fotografije: m. milenković

Intervju – Muharem Serbezovski, pevač, pisac, prevodilac >

Nama je veselje razlog da se isplačemo

"Na neki način, ja sam ciganski Dositej Obradović. Pevam na ovom našem jeziku da ga moji Cigani nauče, a prevodim na ciganski, Kuran, Bibliju, Dostojevskog, Tolstoja... Markesa sam, na primer, počeo da prevodim jer me to što piše asocira na Cigane. Melkijades iz Sto godina samoće je Ciganin. Pa ti cirkusi, to kako oni šetaju po varošima i kako ljudi zahvaljujući njima jače doživljavaju i sjaj i bedu, to je ono što mene privlači Markesu’"

Posle 35 godina odsustva, Muharem Serbezovski, pevač, kompozitor, pisac, prevodilac, političar i magistar prava, vraća se u Beograd gde će 27. maja, u "Sava" centru održati koncert. Bilo bi očekivano da ga je ovdašnja publika u međuvremenu pomalo zaboravila, međutim, ispostavilo se da nije nimalo lako započeti intervju s njim, jer grupa tinejdžera za stolom u kafiću na Banovom brdu uporno pokušava da mu privuče pažnju pevajući Sine moj. Sa širokim osmehom, prilazi i slika se s njima, pa čak i zapeva delić pesme. "Bio sam juče na Pinku, pa sad znaju da sam to ja", pokušava da bude skroman: "Došao sam u Beograd početkom maja i ne odlazim sve do koncerta. Plan mi je da podsetim ljude na sebe. Danas me na ulici prepozna pet ljudi, sutra petnaest..."

Muharem Serbezovski je po mnogo čemu fascinantna pojava. Rođen je 1950. u najvećem ciganskom naselju na Balkanu, Šuto Orizari u Skoplju, u jedanaestočlanoj porodici. Počeo je da peva sa 14 godina, kada je zbog siromaštva morao da počne da zarađuje. Od tada je objavio pedesetak albuma i napisao oko 400 pesama, od kojih neke spadaju u najveće hitove narodne muzike, poput Ramo, Ramo, druže moj, Zašto su ti kose pobelele druže, Sine moj, Za venčanim stolom... Za mnoge njegove pesme dosta ljudi veruje da su romske narodne. Uglavnom se iznenade kad čuju da te pesme imaju autora, a pogotovo kada saznaju da je on još uvek živ i zdrav. Osim muzikom, bavi se i književnošću i prevođenjem. Autor je pet romana – Šareni dijamanti, Cigani A kategorije, Rat ciganskih bogova i Cigani u NOB-u, zbirke pesama Niko ne zna puteve vetrova i Cigana i studije Cigani i ljudska prava, koja je prevedena na sedam jezika i uvrštena u fond 128 univerzitetskih biblioteka. Preveo je na romski jezik Kuran i Bibliju, kao i romane Zločin i kazna Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, Rat i mir Lava Tolstoja i Sto godina samoće Gabrijela Garsije Markesa.

Razgovor počinjemo pričom o povratničkom beogradskom koncertu: "Vraćam se tamo gde sam počeo. Ja sam u Beogradu živeo od 1969. do 1975. Drago mi je što one moje pesme koje su u Srbiji najpopularnije, jesu upravo one koje sam baš u Beogradu napisao. Zato su, valjda, ostale u Beogradu. Nema veze koliko je godina prošlo. Svaki čovek ide svojim putem, nose ga oluje, pogotovo mi, Cigani. Niko ne zna puteve vetrova i Cigana, tako se zove jedna moja zbirka poezije. Putovao sam svuda po svetu i evo me opet u Beogradu. Šta me povuklo nazad? Sedeo sam u Sarajevu kad mi se javio jedan bračni par iz Beograda koji se upoznao i zbližio zahvaljujući mojim pesmama. S godinama, došli su do pred razvod. Ispričali su mi kako su sedeli, svako u svojoj sobi, i brčkali po internetu i oboje našli moju pesmu koja kaže: ‘Ja ne verujem, ne, da je svršeno sve, a ti veruješ, eto i zato naša ljubav mre, zar misliš, ljubavi, da sve zaboraviš, zar ćeš našu ljubav tako, da pogaziš lako’. I tako, krenu jedno kod drugog, sretnu se u hodniku i tu reše da se ne razvode. Doći će na koncert sa decom."

"VREME": Iako vas dugo nije bilo u Srbiji, vaše pesme žive zahvaljujući nekim drugim izvođačima. Kako gledate na tuđe interpretacije svojih hitova?

