foto: milovan milenković

Trgovina ljudima – prinudni rad >

Robovi »na crno«

Spremno odlaze u najveće pustare i rizike pečalbarskog života, s jednim ciljem – da zarade obećani im novac koji ovde mogu samo da sanjaju. Ipak, ne znaju šta ih sve čeka

Njihove priče su tegobne. Mada se i pre samog odlaska stalno preispituju u šta se to upuštaju "trbuhom za kruhom". Dobro znaju da su samo igračka u tuđim rukama, da su jeftina radna snaga iz zemlje u kojoj za njih nade više nema. Ko zapete puške mesecima čekaju "proglašenje" firmi i agencija, pa da znaju da li su na spisku za rad u tuđini ili ostaju da tavore kod kuće. Kada odu, strahuju od "štrafa" – kazne koju plaćaju ako ih uhvate jer nemaju uz sebe ni pasoš ni radnu dozvolu. Glavni znak raspoznavanja im je broj "nps"-a (13 i 41 su ozloglašeni) i "velke", sve su to gradilišta (jedno čak 1000 kilometara udaljeno od Vladivostoka). Veze s porodicom gotovo su nemoguće, pa ih familija najčešće traži preko društvenih mreža: "Ako ideš na 13 pozdravi mi rođenog burazera, on je tamo otišao pre mesec dana kao gipsar, a još se nismo čuli, zove se Boban..." Sva nada skupljena je u obećanju nekakvih agencija, kojima su prethodno platili za odlazak na rad, da će ih pošteno isplatiti: Hopex, Beorus, Presidio...

ŽELIM POSAO: Svoja iskustva bez ustezanja, ali anonimno ostavljaju na raznim mestima po internetu. Po povratku opisuju crnački rad, prevare, dok se porodice organizuju u grupe na društvenim mrežama tražeći bilo kakve informacije o svojima.

"Moj brat je preko Hopexa otišao u Rusiju posle skoro šest meseci čekanja. U Sibiru je mesec dana, čuli smo se na brzinu dva-tri puta pošto im nisu dali da koriste satelitsku vezu a nisu dobili ruske kartice. Juče me je obavestio da napokon ima karticu, ali nema domet. Da bi pozvao mora da plati vozaču da ga odveze do naselja gde dometa ima, a ono je udaljeno 80 km. Radi se užasnim tempom, hrana je jako loša. Kako mi je rekao, samo krompir i testenina, već mesec dana. Spavaju u nekakvim kontejnerima, a ni vode nema redovno za osnovnu higijenu. Potpuno su odsečeni od sveta, nema nikakvih medija... To je ono što sam uspela da saznam do sada. Ako neko trenutno ima nekoga ko radi u okolini Aldana, molim ga da napiše svoje utiske."

"Treba da znate da se radi na -50°C, kako gde; najčešće nema ni vode za kupanje kao u Purpe severnoj ekspediciji (voda je bila crna). Hrana je dobra, plata kasnila oko tri meseca, ali isplaćena posle štrajka."

"Ljudi, mnogi su loše prošli u Rusiji. Nekima su držali pasoš po godinu dana, nekima nisu platili pare o kojima su se dogovorili. Ne idi tamo ako imaš bilo šta drugo."

"Neka agencija im je obećala grupni smeštaj, povratnu kartu, pet dolara po satu, tri obroka. Kad su ovde došli, dobili su smeštaj gde ni kerovi ne bi spavali, rekli su im da će prve pare dobiti kad kartu odrade, plata 3,3 dolara po satu i paštete za ručak."

"Jutros sam stigao iz Habarovskog, radio kao farbar. Nažalost, nije sve kako kažu. Dva meseca nema čovek (radnik) gde da ode u toalet pošto je do plafona pun smrznutih go..... Nema vode da se operu ruke pre jela. Mala kuhinja pa se čeka u redu i po pola sata napolju na -26°C; ima toga još, ali drugi put o tome."

"Moj muž je na 41, kaže da je gore nego u Aušvicu. Nema šta da se jede, za ručak su svaki dan makarone i pirinač, večera isto, za doručak parče kobasice. Pa ti radi s tim trinaest sati. Nema tople vode za tuširanje, a prema njima se ponašaju kao prema zarobljenicima, sto dolara je svaka greška. Pa, ljudi su otišli tamo da rade, a ne u zarobljeništvo. Trebalo bi da neko reaguje na to!"

