GOLI OTOK: Simbol jednog doba

Kultura sećanja – Sudbina Podunavskih Švaba i informbiroovaca (ceo tekst) >

Pa, znate kako je, ubijalo se

U Vajmaru je u organizaciji Memorijalnog centra "Buhenvald", a u saradnji sa moskovskom institucijom Memorijal, otvorena izložba "Gulag – tragovi i svedočanstva 1929–1956" o logorima u Sovjetskom Savezu za vreme Staljinove vladavine, kroz koje je prošlo oko 20 miliona zatvorenika. Memorijalni centar "Buhenvald" je sebi stavio u zadatak da, osim istraživanja užasa nacizma, proučava i pojave makar i samo donekle slične onome što se događalo u nacističkoj Nemačkoj. U okviru pratećih priredbi o logorima u bivšoj Jugoslaviji, o "logorisanju" Podunavskih Švaba i o "administrativnom upućivanju na društveno korisni rad" na Golom otoku, o tome kako je Mirko Tepavac zgrožen stanjem i "robovlasničkim" odnosima koje je zatekao celo rukovodstvo jednog logora u kome su bili zatvoreni Nemci poslao na Sremski front, govorio je Ivan Ivanji. Taj govor prenosimo u celosti

Izložba o sovjetskim zatvoreničkim logorima, poznatim kao "Arhipelag Gulag", navela me je na razmišljanje o zbivanjima koje sam doživeo u svojoj zemlji, u bivšoj Jugoslaviji. Nisam u stanju da održim predavanje zasnovano na naučnim činjenicama i hteo bih da konstatujem da nam još uvek nedostaje ozbiljno istraživanje o tome kako su u Jugoslaviji funkcionisali logori za interniranje. Zbog toga molim da se moje reči shvate samo kao lični prilog diskusiji.

O oba oblika prinudnog smeštaja određenih grupa pod okolnostima koje podsećaju na koncentracione logore, postoji više od stotinu knjiga, pre svega izveštaja samih žrtava iz njihove perspektive. To znači da u zemljama nastalim na tlu bivše Jugoslavije više nije reč o tabu temi. Problem je, međutim, u nedostatku naučnih radova, a mnogi dokumenti ili još tavore u nepristupačnim arhivima organizacija koje su nasledile bivšu jugoslovensku tajnu službu UDBA, pre nje OZNA, ili su čak uništeni.

Hteo bih da govorim o dve teme: o "logorisanju" – to je reč, koju su koristile tadašnje vlasti – građana koji su se nacionalno obeležavali kao Nemci, govorilo se da su Volksdeutsche (nacionalni Nemci), a koristio se i termin "podunavske Švabe"; i o "administrativnom upućivanju na društveno korisni rad" – što je takođe tadašnje zvanično opisivanje slanja ubeđenih ili tobožnjih pristalica Staljina na Goli otok na Jadranskom moru.

Ja sam lično umešan zbog toga što sam preživeo nacističke koncentracione logore i što sam živeo u Jugoslaviji i znao za sudbinu podunavskih Švaba i postojanje Golog otoka.

Sudbinu Podunavskih Švaba sam pre nekoliko decenija istraživao veoma prilježno. Na osnovu toga mi je emitovan fičer na nemačkoj radio-stanici WDR januara 1990. godine, tada sam objavio i mini seriju u NIN-u, a bitne delove ugradio sam u svoj roman Guvernanta. Prednost pri radu bila mi je sopstvena prošlost koja je doprinela tome da sagovornici imaju poverenja u mene kada bi se radilo o nekim njihovim problematičnim postupcima.

O Golom otoku sam za ovu priliku pregledao podatke koji stoje na raspolaganju, a uplešću i lične doživljaje, jer mislim da su zanimljivi, možda tipični, pa zbog toga mogu da budu kamenčići velikog mozaika koji nedostaje.

KO JE BEŽAO, A KO JE OSTAO: Što se tiče Nemaca, istražujem pre svega događaje u svom zavičaju, Banatu, jer je većina njih živela baš tu, a tu je izgrađena i većina logora za njih. Mere protiv jugoslovenskih državljana nemačke nacionalnosti koje su u jesen 1944. godine preduzele pobedonosne partizanske jedinice obrazložene su nedelima koje su protiv Jevreja, Srba i Roma počinili pre svega pripadnici esesovske divizije Prinz Eugen. Mladi muškarci nemačkog porekla bez državljanstva Hitlerove nemačke imperije nisu mogli da služe u nemačkoj redovnoj vojsci Vermahtu, pa su bili prinuđeni da se "dobrovoljno" prijave u esesovske jedinice.

