NEZAVRŠENA ISTRAGA: Žuta kuća u Albaniji

Intervju – Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine >

Karika koja je nedostajala u istrazi

Glavni tužilac specijalnog istražnog tima EU za ispitivanje navoda o trgovini ljudskim organima na Kosovu Klint Vilijemson do detalja je upoznat sa izjavom zaštićenog svedoka. Očekujem da proveri ovaj iskaz. Mi njemu verujemo i ostvarujemo odličnu saradnju. Izjavu svedoka smo obelodanili, i to samo jedan njen mali deo, jedan procenat onoga što nam je rekao i to onda kada sam procenio da istragu time ni na koji način ne mogu da ugrozim

Tužilaštvo za ratne zločine je u predmetu "Trgovina organima" došlo do novih saznanja kroz iskaz zaštićenog svedoka "Adrijana", koji je kao učesnik događaja detaljno opisao operativni postupak vađenja organa zarobljenim srpskim civilima i vojnicima tokom sukoba na Kosovu, prodaju i distribuciju na crnom tržištu ljudskih organa, navodeći ujedno motive tih postupaka i izvršioce. Posebnu pažnju u odnosu na prethodno prikupljenu dokumentaciju Tužilaštva, koja sadrži više od 200 stranica sa izjavama svedoka i 44 priloga, skrenula je činjenica da je ovoga puta jednom mediju, Radio-televiziji Srbije, bilo dozvoljeno da razgovara sa najzaštićenijim svedokom i da objavi njegovu šokantnu ispovest. Burne reakcije javnosti nisu izostale i protežu se od krajnjeg ogorčenja i mučnine zbog potresnih podataka do grubih sumnji u političke namere tog poteza Tužilaštva. S druge strane, precizan osvrt međunarodne zajednice na sva dosadašnja saznanja o logorima na Kosovu i severu Albanije u kojima su, navodno, nad zarobljenicima obavljane hirurške intervencije da bi se potom trgovalo ljudskim organima, u celini uzev, do sada se pretežno svode na "raspolaganje informacijama" i na "ukazivanje na bitne činjenice", ali konačne istine još nema. Zbog toga, ispovest zaštićenog svedoka mogla bi biti jak okidač za ubrzanje istrage ili makar to javnost ovde, s pravom, očekuje.

O tome dokle se stiglo sa istragom, kakva je u tom procesu uloga Tužilaštva, kao i šta se htelo postići puštanjem u javnost dramatičnog svedočenja o vađenju organa, razgovaramo sa Vladimirom Vukčevićem, tužiocem za ratne zločine.

"VREME": Iskaz zaštićenog svedoka koji otvoreno i direktno opisuje mučenje i ubijanje srpskog civila, dovodeći to u neposrednu vezu sa trgovinom ljudskim organima, nesumnjivo će izazvati veliko ogorčenje u javnosti. S druge strane, koliko toj istoj javnosti možete garantovati verodostojnost njegovih iskaza?

VLADIMIR VUKČEVIĆ: Iskaz ovog svedoka proverili smo i pažljivo analizirali 16 meseci. Proverili smo njegov kredibilitet, analizirali sve navode – lokacije koje je naveo, radnje u kojima je rekao da je učestvovao, išao je na poligraf, konstatovali smo mnoge medicinske stručnjake s ciljem da nam kažu da li je sve moguće izvesti onako kako svedok priča, pri čemu ne treba mešati transplantaciju i ovu intervenciju, gde je jedino važno da se uzme organ i da se bezbedno spakuje. Iskaz ovog svedoka zapisan je na 40 strana, i u njemu se pominju i neki drugi događaji koje u ovom trenutku ne mogu da podelim sa javnošću, u interesu istrage. Sve je to proverljivo. Utvrdili smo da jeste bio pripadnik OVK, proveravali smo lokalitete, ljude, događaje, kako bismo se uverili da je sve što je rekao tačno. Proverom tog iskaza utvrdili smo njegov kredibilitet, kao i tačnost svih podataka koje je naveo.

