50.000 dinara godišnje za opremanje četa.

Prva četa vojvode Anđelka Aleksića poslata iz Srbije 25. maja 1905. izginula je na Čelopeku. Pošto su Turci zatvorili granicu čete su slate preko Kosova, ali tamo je okruženje za njihov rad bilo nepovoljnije. Literarni odjek imala je pogibija učitelja iz Orahovca Lazara Kujundžića i Savatija Miloševića u Velikoj Hoči. Ivo Konte Vojnović je napisao dramu o tome kako majka Lazara Kujundžića odbila da identifikuje svog mrtvog sina kako ne bi došlo do turske osvete. Savatije Milošević je zbog ubistva načelnika u Raškoj krajem onog pobegao u Tursku, bio je u vezi s albanskim kačacima Isom Boljetincem i Mulom Zekom, koji će ga na kraju odati Turcima. Posle majskog prevrata 1905. amnestiran je i upućen na službu u konzulatu u Bitolju odakle je radio na organizovanju četničke akcije u Makedoniji. Jedna struja u srpskoj politici se protivila takvoj akciji i zagovarala da se za sunarodnike otvaraju škole. O tome govori i jedno pismo konzula Branislava Nušića iz Prištine.

Čuveni četnici su bili Jovan Babunski, Gligor Sokolović, Vojin Popović-Vuk, Ilija Trifunović-Birčanin, Spasa Garda, Omilj Glišić, Kosta Milovanović-Pećanac. Pored dobrovoljaca iz Srbije bilo je dosta i onih koji su prebegli u Srbiju iz Bosne i Hercegovine, Vojvodine, Hrvatske, Slavonije i Dalmacije. Prema Stanojevićevoj Narodnoj enciklopediji beogradska policija je tih godina zaustavljala i vraćala sa granice decu-gimnazijalce, koji su pošli u komite. Slabunjavi gimnazista Gavrilo Princip bio je sav očajan kada su mu u jesen 1912. saopštili da je nesposoban da postane komita. M. Subotić, mladi gimnazista iz Šapca izvršio je samoubistvo kada su ga izvestili da zbog nežnog zdravlja ne može u komite. Kao dobrovoljac u četničkim odredima u boju kod Merdara istakao se i Mustafa Golubić, kasniji šef beogradske ispostave obaveštajnog Crvenog orkestra i heroj SSSR-a koga su Nemci streljali u Dvorskom parku u Beogradu 1941.

Četiri prijatelja

Četiri prijatelja

Gledam moja četiri prijatelja koji leže preda mnom i na telu mi se otvaraju četiri rane. Vidim glavu s plavom kosom i sa isusovskom bradom mog prijatelja Branka Lazarevića, koji je bio ponos mlađe srpske književne kritike. Danas je Lazarević mrtav, srećna je zemlja koja ga je rodila i grudi koje su ga mlekom othranile. Bio je kritičar i novinar, sad je junak. I moj Vladeta Kovačević, sin ministra i poznatog istoričara Kovačevića, rođak pesnika Rakića. I on je pao, Bože moj! Oblačio se kao dendi tamo u Parizu, ogledao se kao što bi se ogledala neka žena i mi smo ga voleli kao što bismo voleli neku lepu mladu devojku. Ja sam danas živ, a oni leže mrtvi, pored Miloša i Lazara. Sve te rane peku, ali ne za one koji znaju. Te rane su najbolji lek za veliku bolnu ranu Kosova.

Antun Gustav Matoš, Živi i mrtvi, prvo objavljeno u časopisu "Obzor", 3. novembra 1912, br. 303.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net