Nemačka glavna komanda za bezbednost RSHA leta 1944. bila je svesna situacije. Približavale su se sovjetske jedinice sa istoka i partizanske sa juga, pa je Hitler izdao uputstvo da Nemci napuste "teritorije kojima prete bande", mislio je na Rumuniju i Jugoslaviju. Pokrenuli su se karavani izbeglice. Ko bi tako pobegao sa nemačkog stanovišta nije bio dezerter, naprotiv, slušao je naređenja. Može da se pođe od toga da su oni Nemci, koji su svojom voljom ostali u zemlji, bili uvereni da su nevini. Pripadnici gestapoa, nemačke policije i službenici okupacionih vlasti su sa svojim porodicama pobegli pre nego što će stići oslobodioci.

Banat je oslobođen oktobra 1944. godine. Nemci su ubijani na ulicama. Sasvim prosto: u delovima naselja pretežno naseljenim Nemcima muškarci su izvedeni iz kuća i streljani na licu mesta. Naročito grozan incident se dogodio sa dvojicom braće u mom rodnom gradu, Zrenjaninu. Stariji, po zanimanju advokat, ilegalno je sarađivao sa oslobodilačkim pokretom, ali je posle ulaska oslobodilaca u grad ubijen pre nego što je se našao neko ko bi to mogao da potvrdi. Mlađi brat, profesor nemačkog jezika u gimnaziji, za vreme okupacije visoki službenik gestapoa, blagovremeno je pobegao i ostao živ.

Razgovarao sam sa nekim vođama grupa koje su ubijale Nemce koje su zatekle na oslobođenim teritorijama. Nisu bili svesni nikakve krivice, svoje postupke smatrali su opravdanim. Jedan razgovor navešću doslovno. Diktafon sam stavio na sto. Moj sagovornik se za trenutak trgnuo, ali je ipak bi spreman da govori. Čitavo vreme okupacije je ilegalno zaista junački radio protiv okupacionih jedinica, rizikovao svoj život za pobedu, posle je predvodio jedno manje odeljenje. Govorio je sa onim razvučenim, lalinskim dijalektom.

"Pa, znate kako je, ubijalo se. Nema tu šta. Ako je tu bio neki bivši nemački vojnik, koji se ranjen vratio kući kao nesposoban, pa postao nešto u svom selu... Dabome!"

Hteo sam da saznam više od toga:

"Ko je streljao? Naši?"

"Naša vojska."

"Da li su neki momci određivani da to rade?"

"Niko nije rekao da neće."

"Nikad niko nije rekao da ne želi da učestvuje u streljanjima?"

"Nije."

Da sam tada bio nekoliko godina stariji, a već se vratio iz koncentracionog logora... Da li bih učestvovao u pogubljenjima? Možda ih čak i naređivao? Kako da se zakunem da ne bih?

INTERNACIJA NEMACA, ISELJAVANJE MAĐARA: Pisani dokument o odluci da se nemački civili prebace u logore do sada nije pronađen. Ili leži zatrpan u nekom od tajnih arhiva, ili je uništen, ili nikada nije ni postojao. U ono vreme neke odluke donosile su se i prenosile usmeno.

Meni je tadašnji zamenik vojnog komandanta Banata, Toma Granfil, posle neko vreme i ministar privrede Jugoslavije, rekao da su u Bečkereku, današnjem Zrenjaninu, oktobra 1944. godine bila okupljena rukovodstva KPJ i nove države. Iz Beograda je došao član Politbiroa Ivan Milutinović i preneo da se u Banatu i Bačkoj svi Nemci interniraju u logore, a u Bačkoj takođe i Mađari. Posle nedelju dana direktiva je promenjena: Mađare ne treba internirati, ali ih iseliti iz dva sela u Bačkoj u kojima su počinjena masovna ubistva nad Srbima.

Izvestan broj mlađih, snažnijih osoba nemačkog porekla, prebačen je na prinudni rad u Sovjetski Savez. Njihova sudbina ovde nije moja tema.

