foto: tv fonet

Portret savremenika – Vuk Jeremić (ceo tekst) >

Usiljeni marš do Ist Rivera

Bilo bi nepošteno reći kako Jeremić baš ništa nije uradio, ali bi isto tako bilo netačno oceniti njegov rad kao posebno produktivan. No, kako to kod naših političara obično biva, ovaj utisak u potpunoj je koliziji s duhom i tonom Jeremićevih javnih nastupa, posebno u poslednje vreme. Neke od njih mogu da se svrstaju u laži, neke u frazetine koje ništa ne znače, a neke naprosto u besmislice

Kažu pametni ljudi da pravu mudrost ne određuje ono što ćeš reći, već ono što ćeš da oćutiš. Ako je to tačno, slobodno se može zaključiti da bivšeg ministra inostranih poslova Vuka Jeremića mudrost nije ni očešala. Jedino o čemu je u poslednjih nekoliko meseci rešio da ćuti, a što je svakako zavredilo bar neku reč, jeste stan od skoro dvesta kvadrata na Vračaru koji nije prijavio u svojoj imovinskoj karti. O svemu ostalom se bivši ministar, nažalost, oglasio.

Zahvaljujući toj činjenici, javnost u Srbiji lako je mogla da zaključi kako je Tomislav Nikolić, upravo zahvaljujući Jeremiću, dobio VIP status u skupštini UN-a; da je značaj jednog mosta u Beogradu isti, možda čak i manji, od značaja trenutne Jeremićev fotelje; da drugovi demokrate – kojoj god opciji pripadali – uvek mogu da računaju na svog (nekadašnjeg?) stranačkog kolegu... Konačno, upravo zahvaljujući Jeremićevom antitalentu za držanje jezika za zubima, saznali smo i kako će njegova plata za predsedavanje Generalnoj skupštini UN-a biti u rangu standardnih primanja srpskih diplomata. Neke od ovih izjava mogu da se svrstaju u laži, neke u frazetine koje ništa ne znače, a neke naprosto u besmislice.

HVALA, VUČE: Od juna, kada je većinom glasova delegata Generalne skupštine UN-a izabran da predsedava toj instituciji sledećih godinu dana, Vuk Jeremić imao je više političkih proklizavanja nego tokom čitavog svog ministarskog mandata. Poslednje u nizu jeste tvrdnja da je zasluga srpske diplomatije, tj. njegova lično, to što će predsednik Srbije na predstojećem zasedanju GS UN 25. septembra biti treći govornik, odmah posle predsednika Brazila i Baraka Obame."To pokazuje koliki je međunarodni ugled Srbije nakon što je dobijeno predsedavanje Generalnom skupštinom UN-a. Redosled govornika u debati od 3. do 193. mesta pitanje je prethodnih diplomatskih pregovora i Srbija je u tome, kao što se vidi, bila uspešna", objasnio je Jeremić u izjavi za RTS.

Ta uistinu idilična storija pokvarena je, međutim, skoro istog trenutka kada je utvrđeno da redosled govornika nije rezultat nikakve diplomatske aktivnosti, već uobičajenog protokola: kao predsedniku države iz koje dolazi predsedavajući Skupštine, Nikoliću je treća pozicija na listi govornika zapravo bila unapred garantovana, kao što je bio slučaj i sa nizom govornika pre njega. Jedino pitanje koje se postavlja jeste zašto je Vuk Jeremić lagao? Ako je mislio da ga niko neće "provaliti", što je pretpostavka u potpunosti lišena inteligencije, šta je zapravo smatrao da će dobiti? Ili je naprosto lagao tek tako, da ispadne bolji i veći u sopstvenim i u očima građana Srbije?

