Portret savremenika >

Veliki Turčin, Sulejman Veličanstveni ili Zakonodavac

Njegovo carsko veličanstvo sultan Sulejman Prvi, Vladar carske kuće Osmana Sultan sultana, Kan kanova, Zapovednik vernika i naslednik proroka Gospodara svemira, Zaštitnik svetih gradova Meke, Medine i Jerusalima, Vladar Tri Grada: Konsatntinopolja, Adrijanopolja i Burse, i Damaska i Kaira, celog Azerbejdžana, Magrisa, Barke, Kairuana, Alepa, arapskog Iraka i Ajima, Basre, El Hasa, Dilena, Rake, Mosula, Partije, Dijar-i bekra, Kurdistana, Kilikije, vilajeta Erzerum, Sivasa, Adane, Karamana, Vana, Berberije, Abisinije, Tunisa, Tripolija, Damaska, Kipra, Rodosa, Kandije, vilajeta Moreje, Mramornog mora, Sredozemnog mora, Crnog mora i njihovih obala, Anadolije, Rumelije, Bagdada, Grčke, Turkistana, Tatarije, Kirkazije, dve oblasti Kabarde, Gruzije, ravnice Kipšaka, cele Tatarske zemlje, Kefe i susednih zemalja, Bosne i od nje zavisnih zemalja, grada i tvrđave Beograda, vilajeta Srbije sa svim zamkovima, tvrđavama i gradovima, Albanije, celog Iflaka i Bogdanije, kao i svih zemalja i granica koje od njih zavise, te mnogih drugih zemalja i gradova

U palati Ujedinjenih nacija u Njujorku prikazan je, u kamenom reljefnom medaljonu, kao jedan od 23 najveća zakonodavca sveta.

To je zato što je u Osmanskoj Turskoj, koju je tokom svoje gotovo poluvekovne vladavine doveo do vrhunca moći i slave, bio poznat kao Sulejman Kanuni, Zakonodavac. A Zapad ga je, istovremeno, zvao Veliki Turčin i Sulejman Veličanstveni.

Govorio je najmanje pet jezika – među njima srpski, naravno: da ga ceo svet razume – i pisao stihove koji ga svrstavaju u red velikih pesnika. Ukratko, nije bio samo veliki vojskovođa, čovek mača kakvi su pre njega bili njegov otac i pradeda; od njih se uveliko razlikovao i kao čovek od pera. Bio je veliki zakonodavac, obrazovan, velikodušan i pravedan vladar. Ova ocena je parafraza stava jednog britanskog istoričara. Jedan drugi orijentalista smatra da "nikada i nigde na svetu, pa ni u Turskoj, poezija nije imala toliku podršku kao što je imala u Sulejmanovo vreme".

Za razliku od njih, naši istoričari su se likom i delom Sulejmana Veličanstvenog ovih dana pozabavili nekako kao uvređeni načinom na koji istoimena turska serija ne vodi računa o činjenicama koje se nas ovde tiču, kao da je Sulejman juče, a ne 1521. ušetao u Beograd – u koji će se na kraju, 1566. godine, mrtav i vratiti – ali o tome malo posle.

Ukratko, "u TV seriji ´Sulejman Veličanstveni´ dramatično je falsifikovana srpska istorija. Beograd nije raširenih ruku dočekao sultana, već je u njegovoj odbrani izginulo svih 900 branilaca, a on nije bio romantični vitez, već brutalni osvajač...". I tako dalje, i tome slično, sve do vapaja koji se slaže da autor serije ima pravo da menja istoriju, "ali greše Radio-difuzni savet i država Srbija što dozvoljavaju da se širi kulturna propaganda Turaka. Njihovi glumci iz trećerazrednih serija dolaze u Beograd, a mi ih dočekujemo kao da su predsednici".

Ovde se, međutim, ne bavimo pomenutom turskom serijom, niti njenom "istoričnošću" – a naročito ne primedbom da "nigde u seriji nisu prikazani slonovi i kamile koji su takođe bili pod Beogradom". Produkcijski jad i bedan budžet su na Turke u ovoj seriji uticali ne manje nego na kvalitet i istoričnost našeg filma Boj na Kosovu, repriziranog valjda sasvim slučajno pred netom okončane opšte izbore. Toliko o tome.

