"Iza brda" Emina Alpera

Evropski film – Palić 2012 >

Brda i bregovi

Devetnaesto izdanje Festivala evropskog filma donelo je obilje dobrih, i nekoliko vanserijskih filmova, ponajviše fokusiranih na probleme netrpeljivosti i nasilja

Možda ipak ima nekog vraga u toj priči o klimatskim promenama: prvi put otkad ga pohodim, na palićkom Festivalu evropskog filma nijedared nije pala kiša (letnja, plaha, ko Bog da plače) i rasterala posetioce, osim šačice hrabrih pod kišobranima, kabanicama ili načetvoro raširenim primercima festivalskih novina. No, hajde za mene, ja sam tu tek peti-šesti put (ko će da broji), ali ima i onih koji se muvaju oko festivala od maglovitih pradavnina njegovog prapočetka, devetnaestu godinu već, pa to ne pamte... E sad, ili je to, ili se Bog smilovao na filmadžije i filmofile kojima gradski oci i majke nikako da sagrade odavno svečano obećani krov nad glavom (no opet, govorimo o gradu u kojem su i pozorište onomad srušili ne bi li izgradili ljepše i starije, jednog dana, ako ne i pre!), đavo će ga znati. Kako god, komarci i ostale napasti bili su na broju; voda u jezeru i dalje nije za kupanje; sve ostalo i dalje je manje-više kako se samo poželeti može, jer Palić (i mesto i festival) i jeste zamišljen i napravljen po ljudskoj meri, bez prenemaganja i ostalog glamura, za čisto uživanje u Bitnim Stvarima. U ovom slučaju – u filmovima. Mislim, ima i vaskolikih ivenata, kome je do toga, ali se s tim ne preteruje...

U glavnom takmičarskom programu (doživotni selektor Nikolaj Kim il Nikitin), prikazivanom na palićkoj letnjoj pozornici usred čarobne park-šume, videli smo nekoliko sjajnih filmova, nadati se i nekoj njihovoj bioskopskoj distribuciji u otužnoj nam filmskoj Zemlji Multipleksiji, ali strepnja nam je i tu dublja od nade. Ili se to ipak zove iskustvo? Kako god, za samo je otvaranje festivala odvažno izabran jedan nimalo prigodničarski film, mađarsko ostvarenje Samo vetar Benedeka Fliegaufa. U priči inspirisanoj krvavo stvarnim događajima iz savremene Mađarske, pratimo jedan dan – ispostaviće se: poslednji! – u životu romske porodice (majke, te kćeri i sina tinejdžerske dobi) koja živi u romskom naselju izvan sela, usred šume. Žena odlazi na posao, jedan, pa drugi, kći u školu, sin landara okolo, seljani se organizuju u straže jer je noćima već u toku manhunt: "nepoznate" i neuhvatljive bande upadaju noću u naselje i iz lovačkog oružja ubijaju čitave porodice "prljavih parazita", a društvo reaguje ili ravnodušnošću ili čak tihom podrškom, kako je maestralno prikazano u sceni u kojoj će klinac sakriven prisustvovati raspravi dvojice policajaca na uviđaju. Film osvaja i parališe izvanredno sugestivnom gradacijom napetosti, atmosferom sveprisutne, a nevidljive opasnosti, sjajnom fotografijom i prvorazrednom glumom naturščika; moćno, zrelo ostvarenje jedne prokleto ozbiljne kinematografije, nastalo usred neveselog perioda mađarskog društva.

