foto: a. anđić

Intervju – Petar Omčikus, slikar >

Čitač duše

"Narodni muzej ne radi 10 godina. Sramota! I Savremeni muzej je zatvoren. Zašto? Sad živimo u kokošinjcu, jadna nam majka! Toliko smo politizovani – nemamo muzeje, ali zato imamo politiku! Nešto nam se desilo, nešto što ne nosi ništa dobro"

U Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, ovog utorka, otvorena je izložba slika "Petar Omčikus – portreti". Deset skulptura i 168 slika među kojima preovlađuju portreti, retrospektiva su stvaralaštva ovog našeg velikog slikara. Najstariji izloženi portret je iz 1939. godine, a najnoviji su ovogodišnji. Izložba je rezultat saradnje SANU i Fondacije "Kosa Bokšan – Petar Omčikus", pa će zato jedan njen manji deo, tridesetak radova, od 22. maja biti izložen u Mihizovoj 11, u Fondaciji.

Uz ime Petra Omčikusa (1926, Sušak kod Rijeke) vezuju se najmanje dve odrednice: "Zadarska grupa" (koju su, osim Petra Omčikusa koji ju je osnovao, činili Kosara Bokšan, Bata Mihailović, Mića Popović, Ljubinka Jovanović, Vera Božičković, Mile Andrejević, Bora Grujić i Borislav Mihajlović Mihiz) zbog uticaja na tok umetničkog života u vreme socijalističkog realizma posle Drugog svetskog rata, i Pariz, gde je otišao 1952. godine sa suprugom, poznatom slikarkom Kosarom Bokšan. U njegovoj biografiji su pobrojane 61 samostalna i oko 170 kolektivnih izložbi. U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, čiji je član, poslednji put je izlagao pre 14 godina, a u Beogradu prošle godine, u Galeriji "Pariski krug". Izložba "Petar Omčikus – portreti" biće otvorena dva meseca.

"VREME": Istoričari umetnosti navode da su more i portreti teme kojima ste se najčešće bavili. Šta je za vas ljudsko lice?

PETAR OMČIKUS: Šta je ljudsko lice? To je velika stvar! Pre svega, bogatstvo. Na licu se svašta vidi. Jedno lice ima sto lica u sebi, i ja to volim. Volim da čitam dušu. Svi su ljudi dobri za slikanje, nije bolji onaj s velikim nosem od onog s običnim – svi su dobri. Čovek je za mene bitan. Ali teško mi je da govorim o tome, lakše mi je da slikam. Portret radim oduvek, videćete, izložen je jedan u pastelu koji sam radio u 14. godini. U Parizu sam malo napustio portret, mada mi je i tada bio drag. Žao mi je što se sada portret izgubio u slikarstvu, redak je. Šteta.

Često govorite da slikate uvek jednu istu sliku...

... Za kojom težim i koju, nažalost, neću završiti. Kako ona izgleda? E, kad bih ja to znao! Tražim je, i tražiću je.

Uz izvinjenje ako će zazvučati nepristojno, ali vi uprkos godinama još uvek slikate, što je, složićete se, retka pojava.

Pa šta ja mogu što je to retka pojava! Meni sad jeste preko 80 godina, ali što ne bih i dalje slikao? Kakvo je to pitanje! Pa ja ni ne znam ništa drugo da radim osim da slikam! Mada, zanimaju me i druge stvari, zanima me muzika – ja kažem, da nisam slikar bio bih muzičar, osećam muziku isto koliko i slikarstvo – zanima me ribarstvo, plivanje i sve što ima veze s morem... More je prvo što sam ugledao u životu, stanovali smo na uzvišici, na Trsatu, odatle se vidi čitav Kvarner. I to ne možeš izbrisati iz sebe.

Na ostrvu Korčula imate atelje, imate vaše more...

Jeste, u uvali imam atelje. A imam ga i u Zemunu, tamo je reka, a i u Parizu se oseća miris mora. Ja svuda imam more. Ovaj rat je sve upropastio. Šteta! Šteta za ovu zemlju, bila je velika, sad kad je nema vidimo šta smo imali. Sad živimo u kokošinjcu, jadna nam majka! Toliko smo politizovani, nemamo muzeje, ali zato imamo politiku! Nešto nam se desilo, nešto što ne nosi ništa dobro.

Vaše slike su u mnogim kolekcijama i muzejima Evrope, u Beogradu ih čuvaju Narodni i Muzej savremene umetnosti. Najviše ih ipak ima u Fondaciji "Kosara BokšanPetar Omčikus" koju ste prošle godine otvorili.

