foto: reuters

Cene hrane >

Suša, »živa vaga« i veliki igrači

Žetva pšenice je bila vrlo pristojna, suncokret i soja "omanuli" su 20 do 30 odsto, šećerna repa takođe, jedino je kukuruza skoro upola manje od uobičajenog roda, mada za domaće potrebe sasvim dovoljno. Kako god, domaćih ratarskih proizvoda je za prehranu ljudi i stoke dovoljno, jedino je pitanje koliko će šta da košta. A da je đavo odneo šalu već se vidi po cenama mesa

Ko se seća, seća se, ko se ne seća, evo kako je bilo: beše žešća suša, žetva/berba mršava, gorele su šume na sve strane, otkup žitarica ograničavan je opštinskim, regionalnim i republičkim međama, šećer i ulje, doduše i kafa i deterdženti promovisani su u "deficitarne proizvode", meso je bilo skupo kada ga je bilo, ali jeftinije nego što će biti sledećeg dana ako ga bude, beše i restrikcija u snabdevanju električnom energijom, koje će, kao i nestašice nabrojanih proizvoda, potrajati sledeće dve decenije, a inflacija je započela nezadrživi rast – sa 15 na 20 odsto, sa 20 na 30 i tako redom.

Ne može se reći da je baš sve isto, ali liči: zejtina je u prodavnicama sve manje, u nekim megamarketima ga povremeno i nema, dotur šećera, već tradicionalno u vreme "stavljanja" zimnice prigušen je, po medijima se spinuje priča o neminovnoj "korekciji" cena, što će reći poskupljenju osnovnih životnih namirnica: mesa i mesnih prerađevina, što je već oho-ho poskupelo, a kako se najavljuje, biće još skuplje. Isto je i sa mlekom i mlečnim proizvodima, jajima, testeninama... Sve je to, kažu, zbog suše, koja nije lokalna, već globalna pojava, pa je cena žitarica na svetskim berzama u stalnom porastu, a cena žitarica, uz cenu nafte, determinanta je ceni hrane uopšte: zbog toga je hrana u Srbiji poskupela, a poskupeće opet.

Zvuči logično: kad nečega ima malo, mora da bude skuplje. Pitanje je samo šta znači "malo": žetva pšenice je bila vrlo pristojna, suncokret i soja "omanuli" su za reda 20 do 30 odsto, šećerna repa takođe, jedino je kukuruza skoro upola manje od uobičajenog roda, mada za domaće potrebe sasvim dovoljno. Neće ga, istina, biti za izvoz, a Srbija je među deset najvećih izvoznika kukuruza u svetu, što bi moglo da se broji u "dobro", da u stvari nije suprotno: Srbija ima viška kukuruza za izvoz zbog naopake agrarne politike koja favorizuje ratarstvo na uštrb stočarstva, pa je stočarska proizvodnja spala na svega četvrtinu agrarne proizvodnje uopšte. Inače, 50 odsto stočarske proizvodnje je donja granica održivosti: sve ispod toga je "bula".

Da je đavo odneo šalu, vidi se po cenama mesa, ne (samo) zbog toga što je sve skuplje i skuplje, nego što se u maloprodaji cena svinjetine približila cenama junetine, a "živa vaga" svinjetine je i pretekla junetinu, što je znak ozbiljnog poremećaja. Proizvodnja goveđeg mesa, naime, skuplja je od proizvodnje svinjskog, jer turnusi su duži, a prirast manji. Međutim, ponuda goveda za klanje je povećana, pre svega zbog cena stočne hrane: u jeku je pokolj goveda, čak i muzara u punoj laktaciji, čije će se posledice osetiti tek kad bude okončan.