Nemci su na osnovu usmenog naređenje iz Beograda prebačeni u posebno izabrana sela i sabijani u postojeće kuće. Spolja se ta sela nipočemu ne mogu uporediti sa logorima, kako ih obično zamišljamo: nije bilo bodljikave žice, nije bilo stražarskih kula, nikakvih baraka, stražari su proizvoljno patrolirali oko i kroz naselja. Bekstvo je bilo moguće. Pomoću novca se moglo preći preko mađarske granice. "Ulogorisane" žrtve bile su starci, žene i deca, mnogi od njih su pomrli od gladi, bolesti i nehigijenskih uslova.

O toj temi postoji na stotinu knjiga onih kojih se sve to ticalo, proučio sam ih desetak, ali intervjuisao i brojne žrtve i Srbe koji su na različitim pozicijama bili nadležni ili imali uvida u sve što se događa. Tadašnji organizacioni sekretar KP Vojvodine, docniji ministar spoljnih poslova Mirko Tepavac, rekao mi je da je samo jednom posetio takav logor:

"Bilo je strašno. Celo rukovodstvo sam smesta oterao na Sremski front, jer su se ponašali kao robovlasnici..." Valja napomenuti da su u toku zime 1944/45. na zapadu Jugoslavije još vođene teške borbe.

SLUČAJ GOSPOĐE JOST: U sobama seljačkih kuća od dvadesetak kvadratnih metara nabijano je do trideset osoba. Starci, žene i deca su zbog najmanjih prekršaja prebijani, ponekad ubijani. Od brojnih izjava citiraću gospođu Eleanoru Jost, koja je kao dete bila u logorima Gakovo i Molidorf u Banatu, a posle dosta godina radila u Ambasadi Savezne Republike Nemačke u Beogradu:

"Bila sam u logoru za nesposobne za rad među decom isuviše mladom za poljske radove. Pa šta činiti? Kao dete sam se nekako zabavljala sa drugom decom. Hranu smo dobijali svakih 4 – 5 dana. Pa je došao novembar 1945. Tada su počele epidemije sa prolivima, pa malarija, pa skorbut... Nije bilo dozvoljeno da ložimo. Nije ni imalo čime da se loži, nismo smeli da lomimo tarabe, a redovno je prolazio i komandant logora da proveri da li se negde potajno loži, pa je tukao ili čak streljao ljude... A takozvano groblje... to je bilo močvarno područje. Podzemna voda se polako dizala, a leševe smo zavijali u ćebad ili krpe. Dok ih ne bismo sahranili. A pacovi, koji su takođe bili gladni, dotle su ih nagrizli. Pa je ponekad nedostajala ruka ili noga, a najgore bilo je što su u snu napadali i žive... Toga sam se najviše bojala. Da nas ne ugrize neki pacov... Pa jeste, pacova se bojim još i danas. Videla sam devojčicu mojih godina, Barbaru, ona je jako lepo pevala, pa je već ležala uvijena i nedostajali su joj prsti na nogama i videli su se patrljci..."

Gospođa Jost je sa svojom majkom oslobođena 1948. godine. Zapravo je njena tetka, verovatno udata za Srbina ili Mađara, dobila dozvolu da ih poseti i donela im zimski kaput u kome je bilo ušiveno nekoliko dukata. Time su mogli da potkupe stražare i da preko Mađarske dospeju u Nemačku. Bekstva te vrste organizovale su bande mladih ljudi verovatno u dosluhu sa vlastima.

Gospođa Jost je tvrdila da je po njenoj proceni u ta dva logora od 7500 dece ostalo živo oko 1500. To iskustvo valja pomnožiti sa bezbroj konkretnih slučajeva.

nastavak

PRAVILNA I NORMALNA REAKCIJA: Ja, koji sam bio u Aušvicu, ostavljam da lebdi u vazduhu da li je gore za nekoliko minuta biti ugušen u plinu ili postepeno umirati od gladi, bolesti, beznadežnosti i na kraju nagrizan od pacova. Vodeće ličnosti Jugoslavije, sa kojima sam ja razgovarao krajem osamdesetih godina prošlog veka, uopšte nisu shvatale razmere tog Zla.

