OČAJ I BEZNAĐE: Zatišje nakon napada vladinih trupa na grad Azaz / fotografije: reuters

Sirija >

Do kraja nasilja

Ako uopšte ima nekog plana u krvavom haosu koji potresa Siriju, to je da se padom režima predsednika Bašara al Asada stvori "tampon zona" za napad na Iran. Kako god se sukob u Siriji bude završio, direktnom stranom vojnom intervencijom ili bez nje, u njoj će mira i normalnog života biti taman koliko i u susednom Iraku. Zastrašujuća je misao da je sirijski pakao zapravo samo predigra mnogo većeg, nepredvidivog sukoba sa Iranom, čije će posledice osetiti čitav svet. U ovom trenutku, kao da se ne postavlja pitanje da li će tog sukoba biti, već kada će početi

Od kada je počelo Arapsko proleće, bar jedna muslimanska zemlja sveti muslimanski mesec Ramazan dočekuje u moru nesreće i krvi, umesto da slavi mir među ljudima i približavanje bogu. Prošle godine je to bio slučaj sa Libijom, a ovogodišnji Ramazan su obeležile gotovo rutinske, svakodnevne vesti iz Sirije o stotinama i hiljadama poginulih, ranjenih i izbeglih ljudi. Uz takvu količinu nasilja, čak i izveštaji poput onog iz Iraka, gde je u bombaškim napadima i pucnjavama tokom Ramazana ubijeno najmanje 409, a ranjeno 975 ljudi, ili već uobičajenim samoubilačkim bombaškim napadima u Jemenu, bili su u drugom planu.

Kraj jula je u Siriji obeležila "bitka za Damask". Vladine snage navode da su pobunjenici proterani iz glavnog grada, mada još stižu i vesti da se vode sporadične borbe. Težište borbi se prebacilo u Alep, najveći sirijski grad koji se nalazi na severu zemlje, u blizini granice sa Turskom. Očigledno je da pobunjenici pokušavaju da zauzmu jedan od dva najveća i najvažnija grada u zemlji, ne bi li time sukob, koji se proširio na čitavu zemlju, prelomili u svoju korist. Obe zaraćene strane optužuju jedna drugu za zverstva, ali su ona koja čine ustanici za sada bolje dokumentovana. Na nekoliko snimaka iz Alepa vide se brutalno ubijeni Asadovi policajci i vojnici čija su tela bacana sa krovova uz uzvike "Alahu akbar". U julu su irački graničari bili svedoci kako pobunjenička Slobodna sirijska armija preuzima kontrolu nad jednim graničnim prelazom, pri čemu su jednom od zarobljenih komandanata zvanične sirijske vojske odsečene ruke i noge, a 22 zarobljena vojnika su ubijena. Samoubilački bombaški napadi i eksplozije automobila bombi po iračkom receptu su svakodnevica širom zemlje. U jednom takvom napadu u provinciji Hama eksplodirala je bomba u blizini škole i ubila dvoje dece, a deset ranila. Irački zvaničnici tvrde da se borci Al kaide iz ove zemlje masovno prebacuju u Siriju da bi ratovali protiv Asada.

Sukob se iz Sirije uveliko preliva u susedne zemlje. U Turskoj se trenutno nalazi skoro 70.000 sirijskih izbeglica, desetine hiljada su u Jordanu, Iraku, Libanu. Iz Turske i Jordana pobunjenicima u Siriji gotovo otvoreno stižu oružje i oprema, u Libanu već mesecima izbijaju sukobi između pristalica i protivnika sirijskog predsednika Bašara el Asada. Posle najnovijeg incidenta, u kome je dvoje turskih državljana i oko trideset Sirijaca oteto u Libanu, turske vlasti pozvale su svoje državljane da izbegavaju putovanja u ovu zemlju. Oko pola miliona palestinskih izbeglica koji su u Siriju stigli u više talasa u prethodnim decenijama, sada za izdaju optužuju obe strane. Prema izveštajima međunarodnih organizacija, na udaru su često i palestinski izbeglički logori.

