>

Istočno pitanje

Povodom nacionalističkog pokreta protiv stranaca okupirala je Engleska vojnički Egipat (12/7–14/9 1882), ostavivši kediva i suverenost sultanovu, a postavivši svoju finansijsku kontrolu, i održala je vlast u prkos dugog otpora Porte i Sila. Porta nije provela reforme, zagarantovane Armeniji i Kritu na Berlinskom Kongresu. Hrišćanski Armenci ustadoše protiv tlačitelja Turaka, Kurda i Čerkeza. Turci odgovoriše pokoljem Armenaca u Carigradu i unutrašnjosti (1895). Kritska buna, ugušena 1889, izbi ponovo 1896. Proglas ujedinjenja o Grčkom doveo je do tursko-grčkog rata 1897. Grčka vojska je provalila u Makedoniju, ali je potučena. Posretstvom sila Krit je dobio autonomiju, a Grčka ispravku granice. Time se utvrdilo načelo, da Turska ne može dobiti zemlju, koju je jednom izgubila, makar je i ponovo osvojila. Grčki princ Đorđe imenovan je komesarom Krita. Ujedinjenje je sprovedeno u balkanskom ratu 1912.

Bugari međutim počeše svojatati područje, za koje ožive stari naziv Makedonija bez preciznih granica, Bugarski egzarhat preote od patrijaršije i eparhije Strumicu, Bitolj i Debar (1894–1897). Posle krvavih sukoba (1897) dobiše Srbi za eparhiju Skoplje administratora (Firmilijana).

Naskoro se razvi komitska akcija u Makedoniji i buna 1902. Car Nikola II i Franjo Josif I sporazumeše se na sastanku o zajedničkom reformom predlogu za Makedoniju (mircšteski sporazum, 1903). Makedonija bi podeljena u strane policajne srezove.

Međutim je Nemačka dobila jak uticaj u Turskoj. Ona i Austro-Ugarska predvidele su tursko područje za srednjo-evropsku ekspansiju. Građenjem železnica u Anatoliji, Siriji i Mesopotamiji podizala se ekonomska i vojnička snaga Turske. Nemačka Krupova fabrika liferovala joj je topove, a nemački instruktori obrazovali vojsku. To, ugrožavanje Indije, panislamistički pokret i nemački uticaj, odbili su Englesku od Turske. Ser Edvard Grej i Izvolski sklopiše u Petrogradu sporazum (31/8 1907) o podeli interesnih sfera u prednjoj Aziji. Rusija, poražena na krajnjem Istoku (1904/05), okrenu ekspansivne težnje prema bližem Istoku. Na sastanku Nikole II sa Edvardom VII u Revalu (u junu), sa francuskim pretsednikom Falijerom (u julu) 1908, stavljeno je na dnevni red makedonsko pitanje. Mladoturci, proganjani od 1897 nastavili su akciju za liberalno uređenje države i oslobođenje od evropskog tutorstva. Vojničkom revolucijom (julu 1908) iznudiše oni uspostavljenje Midat-lašina Ustava. Novi režim istaknu parolu: Otomansko carstvo Otomanima.

Uvođenje parlamentarnog režima u Turskoj dade povoda Bugarskoj da proglasi nezavisnost, a Austro-Ugarskoj (ministar Erental) da anektuje Bosnu i Hercegovinu (5/10 1908). Porta je protestovala i oglasila bojkot austro-ugarske robe. Srbija i Crna Gora uzbuniše se protiv aneksije. Erental je umirio Italiju, odrekavši se Novopazarskog Sandžaka, ali je ipak veza ove u Trojnom savezu oslabila. Đoliti, Titopi i Izvoljski sklopili su na sastanku cara Nikole II i kralja Vitora Emanuela III u Rakoniđiju (oktobra 1909) sporazum: Italija će pomagati nastojanje za otvaranjem Dardanela, a Rusija priznati talijanske pretensije na Tripolis, održavaće integritet Turske, a pri eventualnim promenama na Balkanu primeniće načelo narodnosti. Ako Austrija predloži jednoj od obe sile sporazum o Istoku, moći će se pregovarati samo uz sudelovanje i Rusije i Italije. U aneksionoj krizi Trojni sporazum, nespreman vojnički podlegao je diplomatski. Turska, Srbija i Crna Gora priznadoše promenjeno stanje (1909). Srbija nije postigla ni minimum, teritorijalni ili železnički spoj, s morem.