MUHAREM SERBEZOVSKI: Mnogo pevača je pevalo moje pesme. Slušao sam različite komentare, od svojih prijatelja, ali i od drugih. Pitali su me zašto im ne skrenem pažnju kako treba da pevaju. Uvek im kažem da treba malo šire da gledaju stvar. Oni koji pevaju moje pesme, pomažu meni, moj kult ostaje tu. Nek otpevaju moju pesmu 300 puta, kad-tad će publika saznati da ja to pevam. U jednoj kafani u Frankfurtu sam pevao i jedno društvo iz Srbije je tražilo da im pevam Zar ovakav sam bio od Ace Lukasa. Ja im kažem: "E, slučajno znam tu pesmu!" Otpevam im, oni kažu: pa ti pevaš bolje! Pa moja pesma, kako da ne pevam.

Od onih koji izvode vaše pesme, koga najviše cenite?

Cenim sve kolege, ali od svih naših pevača koji su ikad pevali, najdraži mi je pokojni Toma Zdravković. On i ja smo sedam-osam godina zajedno nastupali. Stvarali smo zajedno pesme. Kad bih nešto novo napisao, prvo je on to čuo. I danas kad čujem njegovu pesmu, osetim toplinu svega što je izašlo iz njegove duše.

Što se tiče onih koji pevaju moje pesme, moram da kažem: svima sam im zahvalan jer su sačuvali ono što sam napisao u vreme kad sam bio pasivan i nisam želeo da se bavim muzikom. Ali, najzahvalniji sam Sinanu Sakiću. On i moj sin Durmiš su i zaslužni što opet pevam, jer su mi govorili da nisam još za penziju. Zato sam sa njim prošle godine snimio duet Poslednji aplauz. To je jedan strašno emotivan duet. Sinan je jedna emocija, duša. To šta se događa sa emocijama između njega i publike, to nema niko od nas. Zašto? On je u svom filmu, zatvara oči i ništa se oko njega ne događa osim pesme. Fenomen.

Kakav je to osećaj, za vas kao autora, kad vam pesme toliko uđu u narod da se više i ne zna da su vaše?

Ovih dana šetam po Beogradu, srećem neke mlade ljude koji se iznenađuju kad čuju da sam ja napisao neke pesme za koje oni misle da su narodne. Meni je drago kad to čujem, da se neko začudi što je neka pesma moja. Uvek pomislim: to je to. Gostovao sam juče kod Lee Kiš na Pinku. Malo sam zakasnio, ali kad sam ušao u studio i zapevao, publika je tražila bis. Kažu mi da se to nikad nije desilo u toj emisiji. Ali, kad vidim da naizust znaju Ramo, Ramo, druže moj ili Bilo čija, bilo čija, i mene, znate, to ponekad potrese.

U vašim najvećim hitovima uvek postoji nekakva priča. Za venčanim stolom, Ramo, Ramo, Ramajana, sve imaju likove koji su akteri neke drame. Da li iza nastanka tih pesama postoje neki događaji?

Moji tekstovi su uvek istiniti i govore o stvarnim događajima. Ljudi su skloni da dodaju primese tome, i kad pevam, osluškujem kako to primaju. Tri-četiri velika hita su mi pokazala pravi put, a moj put je sličan Nušićevom: ja sam morao da čekam dve godine da moja pesma napravi krug kroz Jugoslaviju, dok je svi čuju, pa da postane hit, a kasnije i evergrin. Ja sam u prednosti, kad vidim mladog dečka ili devojku da pevaju moje pesme, iznenadim se, a oni mi kažu da su im roditelji preporučili da to slušaju. Uvek mora da postoji sklad, kako kaže Platon. Sklad u državi pravi harmoniju. Interpretacija je pokazivanje karaktera. Ljudi čitaju moj karakter kroz interpretaciju, a kad vide da sam napisao i tekst i melodiju, pa vide i moju maštu, onda je uspeh siguran.

Svaka moja pesma je događaj. Negde čujem priču, dogodi se nešto meni ili nekom prijatelju, ili izmislim događaj. Recimo, kad pričamo o pesmi Za venčanim stolom, napravio sam priču o dvoje ljudi koji su se voleli, pa se rastali, ona se ponovo udaje, a on joj kaže: ti si bila moja prva ljubav, evo, ja ću ti biti svedok na venčanju... To je ono kako se ljudi u sebi osećaju kad se tako nešto desi. Da nije tako, da nije u toj pesmi mnogo istine, ona bi bila zaboravljena.