Pitao sam Tomu Granfila da li je samo sprovodio direktive ili je i sam nešto osećao. Njegov odgovor: "Ja sam smatrao da je to bila pravilna i normalna reakcija, to su radili i Nemci, a mi se nismo setili da je većina onih koji su počinili najveća zla, već pobegla. Bili smo mišljenja da zajednički život Nemaca sa Srbima i drugim starosedeocima Vojvodine više nije moguć... Logori nisu zamišljeni kao nešto trajno, nego kao etapa da bi se omogućilo iseljenje..."

Razgovarao sam i sa negdašnjim predsednikom Ustavnog suda Jugoslavije, profesorom Aleksandrom Firom. I on je poreklom iz Banata, ali isuviše mlad, tako da lično nije mogao da učestvuje u bilo kakvim akcijama protiv Nemaca. Objašnjavao je onim tipičnim, pravničkim jezikom:

"Karakter jugoslovenske revolucije, po mom mišljenju, obeležen je uspešnim spojem nacionalno-patriotskog elementa sa elementima klasne borbe. Smenjivanje klasnog nosioca vlasti i promene na osnovu ekonomskih odnosa imali su snažnu patriotsku notu. Najvažniji kriterij pri tom bilo je držanje prema Narodnooslobodilačkom pokretu, to jest, da li je neko sarađivao sa okupacionim vlastima, dakle, da li je počinio izdaju nacionalnih interesa. Svi topogledni zakoni polazili su od tog kriterija. Nemci nisu kažnjavani zbog toga što su Nemci, nego zbog toga što se procenjivalo da je uz malo izuzetaka cela nemačka nacionalna grupa počinila nacionalnu izdaju."

Pod zakonima Fira podrazumeva Odluku o prelasku imovine stranaca u vlasništvo države, koja je potvrđena Zakonom o imovini stranaca od 31. jula 1946. godine, kao i Zakon o oduzimanju državljanstva saradnicima okupacionih vlasti. Kao što rekosmo, o logorima nije donet nikakav zakon, a nisam o njima našao nikakvu vladinu odluku niti partijsku direktivu, iako sam imao dozvolu da koristim tada još većini nepristupačne arhive.

Sudija Ustavnog suda Fira 1988. godine, dakle četrdesetak godina posle postepenog raspuštanja logora u kojima su bili internirani Nemci, kaže:

"Nisam siguran da li je moguće uz potpuno istorijsko uvažavanje rekonstruisati sve okolnosti pod kojima je dolazilo do tih pojava, ali bih upozorio da se ispita i sledeći aspekt: ako je već doneta odluka o konfiskaciji kuća, kuća je morala da se napusti i ljudi su morali negde da se smeste."

Za mog zemljaka i jednog od najviših sudija moje zemlje to nije bio cinizam, nego logika. Grublje rečeno: ako sam te već isterao iz tvoje kuće, nažalost moram da te stavim u logor. Ponovo naglašavam da su i Granfil i Fira znali da razgovor vodim da bih napravio emisiju za jednu nemačku radio-stanicu.

72.000 MRTVIH LOGORAŠA: Danas, pošto je prošlo još trideset godina, sadašnja generacija srpskih političara o tim logorima svakako ne bi govorila sa takvom intonacijom, a i inače su zabavljeni onim što se u Hrvatskoj Bosni i na Kosovu događalo u ime Srba. Svakako bi bili spremni da bez daljeg kao "komunistička zbivanja" osude "logorisanje Nemaca" i Goli otok. U mestima nekih bivših logora podignuti su spomenici, na srpski jezik su prevedene i neke inostrane publikacije na tu temu, pre svega nemačkih autora.

Što se tiče Nemaca u Jugoslaviji, nije reč samo o ubistvima i internaciji, nego takođe i o proterivanju u smislu današnje definicije genocida Ujedinjenih nacija.

Na osnovu različitih podataka pokušao sam, što je moguće tačnije, da proverim činjenice i došao do zaključka da je ubijeno ili u logorima umrlo oko 72.000 Nemaca. To je otprilike 15 procenata od procenjenih 482.000 Nemaca, koji su oktobra 1944. godine živeli u Jugoslaviji. Neki nemački autori su računali drugim metodama i došli do toga da je ubijeno 19 od sto Nemaca koji su nekada živeli u Jugoslaviji. Nemam volje da se svađam oko tog broja. Pre rata je u Jugoslaviji živelo oko 70.000 Jevreja. U životu je ostalo jedva 7000 – među njima i ja. To znači da je ubijeno oko 90 procenata jugoslovenskih Jevreja. Nije mi želja da upoređujem, ali jeste da navedem činjenice.