Možete li reći nešto o putevima istrage koji su vas doveli do ovog svedoka?

Nemoguće je da bilo šta o tome kažem, jer na taj način svedok može biti ugrožen.

Čuli smo da je već nekoliko puta bilo pokušano njegovo ubistvo, i stekao se utisak da se on sam vama prijavio kako bi se spasao. Postoje li i drugi slični slučajevi, još neki svedoci koji mogu doprineti istrazi?

Tačno je da je ovaj svedok bio životno ugrožen i njegova lična bezbednost je bio njegov, tako da kažem, ključni "lični okidač" da nam se obrati. Postoji još nekoliko svedoka u ovom predmetu čiji su iskazi validni, ali nijedan ne govori o medicinskoj proceduri vađenja organa iz tela zarobljenika. U tome je najveća vrednost ovog iskaza, to je bila važna karika koja je nedostajala u ovoj istrazi, o čemu je govorio i Dik Marti. Drugi svedoci su takođe doprineli da se rasvetli ovaj slučaj, ali su oni bili u poziciji ljudi koji su predstavljali logističku podršku izvršiocima ovih monstruoznih radnji.

Pažljivijem posmatraču ne može promaći to da se objavljivanje informacija o trgovini ljudskim organima na Kosovu ponekad poklapa sa važnim događajima novije kosovske istorije. Tako se izveštaj Dika Martija pojavio samo nekoliko dana posle prvih kosovskih izbora nakon proglašenja nezavisnosti, u decembru 2010, a iskaz zaštićenog svedoka na dan ukidanja nadgledane nezavisnosti. Da li je reč samo o koincidenciji?

Zaista je potpuna slučajnost da se objavljivanje iskaza zaštićenog svedoka poklopi sa datumom ukidanja nadgledane nezavisnosti. Apsolutno nismo imali tu nameru, a inače kad se objavljuju ovakve informacije, za njih, praktično, nikad nije pravo vreme. To je moje lično iskustvo tužioca. Hteli smo već početkom jula da je objavimo, pa iz tehničkih razloga nismo mogli, kasnije su se pojavili i drugi razlozi, ali oni nikako nisu političke prirode.

U novembru prošle godine, glavni tužilac specijalnog istražnog tima EU za ispitivanje navoda o trgovini ljudskim organima na Kosovu, Klint Vilijemson, započeo je istragu u Albaniji. Da li ste upoznati sa rezultatima te istrage i kako ocenjujete njen tok?

Vilijemson je do detalja upoznat sa izjavom zaštićenog svedoka. Očekujem da proveri ovaj iskaz. Mi njemu verujemo i ostvarujemo odličnu saradnju. Izjavu svedoka smo obelodanili, i to samo jedan njen mali deo, jedan procenat onoga što nam je rekao i to onda kada sam procenio da istragu time ni na koji način ne mogu da ugrozim. Javnost nam je i do sada bila jedini saveznik i mi od nje nemamo šta da krijemo.

S druge strane, želimo da na ovaj način podstaknemo istragu. Već imamo iskustva sa zataškavanjem. Na primer, jedva smo došli do UNMIK-ovog izveštaja sa terena iz 2004. – znali smo da postoji, ali kada smo ga zatražili, odgovorili su nam da nemaju ništa. Na neki volšeban način kasnije su ipak pronašli taj izveštaj i mi smo ga preko naših kanala dobili. Reč je o dokumentaciji iz 2005. godine u kojoj se govori o UNMIK-ovoj istrazi o otmicama i zločinima nad srpskim stanovništvom 1999. godine, trgovini ljudskim organima i visokim albanskim zvaničnicima za koje se sumnja da su bili umešani. Bilo je i drugih pokušaja zataškavanja. Materijal koji govori o tome šta je pronađeno u Žutoj kući rutinski je uništen. To se, inače, ne radi kada je reč, pravno rečeno, o "živim predmetima", a Žuta kuća jeste bio "živ predmet", pa je ipak uništen. Naš je cilj da se ovo saznanje ne zataška, a da se izjava ne politizuje niti koristi u bilo koje druge svrhe osim u svrhu istine i pravde.