"Niko od nas uglavnom nema odstupnicu, i svi su uglavnom na onom – daj šta daš. Bitno je da ima da se jede, bilo šta. I da se spava, bilo gde."

JEDAN PRAVAC: Iluzije s kojima se kreće u "obećanu zemlju", po dolasku vrlo brzo nestanu. Građevinci, a njima se kod nas najviše trguje, neretko budu prinuđeni da rade i po deset ili dvanaest sati dnevno, i subotom i nedeljom. Poslodavci ih šalju sa gradilišta na gradilište, "pozajmljuju" ih drugim preduzećima čak i u različitim državama, moraju da rade i kada su bolesni, često previše njih živi u malim prostorijama gde nema tople vode, satnice su mnogo manje od dogovorenih ili, čak, novac uopšte ne dobijaju, nemaju pasoše, a ako požele da se vrate, onda im se to ne dozvoljava. U sve to kao organizatori i poslodavci uvek su uključeni naši ljudi. Ipak, loši uslovi rada, koji se u raznim vidovima mogu skoro svuda naći, nisu isto što i eksploatacija rada sa ciljem trgovine ljudima. A ono što ih razlikuje jeste nemanje slobode izbora. "Kada govorimo o radnoj eksploataciji", kaže za "Vreme" Ivana Radović iz Astre, nevladine organizacije za borbu protiv trgovine ljudima, "onda mislimo na svaki rad na koji niste pristali i iz kojeg ne možete svojevoljno, realno, da istupite. Nemanje slobode izbora znači da ste onemogućeni da izađete iz začaranog lanca eksploatacije, da će zbog toga možda neko ubiti vas ili vašu porodicu, ili ćete snositi teške fizičke ili mentalne posledice."

Na samom početku, kada stupe u kontakt sa poslodavcem – a 40 odsto radnika to učini preko društvenih veza ili pričom "od usta do usta", i kada odu u inostranstvo – prvo što im se oduzima jeste pasoš. "Pasoš se oduzima na isti način kao i devojkama u prostituciji, navodno zbog sređivanja radne vize", kaže Ivana Radović. "U ovom slučaju, poslodavci oduzmu pasoše kako bi navodno sredili radne dozvole koje nikad ne srede, a bez papira vi ste tamo ilegalno. Zarada poslodavca, samo na tome što državi nije platio te radne dozvole, ogromna je, u pitanju su stotine i stotine hiljada dolara. Zašto to ne izaziva sumnju – pa, zato što je sasvim logično da vam neko oduzme pasoš da bi sredio papire jer to poslodavac obično radi."

Bez pasoša povratka nazad nema, sve i da se ima novca za put. "Može čak i da se dobije pasoš", kažu u Astri, "ali ako se radnik nalazi, recimo, u Čečeniji, Sibiru ili negde stotinama kilometara udaljen od prvog grada, to ništa ne vredi jer nema gde da ode bez nečije organizacije. Dešava se i to da radnici često ostaju nadajući se da će ipak dobiti nešto od novca koji im se duguje. Osim toga, kada dobiju neki novac, recimo 4000 evra, i kada se vrate, onda se svi drugi pitaju: pa kakva je to eksploatacija; a to što je trebalo za rad da dobije, na primer, 12.000 i šta je sve preživeo, o tome se ne razmišlja. Kada se umeša novac, sve drugo pada u vodu. Međutim, nije poenta u novcu, već da li je radnik tamo bio svojom voljom."

MUŠKA MUKA: Kod nas je prošle godine identifikovano 88 žrtava trgovine ljudima, a četvrtina njih je bila iz radne eksploatacije – 22 osobe. U Astri su se prvi put sreli s ovom pojavom 2005, a od tada u državi je svake godine otkrivan po jedan veliki slučaj, bez obzira na to koliki je broj radnika u pitanju. Na primer, otkrivena je grupa od petnaestak radnika iz Vranja, kojima je bilo obećano da će ići negde drugde, a na kraju su završili u Čečeniji gde su praktično bili ostavljeni. U poznate slučajeve ubraja se i eksploatacija grupe radnika u Sočiju. Agenciji za zapošljavanje Spajdernet policija je zabranila rad jer su vrbovali ljude za rad po Emiratima i to je jedini slučaj raskrinkavanja na nivou samog vrbovanja. Ipak, nijedan od poznatih slučajeva nije procesuiran, osim slučaj vranjanskih radnika za koji se sprema krivični postupak.

