foto: reuters

Portret savremenika – Kofi Anan >

Od Ruande, preko Srebrenice do Sirije

Formalno, najveće dostignuće bivšeg generalnog sekretara Kofija Anana jeste rad na borbi protiv HIV-a i side u zemljama u razvoju, za koji je primio i Nobelovu nagradu za mir 2001. Međutim, njegovu karijeru zapravo su obeležili povremeni parcijalni uspesi, nekoliko skandala i dva genocida

"Svet je pun ludaka kao što sam ja, pa ne treba da vas čudi ako neko odluči da preuzme ovaj posao." Pošto se ovim rečima oprostio od funkcije specijalnog izaslanika Ujedinjenih nacija i Arapske lige za Siriju, Kofi Anan je 2. avgusta 2012. sigurno ubio svaku nadu onih koji su se nadali skorom prestanku krvoprolića u toj zemlji. Tokom neobično emotivnog, skoro ljutitog nastupa, inače vrlo staloženi diplomata najavio je da neće obnoviti mandat koji ističe krajem meseca, a da poziciju napušta zbog nesloge velikih svetskih sila i nedostatka kooperativnosti onih koji su u sirijsku dramu neposredno uključeni.

Iako dolazi u vreme do sada najkrvavijih zločina u Siriji i sasvim nedvosmisleno znači poraz svetske diplomatije, Ananov postupak razumljiv je ne samo u kontekstu globalnih događanja, već možda i u nešto ličnijoj perspektivi. Bivši generalni sekretar UN i dobitnik Nobelove nagrade za mir smatra se jednim od indirektnih krivaca za masakre u Ruandi i Srebrenici. Logično je stoga što, posle umešanosti u najveće zločine kraja XX veka, nikako ne želi učešće u nečemu sličnom.

KARIJERA: Kofi Ata Anan rođen je 8. aprila 1938. u gradu Kumasi u Gani. Potiče iz porodice koja se u toj zemlji smatra aristokratskom, pošto su mu dede i stričevi bili vođe svojih plemena. Kao aristokrata, Anan je dobio dobro obrazovanje: završio je metodističku osnovnu školu (gde je, kako je rekao, naučio da se "ljudska patnja bilo gde, tiče ljudi svagde"), a zatim i fakultet za nauku i tehnologiju – tu je dobio i stipendiju, koja mu je omogućila dalje školovanje u SAD. Studirao je najpre u Minesoti, pa diplomatiju u Ženevi i konačno opet u SAD gde je stekao i titulu u sferi prirodnih nauka.

Prvi Ananov posao bio je u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, gde je od 1962. do 1974. bio zadužen za finansije. Posle toga, sve do osamdesetih godina, živeće u Gani, radeći različite poslove – između ostalog, i u turizmu. No, raniji angažman u SZO preporučiće ga za novi angažman i novu karijeru u Ujedinjenim nacijama: čitavu deceniju tu će obavljati mnoge funkcije, od kojih je sigurno najznačajnija rukovođenje mirovnim operacijama UN od marta 1993. do decembra 1996. U sklopu tog angažmana, od oktobra 1995. do aprila 1996. bio je i specijalni predstavnik generalnog sekretara UN za bivšu Jugoslaviju. Kruna Ananove karijere svakako je funkcija generalnog sekretara UN – pošto dotadašnji generalni sekretar Butros-Butros Gali nije dobio podršku za svoj drugi mandat, Savet bezbednosti UN predložio je Anana i ovaj predlog dobio je podršku Generalne skupštine. Uprkos brojnim problemima i nemirnim vremenima u kojima je radio, funkciju generalnog sekretara obavljao je skoro čitavu deceniju, od 1. januara 1997. do 31. decembra 2006.

Pošto se vratio u Ganu, Anan je odmah bio viđen kao najozbiljniji kandidat za predsednika te države. Iako od toga nije bilo ništa, bivši generalni sekretar nije sedeo skrštenih ruku. Naprotiv. Funkcije koje je obavljao – one počasne, ali i vrlo konkretne – teško je i nabrojati. Između ostalog, predsedava komitetu za dodelu Mo Ibrahim nagrade za afričke lidere, predsednik je Alijanse za zelenu revoluciju u Africi, član je moćne organizacije Global Elders, rukovodi Globalnim humanitarnim forumom u Ženevi, član je Madridskog kluba i upravnog odbora Fondacije Ujedinjenih nacija. Takođe, Anan je član Afričkog panela za progres, predstavnik Univerziteta Gane, a angažovan je i na Univerzitetu Kolumbija i Nacionalnom univerzitetu Singapura. Pored svega ovoga i članstva u još nekoliko važnih organizacija i komiteta, Kofi Anan osnovao je i sopstvenu fondaciju koja se bavi održivim razvojem i očuvanjem mira.

Početkom ove godine, Anan je imenovan za izaslanika UN-a i Arapske lige za Siriju. Odmah po imenovanju, Anan je predstavio plan u šest tačaka, koji je podrazumevao kako saradnju ljudi "na terenu" tako i mirovni angažman zemalja članica UN. No, od toga, kako je već rečeno, nije bilo ništa.