Kakva je vaša veza sa međunarodnim timom istražitelja, da li su oni dužni da i vama saopštavaju neke rezultate istrage ili samo Savetu bezbednosti UN-a?

Klint Vilijemson ima mandat Evropske unije, koja ga je i postavila za šefa Specijalnog istražnog tima. Mi to uvažavamo. Posebno imajući u vidu dobru saradnju sa Euleksom u predmetima ratnih zločina, koja iz dana u dan kvalitativno i kvantitativno napreduje. Mi smo spremni na saradnju sa svima onima kojima je stalo do istine. Nisu iz Vilijemsonovog tima dužni da nas izveštavaju, osim ako žele da to učine kolegijalno.

Dakle, Vilijemson je u potpunosti upoznat sa iskazom zaštićenog svedoka?

Jeste. Verujem da je on odgovoran tužilac koji će istražiti ovaj slučaj do kraja i spreman sam da mu "predam štafetu", da nastavi istragu sa ovim svedokom, da proveri ove navode i ne samo on već i svi zainteresovani tužioci, a trenutno ih ima u šest zemalja koje se direktno interesuju za ovaj slučaj.

Objavljivanje iskaza zaštićenog svedoka može imati jak efekat u srpskoj javnosti...

Efekat će nesumnjivo biti jak u srpskoj javnosti, ali ja sam se na ovaj način obratio i međunarodnoj javnosti, jer nas iskustvo o kojem sam vam govorio opominje. Već čitam napade na nas, pokušaje devalvacije i diskreditacije svedoka, ali to je nešto na šta smo računali, to su provereni metodi kada nešto želi da se zataška. Da svedok nije kredibilan ne bi bio životno ugrožen, sa tim moramo da računamo svi. Mi podržavamo pregovore i razgovore na najvišem političkom nivou i smatramo da se ovakva, otvorena pitanja, moraju uzimati u obzir i da se na tom nivou mogu najbolje rešiti. Iskustvo Srbije sa Hrvatskom je u tom smislu dragoceno.


 

Dokumenti: Izvod iz izjave svedoka

Zatvorenik je bio poluobučen. Imao je majicu iscepanu od batina, ne znam koje boje, ne sećam se, dole je imao pantalone obične. Zatvorenik nije bio vojnik. Bio je sav modar, dosta pretučen. Bio je Srbin. Nije ništa pričao. Kasnije kad je počeo da vrišti i kuka, pričao je na srpskom pa sam tako znao da je Srbin. Kasnije je molio da mu to ne radimo, pominjao je Boga i da ima porodicu.

Onda su zatvorenika stavili dole, na sto u drugu prostoriju, sa desne strane kada smo ušli unutra, to je bila učionica, a stolovi su bili tri klupe spojene po širini. Odvezali su mu ruke, skinuli mu majicu, i stavili ga tu. Pantalone mu nisu skinuli. Specijalac i još jedan vojnik su ga držali za ruke. Onda su oni pozvali još dvojicu drugih iz vojne policije da zarobljenika drže za noge. A onda su došli lekari.

Onda su me pozvali. D. mi je rekao "priđi ovde" i onda mi je rekao da uzmem skalpel. Kada sam uzeo skalpel rekao mi je: "Sećaš li se šta smo učili, to sad ovde treba da isprobaš." A tu na licu mesta smo oprali ruke sa nekim tečnostima, i ja, i D. i onaj što smo ga zvali "doktor". A. nam je sa tim polivao ruke. Pa smo ruke obrisali gazom, ono što se iscepa u papiru upakovano bele boje. To smo uradili pre nego sam uzeo skalpel, nismo smeli ništa da pipamo pre nego to uradimo, a inače dok smo prali ruke.