Kažu da se u vašoj muzici, više nego kod bilo kog romskog izvođača sa ovih prostora, čuje Indija.

Ja pokušavam da nađem neku vezu između nas Cigana i Indije. Bio sam u Indiji, bio sam gost Indire Gandi sa još tridesetak ljudi iz Jugoslavije na Drugom internacionalnom festivalu Roma 1978. godine. Njen sin Radživ mi je poklonio isto odelo kao njegovo i stali smo da se slikamo. Između Radživa i mene stajala je Indira i ljudi su se pitali ko je Gandi, a ko Muharem. U to vreme sam pisao roman koji je trebalo da se zove Cigani u NOB-u, a baš je trebalo da se bavi time da li mi potičemo iz Indije. Posle petnaestak dana svi su se vratili kući, a ja sam ostao na poziv Indire Gandi, jer sam postao popularan pošto sam pevao Ramajanu, moju pesmu, na indijskom jeziku. Pitao sam Indiru da li mi potičemo iz Indije. Ona se samo osmehnula, ali ja sam u tom osmehu pročitao da treba da tražim veze između naša dva naroda. Na ulicama Delhija video sam ogromnu reklamu, 12 metara, na kojoj je ogromnim slovima na engleskom pisalo "Fabrika masaže", a iza tog ogromnog transparenta jedan starčić, Indus, na jednoj maloj daščici, improvizovanom stolu za masažu, masira ljude. Meni je odmah bilo jasno, našao sam vezu sa nama, Ciganima. Mi smo grandomani, i kod nas može da piše "Fabrika masaže", a iza da stoji samo jedna daščica.

Međutim, između nas i njih ima i velikih razlika. Gledam ove indijske serije. Potpuno suprotno nama, Indijci kad se sastanu zbog nečega, prvo se malo gledaju, popričaju, sve polako, natenane. A kod nas, proradi temperament, ajmo odma na stvar, šta ti treba. Činjenica je da nam je fizionomija slična, ali naš temperament se menjao kako smo se selili, jer smo svuda ostajali po sto godina. Nas Cigane od sreće do plača deli samo milimetar. Imam jednu pesmu koja kaže: "Ciganska duša ‘oće i kad peva i kad igra, i da gorko zaplače". Nama je veselje razlog da se isplačemo.

Zanimljivo je kad me moji prijatelji intelektualci uhvate da mi pričaju kako su čuli neku lepu cigansku pesmu i traže da im prevedem reči. Ja im onda kažem: bolje da vam ne prevodim. U tim tekstovima nisu bitne reči, one su samo poređane da idu uz melodiju, često nemaju nikakvog smisla, ne poštuju se padeži, muški, ženski i srednji rod. Tu reči ne prenose emociju, emocija leži u melodiji, i zato je bolje samo slušati muziku.

A šta vi slušate?

Kad sam sâm u kolima, slušam ono što volim, a kad vozim još nekoga, onda sam i šofer i di-džej. Ja nisam običan slušalac, nije mi dovoljno da mi se svidi pesma. Čujem bolje od drugih i mnogo sam zahtevan. Da bih nešto zavoleo, to mora da bude besprekorno, čisto i ne samo tehnički da valja, nego mora da ima dušu. Kad Plasido Domingo peva Granadu, on peva besprekorno, ali nije njegova interpretacija savršena samo zato, nego zbog onoga što on lično unese u interpretaciju. Zato sam i ja nedavno, kad sam gostovao u Bijeljini na jednoj televiziji, otpevao Granadu, jer sam hteo da ljudi čuju kako zvuči kad jedan Ciganin to peva. Mora da ima neka veza i između Španije i Cigana.

Kad ste počeli da pišete?

Pronašao sam jednu rupu u svetskoj književnosti. Recimo, Perl Bak, ali i drugi, pišu o Ciganima vrlo ograničeno, samo radi kolorita. Tako sam došao na ideju: kad je Perl Bak postala poznata pišući o tuđem narodu, ona Amerikanka a piše o Kinezima, što ja ne bih pisao o svom narodu? Tu je autentičnost u pitanju. To ne mora da znači da ću ja biti veliki pisac, ali biću autentičan i to mi je prioritet. Sad je izašao moj sedmi roman, Rat ciganskih svetaca, satira je u pitanju. Moj prvi roman je nedavno preveden na švedski, što mi je jako drago, jer se potajno nadam da bih mogao da dobijem Nobelovu nagradu za književnost.