Godine 2002. u Srbiji je 4000 osoba navelo da su Nemci, podaci za 2012. godinu još nisu objavljeni. U svojoj emisiji na nemačkom radiju WDR rekao sam da se stidim zbog svake nevine žrtve koja je morala da umre zbog toga što je neko mislio da treba da se sveti za moje ubijene roditelje.

ŽIVEO DRUG STALJIN, DOLE DRUG STALJIN: Proleća 1948. godine došlo je do prekida između Tita i Staljina, do rezolucije Informbiroa. Neću ovde da analiziram razvoj odnosa SFRJ–SSSR, niti da iznesem svoje mišljenje o njemu. Takoreći na margini bih primetio da po mom mišljenju nimalo nije slučajno što istovremeno sa prekidom odnosa između Beograda i Moskve logori za Nemce nisu, doduše, dekretom raspušteni, ali faktički jesu prestali da postoje. Nemci su, valja teći, i pre toga već gotovo nestali iz zemlje. U mom rodnom gradu na ulicama se više nije čuo nemački jezik, kojim su se pre 1941. godine služili ne samo Nemci nego i većina Jevreja.

Posle objavljivanja rezolucije Informacionog biroa komunističkih partija, organizacije koja je nasledila Kominternu, u Jugoslaviji skraćeno nazivana Informbiro, i direktnim pozivom da se sruše Tito i njegova vlast, mnogi su se ljudi, pre svega komunisti, našli u nedoumici. Na vodećim pozicijama u armiji, u tajnim službama, većini ministarstava, najvažnijim preduzećima, na univerzitetima, u redakcijama itd. nalazile su se brojne pristalice Staljina. Da ne bi dospela na jedinstveni kurs takozvanog socijalističkog lagera, Jugoslavija je morala da se brani. Tragedija zemlje bila je u tome što se protiv staljinizma borila staljinističkim metodama, jer za druge nije znala.

Nije se, međutim, radilo samo o vodećim ličnostima, koje su stvarno mogle da predstavljaju opasnost po Titov režim. Navešću jedan po mom mišljenju pomalo komičan primer.

INFORMBIROVKU UBIJA DŽEJMS BOND: Poznavao sam jednu lepu devojku, Ruskinju. Nema razloga da ne navedem njeno pravo ime: Nađa Poderegin. Uhapšena je pravo iz klupe devojačke gimnazije pred maturu, jer je delila letke na kojima je Tito nazivan izdajnikom pravog komunizma. Ubrzo je puštena, jer su je svrstali pod rubriku "glupa guska". Postala je filmska glumica zbog toga što je bila zgodna, zbog njenog "eksterijera", kako se govorilo u struci. Posle nekoliko zaboravljenih jugoslovenskih filmova u kojima je i nadalje učestvovala pod rubrikom "glupa guska" i pokazivala više svoju kožu, nego glumački talenta, 1964. godine igrala je u filmu o Džejmsu Bondu Goldfinger. Trebalo je da ubije Bonda, Šona Konerija, ali on je ubacio električni fen u kadu u kojoj se kupala gola. Samo je svoje ime pomalo promenila u Nađa Regin, jer je trebalo da se lako izgovori i zapamti. Posle toga glumila je u još 42 filma na Zapadu. Lepih devojaka ima tušta i tma, ali kod nje mora da je bilo ipak nešto više od "glupe guske", utoliko pre što je posle filmske karijere sve do penzije nastavila da radi u Odeljenju za scenarija londonskog BBC-ja. Bilo je, dakle, i takvih "informbirovki".

SVI SU ZNALI: Kogod je 1949–1950. godine pa nadalje živeo u Jugoslaviji govori neistinu ako danas tvrdi da o "Golom otoku" ništa nije znao, laže baš kao i Nemci, koji su živeli u vreme Hitlera, ili sovjetski građani pod vladavinom Staljina, ako tvrde da ništa nisu znali o koncentracionim logorima, odnosno o Gulagu. Gotovo da nije bilo porodice, preduzeća, ustanove, škole, redakcije itd., a da neko blizak nije bio pod udarom dotičnih mera. Prisutni na bezbroj skupova, pre svega na sastancima KPJ, morali su da se lično izjasne.