Kako god da okrenemo, čini se da mu taj potez zaista nije bio neophodan i da se – uprkos visokoj poziciju koju trenutno obavlja – poneo politički neiskusnije nego šef mesne zajednice u nekom podavalskom selu.

nastavak

POGLED NA BOSFOR: Skandal koji je građane Srbije mnogo više zaboleo izbio je na samom početku novog Jeremićevog angažmana – baš u vreme formiranja nove vlade – kada je obznanjeno da je za troškove njegove kancelarije u Njujorku zatraženo sedam i po miliona evra budžetskog novca. Danima su mediji objavljivali računice i poređenja, danima se nešto tvrdilo i demantovalo, da bi konačno bilo odlučeno da troškovi budu znatno manji – jedan i po milion evra. U međuvremenu, novoimenovani predsednik GS UN-a uglavnom je objašnjavao značaj svoje funkcije i više puta tvrdio kako će mu plata biti nešto viša od pet hiljada dolara. Ipak, vrlo brzo je utvrđeno kako je i ovaj put lagao: plata će mu biti deset hiljada dolara, a stan u kojem će živeti građani Srbije plaćaće čak petnaest hiljada dolara. Iako niko ne spori značaj funkcije koju Jeremić zauzima i činjenicu da je ovoj nesretnoj državi zaista neophodan svaki koračić ka popravljanju međunarodnog imidža, otvoreno laganje o plati i stan čija je renta duplo veća od drugih luksuznih renti na Menhetnu opet su nešto što Jeremiću zaista nije bilo neophodno. No, i to bi nekako moglo da se proguta da je mlađani predsednik pokušao da se ponaša iole racionalno. Umesto da se "pokrije ušima i ćuti" dok se čitava stvar ne slegne, on je tim povodom ušao u klinč s Draganom Đilasom, koji je na zatvorenom sastanku vrha DS-a izrazio skepsu u svrsishodnost Jeremićevog njujorškog budžeta. Jeremić se, naravno, momentalno oglasio: "Neki mediji su pisali da će predsedavanje Generalnom skupštinom UN-a Srbiju koštati sedam i po miliona evra! Čak i da je to tačno, to bi značilo da bi narednih 60 godina Srbija mogla da predsedava UN-u za cenu mosta preko Ade, da naglasim, bez pristupnih saobraćajnica". Bes, sujeta i loša ironija kojima je ova izjava obilovala nisu, naravno, nimalo urušili ugled Jeremićeve mete – gradonačelnik Beograda iskusan u mudrom ćutanju nije se oglasio, niti pokušavao da se pravda i brani od vrlo nesuvisle optužbe, a negativni poeni za opšti utisak otišli su na Jeremićevu stranu.

Isto negativno brojanje bivši ministar zabeležio je i u pričama koje nisu imale veze s Njujorkom. U trenutku dok se Srbija još bavila kvadraturom njegovog američkog boravišta, otkriveno je da sličan luksuz Jeremić očekuje kako na kraćim putovanjima tako i u Beogradu. "Kurir" je, naime, objavio da je tokom boravka u Istanbulu, na samitu Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju, on prenoćio u apartmanu za koji su građani Srbije platili 1200 evra (što je cena za jednu noć). U čitavoj stvari najgore je to što u dotičnom hotelu postoje i apartmani koji su mnogo jeftiniji, ali je eks ministar "imao izričitu želju da ima sobu s pogledom na Bosfor, što je duplo skuplje".

Posle toga, nikoga verovatno nije začudila ni iznenadila informacija o tome da su Vuk Jeremić i njegova supruga kupili stan vredan pola miliona evra, za koji rata kredita iznosi skoro dve hiljade evra mesečno. Iznenađenje je ipak predstavljala činjenica da je Jeremić eksplicitno odbio da odgovori na pitanje zašto taj stan nije prijavio kao svoju imovinu po odlasku s funkcije. Mada, posle svega, možda su reči zaista postale suvišne.