ŽIVOT: Rođen je 6. novembra 1494. u Trapezuntu na južnoj obali Crnog mora, umro u noći 5/6. septembra 1566. pod Sigetom, u Ugarskoj. Njegovo stupanje na presto opisano je kao "dolazak pitomog jagnjeta na mesto krvoločnog lava", sa čim se verovatno ni sam autor ne bi složio pola veka kasnije. Otac mu je bio sultan Selim Prvi a majka tada sedamnaestogodišnja Havsa Hatun. Vladao je 46 godina, od 1520. do 1566. Naslednike su mu rađale dve žene: Đulbehar sina Mustafu, a Rokselana Selima, Bajazita i Džihangira; bilo je još dece ali su pomrla pre no što je spletkama i ubijanjem odlučeno ko će ga naslediti. Po tome se, uostalom, nije razlikovao od tadašnjeg Zapada. Kažu da je bio strasno zaljubljen u Rokselanu, o čemu svedoče i stihovi koje joj je posvetio.

Prve godine vladavine, pošto je sa 26 nasledio svog oca, ratobornog i uspešnog osvajača Selima Prvog, potrošio je da čvrstom rukom očuva tečevinu a unutrašnje neprijatelje ubedi kako uopšte nije visokoobrazovani mladunac nespreman da se posveti državi, njenom jačanju i daljem širenju.

U unutrašnjim poslovima oslanjao se na dvojicu velikih vezira, Piri Mehmed-pašu kog je dobio u nasleđe, potom i svog druga i roba iz detinjstva, Ibrahim-pašu; poslednje godine njegove vladavine veliki vezir postaje Mehmed-paša Sokolović – o kome takođe kasnije.

Uprkos brojnim unutrašnjim pobunama – možda je njegove ratne pohode dodatno stimulisala bojazan da se nezaposlena vojska ne može kontrolisati – najveći deo Osmanskog carstva će u toku Sulejmanove vladavine uživati mir i prosperitet zahvaljujući reformi administrativnog sistema kojom je efektivno uklanjao većinu uzroka za nezadovoljstvo, javnim radovima u kojima su izgrađeni mnogi putevi, škole, bolnice, džamije, javna kupatila, zadužbine, vodovodi ili bar česme... Sulejman se pozabavio sređivanjem, sistematizacijom i unapređenjem kanuna, "civilnog zakonodavstva" koje se, za razliku od šerijatskog prava, može menjati a tiče se krivičnog prava, zemljoposedništva i poreza. Njegov Osmanski zakonik bio je na snazi više od narednih 300 godina, poboljšao je zakone koji su regulisali prava i obaveze raje – nevernika i muslimana koji nešto korisno rade – raje koja je plaćanjem nameta i dažbina izdržavala carstvo. Povećao je broj osnovnih i viših škola u kojima su se sticala znanja iz gramatike, metafizike, filozofije, astronomije i astrologije.

Po nagovoru svog ličnog lekara, Mojsija Hamona, izdao je dekret kojim zabranjuje da se Jevreji optužuju za žrtvovanje hrišćanske dece.

RATOVI: Prvi veliki vojni poduhvat novog sultana bilo je proširivanje carstva na sever i zapad: na putu mu je bilo ugarsko pogranično utvrđenje: Beograd, koji je 65 godina ranije, 1456, uzaludno opsedao Sulejmanov pradeda Mehmed II Osvajač. Krajem avgusta 1521. Sulejman je ušao u Beograd koji je uglavnom branila šačica očajnika – a da je među njima bilo i Srba, svedoči to što je deo zarobljenika naseljen oko Beogradske kapije Istanbula, navodno da održavaju vodovod carskog grada.

Sulejmanovi vojni pohodi nikada nisu bili fokusirani na jednu tačku niti potpuno predvidljivi.

