Pošto niko ko je, je li, demokrata, nije toliko lud da se odrekne jednog nacionalizma samo zato da bi prigrlio neki drugi, onda naprosto nema načina da u nekom trenutku ne dobije etiketu "licemernog"

Uvek mi je sumnjivo kada neko previše barata pojmom iskrenosti u politici; šta to, naime, tačno znači u tom kontekstu, i čemu uopšte služi? Iskrenost mi deluje mnogo prikladnijom za, recimo, ljubavni žanr: znate ono, kada vas voljena osoba pita "da li me voliš", pa se iskrlješti u pravcu vaših očiju i krene da vas onako urokljivo skrozira ne bi li, biva, dokučila pravi značaj i dubinu vašeg inače bezbeli potvrdnog odgovora...

Sasvim ozbiljno, "iskrenost" je, kao operativni pojam, nekako najbolje držati u okvirima sveta intime; kada pak zađe u javno, štaviše političko područje, tada nas tek polukoračić deli od potencijalno opasnog zagađenja verbalnom emocionalizacijom političkog. A zašto bre Pančiću ta emocionalizacija ne valja? Je l’ ti to nešto protiv emocija? Ne, nego je kvaka u tome da tu uvek negde vrebaju svakovrsne demagoške zamke. Pogledajte najgore tirane i satrape dvadesetog veka: svi su oni bili, na ovaj ili onaj način, "topli" govornici i emocionalizatori političkog jezika. Zato su ih valjda Široke Narodne Mase i obožavale...

Dobro, nafilozofirasmo se malo na ovu vrućinu, a sad k povodu za ove retke. Građanin i muftija Zukorlić Muamer – jedan od retkih javnih likova s kojima, avaj, nikada nije dosadno – ovih je dana, valjda objašnjavajući svoj naizgled "bizaran" izbor strateškog političkog partnera u vidu nekadašnjeg četničkog (k)antinskog vojvode (onog što bdije nad vama s Andrićevog venca), blagoizvoleo izjaviti i ovo: "Ako biram između licemernog demokrate i iskrenog četnika, više volim da imam onog drugog za kojeg znam šta mi misli." I sve u tom stilu: prvi vam se smeši i grli vas a minira vas na kvarno, a drugi vas mrzucka i to ne krije, ali bar vas ne folira< a i otvoren je, brate, za dogovor na bazi uzajamnog razumevanja i duhovne bliskosti. Shvatili ste, naravno: "licemerni demokrata" iz muftijine rečenice je Boris Tadić. Ovo, međutim, nije priča ni o Borisu Tadiću ni o Tomislavu Nikoliću, i samo je uslovno i uzgredno priča o Muameru Zukorliću.

Muftija nije rekao ništa originalno; on je samo izvarirao jedno opšte mesto potkontinentalnog nacionalističkog diskursa. Ko sve nije poizjavljivao nešto slično: od srpskih, hrvatskih i ostalih bošnjačkih akademika, preko mučenog Bore Đorđevića pa do bilo kojeg nadobudnog birtijskog filozofa, s posebnim naglaskom na stvarne i tobožnje ratne veterane i njihovo bizarno postratno bratstvo...

Dobro, ali u čemu je problem s muftijinim iskazom? Nije li on jasno obogatio imenice pridevima, nije li obazrivo naglasio da mu je ne bilo koji nego samo iskreni "četnik" draži od ne bilo kakvog nego samo licemernog demokrate? Jeste, fakat. Samo što su ovi pridevi tu isključivo ritualno, oni su ispražnjeni od pravog značenja jer predstavljaju jednu alternativu koje zapravo nema, u čiju se mogućnost temeljito i dosledno ne veruje. Problem je ovde, naime, u nacionalističkom poimanju Drugog: koliko god se trudio, nacionalista ne može da ne vidi Drugog kao izvor permanentne pretnje i opasnosti. Onog trenutka kad bi mu uspelo da ga ne vidi tako, prestao bi da bude nacionalista; sve u svemu, zatvoren krug.

U svetu nacionalističkih predstava i pojmova, etnički i verski Drugi nikada ne može biti "iskreni demokrata"; čak i ako se na trenutak učini da je baš to, pre ili kasnije će se nacionalista u njega razočarati, pre ili kasnije će taj demokrata nečim već pokazati da je "licemeran". Ovaj se demokrata, naime, bori protiv "svog" nacionalizma, to je ono što ga i čini (u "srpskom" slučaju) ne-četnikom, ali za nacionalistu neke druge nacije ta borba nikada ne može biti do kraja "iskrena" ukoliko taj antinacionalizam "demokrate" nije isto što i totalno i bespogovorno pristajanje uz nacionalizam njegovog partnera, njemu etnički "tuđ". Pošto niko ko je, je li, demokrata, nije toliko lud da se odrekne jednog nacionalizma samo zato da bi prigrlio neki drugi (mada, doduše, znam neke koji su se baš napokušavali!), onda naprosto nema načina da u nekom trenutku ne dobije etiketu "licemernog". Sa "četnikom" se to, dakako, ne može dogoditi jer se s njim polazi od posve drukčijih premisa: on je po definiciji Zlo, i to Zlo vas ne može nikada izneveriti, jer bez ostatka odgovara predstavi o Drugom koju ionako imate, i nikako ne volite da vam je kvare i razvodnjavaju nekakve "licemerne demokrate". "Četnik" (ustaša, balija etc.) je, dakle, autentičan samim tim što jeste ono za šta smatramo da i jeste jedino prirodno stanje duha za nekoga od "njih". Zato je, je li, zadovoljstvo i tući se s njim, takvim kakav je, kada je rat, te trgovati i politički se dogovarati s njim kada je mir. Jer "mir" u tom imaginarijumu i nije ništa drugo nego nastavak rata drugim sredstvima. Nemoguće je videti Nas i Druge iz te optike bilo kako drugačije nego kao monolitne kolektivitete čiji se smisao postojanja iscrpljuje u permanentnom maštanju i nastojanju da se Onima Drugima dođe glave. Ali eto, naš "demokrata" to negira, tvrdi da je mogući smisao negde drugde, i samim tim se s njim ne možemo istinski razumeti: on govori nekim drugim jezikom. Dočim "četnik", "ustaša" ili šta već, koristi pojmove na "partnerskom" nacionalizmu" familijaran i prihvatljiv način. Zato se oni vazda tako sjajno razumeju – sve dok se ne pokolju. Za ono prvo, pitajte Bosance iz 1990. Za drugo, Bosance iz 1992. Razume se, Drugo ne bi bilo moguće bez Prvog.

Kad smo već kod Bosanaca, ne mogu a da ne budem zločest... Pitam se, pitam, šta li bi na ovu parafilozofsku temu rekli muftijini sunarodnjaci iz Omarske, Prijedora, Bijeljine, Brčkog ili Zvornika 1992, ili oni iz Srebrenice 1995? Da li bi oni, za muftijom, birali "iskrene četnike", ili bi se ipak opredelili za nekakve "licemerne demokrate"? Naravno, valjda naslućujući njihov odgovor, njih niko nije ni stavljao pred bilo kakav izbor.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net