STAIRWAY TO HEAVEN: Sve gorenavedene priče lako bi mogle da dovedu do zaključka o tome da je bivši ministar pomalo izgubio kontakt s realnošću i zaboravio koga, kako i zašto zapravo predstavlja. Iako su od te boljke obolevale i mnoge njegove kolege, "bolest" Vuka Jeremića ipak predstavlja razočaranje, jer se od njega očekivalo ako ne nešto bolje, a ono makar nešto više. Jer, za razliku od većine svojih kolega koje je vlast strefila nenadano, malo pošto su se dokotrljali na asfalt, Jeremić je za vlast bio pripreman praktično od malih nogu. S majčine strane, Jeremić je potomak čuvene porodice Pozderac, koja je dala mnoge političare – to mu je dalo neophodni "pedigre". Otac mu je pak Mihajlo Miša Jeremić, direktor Jugopetrola tokom devedesetih – što mu je obezbedilo "materijalnu bazu" za uspešnu karijeru. Zahvaljujući svemu tome, život Vuka Jeremića umnogome se razlikovao od života njegovih vršnjaka rođenih sedamdeset-i-neke, koji su mladost proarčili u redovima, u bedi, na demonstracijama, u ratovima. Posle Prve beogradske gimnazije (gde mu je psihologiju predavao Boris Tadić), studirao je Teorijsku fiziku na Kembridžu, a magistrirao Državnu administraciju na Harvardu. Do 2000, kada ga je Tadić kao ministar telekomunikacija pozvao za savetnika, radio je u Londonu kao finansijski analitičar, a bio je i finansijski menadžer organizacije srpskih studenata u inostranstvu.

Posle povratka u Srbiju, bilo je samo pitanje trenutka kada će se Kembridž i Harvard konačno isplatiti, a pomenuti pedigre iskazati. Tadićev savetnik ostao je i pošto je ovaj postao ministar odbrane SCG, ali i nakon što se uselio u predsednički kabinet 2004. S mesta savetnika za međunarodne odnose i šefa spoljnopolitičkog tima predsednika Srbije, preseliće se 2007. direktno u Vladu, i to onu koju je vodio Vojislav Koštunica. Na poziciji šefa diplomatije ostaće do 2012, kada se preselio u fotelju predsednika Generalne skupštine UN-a.

Nezahvalno je procenjivati učinak Vuka Jeremića na mestu šefa diplomatije, jer je s ove kratke vremenske distance utisak u najmanju ruku ambivalentan. S jedne strane, Jeremić je zaista bio ministar kojeg građani Srbije nisu morali da se stide – što je, imajući u vidu kakvi su nas vodili i kakvi nas vode, prilično dostignuće. Mlad, besprekorno doteran, Jeremić engleski govori bolje od većine onih kojima je to maternji jezik, dok je u domenu diplomatskih manira jaka konkurencija čak i onima koji su u diplomatiji proveli poslednjih pola veka. Takođe, tokom čitavog njegovog mandata, bilo je jasno da se Jeremić i te kako trudi da radi svoj posao: njegova aktivnost bila je označavana kao "diplomatija na steroidima", a u medijima su se često pojavljivale računice o broju kilometara koje je prešao i broju zemalja koje je obišao. Analitičarima, baš kao i običnim smrtnicima, imponovalo je što se taj i takav ministar ipak ne libi da lupi šakom o sto i da izgovori ono što prosečan birač misli: u tom smislu, pamti se da je usred Zagreba optužio Hrvatsku za etničko čišćenje tokom akcije "Oluja", kao i da je rekao kako bi između ulaska u EU i Kosova uvek birao Kosovo.

S druge strane, međutim, čini se da je aktivnost Vuka Jeremića doprinela vidnom napretku jedino njegove karijere – posle pet godina ministrovanja, on je otputovao u Njujork, a njegov resor ne izgleda nešto mnogo bolje nego kada ga je preuzeo. Činjenica je da su Kosovo priznale skoro sve države sveta, a i onih nekoliko koje to još nisu učinile, tako su postupile ne zbog naše diplomatije, već isključivo zbog svojih interesa – u prevodu, to ne bi učinile čak i da nije bilo Jeremića. Činjenica je isto tako da bivši ministar svojim delovanjem nije nimalo uticao na popravljanje odnosa u regionu, kao i da je njegovo delovanje u Briselu bilo u najmanju ruku problematično. Što se regiona tiče, reklo bi se da je Boris Tadić tu učinio mnogo više i da je ponekad morao da "vadi fleke" koje su ostale posle Jeremićevih izjava. Ni u domenu evropskih integracija Jeremićeve zasluge nisu bogzna kakve – istine radi, trebalo bi ipak naglasiti kako su njegova prepucavanja s evropskim funkcionerima bila daleko kulitivisanija nego ona čiji je akter Ivica Dačić. Od raznih rezolucija koje je Jeremić pokretao i procesa pred Međunarodnim sudom za koje se silno zalagao, takođe nismo videli neke veće vajde. Ono malo pozitivnih poena koje je Srbija dobila na međunarodnom planu – što se pre svega odnosi na hapšenja haških optuženika – nije spadalo u domen aktivnosti Vuka Jeremića.

