fotografije: reuters

Bitka za evro >

Ko je sledeći

Posle Irske, Grčke i Portugala i Španija se obratila za pomoć Evropskoj uniji. Za sanaciju ugroženih španskih banaka EU je odobrila 100 milijardi evra. Sličan scenario preti Kipru, a Italija ne uspeva da se izbori sa ogromnim dugovima i nalazi se u recesiji. Stroge mere štednje pokazale su se kao nedovoljne za suzbijanje krize, a dok se države evrozone dogovaraju šta im je činiti, kriza se i proširuje i produbljuje

Ako krizu u evrozoni uporedimo sa šumskim požarom usred vrelog i sušnog leta, onda su Evropska komisija, Evropska centralna banka (ECB), Međunarodni monetarni fond (MMF) ili pak vlade krizom manje pogođenih država vatrogasci koji jure naokolo, pokušavaju da lokalizuju pojedina žarišta i dobiju na vremenu. Instrumenti sa kojima raspolažu taman su dovoljni da se uspori širenje stihije, ali ne i da se potpuno obuzda i spreči njeno izbijanje na nekom drugom mestu. Do te mere su zaokupirani hitnim intervencijama na suzbijanju posledica, da ne stižu da se pozabave sanacijom uzroka koji izazivaju požare.

Metafora o vatri i vatrogascima jeste već postala ofucana kada se govori o krizi evrozone, ali je analitičari, komentatori, finansijski i ekonomski stručnjaci i dalje rado i često koriste, jer prosto najslikovitije dočarava stanje u Evropi. "Čini se da je španska vatra pod kontrolom, ali smo daleko od toga, da je ugašen požar u Evropskoj uniji", kaže tako i Lars Kremkov, strateg za tržišta Activrades u Londonu, i dodaje da se dobilo na vremenu, a upravo je vreme "trenutno najdeficitarnija roba na evropskom tržištu".

"Španska vatra" je poslednjih dana u žiži spasilaca evra, dok u Irskoj i Portugalu kriza tinja, a u Grčkoj, posle svekolike finansijske pomoći i otpisivanja dugova u visini od više stotina milijardi evra, besni svom silinom. Posle ove tri zemlje, Španija je četvrta država koja je upućena na finansijsku pomoć iz evropskog fonda za spasavanje ugroženih članica: četvrtoj po snazi ekonomiji evrozone potrebno je u najskorije vreme "do" 100 milijardi evra, kako bankarski sistem ne bi kolabirao. Kolika suma je tačno potrebna Španiji za sanaciju banaka, znaće se do kraja juna. Govori se o "40 do 60 milijardi evra", ali iskustvo od izbijanja krize govori da realno potrebna sredstva višestruko prevazilaze početne procene.

Ministri finansija država evrozone u ponedeljak su se na telefonskoj sednici brzo saglasili da se posrnulim španskim bankama stave na raspolaganje neophodna novčana sredstva. Ne čudi da otpora nije bilo, jer bi kolaps španskog bankarskog sistema bio udarac od koga bi se EU teško oporavila. Mediji izveštavaju da je jedino bilo "žustrih rasprava" o ulozi MMF-a u trenutnom "gašenju španskog požara". "Evrogrupa podržava napore španskih vlasti da se odlučno uhvate u koštac sa restrukturiranjem finansijskog sektora i podržava njihovu nameru da u tu svrhu zatraže finansijsku pomoć država članica evrozone", stoji u zajedničkom ministarskom saopštenju. Nejasno je, međutim, ostalo da li Španija kredit treba da dobije iz starog evropskog SOS-fonda EFSF (The European Financial Stability Facility, osnovanog maja 2010) ili iz novog ESM (The European Stability Mechanism), koji treba da stupi na snagu 1. jula i ima kapacitet (za sada) od 500 milijardi evra za hitne kredite. ESM je finansijska institucija sa sedištem u Luksemburgu koja treba da bude garancija da neće doći do bankrota država i sistemskih banaka unutar evrozone i, baš kao i ESFS, deo je privremenog političkog paketa za spasavanje evrozone. U svakom slučaju, španske banke mogu da računaju na finansijska sredstva, dovoljna da se "podigne brana i podmire potrebe za svežim kapitalom".