Nakon što smo oprali ruke, D. je uzeo još jednu gazu i jednu flašu od oko litar, debelog stakla, providne boje tečnosti, otvorio je i sa tim i gazom je potom oprao grudni koš zatvorenika. Mirisalo je na alkohol. Kako je bio sto, tj. spojena tri stola, ovi su držali zatvorenika za noge i ruke, ja sam prišao sa desne strane zatvorenika, i D. mi je rekao i pokazivao njegovim prstom po grudnom košu zatvorenika gde treba da počnem da sečem. Mene je uhvatila panika. Kada je video zatvoren skalpel, počeo je da vrišti, da kuka, da moli za život. Počeo je da se opire, ali su ga ovi jako držali. On je toliko pre toga bio prebijen da je bio slab i inače kada su ga uveli, nije imao mnogo snage. A bio je svestan i zbog toga što je ovaj zaboravio da ponese "alat", neku injekciju je zaboravio što se ljudi uspavaju, pa je zato najviše i nastala svađa. I zato je ovo rađeno "na živo".

Kada je zatvorenik počeo još jače da kuka i opire se, A. mu je stavio ruku preko usta. Četvorica su ga držala, jako.

Znao sam da je taj zatvorenik, on je bio Srbin, jer ga je A. doveo sa Kosova. Imao je smeđu kosu, bio je mršav. Tog momenta sam se ja, verujte, uplašio isto kao i taj zatvorenik.

Ja sam onda počeo da se tresem, baš da se tresem. Onda mi je ponovio "znaš šta smo učili, šta ti je što se bojiš", uhvatio me za rame, rekao "ne paniči, nije to teško, hajde ovo mora". Da sam rekao da ne mogu ili da neću, to bi bilo neposlušnost komande, streljali bi me. To znam jer su prethodno ubili dvojicu koja nisu htela to da rade, a jedan je ostao ranjen.

Onda, onda mi je rekao D. "ajde počni". I počeo prvi rez, otprilike iznad grkljana na prednjoj strani grudnog koša, D. je svo vreme pričao i tada rekao "pazi da bude precizno". Zatvorenik je, sećam se kada sam ga ubo’ prvi put da rasečem, mrdnuo se jako i jako počeo da urla i vrišti, dozivajući Boga stravičnim kricima. Ja to nekada i sanjam i zlo mi je od toga. Skalpel je bio sa drškom. D. mi je rekao i pokazao koji skalpel da uzmem i rekao kako da ga držim i kako drugu ruku da stavim i kako da vučem rez.

Napravio sam rez od gore, od dušnika-grkljana do kraja rebara, tj. dole do početka stomaka. Tu smo stali, ali dok sam to radio vrištao je jako zatvorenik govoreći "Bože pomozi mi, nemojte to da mi radite", a krv je prskala jako, svi smo bili uprskani u krvi. D. mi je onda rekao da stanem sa rezom. Kada sam to uradio ispod je bila plehura, a to je kao opna. Onda mi je D. rekao da i to presečem, ruke su mu svo vreme bile na telu i u telu zatvorenika, sve vreme je D. uporedo sa mnom bio rukama u i na zatvoreniku. Kada smo rasekli plehuru, rekao mi je da stavim prste pod kožu, a u tom trenutku je zatvorenik već gubio svest ili već možda i bio bez svesti.

D. mi je onda rekao i pokazao kako da sačinim drugi rez. On ide poprečno od prvog reza na donjoj strani, pod rebrima, malo sa strane, a to znači od oko 10 cm, a to je da bi mogao da se posle podigne grudni koš.

Mi smo uzeli nož od bajoneta, rasklopi se i sklopi u makaze. Prethodno je "bačen alkohol" preko tog bajoneta. Ja sam inače bio sav krvav.

Nakon toga sam sa makazama bajoneta počeo da sečem (bajonet-makaze). Zatvorenik se već duže vremena nije pomerao, iako se nije pomerao, bio je držan svo vreme. To nije mnogo jak otpor sečenja rebara bio, nije trebalo nešto posebno jako da se pritiska, jeste trebalo da se stisne, ali ne prejako, jer te bajonet-makaze mogu da preseku i veoma jaku žicu. To kako smo došli do te ideje za presecanje rebara,

Kada smo to završili, kada smo to isekli, onda je D. napravio rezove na gornjem delu grudnog koša ispod vrata levo i desno, i onda je on otvorio grudni koš obema rukama. Sa suprotne stane rebara smo presecali da se ne bi oštetilo srce, tako da sam to i video i ukapirao, kada je D. uhvatio rukama za tu kost u sredini i podigao nagore suprotnu stranu koša sa rebrima, rekao mi je da treba da svežem krvne sudove iznad srca i da ostavim oko 3-5 cm iznad toga.