Posle Beograda okrenuo se da osvoji Rodos i tako pretvori istočni Mediteran u "Osmansko jezero", da se neku godinu kasnije vrati u Evropu, rasturi Ugarsku i krene na Beč. Beč neće pasti – pod Sulejmanovim vođstvom ni 1529. ni 1532, a ni 1683. – ali su posle turskih opsada u Evropu stigli – kafa i kafane. A i poslastičarnice. U međuvremenu, Sulejman je ratovao na istoku. Sukobi s Persijom postali su endemični, a uz njih je, čini se, rasla i nova, neočekivana opasnost. Najprivatnija moguća: dvorske spletke ljubljene Rokselane iliti Hurem sultanije dovele su početkom 1536. do pogubljenja sultanovog prijatelja iz detinjstva, velikog vezira Ibrahim-paše.

Poslednji Sulejmanov pohod na Persiju okončan je 1554. učvršćivanjem osmanske vlasti u Tabrizu, Bagdadu, donjoj Mesopotamiji, na ušću Tigra i Eufrata i delu Persijskog zaliva. Na zapadnom Mediteranu Sulejmanov admiral Berber Hajredin Barbarosa obezbedio je prevlast na moru i omogućio sultanu da u okvire imperije uvede Tripolitaniju (Libiju), Tunis i Alžir. U tom sukobu protiv sebe je imao Svetu ligu sastavljenu od Papske države, Španije, Mletačke republike, Kraljevine Napulja, Kraljevine Sicilije, Đenovljanske republike, Velikog vojvodstva Toskane, Vojvodstva Savoje, Parme i Urbina, kao i malteške vitezove koje je s Rodosa časno pustio da odu uz reč da se više neće vraćati – što su oni prekršili povratkom na Maltu.

Obnovljeni sukobi u Ugarskoj doveli su do niza sukoba u kojima je Sulejman pod potpunu vlast stavio Ugarsku (1541), ali je to morao da potvrdi osvajanjima pobunjenih gradova, posle čega je Austrija bila prisiljena da plaća danak Osmanskom carstvu.

U gušenju novih ugarskih pobuna istakao se izvesni Bajica Bajo Nenadić – budući veliki vezir Mehmed-paša Sokolović.

ŽENE I DECA: Omiljena i, po nekima, "jedina zvanična" Sulejmanova žena, Hurem sultanija, Rokselana, bila je robinja poljsko-ukrajinskog porekla koju su oteli Tatari i prodali na pijaci u Istanbulu. Možda se zvala Aleksandra Lisovska. Brzo je napredovala od omiljene robinje do obožavane supruge. Sulejmanu je rodila pet sinova i jednu kći: Mehmeda (1521), Mirimu (1522), Abdulaha, Selima, Bajazita (između 1523. i 1526) i Džihangira (1531). Abdulah je umro kao dete, dok je najstariji sin Mehmed umro 1543. od boginja.

Sulejman je imao još jednog sina, Mustafu, sa prvom ženom Đulbehar, i koji je zato u naslednoj liniji imao prednost. Rokselana je prvo uklonila velikog vezira Ibrahim-pašu, koji je Mustafu smatrao za naslednika prestola. Pet godina kasnije mesto velikog vezira dobio je, zahvaljujući Rokselani, njen i Sulejmanov zet Rustem-paša Opuković, poreklom iz Dalmacije. Čini se da je zahvaljujući spletkama velikog vezira Sulejman 1553. godine naredio ubistvo sopstvenog sina, osumnjičenog da kuje zaveru protiv oca. Pod nerazjašnjenim okolnostima umro je Džihangir, navodno od tuge za polubratom, a među dvojicom preostalih naslednika prestola, Bajazitom i Selimom, izbio je sukob u kom će Sulejman podržati Selima, a Bajazit završiti udavljen u Bursi, gde je potražio sklonište zajedno sa svoja četiri sina.

Jedan vek kasnije francuski putnik Žan Teveno svedoči da Sulejmanovo nasleđe nisu samo vojni uspesi već to što zemlja ima jaku poljoprivredu, dobrostojeće seljaštvo, obilje osnovne hrane i dobro organizovanu upravu. Sve to uprkos tome što je Selim II bio nesposoban i razvratan vladar, čiju je vlast i državu sačuvao veliki vezir Mehmed-paša Sokolović.