Francuska, Engleska, Italija, Švajcarska, Nemačka – tamo su moje slike. U Narodni muzej su ušle sa Kolekcijom doktora Smodlake, znači da on nije poklonio svoju kolekciju, moje slike danas ne bi bile u Narodnom muzeju. Ali šta vredi što su tamo kad su zakopane u podrumu, kad Muzej ne radi 10 godina. Sramota! Narodni muzej je bogat, u njemu je Lepenski vir, pa Vinča, pa srednji vek, pa barok i realizam, pa impresionisti. Zašto ja ne mogu sad sve to da vidim? I Savremeni muzej je zatvoren. Zašto? To ne sme tako. Primetio sam, kod nas se malo daje na kulturu, kultura je veoma zapostavljena. Pa videli ste da pred ove izbore niko od političara nije ni pomenuo kulturu! Osnovao sam Fondaciju zato što ne očekujem da će država brinuti o mojim i Kosinim slikama. Posle njene smrti 2009. godine, prodao sam njen pariski atelje i od tog novca osnovao Fondaciju. Tu sam preneo njene radove, i jedan deo mojih. Hteo sam da ja poklonim nešto Beogradu, a ne vlast da poklanja meni. Nisam taj tip. Lakše mi je ovako: zamislite da oni brinu o Kosinim i mojim slikama, sigurno bi tražili neku protivuslugu! Šta će mi to! Fondacija je moj krov nad glavom zato što su tu Kosine i moje slike. Nećemo izlagati samo svoje slike, već ćemo praviti i izložbe, evo za jesen spremamo izložbu "Zadarske grupe". Nije lako, od svih nas ostali smo živi Ljubinka Jovanović i ja. Teško je prikupiti radove iz tog vremena, ali uspećemo.

O "Zadarskoj grupi" se dosta zna, baš zbog njenog uticaja na socrealizam. Da li ste tada, kao student druge godine Akademije likovnih umetnosti u klasi profesora Ivana Tabakovića, bili svesni važnosti vašeg bunta?

A kako bismo i mogli to da znamo! Mi smo hteli slobodu u slikarstvu, i to je sve! Drugi razlog je more: Mića Popović i Mile Andrejević nikad nisu videli more i ja sam ih poveo da ga vide. Eto, to vam je bilo to. Napustili smo Akademiju, ukrcali smo se na brod i od Rijeke krenuli obalom. Zadar nam se dopao. Bio je polusrušen, našli smo neku ruševinu na moru i vlasti su nam odobrile da se uselimo. Bila je to vila bivšeg guvernera Italije. Svako je imao svoj atelje, imali smo dežurstva, znalo se kad ko ide u nabavku, kad ko kuva. Ljudi su nas gledali kao neke čudake. A mi, mi smo slikali u prirodi, slobodni, slikali smo ono što volimo i želimo, nesputani temama politike. Zarađivali smo kao i svi studenti. Crtali smo portrete Marksa i Engelsa, Lenjina i tih rukovodilaca. Zvali smo ih "smešni portreti". Znate kako izgledaju ti portreti pričvršćeni na fasadi zgrade kad dune vetar pa im napravi one smešne grimase? Mnogo su smešni! Ovde, u Beogradu su nas kritikovali što smo napustili Akademiju i što smo se odvojili. Pričalo se i da će nas uhapsiti. Ali spasao nas je Branko Šotra, otišao je kod Milovana Đilasa i rekao mu "to su zanesenjaci, pusti ih, oni su bezopasni", i ostavili su nas na miru. Posle, tek posle mnogo godina smo postali svesni da smo uticali na umetnički život, na tu furioznu situaciju sa socrealizmom. A kad smo se iz Zadra vratili u Beograd, svako od nas je imao samostalnu izložbu.

Vi i Kosa Bokšan ste otišli u Pariz 1952. godine, odmah nakon te prve izložbe. Zašto, ako ste "pomilovani"?

Ovog 9. maja je bilo 60 godina od dana kad smo otišli. Tada sam rekao: idemo na dva meseca i kad me vidite. Dobili smo pasoše, ali par dana pred polazak su nas zaustavili: neka ministarka se pobunila i oduzeli su nam potvrde iz Narodne banke bez kojih se nije moglo iz zemlje. Pomogla nam je naša koleginica, Milica Ribnikar, zamolila je svog oca a on je zamolio već tamo nekog koga je trebalo, i uspeli smo! Nije to bilo lako. A zašto smo otišli? Pa imali smo loše uspomene na ovu zemlju, i hteli smo da gledamo slike uživo, a ne u knjigama. Tada to ovde nismo mogli.