Pokušaji Ujedinjenih nacija da nađu mirno rešenje u Siriji propadaju, najviše zbog toga što takvo rešenje akteri sukoba, i u Siriji i van nje, očigledno ne žele. Predstavnik UN-a za Siriju Kofi Anan rezignirano je izjavio da će se 31. avgusta povući sa te dužnosti zbog toga što nije uspeo da pomogne u uspostavljanju mira i prekidu građanskog rata. Za novog izaslanika UN-a imenovan je Lahdar Brahimi, bivši ministar spoljnih poslova Alžira. Brahimi je poznat po tome što je kao izaslanik Arapske lige pomogao da se okonča građanski rat u Libanu, ali čini se da od libanskog iskustva neće imati mnogo koristi u sirijskom slučaju.

VOJNA INTERVENCIJA: Po izjavama političara vodećih zapadnih zemalja, poput Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Francuske, mira u Siriji ne može biti dok je na vlasti Bašar el Asad. Ministar spoljnih poslova Francuske Loran Fabijus otišao je korak dalje. On je posle posete sirijskim izbeglicama u kampu na sirijsko-turskoj granici izjavio da Asad ne zaslužuje da živi. Prema Fabijusovim rečima, sirijske izbeglice su od Francuske tražile pomoć i dostavljenje oružja pobunjenicima. Malkolm Rifkin, ministar odbrane i inostranih poslova u vladama premijera Džona Mejdžora, u autorskom tekstu u "Njujork tajmsu" založio se za snabdevanje oružjem sirijskih ustanika, jer bi to "osiguralo propast Asadovog režima za nekoliko nedelja umesto nekoliko meseci".

Reč "intervencija" i dalje lebdi nad Sirijom. Državna sekretarka SAD Hilari Klinton rekla je tokom posete Turskoj da te dve države razmatraju niz mera u vezi sa ovom zemljom, uključujući i uvođenje zone zabrane leta u delovima Sirije, mada je nešto kasnije Leon Peneta, ministar odbrane SAD, rekao da zona zabrane leta nije u prvom planu. Kao što je poznato od ranije, uvođenje zone zabrane leta samo je uvod u buduće vazdušne napade, a sirijske vlasti bi trebalo da zabrine sve češća upotreba sintagme "neće biti intervencije, osim ako…" (vidi okvir).

U Savetu bezbednosti UN-a odnos snaga je nepromenjen. Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov izjavio je da samo SB može da odobri upotrebu sile protiv Sirije i izrazio oštro protivljenje "nametanju demokratije bombama", odbacivši mogućnost uvođenja zone zabranjenog leta. Rusija i Kina su uložile veto na tri predloga zapadnih zemalja za rezolucije SB-a kojima bi se pojačao pritisak na Siriju. Moskva je još krajem juna stopirala isporuku protivvazdušnih sistema S-300 Siriji.

I dok velike sile odmeravaju interese i snagu oko Sirije, unutar zemlje sve češći su prebezi iz vrhova vojne i civilne vlasti na stranu pobunjenika. General Adnan Sila, koji je vodio program za razvoj hemijskog naoružanja, i koji je, pošto je promenio stranu, postavljen za komandanta združenog štaba ustaničkih snaga, pozvao je NATO da izvede ograničenu intervenciju, tvrdeći da su pobunjenicima potrebna "samo dva vazdušna udara na predsedničku palatu da bi preuzeli vlast". Bivši sirijski premijer Rijad Hidžab je u Jordanu, gde je potražio utočište, rekao da se sirijski režim raspada moralno i finansijski, da Asad kontroliše samo 30 odsto teritorije države, da je Asadova vlada "neprijatelj boga" i da je njegova dužnost da "opere ruke od takvog korumpiranog režima". Za promenu strane Hidžaba je američka administracija nagradila skidanjem sa liste osoba iz vrhova sirijske vlasti na koje se odnose američke sankcije. Hidžab se takođe zahvalio Saudijskoj Arabiji, Turskoj i Kataru na njihovoj podršci i zatražio od njih da učine još više za opoziciju. I bez njegovog poziva, pomenute zemlje aktivno učestvuju u sirijskoj krizi pokazujući da je sirijski front mnogo širi i složeniji od proste podele na Asadove pristalice i protivnike.