A ja? Razume se, ja takođe. Možda je moja sreća bila što nisam morao da se pretvaram. Zaista sam već kao devetnaestogodišnjak mislio da je Titov put bolji.

Još nekoliko ličnih priča.

Politički sekretar SKOJ-a u Novom Sadu, moj pretpostavljeni po partijskoj liniji, ubio se, jer nije mogao da se opredeli između Tita i Staljina.

Jedan moj prijatelj, koji je hteo da postane pesnik, vratio se iz rata kao kapetan OZNA. Hteo je da napusti taj posao. Njegovi pretpostavljeni su to procenili kao slabost i poslali ga na Goli otok, doduše ne kao zatvorenika, nego kao islednika "da bi se pokazao". Mi smo se dopisivali preko određenog broja vojne pošte, ali ja sam znao da je "tamo", a takođe šta je "ono tamo". Posle je ipak uspeo da napusti službu, nije postao pesnik, ali relativno uspešan spoljnopolitički novinar.

Konkretno rečeno, ljudi koji su u to vreme optuživani da su za Staljina uglavnom nisu dovedeni pred redovne sudove, nego su, kako se službeno govorilo, "administrativno upućeni na društveno korisni rad". Tajna policija našla se istovremeno u ulozi tužilaca, sudova i egzekutora presuda.

SLANJE NA MERMER: Nenastanjeno Golo ostrvo – nomen est omen – za vreme Prvog svetskog rata pod Austro-Ugarskom, služilo je kao logor za ruske ratne zarobljenike. Leži između kopna i omiljene turističke destinacije, Raba, zapravo je stena velika 4,7 kvadratnih kilometara. Pošto je celo ostrvo bilo logor, nije bilo potrebno postavljati žičane ograde i slične instalacije.

Izborom baš tog ostrva za koncentracioni logor bavilo se nekoliko najpoznatijih jugoslovenskih umetnika. Vajar Antun Augustinčić je književniku Miroslavu Krleži, Titovom prijatelju još iz vremena pre nego što je postao generalni sekretar KPJ, ispričao da tamo postoji mermer koji bi zatvorenici mogli da obrade. Mermera, doduše, nije bilo, ali je tako nastala uzrečica "slati na mermer".

Za kratko vreme, koje mi je stajalo na raspolaganju, nisam uspeo da ozbiljno ispitam koji je procenat osoba interniranih na Golom otoku zaista bio za Staljina, a koliko njih samo zbog toga što im se neko svetio, prijavio ih, pa su na brzu ruku osuđivani. Pretpostavljam da je do 90 procenata uhapšenih i mučenih ljudi zaista imalo simpatije za tadašnji SSSR i Staljina, što međutim ne znači da bi bili spremni i za akcije protiv Titovog režima. Većina onih ljudi, koji su aktivno činili nešto konkretno u tom pravcu, pre svega pripadnici vojske, dovedeni su pred redovne ili vojne sudove i podvrgnuti manje ili više redovnom sudskom postupku, tako, na primer, dvojica visokih oficira posle pokušaja bekstva preko rumunske granice zajedno sa načelnikom generalštaba Arsom Jovanovićem, koji je poginuo u vatrenom okršaju do koga je došlo tom prilikom.

BIVŠI ISTOMIŠLJENICI: U međuvremenu, nastala je obimna literatura o Golom otoku, najčešće su pisali autori koji su ga preživeli kao zatvorenici. Jedan od najpoznatijih savremenih srpskih književnika – romanopisac i dramski pisac – akademik Dragoslav Mihajlović, sastavio je pet knjiga na tu temu, u tu svrhu je decenijama istraživao istoriju Golog otoka, ali one su takođe napisane iz perspektive žrtava.

Osuđenici su najčešće okovani u stočnim vagonima bez sedišta transportovani do jadranske luke, a otuda malim brodom prebacivani na Ostrvo. Oslobođeni okova prvo su prolazili kroz takozvani topli zec, terani su kroz špalir "starih" zatvorenika, koji su ih nemilosrdno tukli.

Logorska politika UDBA bila je da se zatvorenici, koji su "revidirali" svoje mišljenje, koriste kao doušnici ili neka vrsta nadzornika. (Valja pomisliti na kapoe u nacističkim koncentracionim logorima.)