Na neki način, otvaranje baš ovim filmom naznačilo je da će priča o netrpeljivostima raznih vrsta biti lajtmotiv ovogodišnje konkurencije, i to baš onih najboljih filmova u njemu. Fliegaufov film iz meni nedokučivih razloga ostao je bez glavnih nagrada, kao i Munđiuov, ali zato je turski Iza brda Emina Alpera proglašen, većinom glasova (predsednica žirija Mira Furlan; iz jednog njenog intervjua dalo se naslutiti da je nadglasana) najboljim filmom. O ovom je filmu Vreme pisalo sa sarajevskog filmskog festivala (videti prethodni broj); radi se o upečatljivom ostvarenju jedne kinematografije u usponu, snažnoj priči o nevidljivom Drugom kao izabranom krivcu-za-sve, mada ostaje utisak da smo videli ove godine na Paliću svakako i boljih filmova, počevši od Fliegaufovog pa do, recimo, Iza bregova (skoro pa filmovi-imenjaci!) fenomenalnog Rumuna Kristijana Munđiua. Ova celih dva i po duga psihološka drama gotovo se cela odvija u jednom ženskom manastiru u rumunskoj zabiti; tokom prvog sata umornom se i već pomalo zasićenom gledaocu otima pomisao da bi možda vredelo ustati i iskrasti se u noć, prepustivši priproste kaluđerice njihovoj samoizabranoj sudbini, ali pametno je odoleti iskušenju, jer se radi o filmu koji bogme nećete lako zaboraviti! Nekadašnjoj štićenici sirotišta, koja je u međuvremenu "pronašla dom" u veri i u manastiru, u posetu dolazi nekadašnja cimerka, najbolja prijateljica i zapravo njena jedina ljubav (mada je njihovo "lezbejstvo" do kraja nedefinisano, moglo bi se reći znatno više psihološko-emotivno nego praktično seksualno) s namerom da je odvede; umesto toga, posetiteljka se nađe u svojevrsnoj klopci, bezuspešno "lomeći" iskušenicu da pođe s njom, ostajući na kraju zatočena u kandžama popa-verskog mračnjaka i grupe savršeno beslovesnih žena ("vrana", kako ih besno naziva), te iz nemoći i frustracije zapada u histeriju koju ovi tumače kao posednutost đavolom, pa reše da istog silom isteraju iz sirote devojke... Naravno da je tragičan kraj neminovan; naravno da društvo ne reaguje sve dok nije prekasno; i da, i ovaj je film snimljen po stvarnom događaju, što svakako nije najbitnije, ali i to pokazuje zašto je rumunska kinematografija poslednjih godina tako velika: zato što bespoštedno secira rumunsko društvo sa svake moguće strane, umesto da se udvara prostoti ili pak da beži u estetizantske veštačke rajeve.

Treći iz trilinga najboljih filmova ovogodišnjeg izdanja Palića jeste something completely different: austrijska, hm, komedija Raj: ljubav Ulriha Zajdla, priča je o već dobrano sredovečnoj (i dobrano, je li, ne-baš-više-privlačnoj) Austrijanki koja, u grupi sličnih sapatnica, odlazi na obale Kenije u svojevrsni seks-turizam: malo tropskog raja, malo mišićavih mladih crnih muških tela, šta ćeš više... Eh, ali ona bi ipak i nešto više, nešto-kao-ljubav, a to će ići malo teže... Jer lokalne mladiće, dakako, zanimaju samo pare, to jest bespoštedna "mužnja" naivnih i blesavih sredovečnih belkinja... Osim što je vrlo pronicljiva studija "postkolonijalnog stanja" (a to će reći da se čuva i imperijalne nadmenosti i "politički korektnog" meketanja) Zajdlov film pleni neverovatno poštenim, ogoljenim, bespoštedno iskrenim odnosom prema ljudskoj seksualnosti, a da u tom odnosu – film je sav od, je li, vaskolike golotinje u akciji ili, hm, pre u pokušajima akcije – nema ama baš ničega pornografskog jer, i tome nas uči ovaj vanserijski film, ništa što se uistinu tiče autentične ljudske seksualnosti, kao i potrebe za ljubavlju, toplinom i dodirom, naprosto ne može biti vulgarno! Čist užitak, film koji uskoro neće biti pristojno ne poznavati!

I šta smo još imali? Barbara Kristiana Pecolda vrlo je solidna priča iz, kakobisereklo, DDR-žanra (ali ne u "Goodbye Lenin" nego u "Život drugih" smislu...), ali ipak je pomalo razočaravajuće da ne donosi ništa novo, naprosto je i zanatski i tematski odviše "strejt". O Paradi Srđana Dragojevića sve već znate, i o njoj odavno imate mišljenje (čak i ako je niste gledali) tako da šta ću vam tu ja?! I Čelično nebo Timoa Vuorensole, urnebesnu treš-paradu o nacistima koji su se pritajili na tamnoj strani Meseca te odatle pikiraju na Zemlju, već ste gledali u bioskopu, normalno. Britanski Moj brat đavo Salija el-Hoseinija u prvih je sedamdesetak minuta još jedna od bezbroj priča o sjebanim imigrantskim predgrađima i (polu)gangsterskoj kulturi koja u njima cveta, film koji od totalne prosečnosti i momentalnog zaborava spašava "gej" začin koji uleti kad ste mu se najmanje nadali, razbijajući mačo-svet "tvrdih momaka" na froncle, što ume da (ih) boli! Francuski Velika noć Gistava de Kerverna i Benoa Delepana nije mnogo više od sat i po inteligentne filmske zabave sa blagim "socijalnim" šmekom (u Francuskoj takve produkcije nikada ne manjka, što je naravno jako dobro), ali priča o dva brata omatorela pankera bez posla, para i tzv. smisla ima nekoliko momenata zbog kojih vredi obratiti pažnju na nju. Poslednje večeri prikazan je Živeti Vasilija Sigareva, film koji sam očekivao s posebnom pažnjom jer Sigareva znam kao sjajnog dramskog pisca igranog i kod nas (Plastelin, Crno mleko, Zmijsko leglo), no ova mučna i razvučena priča o tome kako je, i da li je uopšte, moguće preživeti i nadživeti smrt voljenih, ipak ne doseže jezgrovitu "ubojitost" njegovih komada. Na koncu, festival je zatvoren izraelskim Božjim komšijama Menija Ješa, zanimljivim, mada ne baš originalnim ostvarenjem koje se bavi mladićima iz deprivilegovanih slojeva koji smisao traže u nacionalnom i verskom fanatizmu. Kako dobro znamo, tamo ga neće naći, jer ga tamo garantovano nema ni za lek – što ne garantuje da ga ima negde drugde, recimo u ljubavi, ali svakako vredi pokušati.