Bavite se i prevođenjem. Preveli ste Kuran, Stari zavet, Rat i mir, Zločin i kaznu, Sto godina samoće, a privodite kraju i prevod Novog zaveta.

Na neki način, ja sam ciganski Dositej Obradović. Pevam na ovom našem jeziku da ga moji Cigani nauče, a prevodim na ciganski. Moj prevodilački rad je razlog zašto sam od muzike apstinirao deset godina. Kad sam jednom počeo, više nisam stao. Zašto? Pa, ispričaću ti nešto, a ti poveži. Jedne večeri, ‘72. godine, igrao sam simultanku sa Karpovim. Pokupili su me sa ulice sarajevski glumci, naleteli na mene i kažu: ajde s nama. On je prošao sve table i video da samo na mojoj figure nisu poređane. Kažem: ja nikad nisam igrao šah, mi Cigani ne igramo šah, ko će nas da natera da dva sata sedimo na jednom mestu? Samo je sa mnom remizirao jer je sam igrao i za sebe i za mene, i poklonio mi svoju knjigu. Eto, zato sam sedeo deset godina, da dokažem da Ciganin može da sedi duže od dva sata. To što ja radim nama nije svojstveno, ali ja hoću da nas izvučem bar nekoliko stepenika iznad ovoga gde smo sad. Hoću da budem primer. Ja sam napustio školu sa 14 godina i počeo da pevam, a evo, diplomirao sam i magistrirao na pravima. Upisao sam sad i doktorske. Nek se samo pet Cigana ugleda na mene, ja ću biti presrećan.

Kad sam 1968. godine u Skoplju snimao prvu ploču, pita me otac na kom jeziku pevam. Ja kažem: na ciganskom. Kaže: to ti je mnogo lokalno, razumeće te samo Cigani. Pitam ga da li onda da pevam na makedonskom, a on kaže, to ti je malo šire, ali i to ti je lokalno, pevaj da te ceo svet razume, a tvoji Cigani će te po inerciji voleti. Pevaj na onom jeziku na kom će da te razume cela Jugoslavija.

A kako se zove taj jezik?

(smeh) Ja govorim mnogo jezika, a za mene je strani i srpsko-hrvatski, maternji mi je ciganski, a onda i makedonski. E, ako sam ranije govorio sedam jezika, sad govorim dvanaest. Školu sam napustio rano, iako sam bio odličan đak, jer nas je bilo jedanaestoro u kući, a samo je otac radio. Samo mi je jednog dana rekao: ti, Muhareme, moraš da ostaviš školu, al’ molim te, nastavi da čitaš. Tad sam znao samo ciganski i makedonski. Srpski uopšte nisam znao. Kad sam prvi put došao u Beograd, spavao sam u hotelu "Slavija", ujutru sam otišao u knjižaru "Kultura" i, grandomanski, odabrao najdeblju knjigu koju sam ugledao, Kako se kalio čelik od Ostrovskog. A to je, u stvari: kako se kalio Muharem. Tri meseca sam čitao jednu stranicu, ništa nisam razumeo. Pričam sad o naporu. Ja sam na kraju naučio. U to vreme sam nastupao sa Tozovcem, Dragoslavom Genčić, Ismetom Krcićem, pokojnim Tomom Zdravkovićem, Silvanom, Radojkom i Tinetom Živkovićem... I tako, oni među sobom razgovaraju, a meni otac rekao: kad si u velikom društvu, ćuti, ne pričaj dok ne naučiš jezik, da ti se ne smeju. Jednom sam nešto progovorio i video da mi se smeju. Objašnjavao sam im kako mi je bilo u školi. "Ja sam imao petice, pa je učiteljica rekla: ‘E, da su mi sva deca ko njega.’" Kako sam rekao to "njega", oni u smeh, pa su me posle stalno zbog toga zadirkivali. Sledećih šest meseci, kažu mi: ajde, mali, pričaj, a ja se samo smejem. Međutim, počnu nešto da se prepiru Tozovac i Toma oko "drugog puberteta", ali ne mogu da se sete kako se to zove. Ja im doviknem: "klimakterijum", a oni zagalame: "Mali progovorio!"

Kako birate šta ćete da prevodite?