Drugačije nego u nacističkim logorima ili "arhipelagu Gulag", ovde se radilo gotovo isključivo o bivšim istomišljenicima. Među zatvorenicima nalazili su se ministri, generali, direktori fabrika, profesori, dobar deo njih bili su predratni komunisti ili su to postali u toku oslobodilačke borbe, mnogi od njih bili su visoko odlikovani heroji partizanskog ustanka. Upravo zbog toga ih se rukovodstvo pod Titom zapravo bojalo. Islednici, oficiri tajne službe, nedavno su još bili njihovi prijatelji i drugovi, pretpostavljeni ili potčinjeni. Sada su oštrinom gestapovaca ili esesovaca krenuli na zatvorenike, iako su se svi nedavno još zaklinjali u Lenjina i Staljina.

Zatvorenici na Golom otoku morali su da rade teške, uglavnom besmislene poslove u kamenolomu. Tokom leta bili su izloženi nesnosnoj vrućini od preko 40 stepeni, tokom zime hladnim burama. Loše su hranjeni, živeli u nehigijenskim uslovima, iako je postojala ambulanta sa lekarom, jedva da su medicinski opskrbljivani. Svake večeri vođene su političke diskusije da bi se razjasnilo ko je svoje stavove promenio u korist Titovog režima. Ko bi popuštao pod pritiskom, stekao bi privilegije. Organizacija je sa stanovišta tajne službe bila vešta, zatvorenici su se uzajamno kontrolisali, tako da je bilo dovoljno stotinak stražara i nisu imali mnogo posla. Teško je bilo što zatvorenici nisu znali kada će se njihove patnje završiti. Među njima bilo je komunista, koji su prethodno bili u nacističkim koncentracionim logorima, među njima i Jevreja, mada je to sad bilo beznačajno. Ni Crveni krst, niti bilo koja međunarodna organizacija nije se zainteresovala za položaj zatvorenika na Golom otoku.

ŽRTVE I DŽELATI: Moj pokojni prijatelj, austrijski književnik Milo Dor – rođen u Beogradu kao Milutin Doroslovac – bio je skojevac pre rata, za vreme rata uhapšen, teško mučen, pod mukama ništa nije izdao, posle je bio u nacističkom logoru. Ispitivao sam ga šta on misli, kako je moguće da su se terorisali bivši istomišljenici, pa mi je govorio o nekakvom "urođenom mazohizmu" komunista. Nije mi poznato da su u nacističkim koncentracionim logorima ikada komunisti postupali sa komunistima kao na Golom otoku. Istina je, doduše, da je "logorsko društvo" bilo drugačije, jer je, osim "političkih", bilo mnogo više zatvorenika osuđenih kao asocijalni, Jehovini svedoci, homoseksualci, Jevreji, a potom i drugih nacionalisti.

Jedna od tetaka moje žena bila je "administrativno" osuđena, jer je kao službenik restorana davala karte za namirnice "informbiroovcima" koji su već bili u ilegali. Pošto se posle nekoliko godina vratila sa Golog otoka neko vreme je redovno morala da se javlja policiji. Nikada nije "revidirala" svoj stav, sve do svoje smrti u dubokoj starosti "obožavala" je Staljina. Meni je bilo čudno što se sprijateljila sa jednom od svojih čuvarki iz UDBA, stare dame su se posle uzajamno posećivale i pile kafu. Dugo sam pretpostavljao da se tako nešto ne može zamisliti između zatvorenika i njihovih mučitelja u Nemačkoj ili u Sovjetskom Savezu. Međutim, pročitao sam u memoarima Leva Kopeljeva, koji je mnogo godina služio u Staljinovim logorima, da se jedna oficirka NKVD-a zaljubila u zatvorenika i da su posle njegovog oslobađanja čak i živeli zajedno.

General UDBA Jovo Kapičić, mnogo kasnije jugoslovenski ambasador u Mađarskoj i Švedskoj, danas star 93 godine, ispitao je položaj Golog otoka i odlučio da je pogodan za koncentracioni logor. On i danas stoji na stanovištu da su preduzete "mere" bile neophodne i da on "što se tiče Golog otoka" "spava kao beba". U Srbiji poneko misli da je on bio komandant Golog otoka, što nije tačno, ali ga je tri puta posećivao i odobravao što se tamo događalo.