ZASLUGE I MUKE: Formalno, najveće dostignuće Kofija Anana jeste rad na borbi protiv HIV-a i side u zemljama u razvoju, za koji je – zajedno sa kompletnim Ujedinjenim nacijama – primio i Nobelovu nagradu za mir 2001. Međutim, njegovo predsedavanje generalnom skupštinom UN zapravo su obeležile druge stvari. Što se pozitivnih tiče, tu je između ostalog njegov doprinos smirivanju situacije u Sudanu, veliki angažman u poboljšanju prava žena u muslimanskim zemljama, kao i otvoreno protivljenje politici SAD i Velike Britanije u Iraku: u intervjuu za BBC u septembru 2004, napad na Irak otvoreno je okvalifikovao kao nelegalan i suprotan politici UN. Takođe, suprotstavljao se i iranskom nuklearnom programu i, vrlo aktivno, pokušaju da se u toj zemlji holokaust dovede pod znak pitanja. U zasluge Kofija Anana svakako se ubraja i to što se manje-više otvoreno usprotivio politici SAD prema Ujedinjenim nacijama: on je zapravo podržao svog zamenika Marka Maloha Brauna u tezi da SAD koriste UN u sopstvenim diplomatskim poduhvatima, a suštinski ih ni u čemu ne podržavaju. Iako od ove deklarativne "packe" Sjedinjenim Američkim Državama nije bilo (a nije ni moglo da bude) nikakve konkretne vajde, Ananu je ambasador SAD u UN Džon Bolton objasnio kako je to "najgora greška višeg funkcionera UN koju je ikad video".

Sve ovo, kao i silne Ananove borbe protiv različitih bolesti i kršenja ljudskih prava, ostalo je do dana današnjeg u senci kako skandala tokom njegovog predsedavanja tako i zločina u Ruandi i Srebrenici neposredno pre toga. Što se skandala tiče, najpoznatiji je onaj koji se tiče Ruda Lubersa, visokog komesara UN za izbeglice. Lubersa je u junu 2004. više službenica UN optužilo za seksualno uznemiravanje i zloupotrebu položaja. Internom istragom utvrđeno je da je Lubers zaista odgovoran za seksualno uznemiravanje, ali se nisu pominjale druge optužbe. Međutim, Anan je u julu iste godine oslobodio Lubersa odgovornosti, konstatujući kako optužbe nisu zakonski verodostojne. Krajem 2004, u godišnjem izveštaju o internim aktivnostima u UN, navedeno je da je Lubers ipak kriv, a kada je taj izveštaj dospeo u štampu, to je postao događaj koji je i te kako urušio Ananov autoritet.

U isto vreme izbio je i skandal u koji je bila umešana čak i Ananova porodica: njegov sin Kodžo osumnjičen je da je primao novac od jedne švajcarske kompanije, kako bi izdejstvovao njen angažman u programu UN "Nafta za hranu". Komisija koja je oformljena na zahtev Kofija Anana utvrdila je da je bilo zloupotreba, ali ne od strane porodice Anan, već izvesnog Benana Sevana, Kipranina koji je četrdeset godina radio u UN: on je u sklopu pomenutog programa navodno radio u korist jedne kompanije. Čitava stvar vrlo brzo je nestala iz svetske štampe, iako je Sevan uporno ponavljao da je on u stvari "žrtveni jarac" iza kojeg su se sakrili drugi igrači.

DVA GENOCIDA: Kofiju Ananu najviše se prebacuje indirektna krivica za zločine u Ruandi 1994, u vreme dok je upravljao mirovnim operacijama UN. Bivši kanadski general Romeo Daler, koji je komandovao snagama UN u toj afričkoj zemlji, tvrdi da je Anan bio previše pasivan i da je ignorisao znake upozorenja da će se dogoditi genocid. U knjizi Rukovanje sa đavolom: poraz humanosti u Ruandi, Daler piše da je Anan ignorisao njegove faksove u kojima je zahtevao pristup oružju, da nije dozvoljavao mešanje trupa UN u sukobe i da nije pružio dovoljnu logističku i materijalnu podršku misiji. "Od dobro obaveštenih izvora primio je niz upozorenja da se priprema genocid, čak tri meseca pre nego što je započeo. To je prećutao, kako prema javnosti tako i prema onima koji su bili meta, pošto je znao da to ne bi odgovaralo određenim državama u Savetu bezbednosti. Državama koje, s jedne strane, nisu želele da se mešaju u afričke sukobe, ali koje s druge strane nisu želele ni da budu označene kao posmatrači", naveli su autori peticije koja je kružila internetom pošto je objavljeno da je Anan kandidat za Nobela, pozivajući se pritom na izveštaje UN. Tokom sto dana rata između plemena Hutu i Tutsi u Ruandi je ubijeno skoro milion ljudi, uglavnom Tutsija. Ujedinjene nacije, pa i Kofi Anan, bili su manje-više nemi. Deset godina posle, Anan je priznao: "Mogao sam i trebalo je da učinim više da alarmiram javnost i pružim podršku."