Veliki problem u razotkrivanju ove pojave predstavlja inače mali broj radnika koji se zvanično identifikuju kao žrtve trgovine ljudima, a za to ima nekoliko razloga. S jedne strane, sami radnici nemaju nikakav interes da na taj način prođu kroz sistem jer za njih sistemski organizovana pomoć i ne postoji. Ako se sami izvuku iz tog pakla, tek onda im ne pada na pamet da prijavljuju ceo slučaj policiji, da se bakću s njom kad su ionako krivi jer su radili ilegalno. Nemaju satisfakciju ni da se "vuku" po sudovima, neće da gube vreme, da se suočavaju sa traumom. Praktično, kroz tu identifikaciju oni ništa ne dobijaju, a šanse da im se nadoknadi to što su izgubili – plate koje nisu primili, zbog kojih su i krenuli u rad – ne postoje. S druge strane, još ne postoje ni dovoljno jaki državni mehanizmi koji bi ovu vrstu trgovine ljudima prepoznali i sankcionisali.

Kada se govori o radnoj eksploataciji, kod nas se skoro svi podaci odnose na muškarce, građevince i naše radnike na prinudnom radu u drugim zemljama, najviše u zemljama bivšeg SSSR-a, Emiratima, Saudijskoj Arabiji.... Građevinci, zato što su najmobilnija radna snaga, i zato što za taj posao treba najmanje kvalifikacija, a pored toga tu su i naša tradicionalna građevinska tržišta koja decenijama posluju u inostranstvu. Kada se na sve to doda raspad domaćih građevinskih preduzeća, nezaposlenost od 25 odsto, kao i inače teški uslovi rada na koje su građevinci navikli, onda u tome i nema ništa sumnjivo. U stvari, sasvim je normalno da radnici idu da rade u druge zemlje, na crno, bez ugovora.

"Ovde je normalno raditi na crno, u teškim uslovima, pa se time ne dovodi u pitanje ni posao na crno u inostranstvu gde je to mnogo opasnije, jer tamo ste sasvim nevidljiva osoba i može svako da vam radi šta hoće. Zbog toga niko i ne pita gde je ugovor, šta u njemu piše i šta se tamo tačno radi", kaže Ivana Radović. Samo na osnovu loših uslova rada, teško je identifikovati žrtve trgovine ljudima; potrebno je dopreti i do drugih okolnosti. Na tom putu, poseban problem predstavlja to što muškarci, u kulturološkom smislu, i pored raznih trauma koje prežive, sami sebe ne žele da vide kao bilo kakve žrtve, pa ni žrtve trgovine ljudima, ne prepoznaju se u tom svetlu i nisu skloni obraćanju za pomoć. Nadaju se da će dobiti novac i odlaze ponovo trbuhom za kruhom jer im se ovde ništa ne nudi.

KORAK NAPRED: Doduše, ni borba protiv trgovine ljudima za sada im nije obezbedila korisne, specijalizovane programe pomoći, kao što je to već, recimo, učinila kod seksualne eksploatacije žena, ili, donekle, kod trgovine decom. I zato u Astri smatraju da je u ovoj fazi najkorisnije podizanje svesti, s obzirom na to da ljudi još uvek ne prepoznaju mogućnost da mogu da budu radno eksploatisani: "Ljudi obično kažu: ne dobijam platu, očajni su uslovi, nemam staž, ali ne govore baš svi – živim u okruženju naoružanih ljudi i nemam kud." A toga, takođe, ima.

U našoj zemlji slučajevi radne eksploatacije nisu otkriveni. Međutim, bilo bi zanimljivo, smatraju poznavaoci, kod nas pratiti poljoprivredna područja uz Rumuniju i Bugarsku zbog velikog broja sezonskih radnika koji se uzimaju iz tih zemalja. Tu je takođe sve na crno, ljudi su nezaštićeni i ko zna šta bi se sve moglo otkriti. Postoje i neki dokazi o trgovini ljudima za one koji se vraćaju po Sporazumu o readmisiji, pa je pitanje koliko među njima ima žrtava koje su prepoznate samo kao neko ko ilegalno boravi u tuđini.

