foto: fonet

Autor

naš čovek u njujorku >

Slučaj Jeremić i lavirinti srpske politike

Jeremićev neočekivani uspeh plastično je demonstrirao to da "mi", odnosno srpska država i njena politička i kulturna elita, trenutno zapravo ne znamo koje je jato naše

Vuk Jeremić danas izgleda kao kockar koji je iz očaja sve što ima stavio na jednu kartu – i pobedio. Ali njegov spektakularni izbor za predsedavajućeg Generalne skupštine UN samo je povod da malo progovorimo o "slučaju Jeremić" koji je višestruko indikativan i poučan za dublje razumevanje srpske političke scene i svojevrsne patologije koja tu scenu produkuje i održava.

Pre svega, upadljivo je koliko su ta važna tema i realno veliki uspeh srpske diplomatije i pre i posle izbora bili veoma malo prisutni u domaćoj javnosti, zapravo mnogo manje nego što je toj stvari posvećivano pažnje u inostranim političkim krugovima. S druge strane, uz par izuzetaka, čak i ti malobrojni tekstovi koji su se o tome uopšte mogli pročitati u našim medijima nisu previše isticali – kao da je svima bilo pomalo neprijatno – ono što je u čitavoj priči najvažnije i najintrigantnije. Naime, Jeremićevu kandidaturu u UN zdušno su i neskriveno podržavali Rusi, a protiv nje najviše i najaktivnije radili Nemačka, Austrija, Turska, Hrvatska i Albanija – i, naravno, SAD. Istorija se na neki način ponavlja, a naročito i najviše se ponavlja ponavljačima, odnosno onima koji pokušavaju da zaborave njene lekcije iz bliže i dalje prošlosti. Tako je Jeremić (a onda posredno i Srbija i svi mi sa njim) ponovo postao mala jabuka razdora u jednom obnovljenom i za sada, srećom, samo diplomatskom geopolitičkom konfliktu – što je izgleda sudbina kojoj se to više vraćamo što više nastojimo od nje pobeći.

Optimističko proročanstvo o "kraju istorije" s početka devedesetih se očigledno nije ostvarilo, a još manje su se ispunila obećanja apostola globalizacije, liberalnih ekonomista i političara o boljem životu i jednakim šansama za sve. U takvim okolnostima bilo je za očekivati da širom sveta poraste geopolitička temperatura i da se obnavljaju neke već izbledele i skoro zaboravljene međe, a svaka ptica počinje da se osvrće i okreće u potrazi za svojim jatom. A Jeremićev neočekivani uspeh plastično je demonstrirao to da "mi", odnosno srpska država i njena politička i kulturna elita, trenutno zapravo ne znamo koje je jato naše.

EVOLUCIJA: Sama Jeremićeva biografija, kao i dosadašnja politička karijera, predstavlja svojevrstan izraz tog lutanja i te konfuzije. Počeo je kao atlantista i "evroreformista" (mada zli jezici pominju i neki mladalački SPS bekgraund), da bi danas, posle pet godina na čelu srpske diplomatije, postao glavna uzdanica i gotovo simbol ovdašnje "istočne" politike. Međutim, ono što je mnogo manje logično i što malo ko sa strane može da razume jeste to da je Vuk Jeremić već najmanje tri godine trn u oku ne samo ovdašnjih evro-fanatika i "natovaca", nego i lokalnih "turbo-patriota", koji ga mrze i napadaju maltene više nego Čedomira Jovanovića, Natašu Kandić i Hilari Klinton zajedno. Pred ovo odsudno glasanje u Generalnoj skupštini sticao se utisak kao da je svima na političkoj sceni odgovaralo da Vuk što pre propadne, kako na glasanju u UN, tako i uopšte, i da se konačno skloni sa ovdašnje političke scene.

I dok se žučni napadi sa drugosrbijanske, LDP i NVO strane još i mogu razumeti, s obzirom da ga oni doživljavaju kao neku vrstu otpadnika i "izdajnika", stvar sa patriotskim napadima zavređuje posebnu i dublju pažnju. Najlepša stvar kod teorija zavere, pored onoga da daju odgovore na sva pitanja, jeste to da im odgovara svaki ishod i svaki razvoj događaja koji se u njih uvek savršeno uklapa. A "patriote" su zaključile da je Jeremić "ubačeni element" zadužen da zbuni i zavede sirote srpske rodoljube i taj aksiom nisu voljni da promene sve i kada bi se nesrećni Jeremić sa eksplozivom oko struka i parolom "Kosovo je srce Srbije" samospalio ispred zgrade na Ist Riveru.