Na revoluciju Staroturaka odgovoriše Mladoturci vojničkim pohodom pod Mahmud Šefket-pašom i osvojenjem Carigrada, svrgnućem Abdul Hamida (–1918) i proglašenjem Muhameda V (27/4 1909). Ustanci u Libanu, Jemenu i Albaniji, rat sa Italijom u Tripolisu 1911–1912 (branitelj Enver-beg), iscrpli su sasvim vojna i finansijska sredstva Turske. Talijanskom napadaju na Albaniju oduprla se Austro-Ugarska, a na Dardanele ove Sile. Italija posednu Dodekanez (Rodos i dr. ostrva). Pritešnjena balkanskim ratom sklopila je Turska s Italijom mir u Lozani (Ušiju) 18/10 1912. Turska dade Tripolisu potpunu autonomiju, a Italija se obveza davati godišnje odštetu Turskoj za izgubljene prihode te zemlje. Dodekanez ostade privremeno u posedu Italije. (Italija je 1919 ustupila Grčkoj ostrva Dodekaneza sem Rodosa.)

Posle aneksione krize nastojali su panslavisti da otvore sporazum među balkanskim hrišćanskim državama za podelu Turke po načelu narodnosti: Prednjačio je Hartvig (–10/7 1914), od oktobra 1909 ruski poslanik u Beogradu. On je bio duša Balkanskog saveza, celog niza saveznih ugovora i vojnih konvencija, koje su od februara 1912 sklopljene između Srbije, Bugarske, Grčke i Crne Gore. Rat u Tripolisu i unutrašnji nemiri u Turskoj davali su poticaj balkanskim državama, da navale na Tursku. Pri pojavi ratne opasnosti uputile su Velike Sile Turskoj i balkanskim državama notu od 8/10 1912. za održanje mira ili bar za status quo.

Balkanske države nisu verovale u iskrenost note i slogu Velikih Sila: 8/10 objavila je Crna Gora, a 17/10 Srbija, Bugarska i Grčka rat Turskoj. Srbi pobediše kod Kumanova, osvojiše Staru Srbiju i Makedoniju, i izbiše na more kod Drača i severno. Grčka (na čelu vlade Krićanin Venicelos, od 1910) zauze Solun, u koji uđoše i bugarske trupe, ali su docnije bile izbačene. Pre objave rata proglasi Krit sjedinjenje s Grčkom (14/10). Posle uspeha kod Janjine (6/3 1913) prodreše Grci do Valone i Berata. Bugari pobediše Turke kod Kirk-Kilisa (22 i 23/10), opsedoše Jedrene i pomoću Srba osvojiše ga (26/3 1913). Na Čataldži i Galipolju razbiše se bugarske navale. Austrija, pomognuta Italijom, oduprla se uspešno pretensijama Srbije, pomognute Rusijom, za jadranskom obalom. Ustanovljena je samostalna Albanija. Novi veliki vezir Ćamil-paša (od 30/10) zamolio je Velike Sile za posredovanje i dobi primirje (3/12 1912–3/2 1913). Pod pretsedništvom Sir Edvarda Greja otvorena, je londonska konferencija za mir (16/12 1912–30/5 1913) i – sklopljen je preliminarni mir u Londonu, kojim je Turska ograničena do linije Enos–Midija.

Srbija je tražila kompensaciju za Albaniju i za svoj vojni rad, koji je preko obaveze izvršila, i predlagala je u ugovoru predviđenu arbitražu cara Nikole. Bugari mučki otvoriše drugi balkanski rat, težeći za celom Makedonijom, ali ih Srbi potukoše na Bregalnici. Rumuni prodreše u Bugarsku, a Turska, u kojoj su ponovo zavladali Mladoturci (Enver-beg reorganizator vojske) zauze Jedrene. Kralj Ferdinand zamoli posredovanje kralja Karola. Pod votstvom rumunskog ministra pretsednika Majoreska potpisan je 10/8 1913 u Bukureštu mir. Bugarski ministar pretsednik Radoslavov (19/7 1913–16/6 1918) uzalud se uzdao u reviziju ugovora od strane Velikih Sila. Bugarsko-turski ugovor bi sklopljen u Carigradu 29/10, grčko-turski 14/11 1913, srpsko-turski tek 9/3 1914. Turska se ograniči u Evropi na područje od 19.000 km2, istočno od Enosa-Čermena sa Jedrenom.

Posle raspada evropske Turske, po načelu narodnosti dolazila je na red Austrija. Nerešena nacionalna pitanja u celoj Evropi sazrela su za rešavanja. Imperijalistične težnje Nemačke i Austrije izazvale su najvažnije države sveta protiv sebe. Ubistvo naslednika prestola Franje Ferdinanda u Sarajevu (28/6 1914) iskoristi Austrija da objavi Srbiji rat. To dovede do rata između Austrije i Nemačke o jedne, i Sila Antante s druge strane. Turska proglasi najpre neutralnost. Docnije zatvori moreuze, i 13/11 1914 proglasi sveti rat (džihad) protiv Antante. Bugarska zarati na Srbiju 11/10 1915. Posle jakog pritiska i blokade i abdikacije kralja Konstantina (12/6 1917), oglasi grčka vlada (Venicelos) rat Bugarskoj i njenim saveznicima...

(Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, Stanoje Stanojević Bibliografski zavod d. d. Zagreb, 1928)


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net