Kao što ste i sami maločas rekli, i sad je nemoguće videti slike u muzejima. Sadašnji mladi slikari imaju, znači, isti problem koji ste imali i vi pre 60 godina.

Ja mladima ne zavidim. Nije mi jasno kako oni uče umetnost, veoma im je teško. Ali jedno im zameram: zašto se ne udružuju, zašto svako petlja u svom ćošku? To je loše. Treba da se druže, da luduju, da komplikuju ljudima život! Toga ovde danas nema.

Kako vas je prihvatio Pariz?

Kao kuriozitet, kao nekog ko dolazi iza gvozdene zavese. Svi su mislili da smo dobili stipendiju, a ne da imamo naše, sirotinjske, pare. Ja i Kosa smo prilično govorili francuski. Naišli smo na mlade kolege, francuske Alžirce, sprijateljili smo se sa njima. Oni su živeli u Latinskom kvartu, lep, intelektualno-boemski deo grada. Bavili smo se zanatima, nismo živeli od prodaje slika. Ja sam za vreme rata u Beogradu bio u školi za Primenjenu umetnost kod Patrijaršije. Imala je odlične profesore, bilo je tu dobrog sveta. Zato sam kao primenjaš ja u Parizu imao zanat – molovao sam po kućama. Na crno, naravno. A onda smo odlučili da idemo na letovanje na Korziku. Kuriozni smo bili, radoznali, pa smo otišli da vidimo kako je na Korzici. Tamo sam napravio dosta gvaševa, od kojih sam, zahvaljujući jednom prijatelju slikaru, napravio prvu izložbu. U jednoj maloj galerijici. Napravio sam i niz slika, neko ih je video, pa sam pozvan da jednu od njih izložim na Majskom salonu, koji je bio značajan. Ta slika je sada u Muzeju savremene umetnosti, nedostupna. Zatim mi je jednog dana stigla obična dopisnica na kojoj je pisalo da li bih dozvolio, a pisao je Mišel Seupor, da me uvrsti u svoju knjigu o savremenom slikarstvu koju upravo završava. Eto, tako sam počeo. A živelo se teško. Ispričaću vam jednu anegdotu. Stigne Kosi i meni jednog dana poziv iz uprave kvarta u kome smo stanovali da dođemo na razgovor zato što treba da platimo porez. I, ja odem. Činovništvo je tada bilo drugačije: neke stare dame su pisale olovkom, u birou punom papira i akata. Nisam im delovao kao neko ko je platišan. Pitaju me od čega živim, kako. I ja počnem da im pričam čime se hranimo ja i moja žena: ribom. Pa im onda ispričam gde u Parizu mogu da se kupe najbolje a jeftine sardele, a gde dagnje, ispričam im kako spremam rizoto, a kako gradele. One kažu: ti si baš jedan siromašan umetnik, i oslobode nas poreza!

Šta ste primili od Pariza?

Ti prijatelji koji su nas prihvatili, bili su apstraktni slikari, pa sam i ja to primio. A onda sam prešao na figuraciju. Ta apstrakcija je bila drugačija od ove današnje. Ja ne znam šta se ovo danas dešava u umetnosti, zavladao je taj konceptualizam, i sve te "lepe" stvari. Možda sam i konzervativan, ali ja volim zanatlijski deo našeg posla, ne volim priču, ne volim da ja sada izmišljam neke kerefeke, to nije u mom duhu. Čovek od pamtiveka mora da stvara, ali ovo što je sad u umetnosti nije intelektualna situacija već nemoć da se stane pred belo platno! Jeste, najgore je stati pred belo platno ili pred kamen, ali drugačije ne može!

Šta vas navede da stanete pred belo platno?

Sve! Vi, na primer! Nešto me privuče, ti odnosi boja na vama, ne znam. Neću da znam! Emocija me privuče, sadržaji koje vi i ja nosimo u sebi. To me navede, a šta bi drugo?!

Srpska akademija nauka i umetnosti vam priređuje izložbu nakon 14 godina. Da nije to, možda, nemar ove institucije prema svom važnom članu?

Pa šta ja znam, nisam se ja brinuo o tome. Nisam nikog ništa pitao kad će moja izložba. To vam je tako, i gotovo. Hoću da nikom ne dugujem ništa. Volim tako da živim, i nikako drugačije.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net