Kad se sve sabere i oduzme, bilo bi nepošteno reći kako Jeremić baš ništa nije uradio, ali bi isto tako bilo netačno oceniti njegov rad kao posebno produktivan. No, kako to kod naših političara obično biva, ovaj utisak u potpunoj je koliziji s duhom i tonom Jeremićevih javnih nastupa, posebno u poslednje vreme. Iako mu samouverenosti nikada nije manjkalo, bivši ministar je posle imenovanja na novu funkciju tu svoju osobinu učinio još očiglednijom i danas je teško okarakterisati ga bilo kako osim kao arogantnog.

PRIJATELJI: Jedno od važnih pitanja u vezi s Jeremićem jeste i ono koje se tiče njegovog trenutnog statusa u Demokratskoj stranci. Poznato je odranije da u redovima demokrata nije bio baš najomiljeniji čak ni u vreme svog najvećeg sjaja i slave, pa je 2010. čak i izgubio u trci za potpredsednika stranke. U najaktuelnijim sukobima unutar Demokratske stranke, odsustvo Vuka Jeremića je, dramskim jezikom rečeno, gotovo "opipljivo". Imenom ga niko ne pominje, što i nije čudo (niko nikog tu imenom ne pominje, svi egzistiraju samo u formi poetskih figura ili ličnosti iz bajki i basni), ali teško ga je detektovati čak i u monolozima o bezimenim krivcima za ovu ili onu stvar.

Sam Jeremić nije ni pokušao da bira strane u sukobu, već je diplomatski izjavio da neće napustiti stranku. "Nisam čovek koji bi napustio svoja opredeljenja i svoje okruženje kako vetar duva. Moji prijatelji će moći na mene da računaju i u budućnosti", izjavio je, ne objašnjavajući pritom ko bi ti prijatelji zapravo mogli da budu. Ipak, zdrav razum i prosta računica upućuju na zaključak da ih u ovom trenutku i nema baš mnogo, pošto je Jeremiću pošlo za rukom da se i pre otvaranja najoštrijeg sukoba zavadi s obe frakcije. Odnosi s Borisom Tadićem odavno su zahladneli: delom verovatno zbog čestih Jeremićevih "izletanja" za koje je Tadić morao da se izvinjava, ali sigurno i zbog otvorenog sukoba bivšeg ministra sa pregovaračem za Kosovo Borkom Stefanovićem. Što se tiče Dragana Đilasa, javna je tajna da s njim nikada i nije bio u ljubavi, pa je već pomenuto prepucavanje u vezi s troškovima njujorške kancelarije samo dodatno zaoštrilo sukob.

Ono što je u ovom trenutku skoro potpuno izvesno jeste da Vuka Jeremića, takvog kakvog ga je bog dao, verovatno nije ni briga šta će se s demokratama dalje događati. On i ljudi koji su ga stvorili, sada je potpuno jasno, krenuli su drugačijim putevima. Dok se oni budu verbalno tukli, puneći novine sočnim tračevima i gadostima, budućnost Vuka Jeremića izgleda mnogo svetlija. Dokazano praktičan i pragmatičan, uporan i vredan, sklon da slaže kad ustreba, spreman na istinu ako od nje ima vajde, bivši ministar će svoju bogatu karijeru sigurno nastaviti negde u belom svetu.

Za debele pare i s prozorima okrenutim ka nekom zgodnom pejzažu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

foto: stanislav milojković

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net