VEĆ VIĐENO: Odluka ministara evrogrupe delovala je umirujuće na tržište, ali o nekoj euforiji nema ni govora. Investitori i dalje traže veće kamate na španske državne obveznice. Jer, iako konzervativna vlada premijera Marijana Rahoja disciplinovano sprovodi mere štednje zarad suzbijanja budžetskog deficita, situacija u Španiji se pogoršava. Nezaposlenost iznosi 24,4 odsto, to jest 5,6 miliona Španaca je nezaposleno. Nezaposlenost među mladima iznosi čak 50,5 odsto (u Nemačkoj, poređenja radi, 8,2 odsto).

Španija nije sama u stanju da sanira gubitke banaka i upućena je na pomoć EU, jer je u vreme pre krize, usled relativno visokog privrednog rasta i niskih kamata na stambene kredite, cvetalo tržište nekretnina. Mnogi Španci su kupovali više stanova. U Americi već viđeni piramidalni sistem morao je da pukne, najkasnije kada su veliki ulagači kao što su investicioni ili penzioni fondovi počeli da špekulišu na španskom tržištu nekretnina. Izbijanjem krize 2008. godine španske banke su se zbog izdašnog odobravanja kredita za nekretnine po preniskim kamatnim stopama našle u bezizlaznoj situaciji. Velike španske banke kao što su Santander ili BBVA (Banco Bilbao Vizcaya Argentaria) pretrpele su ogromne gubitke. Banka Bankia zatražila je, na primer, od države preko 23 milijarde evra da bi ostala likvidna.

U 2011. godini budžetski deficit Španije bio je treći najgori u evrozoni i iznosio je 8,9 odsto. Početkom 2012. španska privreda je upala u recesiju. Premijer Rahoj izlaz iz krize, posve u duhu MMF-a i Nemačke, traži u drastičnim merama štednje i reformama. Bez vidljivih rezultata.

BOLJI USLOVI: Sistem pomoći Španiji bitno se razlikuje od pomoći Irskoj, koja je, takođe zbog kolapsa najvećih banaka, upala u ozbiljan problem. U slučaju Irske prvo je država preuzela na sebe sanaciju trulih banaka i vlasništvo nad njima, da bi zatim, nemoćna da se izbori sa posledicama, od EU zatražila finansijsku pomoć. Tako je država upala u "dužničko ropstvo", to jest morala je da se odrekne dela suvereniteta i prihvati budžetsku kontrolu Trojke (Evropska komisija, Evropska centralna banka, MMF). U slučaju Španije sredstva se, međutim, odobravaju "direktno" za nužnu dokapitalizaciju banaka, pa tako država neće morati da se dodatno stavi pod neugodnu nadležnost Trojke.

Španski državni dug iznosi oko 80 odsto BDP-a, a čak i ako bi država upumpala u trule banke čitavih 100 milijardi evra koji su u igri, dug bi iznosio oko 90 odsto BDP-a i ostao, po mišljenu ekonomista, u domenu prihvatljivom za evrozonu. Poučena iskustvom drugih, Španija se ipak nije odlučila na takav potez, a ministri finansija evrozone su je u tome podržali. "Španija je isuviše dugo oklevala sa sanacijom bankarskog sektora, sada je prekasno da se u to upusti samostalno", objašnjava ekonomista Luis Garisano. Jer, od koga bi španska vlada sada uopšte mogla da pozajmi novac? Na tržištu kapitala vlada velika neizvesnost, a kamate na španske državne obveznice su drastično skočile.