ŠIITI I SUNITI: Jedna od linija tog fronta vodi preko komplikovanih odnosa unutar muslimanskog sveta. U tom svetu Sirija je žigosana kao saveznik šiitskog Irana, zbog pripadnosti Bašara el Asada i njegovog najbližeg okruženja šiitskoj alavitskoj sekti, bliskih odnosa dve zemlje i podrške šiitskom Hezbolahu u Libanu. Nije da su sekularni sirijski alaviti verski previše bliski iranskim teokratama, ali ih je jedne drugima u zagrljaj gurao animozitet koji se prema šiitima diže poslednjih godina unutar "sunitskog" sveta. U sunitskim monarhijama u Persijskom zalivu kao što su Saudijska Arabija, Kuvajt, Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati, šiiti se doživljavaju kao remetilački faktor zbog Irana, jedine šiitske države u muslimanskom svetu. U talasu Arapskog proleća su šiiti u Bahreinu, gde čine većinu od 70 odsto stanovništva, izašli na ulice mirno demonstrirajući i tražeći ravnopravnost, ali je sunitska vladarska dinastija pozvala u pomoć vojsku Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata i pobuna je krvavo ugušena. Šiiti su u toku prošle godine bezuspešno pokušali da dignu glas i unutar Saudijske Arabije, uz šture izveštaje o desetinama mrtvih i uhapšenih.

No, vera je, kako to obično biva, samo izgovor kojim se mobilišu mase, dok su pravi razlozi sukoba mnogo prozaičniji i tiču se novca i moći. To pokazuje i prošlogodišnji rat u Libiji, kada su zemlje Persijskog zaliva, predvođene Saudijskom Arabijom i Katarom, bile u prvim redovima zagovornika intervencije kojom je srušen Moamer el Gadafi. Na taj način, baš kao i u slučaju Sirije, našle su se u istom stroju sa vodećim zapadnim zemljama, poput SAD, kome su monarhije sa Arabijskog poluostrva najverniji saveznici u arapskom svetu. Karakteristično je i da je arapsko proleće dovelo do pada režima isključivo u republikanskim arapskim državama, poput Tunisa, Egipta, Libije, Jemena (proces je u toku u Siriji). Mada su i u tim zemljama naslednici birani iz porodice, odlikovala ih je, manje ili više, i sekularnost, dok se autokratske monarhije u kojima su dinastije praktično vlasnici čitave države još čvrsto drže.

Protivnici sirijske vlasti sada su i konzervativne zalivske monarhije i sekularna Turska, a čini se da će se te zemlje, ruku pod ruku sa Zapadnim saveznicima, naći ujedinjene na još jednom frontu, za koji je sve što se dešava u Siriji samo priprema. Na sastanku Organizacije islamskih zemalja u saudijskoj Meki Damasku je suspendovano članstvo, a protiv su bili samo Alžir i Iran koji je, poput Sirije, sve više izopšten i pod stalnim pretnjama. Niko kao razloge pretnji ne pominje ni veru ni basnoslovne rezerve nafte i gasa, već iranski nuklearni program zbog koga se naročito ugrožen oseća Izrael, a sve su češći glasovi da je izraelski udar na Iran, čak i bez saglasnosti SAD, moguć već ove jeseni.