Ne postoje sigurni podaci o broju staljinista, odnosno, kako se u Jugoslaviji nazivalo, "informbiroovaca". Ministarstvo pravde Srbije je nedavno na upit odgovorilo da ne poseduje nikakva dokumenta o tome. To zvuči verodostojno, jer je istrage vodila, presude izricala i za izvršenje kazni brinula tajna služba, a njeni arhivi, kao što je već rečeno, nisu javno pristupačni.

Koncentracioni logor na Golom otoku postojao je od 1949. do 1956. godine. Posle toga je postojeća infrastruktura korišćena kao zatvor sa sudskim presudama osuđene osobe, a napuštena tek 1988. godine.

Na osnovu jedne publikacije Ministarstva unutrašnjih poslova Hrvatske "administrativno upućena na društveno korisni rad" i dovedena na Goli otok bila je 16.101 osoba, 15.173 muškaraca i 928 žena. Drugi izvori govore o "oko 16.000", što je približno isto. Prema zvaničnim izvorima smrtnih slučajeva nije bilo, ali to je očigledno neistina. Mrtvi su registrovani na isti način, kao oslobođeni zatvorenici, cinično rečeno, njihovi posmrtni ostaci su "oslobođeni". Nikakvo posebno groblje na otoku ili na kopnu u njegovoj blizini ne postoji. Na neki način se broj zatvorenika preminulih na Golom otoku ipak može provizorno izračunati, jer su posmrtni ostaci obično pokopani na grobljima gradova ili naselja u kojima su živeli pre hapšenja. Jedan od autora izračunao je na osnovu toga da ih je bilo 357. To bi bilo 2,2 procenata. Nije mnogo? Svaki čovek usmrćen na bilo koji način je jedan više nego što je dozvoljeno. Osim toga je u zatvorima umrlo 446 osoba sudski osuđeno zbog saradnje sa Sovjetskim Savezom ili izjava u njegovu korist.

DEVET DOLARA ZA DAN: U Srbiji danas i najžešći antikomunisti sažaljevaju golootočane kao "žrtve komunizma". Cinično bi se moglo reći, "ultrakomunisti kao žrtve komunista". Kao što rekoh, postoji mnogo svedočanstava žrtava, ali nema ozbiljnih naučnih radova, nije ni moguće raditi bez uvida u tajne arhive. Do promene u tom pogledu možda bi uskoro moglo da dođe na osnovu odluke vlade da se bivši zatvorenici, koji su "nevini" bili na Golom otoku, obeštete sa po devet dolara za svaki dan proveden u internaciji. Nisam uspeo da shvatim kako bi se formalno dokazivala "nevinost", pa čak ni broj dana provedenih u internaciji, ako se ne pronađu "administrativne presude" i knjigovodstvo Golog otoka. Taj problem, razume se, ne postoji samo u Srbiji, nego takođe i u drugim državama nastalim na tlu bivše Jugoslavije. U Sloveniji je za svaku godinu provedenu na Golom otoku ponuđena odšteta od 6300 evra, što je više nego dvostruko od onog što je ponuđeno u Srbiji. U ostalim eksjugoslovenskim državama još nema odluka po tom pitanju, najveći problem će svakako imati Crna Gora, iz koje je procentualno najveći broj zatočenika Golog otoka.

Logori za internaciju u bivšoj Jugoslaviji, dakle, ne mogu neposredno da se uporede sa sovjetskim arhipelagom Gulag ili nacističkim koncentracionim logorima, ne mogu već ni zbog i apsolutno i relativno znatno manjeg broja žrtava. Međutim, ubeđen sam da uvek umire samo čovek, pojedinac, kao što Hans Falada naslovljava svoj roman Svako umire sam. Nije bitan samo broj uvređivanih, zatvaranih, mučenih, ubijanih ljudi, nije bitna suma, nego svaka pojedinačna žrtva. Neophodno je da se sačuva uspomena na svakog pojedinca, sa poštovanjem, a nedela nikada ne smeju da se zaborave.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

PRE RATA: Porodična slika u nekada nemačkom selu Lazarfeld (Lazarevo)
  • BARAKA NA GOLOM OTOKU: 16.101 osoba je bila »administrativno upućena na društveno koristan rad«<br><br>foto: ivan šepić

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net