Sličnu "post festum" mudrost pokazao je i u slučaju Srebrenice. U leto 1995, Anan se protivio upotrebi sile u području Srebrenice, uprkos znacima da će se i tamo dogoditi zločin. Anan je bio i protiv akcije UNPROFOR-a, i protiv akcije holandskog bataljona stacioniranog u Srebrnici, a u danima kada je bilo očigledno šta se događa, nije pristao ni na vazdušnu intervenciju koju su tražili Holanđani. Umesto toga, uporno je zagovarao pregovore s ljudima s kojima se nije ni moglo pregovarati. Četiri godine kasnije, u trenutku kada je Kofi Anan već bio na čelu te institucije, Ujedinjene nacije objavile su izveštaj u kojem se priznaje "delimična odgovornost" za ono što se dogodilo u Srebrenici. Anan je tu naveo da nikada više ne bi trebalo formirati "zone bezbednosti" ukoliko ne postoje adekvatni načini njihove odbrane. Uz ocenu da je Savet bezbednosti trebalo da odobri "mnogo odlučniju i snažniju akciju kako bi se sprečio užas", istakao je da mirovne trupe ne bi trebalo angažovati kada nije proglašeno primirje i kada ne postoji mirovni sporazum. "Još od užasa Drugog svetskog rata, u Evropi nije bilo ovakvog masakra. Tragedija Srebrenice proganjaće našu istoriju zauvek", istakao je Anan u izveštaju.

REČI: Iako je nesumnjivo da UN, pa i Kofi Anan "u paketu" sigurno imaju delimične "zasluge" za masakre u Africi i na Balkanu, za ove slučajeve ipak važi ono što je i inače svima jasno – da je realna moć Ujedinjenih nacija na terenu, tj. ratištima, mnogo manja od moći Vašingtona, Moskve, Berlina i još nekih (zavisno od okolnosti). Možda se u Ruandi i Srebrenici moglo nešto učiniti, ali je vrlo verovatno da bi ubice obavile svoj posao čak i da je Kofi Anan urlao pred kamerama svih svetskih medija – teren za genocid bio je pripremljen znatno ranije, a ozbiljnija vojna sila bila je upravo u rukama onih kojima su ta dva rata i ta dva genocida iz nekih razloga odgovarala. To, ipak, ne znači da se od UN može očekivati jedino da ćute i da se smeškaju – naprotiv, one bi trebalo da budu savest planete, mesto s kojeg se u sav glas, uz nadljudske napore i uprezanje svih potencijala, mora braniti ako ništa drugo, ono bar elementarno ljudsko pravo, pravo na život.

Ananu se stoga ipak može zameriti što oštre reči – koje itekako zna da izgovori – koristi uglavnom kada je za takve reči kasno. To je možda najočiglednije bilo prilikom njegovog odlaska s funkcije generalnog sekretara. U oproštajnom govoru održanom 11. decembra 2006. u Predsedničkoj biblioteci Harija Trumana u Mizuriju pozvao je Sjedinjene Američke Države da se vrate Trumanovoj multilateralnoj spoljnoj politici i da slede njegov moto da je "odgovornost velikih država da služe ostatku sveta, a ne da njime vladaju". Slična se stvar dogodila i ovih dana, kada je napustio funkciju izaslanika za Siriju. Iako je već mesecima jasno da se preko leđa (ili, mnogo konkretnije – preko grobova) ljudi u Siriji prelamaju interesi drugih država, Anan je o tome oštro progovorio tek prilikom odlaska. "U trenucima kada nam je neophodno – kada je ljudima u Siriji neophodno da delujemo, članice Saveta bezbednosti međusobno se prepucavaju i sukobljavaju", istakao je Anan obraćajući se novinarima u Ženevi. "Ne mogu ja kao izaslanik želeti mir više nego što to žele neposredni učesnici, više nego Savet bezbednosti ili međunarodna zajednica. Moj glavni cilj od početka bio je narod Sirije. Sirija još uvek može da bude pošteđena najgorih zločina, ali samo ukoliko međunarodna zajednica pokaže hrabrost i vođstvo neophodno da bi se prevazišli pojedinačni državni interesi, sve u interesu građana Sirije."

Šteta, dakle, što Anan ovako nije ranije progovorio. Još je veća šteta, međutim, što ga ni sada zapravo nisu čuli oni kojima su njegove reči namenjene, a koji upravljaju ne samo sudbinom Sirije, već i čitave planete. Kakve su ideje u njihovim glavama i kako će se to odraziti na nesrećne Sirijce, nije tema ove priče. Ono što je ovde važno jeste da neka buduća Ruanda ili Srebrenica sigurno neće ići na dušu Kofija Anana. A i da njegova karijera sigurno neće trpeti zbog ove ostavke. Zapravo, pravo je čudo kako je – pored silnih funkcija koje ima – uopšte i mogao da se pozabavi Sirijom.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net