IZRAELSKA PRETNJA: U samom Izraelu se verovatno sa pomešanim osećanjima gleda na ono što se dešava u Siriji. Neprijateljsko, ali stabilno i poznato okruženje širom arapskog sveta se raspada u paramparčad, a niko ne zna šta na njegovo mesto dolazi. To se rečito vidi na primeru Sirije koja je preplavljena profesionalnim džihadistima iz Iraka, Libije, Saudijske Arabije... Sa druge strane, pad Asada direktno slabi šiitski Hezbolah u Libanu, što bi i te kako bilo značajno za Izrael u slučaju napada na Iran. BBC tvrdi, iz neimenovanih izvora, da je plan izraelskog napada već urađen. Izraelski ministar civilne odbrane Matan Vilnai, baš kao i ministar odbrane Ehud Barak, tvrde da bi napad na Iran izazvao sukob u kome bi poginulo za mesec dana oko 500 Izraelaca, ali da je taj napad neophodan da bi se sprečilo da Iran dođe u posed nuklearnog oružja. Izraelska štampa špekuliše i da bi do udara na Iran moglo da dođe pre predsedničkih izbora u SAD, jer bi tokom predizborne kampanje Barak Obama morao da podrži te napade, zarad glasova američkih građana jevrejskog porekla. Američka administracija se protivi udaru na Iran "u ovom trenutku", mada je bezbroj puta ponovila da ne isključuje upotrebu sile protiv Irana.

Izraelski novinar Gideon Levi, kolumnista "Hareca", kaže da su krupne reči i pretnje deo uobičajenog rečnika u Izraelu i da ne moraju dovesti do rata, ali da mu ovog puta tako jaka retorika rađa sumnju, jer se čini da je nemoguće da se završi bez ikakve akcije. Mada napad na Iran deluje neracionalno, Levi kaže da i sam Izrael nije uvek racionalan i "jednostavan za razumevanje". To potvrđuje i činjenica da bi se u slučaju Irana Izrael nalazio na istoj strani sa Saudijskom Arabijom i ostalim ultrakonzervativnim arapskim monarhijama, od kojih većina, javno ili tajno, podržava ekstremne muslimanske pokrete svuda po svetu.

Sa druge strane, iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad izjavio je da je Izrael "kancerogeni tumor" koji će uskoro biti odstranjen. "Biće formiran novi Bliski istok… gde neće biti ni traga od Amerikanaca i cionista", rekao je Ahmadinežad na proslavi Dana Godsa (Jerusalima), kada se u Iranu obeležava solidarnost sa palestinskim narodom i protivljenje izraelskoj kontroli nad Jerusalimom. Verbalno junačenje kome je meta Izrael neće mnogo promeniti situaciju unutar samog Irana, gde raste zebnja od napada Izraela i SAD, kao i nezadovoljstvo ekonomijom koju sankcije Zapada ruiniraju, ali Ahmadinežadu je i do sada bavljenje spoljnom politikom bilo preče od domaćih problema. On je pozvao i na jedinstvo muslimana u borbi protiv Izraela, mada je i njemu sigurno jasno da takvog jedinstva nikada u istoriji nije bilo i neće ni biti, pa ni u sadašnjoj krizi u kojoj zaista nestaje Bliski istok kakav je do sada bio poznat.

Čitav region vri u sukobima koji ne prestaju već se šire, a svako novo žarište povećava strah od onoga što dolazi. Nemački list "Handelsblat", pozivajući se na podatke iz neimenovanih, ali pouzdanih izvora, otkrio je da će Saudijskoj Arabiji biti ukupno isporučeno čak 800 nemačkih tenkova tipa "Leopard 2", a 200 istih tih tenkova Kataru. Saudijci su inače već godinama jedan od najvećih kupaca oružja na svetskoj pijaci. "Handelsblat", ali i pojedini poslanici u Bundestagu, zaključuju da će "dve države koje obrazuju sunitsku osovinu protiv Irana u regionu raspolagati sa hiljadu najsavremenijih jurišnih tenkova", i pitaju da li Nemačka naoružava, po čijem nalogu i odobrenju, bliskoistočnu regiju za sukob još širih razmera.