GDE SMO TU MI: Sokoli Mehmed-paša rođen je u hercegovačkom selu Sokolovići kod Rudog oko 1505. godine a školovao se u Mileševi. U janičare je odveden s 15 godina, kada Sulejman stupa na otomanski presto; narednih 13 godina obrazuju ga u Jedrenskom saraju. Učestvovao je u Mohačkoj bici 1526. i opsadi Beča 1529; između 1533. i 1535. u ratu protiv Persije i opsadi Bagdada; 1545. godine postaje zapovednik osmanske flote a 1551, unapređen u rumelijskog beglerbega, kreće u rat na Habzburšku monarhiju; 1552. osvaja Temišvar.

Uticao je na donošenje dozvole za obnovu Pećke patrijaršije (1557), kada patrijarh postaje njegov rođak Makarije Sokolović.

Sulejman ga proglašava za Velikog vezira 28. juna 1565. Naredne godine je u sultanovom novom pohodu na Ugarsku: u poslednjoj noći pre nego što će pasti opsednuti Siget, između 5. i 6. septembra 1566, Sulejman iznenada umire. Plašeći se da će vladareva smrt loše uticati na moral i ponašanje vojske, Sokolović naredne gotovo tri nedelje, sve do 24. septembra, prikriva Sulejmanovu smrt. Sultanovo telo je, kao da je živ, s vojskom u povratku doneto do Beograda, u kom će, konačno, Selim Drugi biti proglašen za novog sultana.

Ozbiljni istorijski izvori su šturi, ali detalj o povlačenju otomanske vojske posle Sulejmanove naprasne smrti pod Sigetom – verovatno je bila sasvim prirodna, s obzirom na to da je bio zagazio u osmu deceniju života i duboko u petu deceniju neprekidnog održavanja vlasti – poslužio je Borislavu Pekiću kao gotovo neiscrpan izvor nadahnuća za treću knjigu fantazmagorije Zlatno runo. U njoj Simeonulo, Simeon sin Simeona Tivanskog, sina Simeona Carigradskog, mali trgovac mirisima, šminkom i otrovima u hordi Sulejmanove vojske pod Sigetom, ceo svoj i život roda Njago Njegovan rekonstruiše tokom noći u kojoj šminka leš Sulejmana Veličanstvenog ili Zakonodavca, da bi takav izgledao kao živ vojsci u povratku do Beograda. I, kaže Pekić–Njegovan: "Samrtničko gotsko bledilo još je vladalo ženskim licem Zapada. Upotreba šminke ograničavana je i vis legis i predrasudama nepoznatim Istoku. Ali se po kozmetičkim vestima iz Venecije, Florence, Beča, Pariza već moglo predvideti slobodnije doba, u kome će svako ko drži do sebe, mesto nesavršenog, propadanju izloženog prirodnog lica, nositi veštačko: s mesom sjedinjenu, s kožom sraslu masku, napravljenu svemogućim rukama šminkerskih umetnika..."

EPILOG: Pod Selimom II carstvom je praktično upravljao Mehmed-paša Sokolović; kad krajem 1574. na presto dolazi Murat III, kog su državni poslovi još manje zanimali no njegovog prethodnika Sokolovićeva moć počinje postepeno da opada. Velikog vezira ubija neki derviš 11. oktobra 1579. uveče. Mehmed-paša Sokolović je sahranjen u Istanbulu, u turbeu pored Ejup džamije. Turbe je projektovao Sulejmanov vodeći arhitekta, Sinan paša. Veliki vezir je naredio 1571. godine da se preko Drine u Višegradu podigne most, kao što je podigao bar još tri mosta u Bosni i Hercegovini i jedan u Crnoj Gori. O tome da li je lepši Arslanagića most u Trebinju od onog na ušću Žepe u Drinu ili od Kozje ćuprije u Sarajevu ili Vezirovog mosta u Podgorici badava je raspravljati. Za svetsku slavu onog na Žepi i ćuprije na Drini postarao se Ivo Andrić; Mehmed-paša je u rodnim Sokolovićima podigao džamiju a u Beogradu, na Kalemegdanu, česmu.

A Sulejman? S njim je sve u redu: najveličanstvenije arhitektonsko delo koje je Sulejman podigao je Sulejmanija, verski kompleks čiji je arhitekta bio Sinan-paša, "osmanski Mikelanđelo". Tu danas leže posmrtni ostaci Sulejmana i Rokselane.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net