Nas Cigana ima i muslimana i hrišćana, a nemamo ni Kuran ni Bibliju na svom jeziku. Cilj mi je da svi Cigani imaju prevod božje reči, da vide da tu nema velikih razlika. Cigani su vernici, iako su pre svega Cigani, pa tek onda muslimanski Cigani, pravoslavni Cigani, katolički Cigani. Ali to su stvari koje među nama nisu bitne. Kad sretne Ciganin Ciganina, ne pitaju se koje su vere. Markesa sam, na primer, počeo da prevodim jer me to što piše asocira na Cigane. Melkijades iz Sto godina samoće je Ciganin. Pa ti cirkusi, to kako oni šetaju po varošima i kako ljudi zahvaljujući njima jače doživljavaju i sjaj i bedu, to je ono što mene privlači Markesu. Moja biblioteka je ogromna. U Skoplju sam imao 7800 knjiga, u naselju Šoto Riza gde živi 60.000 Cigana.

Jednom su me tamo posetili Arsen Dedić i Rade Šerbedžija i kad su videli tolike knjige, kaže Arsen: "Ja sam uvek pričao, sudeći po njegovim pesmama, Muharem je nešto drugo – sad mi je jasno zašto."

Ako ste se odlučili za Markesa i Sto godina samoće zbog Melkijadesa, zašto Rat i mir? Kako bi zvanična istorija ratovanja izgledala kad bi je pisali Cigani koji su u tim ratovima učestvovali?

Imam želju da Evropi i svetu kažem nešto. Kad pogledate enciklopedije i istorijske knjige o Ciganima, to je čista katastrofa kako su tretirani kroz vekove. Kad uzmete mapu Evrope i pogledate u nju, uvek ima jedna putanja na kojoj ide priča koja kaže da su Cigani korov, da se ne mogu prevaspitati, da ih se treba osloboditi, razbiti njihov način života. I sad ću reći nešto što možda zazvuči neobično: nekad sam bio žestok protivnik svih onih koji su se zbog nečega odrekli svog ciganskog porekla. To ljudi rade iz različitih razloga, da bi završili fakultet, da bi se zaposlili... Danas to pozdravljam. Oni su napravili ogromne korake da lično napreduju, a kad su se odrekli svog porekla, oni su se, zapravo, odricali predrasuda, te slike o njima koja je nametnuta. Mi Cigani se ne borimo za državu, samo za mesto pod suncem. Država je obaveza, birokratija, šalteri.


 


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Izlet u politiku

U jednom trenutku, 2007, ušli ste i u politiku. Bili ste član parlamenta Federacije BiH kao poslanik Stranke za BiH. Govorili da ste u politiku ušli da pomognete svom narodu, a ne da biste bili profesionalni političar. Međutim, videlo se da vam nedostaje političkog iskustva, pa mi se čini da niste shvaćeni na pravi način.

Nažalost, tako je. Ali, i muzika i književnost su nešto kroz šta ja dajem drugima. Poslanička plata je nešto što zaradim jednim nastupom, nisam u tome bio zbog para. Može se reći da sam napravio neki red za te četiri godine. Imao sam jedno 300 porodica koje su dobijale pomoć, a ministrima sam uvek govorio da nikad ne dodeljuju pare na ruke. Platićemo ogrev, struju, vodu, ali nikad pare na ruke. Jednom smo otišli u jednu romsku porodicu kod Tuzle, bila im je srušena kuća. Obezbedili smo novac, dva inženjera, sve što treba. Došli i mediji da snimaju početak izgradnje. Odoše novinari, zove me domaćin u stranu, kaže: "Nisam zadovoljan, dece mi." Kako nije, dobiće kuću... Kaže: "Ja sam mislio, daćeš mi jedno sto milje (hiljada)."

Dok sam bio u parlamentu, stalno sam pričao da je bolje pomoći Ciganima odmah nego da čekamo da nas neko sa strane natera na to. I šta se desilo? Dogodio se slučaj Sejdić-Finci pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, gde su jedan Jevrejin i jedan Ciganin tužili svoju državu, Bosnu i Hercegovinu, i dobili. Meni je taj slučaj poslužio kao inspiracija za roman. To je jako neobično, da jedan Ciganin tuži državu. Mi se ni među sobom ne tužimo, kakav sud, to je procedura. Znači, Ciganin ni komšiju ne tuži, a zamislite, celu državu! One noći kad sam na televiziji video vest o presudi, na ekranu su bili predstavnici sva tri konstitutivna naroda, Bošnjak, Srbin, Hrvat. I svi su ustali i pružili mu ruku, čestitali. To sam ja protumačio kao da su mu rekli: bravo što si nam tužio državu. To me inspirisalo da napišem roman o Ciganinu koji tuži državu i biva nagrađen za to. U prošlosti nije bilo Ciganina ni da drugog čoveka tuži, a kamoli celu zemlju.

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net