Po Garisanu, ispravno je što vlada Španije ne želi da uđe u evropski program za spasavanje jer, za razliku od Grčke, Španija se ne bori sa prekomernim javnim dugom, već sa bankarskom krizom. "To bi značilo da bi se Španija podvrgla diktatu štednje Trojke. Sa direktnom pomoći bankama, međutim, evropski krizni menadžeri mogu da zaustave špansku finansijsku krizu i potom da traže jasno definisane strukturalne reforme", kaže Garisano. On smatra da je bila greška što su irski poreski obveznici morali da plaćaju za ogromne gubitke irskih banaka, što je zemlju dovelo u situaciju da po diktatu Trojke mora da sprovodi radikalne mere štednje. Krizni menadžeri evrozone su naučili lekciju, te Španija sada ima šansu za bolji plan za spasavanje. Velike evropske banke su i te kako zainteresovane za saniranje gubitaka španskih banaka, kaže Garisano, jer su velike banke često povezane međusobnim kreditima.

Sve to je za dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju Džozefa Štiglica ipak samo "vudu-ekonomija". "Sistem je", objašnjava Štiglic, "da španska vlada spase španske banke, a da španske banke spasu špansku vladu." To prosto ne može da funkcioniše. Umesto toga, Evropa mora da uspostavi zajednički bankarski sistem i fiskalnu uniju. A osnovni problem je, upozorava Štiglic, što se Nemačka drži posve pogrešne dijagnoze, a to je da je rešenje za sve jačanje budžetske discipline. Umesto toga, morao bi da se podstiče privredni rast.

A ŠTA SADA: Još početkom godine Nemačka je EU uspela da nametne svoje viđenje izlaska iz finansijske i dužničke krize. Slogan je glasio i štedeti, štedeti i samo štedeti, a u martu su vlade svih država članica, izuzev Velike Britanije i Češke, potpisale Fiskalni pakt, koji predviđa strogu kontrolu budžetskog deficita i automatsko kažnjavanje zemalja koje se ne pridržavaju pravila. Fiskalni pakt treba još da ratifikuju nacionalni parlamenti.

Mnogi ekonomski stručnjaci smatrali su i smatraju da vlada nemačke kancelarke Angele Merkel greši, te da stroga štednja bez dodatnih podsticaja za privredu vodi pravo u recesiju. Situacija se potpuno preokrenula pobedom Fransoa Olanda na francuskim predsedničkim izborima, koji, za razliku od njegovog prethodnika Nikole Sarkozija, dovodi u pitanje čitav Fiskalni pakt po nemačkom receptu. Nakon parlamentarnih izbora u Francuskoj prošlog vikenda, na kojima su takođe pobedili socijalisti, koji će najverovatnije samo sa partijom zelenih imati većinu u parlamentu, izvesno je da Pariz više neće igrati kako Berlin svira. A u Grčkoj je u toku prava revolucija protiv strogih mera štednje koje je Atini propisala Trojka.

Šta bi, međutim, države evrozone trebalo da urade kako bi krizu stavile pod kontrolu, izgleda nikome nije jasno. Svi govore o konačnom stvaranju "Sjedinjenih evropskih država", to jest da su nakon monetarne Evropi neophodne i politička i fiskalna unija i jedinstven bankarski sistem, da se uvedu evro-obveznice, da sve države moraju da se odreknu dela svog suvereniteta i deo nadležnosti prebace na Brisel. Ali, to je dug proces, setimo se samo višegodišnjih peripetija oko Lisabonskog ugovora, a vremena je, očigledno, sve manje.

Željene rezultate nije dalo ni to što je Evropska centralna banka tokom zime na "supertenderima" bankama stavila na raspolaganje oko bilion evra na vremenski period od tri godine po kamati od jedan odsto, ne samo da bi spašavale sebe same već i prezadužene države kupujući njihove državne obveznice. Efekta je bilo samo početkom godine kada su kratkoročno pale kamate na španske i italijanske državne obveznice, koje su u uglavnom kupovale banke tih zemalja.