Imali su najlon kao od udice za pecanje što je, to mi je dodao A. u komadima, već pripremljenim isečenim komadima, da podvežem i vežem čvorovima na po dva mesta na jednom krvnom sudu. Razdaljina između čvorova je više centimetara i između toga se preseca, između čvorova. Ispod sudova se prilazi tako što se kada je D. podigao koš, onaj doktor je držao rukama ispod, ispod srca je gurnuo ruke unutra i pridigao, to je mnogo teško da se izvede i ubaci najlon za podvezivanje i čvorovanje, podvučeš – vežeš na brzinu malo mesta ima za ruke i jako je teško, a na obuci su nam pokazali štipaljke kojima se to inače radi, pa u slučaju da nemaš štipaljke radi se najlonom. Kada sam podvezao sa po dva čvora na jednom krvnom sudu to sve, ja sam presecao između čvorova skalpelom. Lekar to drži i pomaže, a D. drži svo vreme grudni koš. Ja sam potom najgori deo uradio, a to je rukama da izvadim srce, bilo mi je jako gadno i teško to što sam uradio.

A. je već stajao do mene sa kutijom i čekao da izvadim srce, držao je plastičnu kutiju duboku da bih stavio srce u nju. Onda su počeli sa tečnostima da sipaju u tu kutiju, bilo je tri flaše tečnosti koju smo mi sipali unutra. To su tri različite tečnosti. One se sipaju, kako su nam rekli, da se održi svežina srca, da ne propadne.

Unutra u frižideru je bila rupa unutar frižidera, rupa taman za tu kutiju, a plave boje su bile kutijice, plave boje sa ledom u dnu frižidera i bile su unutra kao plastični gumeni elastični držači da se zategne i pričvrsti kutija sa srcem kad se stavi unutra da se kutija ne pomera, da se fiksira.

Nakon toga sam ja otišao da se operem i promenim uniformu. Nisam znao gde mi je glava zbog svega šta sam doživeo.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Tužilaštvo, Karla, Marti

"Hteo bih da preciziram jednu stvar: ovu istragu nije započeo Dik Marti. Tužilaštvo za ratne zločine vodi predistražni postupak u predmetu ‘Trgovina organima’ još od 2008. godine. Međutim, intenzivno počinjemo istragu posle pojave knjige bivše tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte Lov, ja i ratni zločinci, u kojoj smo našli potvrdu naših već postojećih sumnji. Zajedno sa Čakom Sudetićem, poznatim američkim novinarom, ‘istraživačem zločina’, ona je u javnost iznela frapantne indicije da su zarobljenim Srbima, Romima, ali i ‘nelojalnim Albancima’ u zatvorima OVK na severu Albanije vađeni organi da bi se za basnoslovnu zaradu prodavali bogatim kupcima. Dik Marti se u celu priču uključuje tek nakon našeg povratka iz Albanije gde sam pokušao da u direktnom kontaktu sa albanskom tužiteljkom Inom Rama zatražim pomoć u dostavi informacija, dokaza i podataka. Tražio sam od nje da zajednički radimo na rasvetljavanju ovih slučajeva i da ispitamo lokalitete za koje imamo informacije da su masovne grobnice. Tužiteljka Rama nas je profesionalno primila, obećala saradnju, da bi, potom, u avionu na povratku u Beograd, stigla vest da je albansko ministarstvo pravde odbilo da sarađuje. Dika Martija, specijalnog izvestioca Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, obavestili smo o saznanjima do kojih smo došli i on je nastavio svoje istraživanje, sa svojim saradnicima."

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net