Pominjanje prethodnih žena pametan će muškarac prepustiti sadašnjoj ženi. Ona može milostivo i velikodušno da ih hvali. Može i da ih olajava. Ako sadašnja hvali bivšu, to je jasan signal: eto, ja sam lepša, bolja i pametnija. Ako je, pak, grdi i olajava, poruka je još jasnija: vidite li od čega sam ga spasla

Možda bi tačnije bilo – prethodne žene. O trenutno aktuelnim drugim ženama – daleko bilo! – drugi put.

Dakle: čujem od pametnih žena da glupi muškarci nikako da shvate elementarnu istinu – da kad je gotovo, onda je gotovo i da prethodna žena ili više njih idu u ropotarnicu povjesti, u konačni zaborav i ništavilo. Svaka žena je prva i – naravno – poslednja, dok ne ispadne drugačije. Samo jedna u jednom trenutku, dakle, jedna, jedina i večita. Moj omiljeni britanski pisac Kingsli Ejmis formulisao je to kao "zakon neupoređivanja": ne pominjati nikada neku od prethodnih ovoj sadašnjoj, čak ni kao kompliment; ne pominjati i ne porediti, nikada i uopšte. Čak ni šaljiva bezobrazna sprdnja (koju sam pokupio od Bulgakova) – "ona jedna moja rana bivša žena, kako li se ono zvaše?", uz kao fol prisećanje, mrštenje i pucketanje prstima – ne nailazi na razumevanje; naprotiv. Ta neka prethodna može da bude najodvratnija kalaštura i opajdara, ali se to ne govori. Zašto? Zato što to unižava sadašnju: moj čovek da je živeo sa kalašturom i opajdarom? Ako je, pak, ta neka ranija bila lepa i pametna, tek se onda ne pominje: žene se – uči nas Milan Kundera – lepe na muškarce koji vodaju okolo lepe žene, jer mora biti da su nešto; ali kad ih jednom smuvaju i pobede konkurenciju – e, onda nema drugih.

Sve to zvuči naizgled jednostavno, ali glupi muški to teško shvataju. Njima se, jadnima, čini da je prošlost stvar činjenica, nešto neizbrisivo i činjenično, proverivo i normalno. E, pa nije. Te pametne žene s početka teksta kažu mi da žene svoje bivše odrežu jednom zauvek i više o njima ne razmišljaju, niti ih se prisećaju – osim kad ih olajavaju. Možda je tako, ne znam; nešto mi se ne čini, ali dobro. Doduše, pominjati svog nekog tamo bivšeg muškarca na način nostalgičan nije pametno, naravno. Olajavati ga se može, to je muškima u redu i diže im sujetu, jer su glupi. Često ćete čuti muškarca da staje u zaštitu svog prethodnika (ma, dobro, nije baš takav, ajde, ima on i dobrih strana), ali to ne nailazi na razumevanje: zna ona o čemu govori.

Muški, dakle, to teško shvataju. Uvek se setim anegdote koju pričaju u Banatu: udovac se ponovo oženio, ali nova mlada nikako da skuva ručak tako dobro kao pokojna žena. Ona se jadna trudila i nervirala dok joj jednoga dana ručak nije zagoreo; e, sad je kao da ga je pokojnica skuvala, kliknuo je udovac od sreće.

Pominjanje prethodnih žena pametan će muškarac prepustiti sadašnjoj ženi. Ona može milostivo i velikodušno da ih hvali: te bila je lepa, te bila je pametna, to jest i dalje je, Bog je čuvao; itd. Može i da ih olajava do mile volje: opajdara, gadura, šlafrokača, sokačara (hvala, Teofile!), šoder, kamenjarka, cicija, murdaruša; itd. Koja je razlika? Ako sadašnja hvali bivšu, to je jasan signal: eto, ja sam lepša, bolja i pametnija, pa je goveče sa mnom, a ne sa njom. Ako je, pak, grdi i olajava, poruka je još jasnija: vidite li od čega sam ga spasla, kukala mu majka? Ali ako muškarac počne da hvali ili grdi njenog prethodnog, to će se loše protumačiti. Ako ga hvali, oko čega se ona onda toliko trudila? Ako ga grdi, mora biti da je nesiguran i ljubomoran, što njenom čoveku ne priliči; opet se džabe trudila. Najbolje mu je da ćuti i sluša nju kako priča o njegovim ranijim ženama – ovako ili onako.

Posebno osetljivo i dramatično je ako muškarac slučajno, u hmmm, delikatnim trenucima, kad mu se celo njegovo glupo biće skupi u ono malo muškog polnog kurca, pomene (iz blesave navike) ime te neke prethodne. Navikao čovek da je zove po imenu kad svršava, šta da radi? Na ovu novu tek treba da se navikne, ali ajde joj to objasni... Tu nastaju drame, dernjava, suze, prekori i ceo taj već repertoar, očekivano. Te vrati se toj tvojoj, šta ću ti ja? Te samo na nju misliš, misliš da nisam primetila? Te ona ti je na pameti, je l’ da? Neće da ti se digne dok se nje ne setiš! I već možete misliti kako mu je dok ona pizdi i kokodače. Na svu sreću, to ne traje dugo: on se uzme u pamet i pazi čije će ime da priziva u datom trenutku, a onda i ona nema razloga za dreku; ipak žive i spavaju zajedno. Uostalom, niko ne zna ko tu na koga misli u krevetu dok se pali, sve dok posao ide kako treba i na uzajamno zadovoljstvo. Ishod je tu bitan, kao i obično; uskoro počnu da se pale jedno na drugo (treba tu vremena dok se ne upoznaju ljudski) i dalje sve bude u redu. Pomenuti incident ipak nije dovoljan razlog da ga žena šutne; barem dok ne proba da ga prevaspita – što uglavnom uspeva.

Stari Jevreji i na to su mislili. Ima u Talmudu ta jedna rečenica koju sam već pominjao, ali valja je ponoviti i ovde: "Raspuštenicu uzeti dok je muž živ, jer je učitelj već rekao: rastavljeni koji se ženi puštenicom ima četiri misli u krevetu." Dodaćemo ovde: samo što ona o tome može da priča, a on ne; barem o dve misli, to jest.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net