Drugi "glavni" program Paralele i sudari (selektor Petar Mitrić) posvećen je kinematografijama ekskomunističkog istoka, ove godine pretežno debitantima. Šnjur je odneo ekscentrični, uistinu barokno "razigrani" i osebujni estonski film Idiot Rajnera Sarneta, dakako po Dostojevskom, kao i Nestajući talasi, "naučnofantastična romansa" Kristine Buožite, ne toliko što su najbolji koliko što je to ona fela filmova kakve festivalski žiriji, naročito oni "alternativniji", naprosto obožavaju jer kako bi inače bili tako alternativni (i filmovi, a i žiriji), ali kome je do zaista dobrog filma ipak bi mu bilo pametnije da obrati pažnju na izvanrednu češku dramu Prilično mlada noć, koju je režirao Slovenac Olmo Omerzu: dva klinca na pragu puberteta, željni seksualnog i svakog drugog saznanja koje je simbol "odraslosti", slučajno upadaju u kovitlac zapetljanih, gotovo "bolesnih" odnosa jedne devojke, njenog tipa i njegovog prijatelja, a tu će se naći i jedan policajac... Na kraju će svi iz jedne pijane novogodišnje noći izaći poprilično posrani, a klinci će pomalo prekasno shvatiti da je bilo ipak bolje da su još malo ostali deca. Izvanredno.

I još? Hajmo telegrafski. Mađarski klasik Ištvan Sabo takav je majstor da od svega može da napravi pitu da prste poližeš, te su i Vrata jedna savršena stilska vežba, a to se isto odnosi i na glavnu protagonistkinju Helen Miren, ali na koncu svejedno ostaješ malko zbunjen: čemu zapravo ova priča o jednoj osebujnoj služavki sa ratnim traumama, smeštena u paraburžoaski milje Budimpešte iz komunističkih šezdesetih? Crnogorski debitant Nemanja Bečanović snimio je neobičnu, pretencioznu, mada zanatski više nego korektnu parabolu Poslednje poglavlje, koja rekao bih dosta duguje što Borhesu, što znamenitom kvazi-hororu The Wicker Man. O Klipu Maje Miloš već sve znate. Adalbertov san Gabriela Ačima korektan je pogled unazad, u poznočaušeskuovske osamdesete, ali u kontekstu eksplozije rumunske kinematografije ovaj je film ipak među bleđima, daleko od vrhunaca.

Kako još nisam razvio tehniku samoumnožavanja, to jest istovremenog boravka na više mesta, program Savremeni švedski film mi je potpuno promakao, a od savremenog mađarskog uspeo sam da ulovim Povratak čuvene Judit Elek, zanimljivu reminiscenciju na vreme od Holokausta do dekadentne Čaušeskuove vladavine (film se dešava u Transilvaniji, među etničkim Mađarima), te simpatičnu komedijicu Letnja ulica, krajnja stanica Janoša Večernješa, koja se sva zbiva tokom jedne vožnje trolejbusom, kojeg jedan zbunjeni tipčić pokušava da otme (štono reći, nešto kao Bure baruta, sa manje pretenzija i više humora). Uzgred, u Pešti i dalje ulaze i izlaze na sva vrata, a u vozilima nema ni traga od tzv. validatora. Pih, nikad ti Mađari neće u Evropsku uniju... Da im izvezemo Đilasa i Ožegovića, da ih prosvetle? Ne moraju ni da ih vraćaju nakon upotrebe.

Bajdvej, jedan je dan tokom festivala u Suboticu svratio i mandatar Dačić Ivica; ne da gleda filmove, nego da divani s Ištvanom Pastorom. Tog popodneva muvam se po gradu, kadli ono neko u mikrofon na Korzou uz’o da peva Ko bi reko čuda da se dese. Priđem bliže: uf, dobro je, nije Ivica. Srećom, Subotica i Palić umeju da se elegantno odmaknu od užasa i pokora "tipične srpske stvarnosti"; još ako ima i filmova, šta ćeš više?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

<i>Idiot</i> Rajnera Sarneta
  • <i>Samo vetar</i> Bensa Fliegaufa
  • <i>Raj – ljubav</i> Ulriha Seidla
  • <i>Iza bregova</i> Kristijana Munđijua

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net