U svakom slučaju, nad regionom trenutno vise dve opasnosti. I bez intervencije spolja, Sirija je u krvavom haosu kome se kraj ne vidi. Ako nekog plana u tom haosu ima, on se jedino odnosi na to da se padom Asada stvori "tampon zona" za napad na Iran. Pad Asada sa vlasti pitanje je vremena i tehnologije, protiv njega su ujedinjeni domaći pobunjenici, vodeće zapadne sile i njihovi saveznici u regionu. Ukoliko pobunjenici ne budu mogli da ga sruše sami, uz svu pomoć u oružju, novcu i logistici, verovatno će doći do neke vrste intervencije. Ta intervencija neće biti odobrena rezolucijom u SB UN-a, ali ni Rusija ni Kina neće ratovati zbog Sirije. Kako god se sukob u Siriji bude završio, u njoj će mira i normalnog života biti taman koliko i u susednom Iraku. Zastrašujuća je misao da je pakao u kome Sirija grca već 19 meseci samo predigra mnogo većeg, nepredvidivog sukoba sa Iranom čije će posledice osetiti čitav svet. U ovom trenutku, kao da se ne postavlja pitanje da li će tog sukoba biti, već kada će početi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Crvena linija SAD

Svetski mediji preneli su u utorak izjavu predsednika SAD Baraka Obame da bi "crvena linija" posle koje bi on promenio stav o mirnom rešavanju krize u Siriji bila upotreba hemijskog oružja od strane sirijskog režima. "Crvena linija" se u sirijskom ratu već nekoliko puta pominjala povodom izveštaja o masakru civila tokom građanskog rata.

Sredinom jula su zapadne agencije prenele izveštaje o masovnom ubistvu u selu Tremsah, u centralnoj Siriji, zasnovane na tvrdnjama "antirežimskih aktivista" da je u tom mestu ubijeno više od 200 civila. Hilari Klinton je tada izjavila da postoje "neosporivi dokazi da je režim namerno pobio nevine civile" i da će "oni koji su počinili te zločine biti identifikovani i pozvani na odgovornost". Generalni sekretar UN-a Ban Ki Mun rekao je tada da bi, ukoliko SB ne poveća pritisak na Bašara el Asada, to bilo kao da mu se daje "dozvola za nove masakre", dok je premijer Turske Redžep Tajip Erdogan ubistva nazvao "pokušajem genocida". Kasnije je "Njujork tajms", na osnovu izjava posmatrača UN-a koji su obišli mesto sukoba, objavio da u selu nije bilo masakra civila, već borbe između sirijske vojske i naoružanih pobunjenika.

Sličnu retoriku su zapadni mediji i političari koristili u maju, kada je u mestu Hula ubijeno više od 90 ljudi, među njima desetine žena i dece. Za zločin su optužene vladine snage. Međunarodna nezavisna komisija utvrdila je da su Huli u sukobima učestvovale "prorežimske snage, protivnici režima, ali i grupe stranaca", dodajući da ne može da odredi identitet odgovornih za zločine, uz opasku da "veruje da su snage lojalne sirijskoj vladi odgovorne za smrt velikog broja ljudi".

Mirovne inicijative

Koordinatorka UN-a za hitnu pomoć Valeri Amos, izjavila je da svi koji se bore u Siriji snose odgovornost. "Izlažu nedužne ljude žene i decu velikim rizicima. Brutalnosti i povreda ljudskih prava ima na svim stranama", rekla je ona. I šef posmatračke misije UN-a u Siriji general Babakar Gaj optužio je i sirijsku vojsku i pobunjenike da nisu zaštitili civile u sukobu. Misija UN-a u Siriji neslavno se okončala. SB UN-a naredio je da posmatračka misija napusti zemlju 19. avgusta, jer nisu ispunjeni uslovi predviđeni za njeno produženje – da se znatno smanji nasilje i da sirijska vlada prestane sa upotrebom teškog naoružanja. U sastavu misije bilo je 300 posmatrača, raspoređenih u aprilu kako bi nadgledali prekid vatre koji je tada izdejstvovao međunarodni izaslanik za Siriju Kofi Anan. I taj prekid vatre, kao i kasniji mirovni plan koji je podržala međunarodna zajednica, nisu zaživeli. Sirijske opozicione grupe poručile su mnogo puta da neće pregovarati sa Asadom, niti sa predstavnicima njegovog "ubilačkog režima".

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net