Ako, recimo, Jeremićeva kandidatura u UN prođe, to je za pomenutu grupu patrijota samo još jedan dokaz da je "sve dogovoreno" i da je "više nego očigledno" da mu ne bilo dopušteno da dođe na to mesto bez američkog odobrenja i da nije "njihov čovek". A da je, pak, izgubio, zaključili bi da je "ispušena lula", "gubitnik" i nesposobnjaković koji je, eto, završio karijeru prezren i odbačen od svojih mentora. Dakle, obrni-okreni, uvek će biti grbav, pri čemu je teško reći da li bi u slučaju Jeremićevog neuspeha na nujorškom glasanju više zadovoljnih bilo u njegovoj matičnoj stranci, "nacionalnoj" opoziciji ili beogradskim "angloameričkim" i progermanskim diplomatskim krugovima.

Hoću reći da način na koji pojedine patrijotske grupe mere Jeremića neodoljivo podseća na jedan od čuvenih testova kojima je svojevremeno inkvizicija ispitivala osnovanost optužbi za veštičarenje. Bace nesrećnicu u vodu, pa ako se udavi, onda u redu, a ako ispliva – znači da je veštica i treba je spaliti.

PRIMEDBE: Nije sporno da je Jeremić pravio dosta grešaka. Da je na čelno mesto u MIP-u došao prerano, nedovoljno iskusan i spreman da bi upravljao jednim tako glomaznim i komplikovanim sistemom. Ali ovde govorimo o politici i uverenjima, a ne o kadrovanju i organizatorskim sposobnostima. A Jeremić je na najbolji mogući način, često i opstruiran iz sopstvene vlade, stranke ili predsedništva, sprovodio više-manje nemoguću politiku "i Kosovo i EU" i mnogo učinio da zagorča život prištinskim, američkim, britanskim, nemačkim i francuskim diplomatama širom sveta, zaduženim za "implementaciju" kosovske nezavisnosti. Nije on taj ko nam može ili je mogao "vratiti", odnosno "sačuvati Kosovo", niti se, pošteno govoreći, ta stvar uopšte može razrešiti bilo kakvim diplomatskim ili pravnim sredstvima. No, u toj svojoj gotovo nemogućoj misiji pokazao je neverovatnu energičnost, inventivnost i upornost, koju mu nevoljno priznaju čak i oni koje je tim svojim aktivnostima najviše ometao i saplitao.

S druge strane, Jeremić je često umeo da ide naruku svojim domaćim protivnicima time što je bio suviše nestrpljiv i preambiciozan, pa onda i pomalo lakomislen i brzoplet u nekim situacijama. (Takođe, čini se da je precenjivao značaj ličnog kontakta i svoje nesporne ubeđivačke sposobnosti i kada se radi o Borisu Tadiću i kada je reč o stranim političkim ličnostima poput Davutoglua, Vestervelea ili Hilari Klinton.) Nije dobro procenio odnos snaga unutar DS-a, kandidovao se za potpredsednika protiv volje partijskog vrha, precenio svoju ličnu popularnost i potcenio efekte negativne medijske kampanje kojoj je u međuvremenu bio izložen. Zato moram priznati da je u čitavoj ovoj stvari oko kandidature meni bilo najviše diskutabilno njegovo verovanje da može doći na čelo Generalne skupštine mimo volje – još uvek – glavnog globalnog šerifa i "bosa" u ovako osetljivom međunarodnom trenutku. Ispostavilo se da može i da su mu – za razliku od onih unutrašnjopolitičkih i unutarstranačkih – procene globalnih odnosa snaga i sopstvenih šansi bile veoma dobre.