UREDBE, NALOZI, RAZMIŠLJANJA: Kako god, domaćih ratarskih proizvoda je za prehranu ljudi i stoke dovoljno, jedino je pitanje koliko će šta da košta. Recimo, meso: ako je reper berzanska cena žitarica, koštaće mnogo, ama je nejasno kojim povodom je cena žitarica u Čikagu relevantna za ovdašnje cene mesa na primer, kad ona nema nekog značajnijeg uticaja na cene mesa u Americi. Procena je, naime, da će katastrofalni prinos kukuruza u Americi na cene hrane uticati sa svega tri do pet odsto. Nije to bez razloga: svega deset do 15 odsto žitarica prođe kroz berzu, sav ostali promet obavlja se na bazi dugoročnih ugovora: zbog toga u Americi loša žetva ima tako mali uticaj na cenu hrane, dok na one koji svoju proizvodnju nemaju, utiče i te kako, a pritom su finansijski nedovoljno moćni da skole trajne ugovore, pa žitarice kupuju na berzi. Međutim, Srbija je izvoznica hrane: poljoprivreda je, uostalom, jedina privredna grana ove zemlje koja u prekograničnom prometu ostvaruje suficit, ali se ipak cena hleba pravljenog od pšenice koja je u leto plaćena 18 ili 20 dinara, u jesen obračunava prema trenutnoj ceni pšenice negde tamo u svetu, recimo 30 dinara za kilogram. To je, kažu, tržišna privreda. Nije nego.

Da bi se (enormna) poskupljenja predupredila, Vlada Srbije je donela "Uredbu o privremenom kvantitativnom ograničenju izvoza određenih, odnosno upućivanja određene vrste robe" – soje, kukuruza i šećerne repe. Ono "kvantitativno", kao i "ograničenje" u nazivu uredbe nepotrebno je: kvote doduše jesu određene – "nula" tona ove robe može da pređe granicu do 31. decembra ove godine, što će reći da je izvoz do Nove godine zabranjen, a ne ograničen.

Ministar spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija Rasim Ljajić obrazložio je donošenje ovakve uredbe konstatacijom da je cena šećerne repe, suncokreta i soje "dovoljno visoka" i da ratari, uprkos umanjenom prinosu od 20 do 40 odsto "neće štetovati", a da "mi moramo da obezbedimo, kao što su i druge zemlje činile, stabilnost tržišta za ove osnovne namirnice".

Vlada je "radi stimulacije poljoprivredne proizvodnje i ublažavanja posledica velikih suša u Srbiji", naložila Republičkoj direkciji za robne rezerve da "izvrši robnu razmenu" 9,1 milion tona mineralnog đubriva za merkantilnu pšenicu i kukuruz sa "fizičkim licima, nosiocima poljoprivrednih gazdinstava, zemljoradničkim zadrugama i ovlašćenim skladištarima".

U Robnim rezervama, kaže Ljajić, trenutno ima oko 209.000 tona pšenice, što je zadovoljavajuće, kao i oko 79.000 tona kukuruza, s tim da otkup tih žitarica i dalje traje, a Vlada će, najavljuje, da otkupi oko 200.000 tona merkantilnog kukuruza. "Intervenisaćemo sa merkantilnim kukuruzom iz Robnih rezervi, a za uzvrat ćemo tražiti da tu količinu kukuruza vrate isporukom mesa, kako bi se stabilizovala ponuda i cena mesa."

Vlada razmišlja i o interventnom uvozu osnovnih životnih namirnica, nastavlja, pri čemu će taj uvoz biti oslobođen plaćanja carine, ali će ta mera biti doneta kasnije i zavisiće od situacije na tržištu, ali da "ta mera još nije doneta, a na spisku je od 15 mera koje će predložiti resorno ministarstvo".

Kako je Ljajić objasnio, te odluke Vlada donosi sa ciljem da obezbedi snabdevenost tržišta jestivim uljem i šećerom i pristupačnost cena prehrambenih proizvoda za sve potrošače, da je sve usmereno ka stabilnosti cena mleka, mesa, šećera, ulja i brašna, kao i odluka da do kraja godine ostane na snazi i Uredba o ograničenju marži.