U ovom trenutku sezonski radovi su najaktuelniji, a samo prošle godine, iz Srbije je, u Crnoj Gori boravilo oko 110.000 radnika u turizmu, građevinarstvu i poljoprivredi. Posao se obično dobija pomoću preporuka, bez potrebne diplome i bez ikakve evidencije. Ne zna se tačan broj radnika, ne zna se njihova stručnost, a problemi nastaju kod plaćanja poreza i doprinosa koje treba da uplate. Ali, to je najmanje od onoga što se ne zna.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Slučaj »Azerbejdžan«

Najstrašniju surovost i torturu nad radnicima pokazao je primer građevinske kompanije SerbAz koja je rukovodila poslovima na nekoliko gradilišta u Azerbejžanu sve do 2009, a investitor je bila vlada te zemlje. Po podacima koje su sami radnici skupili, na dan 15. oktobra 2009, bilo je angažovano od 920 do 1040 radnika. Najviše ih je bilo iz Bosne (po nekim podacima više od 600 iz Republike Srpske), od 30 do 40 iz Srbije, nešto malo iz Makedonije i još nekih drugih nacionalnosti. Uglavnom su to bili vrlo mladi muškarci, starosti između 18 i 22 godine. Pored njih, bilo je tu i ljudi koji su kasnije hapšeni u Bosni kao ratni zločinci, a kao lica s poternica očigledno su mogli da iz Bosne neometano ulaze u Srbiju, Azerbejdžan, Rusiju.

SerbAz je legitimno poslovao godinama ali je kasnije, zbog nekvalitetno obavljenog posla, Vlada Azerbejdžana prestala da plaća radove. Iako bez novca, radnici su mesecima držani kao pravi zarobljenici, živeli su i radili u ropskim uslovima. Istovremeno, nije im bilo dozvoljeno da odu. Oko "domova" u kojima su bili smešteni bila je naoružana straža, a unutra smeštaj je bio ispod svakog nivoa (spavaonice su imale krevet na sprat, u svakoj je spavalo od 12 do 24 osoba), kupanje je bilo zabranjeno do 21 čas, a posle obično nije bilo vode za tuširanje. Neretko se dešavalo da u domovima nema ni pijaće vode, a struja je često bila isključena zbog neplaćenih računa. Na kraju im je bilo zabranjeno da izlaze iz domova, ili je to bilo moguće samo uz posebne dozvole. Radno vreme nije postojalo, nekad 12, nekad 15 sati na gradilištu, a u jednom periodu morali su da rade neprekidno po 36 sati. Novac nisu ni videli, pa su porodice morale da im šalju da bi mogli da jedu. Muškarci su gubili po 20-30 kilograma, a tri čoveka su umrla. Dvojica zato što nisu imali lekove, a bili su srčani bolesnici, i jedan nekoliko dana pošto se vratio kući; pretpostavlja se od pretrpljenog stresa. Sistem kažnjavanja je bio takođe surov i propisan za svaku sitnicu: nenameštanje kreveta – 50 dolara, prestanak rada na jedan minut – 100 dolara, ogovaranje rukovodstva firme – 200 dolara, spavanje van vremena propisanog za to – 500 dolara, odbijanje prekovremenog rada – dodatni radni dani.

Kompanija SerbAz inače nije registrovana ni u Bosni ni u Srbiji, a o vlasništvu postoji više podataka. S jedne strane, kako se navodi u detaljnom Astrinom izveštaju, većinski vlasnik je Milan Vučenović (nastanjen u Rusiji gde ima veći broj gradilišta), a s druge, vlasnik je Dejan Cvetković. Gradilištima u Azerbejdžanu je upravljao rođeni brat Milana Vučenovića koga radnici opisuju kao izuzetno bahatog i surovog čoveka i za koga kažu da je otuđio 21,6 miliona dolara namenjenih za isplatu radnika.

Treba reći da su se radnici žalili i policiji Azerbejdžana i bosanskom ambasadoru u Turskoj, ali niko se ozbiljnije tim problemom nije pozabavio, sve dok međunarodne organizacije, strane ambasade i nevladin azerbejdžanski migracioni centar nisu dobili saznanja o ovom "radnom logoru".

Slučaj "Azerbejdžan" je sada pred sudom u Strazburu, ali samo u ime bosanskih radnika, ne i srbijanskih. Na kraju je taj slučaj zataškan, kaže Ivana Radović iz Astre, jer su svi tako hteli – i Azerbejdžan i Bosna i Srbija: "Napravili smo izveštaj i poslali ga svima. Jer, naša država je u previše prijateljskim odnosima s Azerbejdžanom da bi ovaj slučaj mogao da dođe na red. Pa tako niko i nije osuđen. U Bosni se još nešto i radi, ali evo za tri godine i dalje ništa bitno. A kako je moguće da sve ovo niko nije znao? Ipak je to 1000 ljudi na državnim gradilištima."

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net