SVI NEPRIJATELJI: Na prvi pogled, bilo bi za očekivati da takav Jeremić, koji nervira Imperiju i uspešno "šuruje sa Rusima", bude neprikosnoveni heroj "patriotske", alternativne, "katakombne", anti-EU i proruske Srbije. Ali ne. Paradoksalno, što je više "srbovao" i okretao se ka istoku to je više bivao mrskiji uskom ali uticajnom političkom krugu koji i nakon svih svojih istorijskih neuspeha i grešaka pretenduje na tapiju apsolutnog čuvara patriotske politike. Zabrinuti da bi im Vuk mogao kvariti posao i odneti "žutima" neki procenat njihovih ionako sve tanjih i skromnijih glasova, oni su ga doslovno razapeli i proglasili za "kukavičje jaje", ne mareći da time zapravo ugrožavaju upravo onu "neutralnu", antiimperijalnu političku liniju do koje im je navodno stalo.

Uostalom, dovoljno je samo čuti šta o Jeremiću kao ministru i nasledniku govori, na primer, Živadin Jovanović, kome, pretpostavljam, niko neće osporiti patriotski ni diplomatski pedigre. Ili sa koliko srdačnosti se prema njemu odnosi jedan Sergej Lavrov, kojem, valjda, ni najluđi kriptoanalitičari neće osporiti političko iskustvo, niti ga optužiti kako saučestvuje u "velikoj obmani" srpskog patriotskog biračkog tela. Ili koliko naklonosti prema Jeremiću pokazuju inače poslovično uzdržani Kinezi. Ili, ako ni to nije dovoljno, šta o njemu govore zapadni diplomatski krugovi i kako ga doslovno mrze beogradske imperijalne ekspoziture. I kako se čak i u Vikiliksovim dokumentima, iz kojih se tendenciozno i fragmentarno izvlači deo patriotskih optužbi protiv njega, počev od 2009. pa nadalje o Jeremiću govori kao o "velikom razočaranju" prozapadne politike i, uz Milorada Dodika, najvećoj smetnji realizaciji regionalnih planova Imperije. I kako nije iskreni evropejac, nego zarad sticanja popularnosti udara u "nacionalističke bubnjeve".

Uostalom, gotovo da je besmisleno dokazivati besmislenost optužbi na račun Jeremića kao "zapadnog projekta" u trenutku dok on, uz rusku pomoć, po svim meridijanima vodi neravnopravnu bitku sa vodećim zapadnim diplomatijama da spreči ili bar uspori proces priznavanja Kosova i njegov ulazak u međunarodne institucije.

U svakom slučaju, Jeremić se borio kako-tako, a u nekom boljem timu, ili makar timu sa jasnijim spoljnopolitičkim planom, verovatno bi i on postigao više.

POBEDNIK: Imam utisak da udružena mržnja i napadi koje Jeremić izaziva na raznim stranama političkog spektra nadilaze čisto politički kontekst i "obično" neprijateljstvo izazvano samo ideološkim razlikama ili ugrožavanjem jednih ili drugih interesa. U stvari, Jeremić ih, i jedne i druge, i "kvislinge" i "turbo-patriote", užasno nervira zbog toga što je on živi i hodajući dokaz njihove lične nesposobnosti, čemera i jada koji okončava u stavu da je negde već sve "zapisano" i zacrtano, i ono što je bilo i što će biti, te da oni, razume se, nemaju ni razloga ni potrebe da se oko tog fatuma bore ili trude. S tim što jedni na osnovu toga zaključuju da se treba naprosto prilagoditi, slepo ispunjavati želje i slediti diktate briselskog ili prekookeanskog "Velikog Brata" i njegovih komesara, dok oni drugi, tobože zbog toga strašno ogorčeni i ljuti, nemoćno šire ruke, dure se i viču "sve je propalo", "izdaja" i "nema nam spasa". U svoj njihovoj suprotstavljenosti, zajedničko im je uverenje da su karte podeljene i uloge dodeljene, i da se tu ne može učiniti ništa, niti vredi išta pokušavati – sem prilagoditi se i/ili, pak, jalovo gunđati, pisati gnevne anonimne komentare i pozivati na bunu po marginalnim patriotskim forumima. Oportunizam, pasivnost, lenjost, neznanje i nerad su im zajednički imenitelj – kao i gotovo instinktivna mržnja prema svemu i svakome ko svojom aktivnošću, borbom, pobedama, porazima, usponima i padovima demonstrira da stvari ne stoje baš sasvim tako i da smo svi mi, ipak – makar i parcijalni – kovači svoje lične i kolektivne sudbine.

(Autor je glavni urednik "Nove srpske političke misli")


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net