DVOSTRUKI ARŠINI: Sve ove odluke Vlade, naročito pomenutu uredbu, onu o ograničenju izvoza, ratari su dočekali s negodovanjem: kažu da je to protivno tržišnoj privredi, da je reč o flagrantnom kršenju CEFTA sporazuma, da Vlada štiti monopoliste, "a svi znamo ko su monopolisti", te da će sva šteta od suše da se prevali preko njihovih leđa.

Zanimljivo je to pozivanje na tržišnu ekonomiju: kad je cena na Budimpeštanskoj ili Pariskoj berzi niža od one na koju računaju, onda ta cena nije reper, jer "njihove evropske kolege" imaju "tri puta veće subvencije", pa shodno tome mogu robu "jeftinije da daju", kad je viša od one koja se ovde nudi, onda jeste reper, a trebalo bi da bude i veća iz onog istog "subvencijalnog" razloga, nije im teško da blokiraju puteve da bi iznudili 100 evra po hektaru samo zato što taj hektar poseduju, bez obzira na to da li na njemu nešto i seju, jer "tako je u Evropu kojoj težimo", dizel gorivo po povlašćenoj ceni je neodgovarajuće, a i malo ga je, đubrivo koje se nudi u kompenzaciji ne valja... Ali valja da se nadoknadi šteta od suše, da se uplati 100 evra za svaki posedovani hektar, a da pritom cena proizvoda bude viša od one koja se nudi, kolika god da jeste.

Malo od svega navedenog pije vodu: Uredbom o kojoj je reč izvoz kukuruza nije ograničen, sistem subvencionisanja poljoprivredne proizvodne u EU nije "traka hektar – traka pare", gorivo nije regresirano, svi plaćaju PDV, a eventualnu štetu od suše/grada/poplave pokriva osiguranje koje se prethodno uplati. Uostalom, kako Zemljoradnička zadruga Poljokop, iz Lalića kod Odžaka bez dinara subvencija ostvaruje profit, isplaćuje redovno zarade zaposlenima i namiruje sve poreze i doprinose? Prosto: ne kukaju i ne blokiraju puteve, nego rade.

IPAK: Nije tajna da su donošenje Uredbe inicirali "veliki igrači" – prerađivači šećerne repe, suncokreta, soje... Prosto, žetva jeste slabija, jedva da se kapaciteti popune, a reč je o stabilno profitabilnom poslu: kako je u komšiluku još teže i radi su da plate više nego ovi ovde, zabrana izvoza je "ko kec na jedanaest".

Recimo, iako su joj kvote za izvoz šećera u Evropsku uniju bitno smanjene, pa je jedna šećerana, od ukupno tri, prestala sa radom, Hrvatska i dalje nema dovoljno svojih sirovina da "nahrani" preostale kapacitete: nema dovoljno ni kad je godina "dobra" – godinama unazad šećerna repa iz Srbije se izvozi u Hrvatsku, a sad još ova suša... Budući da je cena šećera u Evropskoj uniji fiksirana, pitanje je kako se hrvatskim šećeranama isplati da šećernu repu plaćaju više od domaćih šećerana, a da ga izvoze po istoj ceni kao i ove naše.

Zabrana izvoza šećerne repe slobodno može da se čita kao zabrana izvoza u Hrvatsku. Šećerna repa, neka bude rečeno, na berzama se ne kotira, niti je roba kojom se trguje "preko mora", kao što se trguje zrnevljem – pšenicom, kukuruzom, sojom, a hrvatske šećerane su odmah tu, koliko da se Dunav pređe.

Slično je i sa suncokretom: Srbija ima respektabilnu proizvodnju suncokreta, prerađivačke kapacitete koji daleko premašuju domaće potrebe, pogotovo otkad je proradila uljara u Šidu, izvoz ulja je, šta više, podržan subvencijama, a ove godine suncokreta je knap. Pritom, maloprodajna cena ulja u Srbiji je viša nego drugde u Evropi, za razliku od šećera, čija je cena, neka i to bude rečeno, bar za sada najniža u toj istoj Evropi.