ITALIJA I KIPAR: Veoma zabrinjava i stanje u Italiji, čiji se prihod u privredi u poslednjem kvartalu smanjio za 0,8 procenata. Treća po snazi privreda EU se već skoro godinu dana nalazi u recesiji. Procena Evropske komisije je da će se dug već prezadužene zemlje povećati na 123,5 procenata BDP-a, što je po zaduženosti stavlja na četvrto mesto u svetu. Baš kao u Španiji vlada premijera Rahoja, tako i vlada Maria Montija sa dužničkom krizom pokušava da se izbori strogim merama štednje, ali nailazi na sve veći politički i socijalni otpor. Ako se govori o 100 milijardi evra potrebnih za sanaciju španskih banaka, cifra bi u slučaju da Italija ne može da se izbori sa svojim dugovima bila gotovo neizgovorljiva.

Jedan od kandidata za finansijsku pomoć EU je i Kipar, čije su banke morale da otpišu deo duga Grčkoj, i tako pretrpele gubitke u milijardama evra i sada im ponestaje kapitala. Maleni Kipar ne može da uzdrma EU, ali je to što se dešava simptomatično i utiče na kredibilitet čitave Unije. Nemački "Privredni list" piše da situacija na Kipru može da se uporedi sa Španijom: državi su potrebna finansijska sredstva da bi mogla da spase banke. Mediji pišu da samo banci Marfin Popular Bank nedostaje oko 1,8 milijardi evra, što je oko deset odsto kiparskog BDP-a. Cyprus Popular Bank i Bank of Cyprus potražuju u Grčkoj na osnovu kredita oko 23 milijarde evra. Izlazak Grčke iz evrozone za njih bi bio fatalan. Da Kipru prošle godine Rusija nije pritekla u pomoć sa kreditom od 2,5 milijardi evra, Kipar bi odavno morao da zatraži pomoć EU. Navodno Moskva nije tražila nikakve političke protivusluge.

Na sve to dolazi i politička nestabilnost u Grčkoj. Gotovo da nije moguće ništa ozbiljnije planirati dok se ne završe grčki ponovljenji prevremeni parlamentarni izbori 17. juna, posle kojih bi ova zemlja mogla da izađe ili bude isterana iz evrozone ukoliko vladu bude formirala radikalna levica SIRIZA, koja odbija da sprovodi paket štednje na koji je Grčku obavezala Trojka.

Sledeći u nizu kriznih sastanaka na vrhu EU biće održan krajem juna. Izložena kritikama i sve većem otporu sa svih strana, nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je do sada bila neka vrsta glavnog kriznog menadžera, izjavila je da je EU potrebno "više Evrope: "Pored monetarne, potrebna nam je i takozvana fiskalna unija, dakle usaglašenija zajednička budžetska politika." Merkelova je govorila i o nužnosti "političke unije, da se korak po korak nadležnosti prebacuju na Evropu", pa tako i mogućnost kontrole. Ona je govorila i o Evropi "dve brzine", jer "jedni ne mogu da stoje, dok drugi još ne žele da idu sa njima". Evropa "dve brzine" već postoji po pitanju Šengenskih propisa ili evra, kaže nemačka kancelarka.

Činjenica je da i Nemačka sve više oseća krizu u svom okruženju. Nemačke banke samo u Španiji imaju potraživanja u visini od 112 milijardi evra. U Nemačkoj sve više političkih faktora dolazi do zaključka da štednja nije ključ za sve, već da je jedino trajno rešenje za krizu političko i fiskalno srastanje EU, a čitava evrozona bi praktično bila garant za svaku državu u kojoj je u opticaju evro (izuzev, naravno, Crne Gore). "Vreme nacionalnih država je prošlo. Mi sada stojimo pred izborom propasti, ili ujedinjenja", napisao je prvi kancelar Savezne Republike Nemačke Konrad Adenauer 1955. godine.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net