Inače, Hrvatska je primer kuda vode visoke subvencije: u njihovom slučaju 300 evra "po hektaru" svima koji zemlju poseduju, a ratari su: Slavonija, nekada najbogatija regija u Jugoslaviji danas je najsiromašnija u Hrvatskoj, a ukupna poljoprivredna proizvodnja zadovoljava tek 40 odsto domaćih potreba.

SLUČAJ "SOJA": Od 2004. godine uzgoj genetski modifikovane soje u komercijalne svrhe izrikom je zabranjen: prosto – ne može. Ta zabrana, od kako je stupila na snagu, više je puta osporavana, ali je ipak opstala. I to je dobro: proizvodnja nemodifikovane soje je malo skuplja od one modifikovane, mora malo više da se radi, ali je njena cena veća nego ove druge, onoliko koliko je kupac spreman da plati. Kako je Srbija mala zemlja i ima ograničene zemljišne resurse, više se isplati malo više da se radi, ali i da se vajdi. Pitanje je samo ko vajdi: na berzama se kotira soja, bez obzira na to da li je ili nije genetski modifikovana, ona viša cena se postiže u direktnoj trgovini, a Soja-protein je nadaleko poznata kompanija po kvalitetu svojih proizvoda, po vrhunskoj tehnologiji i uopšte uzev.

U nedelji koja je prethodila donošenju Uredbe, ovu kompaniju pohodile su mnoge delegacije raznih nivoa – opštinskog, pokrajinskog, republičkog. Sa svakog prijema odaslata je po neka poruka: da je ova kompanija veća od trenutnih proizvodnih sposobnosti domaćih ratara – usput je u pogon pušten i novi prerađivački kapacitet vredan već koliko desetina miliona evra, da će zbog toga morati da se okrene uvozu, ali da ne brinemo, jer obezbeđen je uvoz garantovano genetski nemodifikovane soje. Istom prigodom, od vlasti je potvrđeno da bilo kakav kontakt sa GMO sojom, bila ona zrno ili sačma, ne dolazi u obzir. To što je izvoz soje ograničen/zabranjen i nije od neke važnosti, ali ovo sa uvozom jeste, sa uvozom sačme.

Naime, Srbija je jedina zemlja na svetu u kojoj je sojina sačma, inače nusproizvod prerade soje, skuplja od same soje. To bi, otprilike, bilo kao kad bi surutka bila skuplja od mleka, mekinje od pšenice, piljevina od rezane građe.

Apsurdno, ali je tako. Sojina sačma je, inače, stočna hrana, nezamenljiva je u modernom stočarstvu, važnija od kukuruza, ali je "evropske kolege" naših stočara kupuju znatno jeftinije, jer je sačma od genetski modifikovane soje, dok je ova domaća sojina sačma genetski nemodifikovana, a to je jako važno: tobož, ako se stoka hrani genetski modifikovanom hranom, to može da ima ozbiljne posledice po zdravlje stanovništva – svih nas.

Da li će "kilo mesa" koštati "kilo dinara", kako se najavljuje, teško je reći: ako ne bude domaćeg mesa, kao što je očigledno da ga neće biti, biće uvoznog, koje je i inače jeftinije, jer proizvodnja je jeftinija, a to što je to meso dok je bilo živo jelo genetski modifikovanu hranu, nije više od značaja. Značajno je da ova domaća soja ima sigurnog kupca.

Uzgred, po evropskim propisima meso koje je zamrznuto duže od šest meseci nije više za ljudsku upotrebu, a kod nas je taj period dvostruko veći, a cena će mu biti, sva je prilika, naspram domaće "žive vage".

Guvernerka Narodne banke Jorgovanka Tabaković najavila je da će inflacija ove godine biti veća od projektovane, ali da ne brinemo: ne mnogo veća od deset odsto.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net